Murinjova Jugoslavija – diktator okružen vojskom samoubica

Da bi uspeo kao ideologija, kapitalizam je morao da bude patnja većine. Ne ona tiha, ne ona koja jedva vidljivim slovima upiše šačicu žrtvi na poleđinu knjige, već ona gromoglasna. Ona koja se dere i zavija, krešti kako bi svojom agonijom zarazila i bližnjeg. I sreću i bol je lakše podeliti sa drugim, a teskobnije od dva osećanja lakše ćemo preživeti ako vidimo da neko pati za suzu više od nas. 
 
Zato će se izopačeni svet okrenuti protiv svake uspešne osobe, svake devojke sa naslovnice ili udaljenog glumca, sve dok na njima ne vidi zgusnute bore i šminku razmazanu plačom.
Okej, zaustaviću se ovde, Žoze Murinjo svakako nije devojka sa duplerice „Plejboja“. Složićemo se da nije ni najlepše lice sporta kojim se bavi, ali uklapa se u šablon svetskog olakšanja. „Posebni“ nije maskota, zabava se krije na drugom kraju zamka, ne u njegovoj kancelariji.
Tokom čitave karijere odstupao je od klasičnog pristupa američkog sporta – igraj da bi prodao ulaznice – i fokusirao se na rezultat kao poslednji čin i najsnažniju poruku svakog komada. I sigurno da Murinjo ne računa da će biti upamćen kao hazarder, čovek koji je smislio napadačke zavrzlame i teorije o poluprostorima. Ne, on sanja kratku, skoro enciklopedijsku definiciju kraj svog prezimena – stvaralac modernog fudbala u njegovom najokrutnijem obliku.
Portugalac je oduvek to i bio. Otkad se pojavio „sa one strane“ travnatog terena, na umu je imao samo jedno. Pobedu. I ništa sem pobede. Makijavelistički pristup i smrt žonglerima. Zato mu je oduvek i bilo teško da bude omiljen, kao kiša koja vas tera da ne izađete iz kuće, ali je dobra za useve.
 
Daleko od toga da on nije revolucionar, njegovi defanzivni šabloni s početka veka ispisali su nove stranice unapređenja sporta, naterali fudbal da razmišlja u oba smera i stvorili defanzivu kao stil igre. Murinjo je nametnuo trenerima na raznoraznim pašnjacima organizovanu odbranu kao moranje, ne kao mogućnost.
Ali, publika vrišti na stvaraoca ne bi li im se vratilo ono što je on zakopao u sećanje. Žoze je razmišljao van kalupa, tražio rešenja koja će razne Gvardiole i Klopove sputati da pokažu ono najbolje i postao protivnik fudbala. 
Pravedno? 
Ta reč ni ne postoji u modernom svetu. On želi zabavu, način da skloni misli, Murinjo sa druge strane – samo rezultat. Kada dignu glavu od posla, odlože papire u fioku do sutra i skinu kravate,  ljudi će se okrenuti fudbalu i tvrditi da su romantičari. Ono što vide dok bulje u ekrane neće ih odmoriti, a za to će okriviti Portugalca i okačiti mu ponosno etiketu persone non grata.  
Svetsko Prvenstvo u Rusiji je Murinjova potvrda, turnir bez lepote sveden na to ko će biti pametniji na kontrolnom i ko će strpljivije dočekati kraj taktičkog časa. 
Ne razumite me pogrešno, ja sam „Team Mourinho“, ne zbog lepote igre i njegovog dela u revoluciji fudbala – protiv dekadencije sam od prvog do poslednjeg minuta utakmice – ali „Posebni“ je, na ovaj ili onaj način, zaista učinio mnogo.
 
On je jedan od najboljih fudbalskih trenera koje je ovaj svet video, velik onoliko koliko su mu velike oči u pobedi i reči u porazu. Fudbalski svet je čekao njegovih slabih pet minuta, ili sezonu, ili nekoliko sezona, i kada su to napokon dočekali, okrenuli su se protiv njega i drvljem i kamenjem i svime onime što su godinama štekali u ormanu i čuvali za ove trenutke.
Mančester junajted je bio još samo jedan Murinjov san, dečačka želja od Deda Mraza. Kada je jedna takva na pragu ostvarenja, ne pitaš za uslove i trenutnu situaciju, uskačeš u tu đavolski prokletu trenerku i otvaraš blokčić na prvu stranicu. 
No, upravo će ga taj iskreni klinački instinkt dovesti do najtežih momenata karijere. Stigao je na „Teatar snova“ kada su na repertoaru bile noćne more, obgrljen očekivanjima da, kao najbolji u branši, mora da gurne pod tepih sećanje na mediokritetne prethodnike i vrati Đavolima stari plamen.
 
Zadatak teži od bilo kog reklo bi se, ne samo da u takvom slučaju igrate na najvećoj fudbalskoj pozornici, već vas i greju najsnažniji reflektori i najvreliji (hladni) pogledi. Stari plamen i buđenje stare vatre u ekipi bili su znak za oživljavanje Ser Aleksovog vremena, decenija koje, ako pitate bilo kog navijača Junajteda, nikada nisu trebale da se završe.
Ferguson je za sobom ostavio pustoš, kao pečat na dokument svog kvaliteta, veliki znak uzvika pored tvrdnje da je najbolji. I nezamenljiv. Nešto poput Josipa Broza, samo u fudbalskim okvirima.
 
