Silvio Berluskoni – ima li zemlje za starce?

Nekada se može driblati i rečima, nekada se titula može osvojiti i pre nego što takmičenje počne, nekada pobediš i pre nego što saznaš protiv koga uopšte igraš. Kada to umeš, predodređen si da postaneš najveći. Nije sve u golovima i razvlačenju lopte preko igrališta. Pomislimo na fudbal i pred očima su nam majstori sa bubamarom koji mame osmehe i čarobnim potezima na samo njima poznat način ulaze u naša srca i u legendu. Nije veliki broj onih koji su svoje ime usko vezali za uspehe u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, a da nisu kročili na belim krečom oivičen travnjak i tamo uzdigli sebe na fudbalski pijedestal. 

 

„Fudbal je pozorište na globalnom nivou. Rezultat nekada dođe, nekada ne, ali ono što je važno jeste da budete među glavnim akterima te velike predstave.“ U skladu sa tom izjavom se ponaša čitav svoj fudbalski vek. Rodio je fudbal kakav danas gledamo i ma koliko se protivili silnim milionima, planinama funti i okeanima juana, moramo poštovati svaki njegov način na koji je iste napravio, preskočio ili kroz njih plivao, onako šeretski, prsno. Silvio Berluskoni, iako deluje da je na izlaznim vratima ove pozornice, sa nje neće otići tako lako. 

Imućni Italijan je više od običnog predsednika kluba, više od počasnog predsednika, više od bilo koje uloge koju će mu neki tamo Kinezi izmisliti. Silvio je Don, ništa komplikovanije niti jednostavnije od toga, iako se neretko svojim izjavama i dečačkim forama poigravao sa granicama gospodskog. Doveo je na stadione moderan fudbal, basnoslovne plate i obeštećenja su plod njegove mašte koji je, kao što vidimo, u potpunosti dobio stvaran oblik. 

Došavši na čelo Milana koji je te 1986. godine tavorio u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji, brzo je počeo da ostvaruje zacrtane ciljeve. Đani Nardi mu je dao uzde u ruke i nije zažalio. I sam dolazak je bio pompezan i trijumfalan, uz tonove Vagnerove Valkire, jer Don Silvio sve što radi, radi sa stilom. Kompozicija koja ga je dopratila na stadion Milana danas nam deluje kao paradigma onom što je on napravio od velikana iz Grada mode. Trideset godina koje su iza nas bile su diktatura najmoćnijeg čoveka Italije na čelu Milana u pravom smislu te reči. To nikome nije smetalo, od ekonoma, preko Rajkarda i Maldinija, do Galijanija, svi su se slagali sa njegovim režimom ma koliko on nekada delovao zadrt i pogrešan. On je bio njihov predsednik, prijatelj i otac, kako jednom reče : „u mojim kompanijama ne rade za Berluskonija, već rade sa Berluskonijem.“ Zato su ga i voleli. Vole ga i dalje, ta misao neće nestati iz njihovih glava, jer ovaj čovek dobro zna recept za uvlačenje pod kožu (i pod odeću doduše, ali to je neka druga priča).

Odrastao u izobilju i moći, lako je ušetao u svet biznisa i monopola u kom se kreće i danas. Njegova sposobnost manipulacije i otresitost načinili su ga jednim od najmoćnijih ljudi na planeti. I koliko god da je imao, koliko god da je njegov monopol i tada bio velik i profitabilan, odlučuje da ga proširi i uloži u Milan. Iako je kao dečak Silvio navijao za najvećeg rivala kluba od kojeg je napravio fudbalsku velesilu, milanski Inter, nije mu puno trebalo da se zaljubi u crveno-crno. 