Nakon njega, crveni deo Mančestera zapravo se pretvorio u Jugoslaviju. Bojno polje koje je gutalo trenere i igrače, konstantno na ivici sukoba pod pretnjom da će se raspasti. Murinjo je nasledio kukoljem zagađeno imanje, kuću koja se ruši i neobučeno osoblje, pa je poduhvat postao višestruko teži.
 
Na svu muku nadovezao se i Portugalčev ego, želja da pokaže da je veći i bitniji od svih. Počeo je da donosi odluke nesvojstvene sebi i svom načinu rada, razbacivanje miliona na nedokazane igrače nisu ono što ga je odlikovalo. Svakim narednim prelaznim rokom on je bivao sve glasniji, a Junajted sve tiši, te je i jaz između uprave i glavnog trenera postajao sve veći.
Sve će kulminirati „otimačinom“ Sančeza svom najvećem rivalu, potezom koji nije fudbalski, nego finansijski. I dok se Junajted drao u prazno i pokazivao na knjige, tvrdeći kako je i dalje marketinški moćniji i superiorniji od rivala, Siti i ostali članovi „velike šestorke“ preskočili su ih i pobegli daleko tamo gde je to puno važnije – na terenu i na tabelama. 
Zato se oni koji na fudbal gledaju kao na igru, a ne razumeju njegovu dubinu, keze od uveta do uveta kada vide „Posebnog“ u nokdaunu. Svaki Junajtedov poraz za njih je pobeda onoga što je iščezlo iz fudbala, onog vica, romantike ili pete kroz noge. 
 
Ipak, Murinjo je opet uspeo da nadmudri glasnogovornike, ili makar još jednom uspe da izbegne metak na revolveraškom okršaju. Rezultati koje beleži ove godine daleko su od dobrih, svaka nova nedelja je nova šansa za priču o njegovoj smeni. Uzevši u obzir roster kojim rapolaže, način na koji se nadmudruje sa protivnicima i dalje je vredan svakog respekta.
Utakmice u Premijer ligi dokaz su njegove borbe, zaključavanje Azara u nesrećno ispuštenoj pobedi protiv Čelsija i bezbroj ideja da se uspori premoćni Juventus su pokazatelj da još uvek nije zarđao, ma koliko bio nadigran od strane Italijana. I dalje je ostao najveći psiholog među stručnjacima, sposoban da napravi pitu od ostataka iz frižidera, a da je gosti ipak nekako sažvaću. 
Taktički, još uvek je za stolom sa velikanima, jednako spreman da izmisli novu formaciju ili spreči distribuciju lopte kroz linije pravilnim postavljanjem igrača na potpuno neočekivan način. Sposoban da stvori utakmicu po svojoj želji kao nekad – ako se dovoljno zainati i ostane miran u glavi.
 
Teško je sesti u formulu i trkati se sa najboljim svetskim mašinama ukoliko vaše naizgled sjajno vozilo pokreće motor „Zastave“. U redu, Žoze je kriv za loše održavanje, za kupovinu svećica u slučajevima kada je otkazala bobina, ali nije jednostavno kada se ceo svet okrene protiv tebe, vidno polje se suzi, a odluke postanu besmislenije.
 
Murinjo će naći način da preskoči i ovu barijeru, on nije kriv za izopačenje fudbala, otvorio je vrata novom pristupu, stavio rezultat na pijedestal a „Joga bonito“ postavio za dvorsku ludu. Ostali treneri su prihvatili sugestije, zatvorili sopstvene knjige i sopstvene ekipe i uvideli da je to način da osvojiš trofeje, a na kraju dana samo trener Junajteda je ostao krivac.
Zato volimo da mrzimo Murinja, da se smejemo njegovom neuspehu i radujemo kada i Ed Vudvord. Pritisak će ga svakako vratiti u vinkl, kako god se etapa završila on će biti na dobitku. 
U eri ludaka rešenje svojih problema nalazimo u pljuvanju na poster idola. Dok se zapitkujemo gde je sada Bog i ko nas tera da nam bude ovoliko teško, radujemo se kada vidimo da i oni poznati pate. Portugalac je diktator, potreban je Junajtedu – ako ga okruže boljim ljudima imaće i čemu da se nadaju, ako se opet okrenu vladavini većine i postojećoj vojsci samoubica, produžiće rok trajanja turobnom periodu i krenuti u modernu istoriju ispočetka.
 
 
Zato Žoze nema briga, zna da će na kraju dana opet biti u pravu. 
I ljudima će to vazda smetati...
 
Autor teksta: Marko Jović 

Recite mi šta je Evropa

Evropa. Ah, ta Evropa. Nekada su to imperijalistički bataljoni koji se kupaju u boli onih potčinjenih, manje vrednih, onih sa jeftinijim ulaznicama, a opet nekada Evropa je samo jedno veče. Obično veče, ono koje su zvezde izvele na piće. Ono kojem će zvezde dati sve od sebe da se uvuku u krevet nekom čudnom, valjda samo nama romantičarima dragom, fudbalskom 'žvakom'.
 
 
Ne držite se rukama za jarbol na kom se vijore žute zvezdice naterane da čine krug na kraljevski plavoj pozadini, te zvezde su prekomplikovane za obično veče, ovi lampioni noći su brojne oči. Oči ustrojene ka televizorima, telefonima, okrenute prema travnatim livadama tamo negde, negde nedovoljno daleko.

Neki pametan čovek je rekao da život čine male pobede. Običan čovek lako prihvati pitku frazu, njegova mala pobeda je osrednja pobeda nekog drugog, velika pobeda nekog udaljenog, možda većeg, a možda i manjeg od njega. 

Naše pobede su slične. Fudbalski zaljubljenici neretko traže vrlo malo. Svaka mačka kojoj je ostao još samo jedan život biće ona koju ćemo prvu odvesti na lazanje, svaki Lester u ovoj dimenziji imaće mesto u našim srcima. Isprskajte me bordo-žutim šampanjcem i udavite Bufonovim rukama, pustite me da steknem svoju dozu trijumfa za ovaj dan.

Ako volite krv i znoj, gledajte boks, ako volite emocije i devedesetominutno definisanje života kroz najjednostavniju zeznutu stvar na svetu možete da krenete sa mnom do dna. Dna ovih reči, pobogu. 

Vraćamo se na definisanje Evrope. Između svoje dve krajnosti – političkog magnata i labudove pesme za milione ljudi koji samo vole da ne misle – obitava fudbal. Ne bilo kakav, onaj najbolji. Očekivanja su slična svaki put kada ga gledate. Eh, samo želite da vidite buljuk lopti između stativa, pokoju svađu na terenu ili trenerovu ideju naslikanu na zelenom platnu za one koji vole da budu najglasniji za nekim priučenijim stolovima.

A onda, onda sve kreće. Neka tamo Roma (oprostiće mi „Đalorosi“, sve je za potrebe teksta) se nekako previše drsko ustremila na moćnu Barsu, bar će tako delovati ako nemate dovoljno mašte u sebi. Čudna kancona, kastanjete se sve tiše čuju od kombinacije violine i klavira, vukovi su okružili prerano ustoličene vladare. Sledeće što se desilo je lupanje, prevelika buka, možda i preglasne suze – naravno ako to postoji.

Cezar je odavno umro, Rim nije njegov već milenijumima, novi car je zamenio neuglednu odoru gladijatora za udobnu fotelju u loži i dok njegov naslednik, Danijele de Rosi, raspomamljeno klima glavom i dernja se naokolo presrećan kao malo dete, ali stabilniji od drugih, palac na dole Frančeska Totija odsekao je glave katalonskoj aristokratiji.

Pomalo liči i na bajku, ali zar nije svaki veliki preokret takav? De Rosi i Manolas bar znaju kako da režiraju film u kojem sami ubiju sopstvenu četu, ali je zatim ožive čudnim napicima. Prstohvat adrenalina, kašika želje i sve to u šolju pola-pola sačinjenu od hrabrosti i umeća, i eto. Eto recepta. Tako ćete dobiti najsrećnije fudbalske suze.

Italijani su smislili suze u fudbalu. Englezi su svetu bacili loptu, Brazilci pokazali da je fudbal nekad samo igra, ali ekipa sa Čizme je pokazala da sve to nema smisla ako niste u tome do krvi. Jer, oni to rade bolje od svih. 

Di Frančeskova Roma je igrala srcem, izbila poslednjeg aduta iz Valverdeove ruke i naterala ga da padne. Uslov za nešto takvo bilo je ukalupljavanje emocije, postavljanje razuma iznad srca koje tuče tahikardično. Pod vođstvom harizmatičnog trenera, Vučica se borila poput Pjaćence u kojoj je nekad igrao, pokazala elan i želju na nivo koji je naštelovao u Sasuolu i sve to uz evropsko iskustvo glavnih aktera – tima koji je doveo do polufinala Lige šampiona.

U nekoj tužnijoj, ali ne i manje poetičnoj romansi koja se odvija možda isuviše blizu, glumci su opet slični. Opet su na obrazima suze, suze propraćene psovkama i šaketanjem. One koje simbolizuju kraj jedne nade, buđenje iz najlepšeg sna. Nešto poput 1. septembra za one koji idu u škole, prvog dana novog posla za one iskusnije. I opet, Italijani.

Juventus odslikava sve ono što valja i što ne valja na Apeninima – on je reper kvaliteta, gazda kafane. Juventus je onaj tip što zalizuje kosu, fura brkove i zulufe i eksira espreso za espresom u torinskim kafeterijama, a zatim šeta sa decom i otpozdravlja prolaznicima. Nazvaćemo ga, recimo, Đanluiđi.

On je junak malog čoveka, Supermen koji leti sa nama običnjacima ispod miške. Jedan loš dan je za njega nepoznanica, njegove emocije su kontrolisane, ali uvek jače od vaših. Uspeo je sve, i to sve je uspeo bolje od drugih. On je večno mlad, on je Juventus. Njega svet obožava, ali ga Evropa ipak odbacuje. On je prošle nedelje, posle 20 i kusur godina, prestao da sanja.

Zato je Evropa čarobna, servira nam najukusnije jelo koje ne plaćamo, flertuje, namiguje i potpisuje karminom, a već sutradan nam daje razloge da je mrzimo i vređamo jer javno objavljuje da nam je pljunula u čorbu. Zato ćemo je gledati sa gnušanjem, zato ćemo uz nju plakati od sreće.

Neka svi drugi doveka budu glavni, zato ćemo voleti Italijane, jer bez njih ništa nije isto. Možda je voleti prelaka reč, gledaćemo ih uzvišeno. Poštovati, ako vam ostale ideje smetaju.