Godine koje su usledile postavile su Berluskonija kao svojevrstan simbol upravo tih boja. Kako i ne bi kada je od prvog dana jasno stavio do znanja svima na severu Italije kako će njegov Milan funkcionisati – jasna vizija da želi da bude najveći i da za to ne žali novca, ali žali vremena. Shodno tome ulaže velike količine novca u svoj projekat pa tako kroz svega par godina na čelu kluba kumuje jednom od najboljih trojaca u istoriji fudbala. Rajkard, Van Basten i Gulit bili su nagoveštaj i početak velikog Milana. Pod dirigentskom palicom mladog i poletnog trenera Ariga Sakija, svima je plastično pojašnjeno šta će se zbivati na San Siru. Nakon probijanja leda fudbalske pijace dovođenjem Holanđana, u Milano kao na traci pristižu brojna velika, kako igračka, tako i trenerska imena, a sa njima i trofeji. Papen, Anćeloti (i u dresu i u odelu), Savićević, Nesta, Kapelo, Pirlo, Inzagi i mnogi drugi nisu ni mogli da doprinesu ničemu manjem od brojnih pehara. Tako Don Silvio postade najtrofejniji predsednik u istoriji ovog sporta. Dvadeset devet titula za trideset godina vladavine govore same za sebe. 

Uspesi su mu često povezivani sa mafijom i sličnim mračnim poslovima van terena, ali Berluskoni je svaki put umeo da odgovori na takve insinuacije i da iz svega izađe kao i dalje najmoćniji Italijan. Pokušavali su da mu snize društveni ugled, da ga smaknu sa trona, doduše davao im je i bezbroj povoda i zicer situacija, ali ipak je iz svega izlazio sa zamišljenom krunom na glavi. I maloletnice i kurtizane, i političke i one druge afere i Koza Nostra, uticale su na njegov ugled koliko da se nekoliko puta zacrveni i opet izađe pred narod i kaže istom kako je od njih veći i bitniji, i u svom ponosno-neskromnom stilu podigne nos i nastavi da korača crvenim tepihom. 

„Milan? To je afera mog srca. Skupa doduše, ali i lepe žene su skupe” - sa tom aferom jedino živi zauvek.

Rosoneri sigurno ne bi postali toliko veliki da nije bilo predsednikovog nosa za biznis i osećaja za tržište. Znajući da ne može sam od kluba da napravi ono što je zamislio, čini najbolji fudbalski potez napravljen van igrališta i za svoje glavne saradnike uzima Adrijana Galijanija i Arijeda Braidu. Njih dvojica su iz svojih fotelja na San Siru lomili fudbalsku pijacu na najsitnije komade i činili da dovođenje igrača u Milano deluje nestvarno lako. Takođe, Berluskoni je želeo da što više igrača iz omladinskog pogona dobije šansu u prvom timu pa smo tako svedoci sjajnih karijera, počevši od Maldinijeve koja se završila, pa sve do Donarumine koja tek počinje.

Silvio je od Milana napravio brend. Danas pola sveta navija za crveno-crne, a za to je zaslužan ponajviše on. Tim putem je Milan stigao i do Kine, koja će u vreme najteže finansijske situacije kluba, pohrliti da pomogne njegovom opstanku posredstvom najbogatijih ljudi u toj zemlji. Kako je tržište finansijski jačalo, Berluskonijeva platežna moć je postajala sve beznačajnija i dovela ga do bezizlazne situacije u kojoj je bio prinuđen da proda klub. Kineski konzorcijum izlazi mu u susret sa ponudom od 740 miliona evra, te ostareli gazda to prihvata kako bi pomogao svojoj najvećoj ljubavi.