I opet će fudbal na propast i radost osuditi Englez, opet će u njegovim rukama biti sve, bio on u pravu kroz odluku o rezultatu – a bio je – ili pak kroz izbor kartona za najvećeg koji je stajao među stativama ikada – gde nije načinio dobar. Sport je, po navici, u dva dana i pobedio i izgubio, to je Sondicio sine qua non, nemamo što da se bunimo oko toga.

Ova večernja farsa ume da bude zabavna, oči i zvezde, fudbal i politika, i nikada rešeno pitanje. Šta je onda, nakon svega, Evropa? Ne znam, ali raspitajte se negde u Italiji, sigurno ćete tamo naći odgovor.
 
Autor teksta: Marko Jović 
 

Engleski ringišpil – zabava za penzionere

Carstvo životinja će uvek bezglavo birati lava za svog Putina, autoritet i istorija poturaju krunu na njegovu grivu. Kada okupite tri lava setićete se i fudbala, putujućeg cirkusa koji bez krotitelja ne može da uspe sve i da je ceo svet njegovo imanje. Ne zamlaćujte se njihovim pričama, slova u knjigama nemaju težinu ukoliko iste služe kao potpora krevetu. Dok na engleskom dvoru zaradu i lepotu donose strane platiše, domaćini su dvorske lude koje umaraju glavonje u foteljama.
 
 
 
Englezi predugo tapkaju u mestu. Reprezentativni fudbal je za njih postao špansko selo, preglasni da biste ih zanemarili, nedovoljno pametni da biste ih slušali. Svaka posledica broji svoje prethodne uzroke, stvaraoci fudbala su se zabrojali u svemoći novca i zaboravili ono čime će se doveka hvaliti. Zaboravili su da je sve krenulo od njih.
 
Možda jesu zaslužni što i dalje gledamo loptanje, sigurno jesu zaslužni što u njihovom dvorištu gledamo najkvalitetnije svetsko loptanje, ali poenta je tek na sredini knjige. Masovni kvalitet koji su satkali u svoje fudbalsko odelo sačinjen je od inostranih igrača – Francuzi, Nemci, Brazilci, Belgijanci, Argentinci i mnogi drugi su ljudi zbog kojih Ostrvljani plaćaju ulaznice. Iako će ljudi pričati o ponovom rođenju engleskog fudbala kroz talente kakvi su Hari Kejn i Dele Ali, istina je da, uz naravno neosporan kvalitet ne samo ovog dvojca već i mnogo drugih mladih Engleza, oni svoje korake prave sitno i u svojoj sobi.
 
Reprezentativni fudbal je oduvek imao posebnu težinu, potvrda rada i umeća na nivou dvogodišnjeg ili četvorogodišnjeg ciklusa. Englezi godinama važe za favorite na najvećim takmičenjima, a tu ulogu ne opravdavaju još od davne 1966. kada su je i jedini put opravdali. I to u svojoj državi.
 
Problem je zakopan dublje u papirologiji, u nedostatku želje da prihvate poraz. Recikliranje generacije trenera ne donosi ništa sem placebo efekta, šok-terapije koja ne stigne ni da zamahne, a već se nalazite na podu. Problem svakojakih Hjuzova i Pardjua jeste taj što se ne dobija ništa novo, a kamoli kvalitetno, na duže staze.
 
Englezi odbijaju da pokrenu pozadine u pravcu promene stila pogodnog za razvoj svoje – mnogi će reći – najnovije zlatne generacije. Umesto pružanja šansi nekim novim Dajšovima i Hauovima, jer su oni jedini koji su u prethodnim godinama pokazali neku inovativnost i uskomešali krv Engleza nadom da dolazi nova plejada trenera, klubovi u Premijer ligi se opredeljuju za proverenu monotoniju Marka Hjuza, Roja Hodžsona, Alana Pardjua i njima sličnih.
 
Poznata je priča o Ediju Hauu i Bornmutu, ružno pače koje je iz četvrtog ranga došlo u elitu i u njoj se ustalilo. Kada pogledate imena, ovu ekipu biste verovatno uvrstili u najbolju ruku u Čempionšip, ali liderstvo mladog Engleza koji mlatara rukama kraj terena čini ih boljima i vrednima svakog poštovanja. Možda je totalni fudbal pregruba fraza za opisivanje Trešnjica, ali svakako da na njihovim mečevima nailazimo na pregršt golova i bitno otvoreniju igru od one koju su verovatno pod zakletvom propagirali  (i i dalje propagiraju) Toni Pjulis i Sem Olerdajs.
 
Nešto sličniji onom klasičnom, ostrvskom stilu, jeste trener Barnlija Šon Dajš. Najveće iznenađenje prvog dela sezone ne kupuje nove navijače golovima sa 40 metara, tiki-takom i elegancijom, već srčanošću i požrtvovanjem poput onog koje je svojevremeno posedovao Džon Meklejn. Za njih važi ista priča, jednostavna ambalaža, bez šara i ukrasa, poslednji tetrapak na rafu ka kojem bi krenula vaša ruka. Bez Dajša sigurnost drugog ranga bila bi neminovna. Ovako, naterao je svoje ratnike da i oni poput Vilisa ’Umru muški’. Bar na kratko – na jedno šest sezona!
 
Osrednjost je problem, pitajte koga god želite, pogotovo kada tvrdite da ste u nečemu najbolji. Konstantno oživljavanje trenerske starije garde donosi im udobnost mediokriteta, proveren način rada i raspodelu novca po navici. Pokušaj sa Sautgejtom neka proživi Rusiju, pred Englezima je generacija kojoj ovo leto neće biti zenit, sa njim su makar izašli iz začaranog kruga ostarelih menadžera.
 
Ostali mladi treneri slabo dobijaju šansu. Da li je posredi to što smatraju da će tražiti više, davati manje, nadolaziti duže – nije jasno. Jasno je što neće biti najbolji. Kada vam je najveći uspeh tvrdnja da nikada niste ispali – pitajte Tonija Pjulisa – ili Hodžsonov poslednji dobar posao kada je sa Fulamom ušao u finale Lige Evrope, a zatim u dekadi koja sledi pošteno kaljao svoje ime, onda je šablon poznat i vrlo lako se čita. Englezi nikada neće odstupiti od ostrvskog načina, ma koliko on ispao iz mode. 
Tako dobijamo velike uspehe Stouka, deveta mesta u Premijer ligi oslikana na platnu, slavlje Vest Broma u Birmingemu jer niko nije dao toliko malo golova a ipak ostao u ligi, ili pak radost Palasa što je još jedna premijerligaška sezona pred njima. Složićemo se da je ključ za uspeh ostao sa druge strane zaključanih vrata, i možda je u sobi toplo, probajte da otvorite prozor i lako ćete se smrznuti.
 
Plemstvo nikada nije biralo cenu za sopstvenu razonodu, bilo da osmeh mame ringišpili na vašarima ili odsečene glave. Kapitalizam se poigrao sa kartama, nametnuo osnove tržišta i pomešao usamljene vratove sa vrteškama. Premijer liga preti da postane penzioni fond nekolicine ljudi koji su u njoj ostavili najbolje trenerske dane i i dalje se u njoj vrte u krug. Iako više nisu mladi izgleda da im se dopala vrteška – odbijaju da sa nje siđu. Verovatno neće ni sići dok im se ne zavrti u glavi.
 
Ako im je stalo do boljitka, neko će morati da povuče okidač i isključi mehanizam. Predugo već nema zemlje za starce.
 
Autor teksta: Marko Jović 

Italijanska Golgota – lament nad nacijom i novi početak

Rekoh jednom da se u suzi krije sve. Bol i radost, znanje i glupost, sve stane u tu kap koja govori više nego nebrojeni ispisani pasusi. Kako da ne pobediš kada je trijumf jedina projektovana mogućnost? Kako da tvoje buncanje besmislica bude glasnije od himne? Pitajte uplakane, neće znati odgovor ali suze će govoriti same za sebe. Uspeli su da jedno „zbogom“, koje je zaslužilo ordenje, oboje u crno. 
 
Italijanski šmekeri ostavili su nepopijen espreso, razočarenje će ih održati budnima. Isto razočarenje koje je prisutno u svakom od nas, na stranu uspeh post-Ibrahimovićeve Švedske i lovorike pobedniku, gorčinu iz šoljice ni mi ne želimo da kusamo.
 
Krst koji su pokupili produkt je nerazumnosti, nikako fortune i umeća. Jer, kockice koje imaš moraju da garantuju, ako ne jamb, makar kentu, ali to se neće desiti ako bacaš samo jednu od pet. Italijani su imali potencijal, da su prošli pričalo bi se o šampionskim dometima, to je jednostavno posao koji su na Čizmi doveli do perfekcije. Kada god su Azuri izgledali bespomoćno, našli su način da se ružnoćom katenaća proguraju do bine i uhvate pevačevu znojavu majicu.
 
Ne i ovaj put. Valjda ti se nakon godina opstrukcije igre i gorepomenutog načina pobeđivanja vrati za sve, kao karma koja uvek dođe po svoje. Lament nad nacijom je neminovan, ljudi koji vole fudbal vole i Italiju na Mundijalu, drugačije ni ne znamo da zamislimo turnir. Ali, došlo je vreme za naplatu dugova, metak pravo u čelo generaciji koja to možda i nije zaslužila.
 
Nije sve ni počelo juče, neuspeh od danas je posledica starijeg vremena. Poslednja titula Svetskog prvaka je vreme priče, 2006. piše na etiketi. I ne dotiče se priča ni promil onoga što je bilo u Nemačkoj, uspeh nije uzrok kolapsa ma koliko želeli da nakarikate ruglo slavlju.
 
Tadašnja titula je bila propisana receptom, zaslužili su je jer su bili bolji od drugih. Bila je to potvrda decenijskog kvaliteta, zlatna slova na, ispostaviće se, poslednjoj stranici kalča. Kao kada u kafani gazda da znak za poslednje piće te večeri, a tebi je i dalje pun šlajpih – muzika je već dugo kraj tvog stola, uzećeš najstariji viski jer bi sve drugo bilo čudno ili potpuni promašaj.
Kalčopoli je poraz. Farsa koja dovodi do kataklizmičnog obrta u italijanskoj svakodnevici, žurka na kojoj obezbeđenje izbacuje di-džeja i ostavlja ljude da plešu bez muzike.
 