Dođe i 2017, još uvek se vaga o trenutku kada će Milano u potpunosti propričati kineski, još uvek je tu nimalo tihi Don i sve deluje nepromenjeno, ali nije. Silvio polako pušta uzde, polako biva skrajnut što se najbolje vidi kroz veto koji su Kinezi uložili na Berluskonijevu odluku o smenjivanju Montele. Možda je ovo kraj jedne ere, a možda opet početak nečega još većeg i boljeg (u šta sumnjam jer će se teško pojaviti uskoro neko veći od Berluskonija). Videćemo kuda ovo vodi, ali omaž najvećem predsedniku fudbala ne sme izostati. On se neće skloniti tako lako, neće posustati i napustiti svoj dom. „Kada budemo izgradili sopstveni stadion, dajte mu moje ime!“, rekao je na svoj 75. rođendan. On je to zaslužio, a kada se to desi, mislite da neće biti tu na svečanosti? 

I mogu da ga napadaju i sklanjaju sa strane, da pričaju svašta o njemu i tvrde da nema zemlje za starce, ali ovaj vrcavi starac je tu zemlju stvorio. Kada je bude napuštao, neće to biti izlaz na zadnja vrata uz tihu ambijentalnu muziku kao što mu sada poturaju. Ne, otići će kao i uvek, u stilu na koji nas je navikao – skok sa pozornice pravo u masu, dok u pozadini i dalje bruji Valkira!

Autor: Marko Jović

Gvardiolino buđenje iz sna i borba protiv vetrenjača

U državi gde je Valcer narodni ples, ne možete doći na dvor i zahtevati od kraljice da zadigne suknju i sa vama zapleše Flamenko. To možda i može da prođe na mestu gde su tvoji plesači omnipotentni, i ako ništa drugo, za dva koplja bolji u uklapanju u sve vrste koreografije od kolega iz drugih trupa. Na Ostrvu vam jedino preostaje da svoje latino korake ubacite u ustaljenu formu balskog plesa, ili pak da ga, kao neki (Poketino u tebe gledam), plešete sa ružom u ustima.
 
 
 
Pep Gvardiola je ovo iskusio na svojoj koži. Godinama jedan od najboljih trenera sveta, upustio se ove sezone u nešto ozbiljniji ringišpil od onih prethodnih. Sjajni ideolog, slobodno mogu reći rodonačelik popularne tiki-take, u Mančester Sitiju je prvi put osetio kako je to kada za titulu konkuriše više od dve ekipe. Došavši u Englesku, Gvardioli je nametnut jasan cilj – da od Građana napravi evropski konkurentnu, šampionsku ekipu. No, da bi se to desilo, mora se početi sa titulama i pobedama u svojoj avliji.
 
Otkako je iz kopački uskočio u odelo i odlučio da korača sa one strane linije fudbalskog terena, Gvardiola je vodio velikane. Početak karijere u rezervnom timu Barselone nagoveštavao je da će se to i desiti, pa nakon samo jedne sezone treniranja rezervi preuzima prvu ekipu prepunu velikih imena. Barselona koja je tada posustajala nakon nekoliko godina pod Rajkardom očajnički je tražila nekoga ili nešto da je digne iz mrtvih i vrati na staze kojima koračaju njoj slični klubovi. U te četiri sezone koliko je bio za kormilom Katalonaca, on osvaja sve. Pored naravno hvalospeva upućenih igračima, veliki broj zasluga pripisuje se i njemu za postignute uspehe. Do slave je došao lako, sigurnim putem. Mesi i kompanija su bili garant za uspeh, u onoj formi u kojoj su tada bili i na način na koji su igrali (i sada su jednako spospobni za iste podvige), Gvardiola je bio samo smernica neizmernom talentu koji je Barselona posedovala. Ukomponovani i naučeni na „ja-tebi-ti-meni“ još u mlađim kategorijama, trebali su nekoga da ih podseti na to. Pep je bio taj i uz duboku naklonost prema svim trofejima koje je osvojio u karijeri, mora se primetiti da je to sa onakvim igračima bilo očekivano.
 