Možda Juventus nije reper vremena, možda je tuga nastala Interom i Milanom, ali bezrazložna borba protiv samog sebe načini te slabijim, podložnijim da zahvatiš virus. Bakterija namiriše slabost, zlodusi pronađu put bez muke i eto te, očas posla, u postelji sa supom u rukama i toplomerom ispod miške.
 
Došlo je to spontano, mislili smo da je primat izgubljen engleskim ulaganjem u šou-program, prihvatili situaciju kao obavezni prolaz jedne ere. Da su se Italijani pitali, nikada ne bi bilo tako. Imali su sve mogućnosti da budu najveći, da fudbal bude njihov, ali su uprskali. Nedovoljno vica bilo je u njihovoj zalizanoj kosi, pred kraj storije i previše šminke na odelu sporta koji više voli ožiljke.
 
Tako nekarakteristično Italijanima, i tako prepoznatljivo za njih. Oni su stvorili pljuvanje na terenu, gigantske derbije, demoliranje tribina, u vremenu kada su Englezi odustali sami od sebe. Opet, prepoznatljivost se krije u nesposobnosti podele moći, halapljivosti za tronom koji može da poseduje samo jedan čovek, samo jedan klub.
Eto vam kompletne zavrzlame, italijanskog Kosovskog boja, krvave situacije bez stvarnog pobednika.
 
Usledilo je farbanje fasade dok je kuća bila bez krova. Interova Italija i Evropa i Zlatanov povratak su samo neznatno odgodili apokalipsu. Bilo je jasno da se u Italiji više ne igra najbolji fudbal.
 
I oni su to znali. Onako ćutke, kako to samo oni znaju da rade kad su svesni svojih grešaka, pokušavali su da gurnu realnost pod tepih i pred lice javnosti i dalje izlaze u kreatorskim odelima. A po kući su šetali odrpani...
 
Uvezli su koloniju Brazilaca, Egipćana, Argentinaca i dali im pasoše, naredili im da vole Italiju i raduju se novoj domovini. Mlađi Kanavaro će se jučerašnjom izjavom zaleteti i na te igrače, ali nisu oni krivi. Oni su posledica, nikako uzrok nemile situacije.
 
Kineski dolari, koji su najskorije pristigli, samo su začepili dovod razuma u odluke. Lepota poroka nikada nije lepa kao što liči isprva, shvatili su to i  Talijani iako težim putem. 
 
Pogrešno rukovođenje i novcem izbeljeni mozgovi nikada ne vode u pravom smeru. Kada ne želiš ni da priznaš grešku to je borba za održavanje na mehaničkom biku.
 
Šlag na torti je vremešni Ventura, čovek bez ideje što je baš on baš tu. Slepo verovanje sistemu nekada je dobra stvar, ali nikada vas neće dovesti u vrh. Isterivanje jednog istog iz kola u kolo, sa valjanim igračkim kadrom, dovešće vas u sigurnu zonu, ali moć gornjeg doma nećete gledati iz prvih redova. Formacija 3-4-3 kao zaštitni znak Juventusa nije garant rezultata, sve starija poslednja linija neće postati brža ako joj pridodate još dvojicu da krpe rupe. 
 
Videli smo najbolje na Konteovom primeru. Početak u Juveu nije bio lak, uslovio je prelazak iz 4-2-4 u 3-4-3 i delovao revolucionarno. Rezultati su naišli pa za njima i selektorska pozicija. Fudbalski savez Italije nije dao puno razmišljanja oko naslednika, verovao je da će repriziranje sistema biti siguran pogodak, ma ko sedeo sa kravatom.
 
Nužno zlo reklo bi se. Fudbal nije šablon, sagledanje svih opcija donosi potvrdu od strane javnosti, zlato oko vrata i trofej u vitrine. Uzalud je Ventura naguravao trojicu i petoricu u odbranu kada ih nije štitio ni sa kim. A i kada je to radio, činio je to tako da napad ispašta i bez toga nema golova, a promaja samo menja smer u kome će duvati, pa samim tim ni rezultata.
Njegov impresivni Torino, koji ga je dovukao na mesto neuspeha kao preporuka, bio je sklop genijalnosti Imobilea i Ćerćija i igrača koji su ih nasledili jer je uklapanje u dobar model uvek jednostavno. No model je bio lesterovski, čudo na jedno leto okupano očekivanjima. Sve nakon te sezone 2013/14 bilo je tapkanje u mestu i potvrda proseka, nikako potencijal za jednu od najvećih selektorskih klupa.
 
I usledio je kolaps, svi smo ga videli, mnogi su bili tužni. Mnogi su to i dalje. Pisao sam kako stvari moraju da se raspadnu da bi na njihovo mesto došle novije, bolje zamene. Tuga je u padu generacije koja je zadužila defanzivno opredeljen fudbalski svet, čeličnom temelju titule iz Nemačke.
 
Crtica je pored Bufonovog imena, najveći je zaslužio više. Zaslužio je da bude jedini sa nastupima na šest Svetskih prvenstava. Stvarao je istoriju, bilo je pravično da mu i ona izađe u susret. Znate i sami da to ne biva uvek tako, sreća sama bira svoje štićenike, ali žal će ostati vazda kad spomenete njihovu neuspešnu misiju.
 
Italija je na kraju koji označava početak, posmatrajte sunovrat kao obavezu onih koji su dužni sami sebi. Fudbal odavno nije glavna tema na Apeninima, jedino ovako su mogli da prigrle ono što su izgubili. Gubitak Mundijala za njih znači puno više od jednog izostanka sa turnira, znači da je glava pod vodom a boce sa kiseonikom ni na vidiku.
 
Izroniće brzo, velike nacije to rade sa stilom, Francuska u Južnoj Africi i prošle godine je najbolji pokazatelj. Imaju prostor i materijal sudeći po garnituri igrača koja nadolazi, nema tu briga fudbalske prirode. Tehničkim stvarima će pak morati da se pozabave.
 
Verujte mi, Paniniju prvom nije do sklapanja albuma, ali Italija je morala da dobije svoj epilog pre ili kasnije. Ovo je njihova Golgota, silazak sa brda uvek je bio lakši nego penjanje. 
Sada su na početku, vreme je da bace kesice sa sličicama i počnu da razmišljaju o nečemu ozbiljnijem.
 
Znate, kao odrasli, razumni ljudi...  
 
Autor: Marko Jović

Bajern i Karleto – nenaučena istorija i italijanski gospodin

Zvrčke su fudbal, nije kontroverza juče ušetala u skromni dom ovog sporta. Istorija nekako uvek okrene krug, počne ispočetka kada smatra da bi neki korak trebalo ispraviti, kada primeti da je oni koji su je živeli nisu dobro naučili. Svaki put, vrati se sve okrutnija, gnusna grimasa na njenom licu nestane tek kada nagura žrtve u voz za bolje sutra.
 
Ni dva rata neće oslabiti Nemce, Rusi će skupiti ljude dok se zemlja raspada, Ameri će preći preko svake afere zvala se ona nameštanjem glasova ili pukom erotikom... Nacije kojima je u genetskom kodu zacrtano da se ubrajaju u patricije čitaju knjige iz sopstvenog arhiva dok ne shvate gde greše, to se ne menja ni kada ćerka Herodota upliva u nepolitičke vode istih poseda.
Tako su tu negde između istorije i lekcija onomad protutnjale i devedesete, nekome na ivici noža, nekome u plesu na ruševinama zida. Posledice možete da dodirnete, pobednici su oni koji dodirom iste guraju u provaliju.
 
Nije drugačije ni kada se lopta kotrlja, isti spisi se čitaju i za stolom kraj travnjaka. U otadžbini Paulanera i vrhunske kobasice, devedesete su ostavile slova, tvrdoukoričeno sećanje na mogućnost da sve može da krene po zlu. 
 
Beše jednom jedan FC Holivud... Gledajući Bajern sada, nasmejali bismo se tvrdnji da je putujući cirkus nekoliko godina odsedao u Minhenu. Dubljenja na glavi, preljube i svađe, kao Zadruga u malom, dok se usputno pika lopta. Nabrajati ispade bilo bi preteško, par klikova po internetu otkriće vam o-tako-mračne-ne-tako-tajne Mateusa i drugara (pronaći ćete i sjajan tekst Marka Prelevića, ukoliko vas taj period kopka), ostaviću vam to zadovoljstvo da se malo poigrate. Sve zbirno, bilo je pomalo fudbalski, previše sapunasto. 
 
Ali, izrodilo je Bajern.
Dugačak je to bio put, testiranje sebe i ljudi oko sebe, menjanje igračkog kadra i politike poslovanja, sve je moralo da se menja. Znate kako to ide, teško je poverovati sopstvenim rečima ako ih publika smatra scenarijom, a ni vi niste u potpunosti sigurni šta to izgovarate. A onda, potpuni preokret, dve hiljade desete i najstabilniji klub sveta. Nula celivanih kraljeva sapunica, nula tabloidnih fijaska i istorija koja se mora ponoviti. Zaboravite FC Holivud, ovo je samo nov stadijum preslišavanja samih sebe kod Bavaraca. Od Montipajtonovaca iz devedesetih naučili su najvažnije, zatvorili su mečku u kavez - neće taj vragolan hodati po korzou i urlikati na naslovnicama. Dalje spoznavanje grešaka tek je na tapetu.
 
I dođosmo do suštine, nije Karlo Anćeloti ni prvi ni poslednji koji će stradati bez krvi, nagrađivani lipicaner koji je izbačen iz štale jer su fekalije podmetnute u njegov boks. Fudbal se uvek vodio logikom seniorata, kada ne ide, poglavica je taj koji predaje perjanicu.  Pleme će se smiriti kada se završi halabuka, mala iskra neretko zapali sav kukolj koji je pretio rodu pšenice. U Minhenu su dovoljno iskusni da shvate sopstvene greške, pojavljivanja u žutoj štampi su za nedovoljno uspešne, preuspešni se zamaraju skupljom literaturom. Anćeloti je pao pod prkosom, okretanjem vodenice u suprotnom smeru usled pogrešne struje. Niko ne očekuje od mirne kontinentalne reke da poplavi vikendice, čak i kada okean najavljuje cunami. Cifre i leto pojeli su mir u Bavarskoj zajedno sa kiflama, najednom više ništa nije moglo da se posmatra mirno. Nisu oni srljali ni za proglasom najmoćnijih u branši, nisu tražili ordenje, ali čoveku sujeta proradi kada se milioni zavrte, bio on Arijevac ili kakav istočnjak. 
 
Pogrešno je tražiti krivca, traćiti vreme na razglabanja o Levandovskom ili Vidalu kao vođama ustanka, te priče potiču sa istih mesta kao i one nakon smene Ranijerija. Krivca nećemo naći, takvi se dobro zabašure znanjem u nogama i povezom preko usta.  Ovakve situacije vuku korene odvajkada, nije ih stvorio moderni fudbal, on im je samo omogućio da prosperiraju, pronađu utočište i podignu komplekse moći.  Urotljivi igrači, mirni dok je lice u fokusu kamere, obradovaće se okrenutim leđima zakletog im neprijatelja, bio on u odelu ili u kopačkama. Teri i Lamps su propisali šifru Merkur igrajući šah sa Viljaš Boašom dok je on igrao mice, ostavili je u amanet svakom narednom Spartaku, spremnom da okupi  vagabunda i protivnike forme i šablona i povede ih u ustanak.
 
Nešto je bilo trulo u sistemu, Karlo nije mogao da se izbori sa problemima koji su ga okružili. Uzalud hladnoću sprečavate zatvaranjem prozora kada grejanje ne radi, a i pogledi ukućana zamrzavaju.
 
Igrači su se osetili inferiornima spram ostalih, nije tajna da je jedini cilj Liga šampiona. Diktatura u Nemačkoj za njih je odrađivanje posla - na to nećemo trošiti ni pukovnike, a kamoli generale, misliće u Bajernu. I biće u pravu, sezona za sezonom okupane su pivom u maju, iako su svi već bili mokri sredinom marta, u lošijim izdanjima aprila. 
 
Ego ekipe je povređen odlaskom vođa, silaženje sa scene Ćabija Alonsa i Lama deluje im kao bacanje puške, siguran znak da je zenit prošao i da je ušati pehar dogodine nedostižan. Bez samopouzdanja i vere u uspeh koju su imali promena je bila nužna. Desila se gde je to svako očekivao, slomila se na čoveku koji je to najmanje zaslužio.
 
Igre potiču i zavise od trenera - pobede su ekipne, za poraze se obratite čoveku kraj terena, to je prva stvar koju ćete čuti na seminarima za licencu. Ovde, igra je bila oruđe većine, način da se uputi kritika sistemu i stavi uzvičnik pored tvrdnji da se traže promene. Igrači ne traju dugo, neće im niko zameriti želju za trofejima kada su na vrhuncu snage.  Ali, zapamtiće odnos prema Karletu, onome koji je doveo fudbal do njegovog apeksa,  onom koji je gledao – a gleda i dalje – tri koraka ispred protivnika, tri poteza posle proslave gola. Najteže je protiv krda, sateraju te u ćošak i ostaneš bez opcija. Anćeloti nije dopustio da bude pregažen, otkaz neće ukaljati kravatu i najfinije odelo, mesta na klupama će uvek biti za njega. Ovo je Bajernovo krivokletstvo, pogrešne reči na pravom mestu dok listaju stranice devedesetih. 
 
Ni oni neće puno patiti, Nemac ne dopušta da ga izjedaju sopstvene odluke, kroz šačicu godina videćemo ih na krovu Evrope, to mu dođe kao obaveza, obala nakon što je brod preživeo oluju.  
Dobili su slobodu i prostor za promene, znaće oni to da iskoriste. Karla ćete gledati u Milanu od leta, logičan sled i kraj na jedinom ispravnom mestu. Obradujte se Rosoneri, ovaj čovek će vratiti klub na pijedestal fudbala. Ono što smrdi u ovoj naizgled cvetnoj epizodi je surova istina. Mogućnost da fudbaleri smenjuju trenere, namerne loše igre (ne pravite se da to niste videli) i bojkot grupe koja sama odlučuje o sebi. Nazovite to modernim ili metamorfozom sporta, ne ide na dobro. Sve što se dešava jeste produžena ruka budućnosti, slika sezona koje su pred nama.
Karlo Anćeloti je lice fudbala koji menjamo, lice na koje će godine staviti Nejmarovu masku. 
Premoćni fudbaleri neće poznavati autoritete, dovoljni su sami sebi dok su milioni pod pazuhom. Istresanje na najjačem može da liči na obeležavanje teritorije, ali setite se ko i kako obeležava.
 
Ne volim pisanje uz vetar, kao da neko duva slova sa papira jer ne menjaju ništa iako su tačna. Ne brinite o utočištu fudbala, taj zevzek neće izgubiti bitke koje su pred njim sve i da dođu silniji od milijardera.
 
Knjige se dele po tomovima, a istorija na naučenu i ponovljenu. Bajern će se sećati Holivuda dok ne propeva neku drugu, veseliju pesmu. Nisu oni krivi, kriva je podela. Priča o jednom Karlu neće ostati nedovršena, pisac je već do guše u poslu dok priprema sledeće poglavlje. Italijanski namazanko spreman je da učini ono što bi najviše voleo, prošetaće najlepše odelo pred milanskim primadonama. I one će ga slušati, jer tako zapravo treba da bude – tako jedino sme da bude. Ao se ne zaputi ka jedinoj ljubavi, znajte da smo daleko od poslednjih stranica. Kapućino i tužna kancona zatvoriće knjigu, ali o trenutku sklapanja korica ne odlučuju oni koji još uvek preturaju po arhivu i čitaju sopstvene. 
 
Stari šmeker ima još toga u svojoj šoljici, nepristojno je ranije ustati od stola.
 
Autor: Marko Jović

1 2 3 4 5  Sledeći»