 
 
 
Nakon Barselone odlazi u Bajern i kreće nova pesma, ali gramofon vrti opet istu ploču. I dok je na Pirinejima imao konkurenta u vidu Reala (i naravno nezaobilaznog Murinja u to vreme), u Nemačkoj je tada već prolazio zenit Klopove Borusije i Bajern je bio jedina ekipa čije je ime pravljeno u šablonima koji se spremaju da se pomoću njih ono ukleše u pehar. Predodređen na titule tih godina, opet od uprave dobija sličan cilj kao i ovoga puta u Sitiju. Bavarci su pod Hajnkesom vladali Evropom, Pepov posao je bio da produži vladavinu. U tome nije uspeo – svaki put stepenik ili dva pred ciljem podmetana mu je noga, te se on zajedno sa snovima i željama Ulija Henesa i Franca Bekenbauera stropoštavao niz iste, poput Boatenga nakon driblinga Lea Mesija na Nou Kampu u polufinalu pretprošle Lige Šampiona. I ma koliko Bajern bio dominantan u Bundesligi i osvajao prvenstva u martu ili punio mreže Herti i Braunšvajgova do vrha, ostaje gorak ukus u ustima navijača i uprave jer primarni cilj nije ispunjen.
 
Sa i dalje laskavim epitetom jednog od najboljih trenera današnjice, dolazi u sedlo kluba zbog kojeg se i pokreće polemika. Postavlja se pitanje zašto Gvardiolin Siti nije tako dominantan, makar u ligi, kao što su bili Gvardiolina Barsa i Gvardiolin Bajern? Za nekog ko prati Premijer ligu odgovor je očigledan i jasno vidljiv nakon bilo koje utakmice kojoj posvetite makar deset minuta svog vremena. Najvažnija primesa jeste to da u Mančesteru ne raspolaže igračima kakvi su mu potrebni da bi svoju ideologiju progurao i igru usavršio do tančina. Nema tu ni Ćavija, ni Inieste, ni Ćabija Alonsa, ni Lama, koji su bili njegov oslonac u prethodnim ekipama i radili dovoljno posla da čarobnjaci poput Mesija i Riberija mogu da prave čarlame bez ikakvog pritiska. Građani ne raspolažu takvim igračima i uz poštovanje prema svima koji nose svetloplavo ove sezone, nije to jednak kvalitet kao što je bio u redovima Barse i Bavaraca. Premali broj znalaca u odbrani, nedostatak višenamenskih krilnih igrača i prevashodno previše čvrsta sredina terena ne dopuštaju tiki-taki da opstane. Posed lopte je i dalje karakterističan Pepovom stilu, ali nema one ubojitosti i lakih rešenja, kao ni napadanja protivnika poput osica kada se izgubi lopta i njenog brzopoteznog vraćanja u svoje okrilje. Shodno tome i Pep menja i izmišlja nove taktike i igrače, izmišlja pozicije kako bi popunio nedostatke i koliko-toliko se prilagodio uslovima na Ostrvu. U prilog tome najbolje govori nadasve čudna odluka da Zabaleta na nekoliko utakmica igra „Lama“ koja je rezultirala ne katastrofalno, ali na nivou vrlo blizu tom pridevu. Iako sve i dalje podseća na borbu protiv vetrenjača postoje naznake da nije sve tako crno. Rizik sa Žesusom počinje da mu se isplaćuje, pa ćemo videti da li je izvukao novog keca iz rukava i pronašao svog novog vođu ekipe. 
 
Ono što takođe bitno utiče na partije Sitija i njihovu nedovoljnu dominaciju jeste kvalitet lige i činjenica da „mali“ klubovi nisu toliko mali. Dok je širom Nemačke i Španije sa svojim velikanima servirao Verderu i Granadi po pola tuceta golova kao od šale, u zemlji u kojoj kraljica vodi glavnu reč, Vest Bromvič će Gvardioline skakutavce zaustaviti sa jednakom lakoćom šutirajući loptu na tribine, na parking, na kraljičin dvor, preko Lamanša... Jednostavno, u Premijeršipu se za svaki gol i svaku pobedu treba žestoko oznojati, jer protivnici neće lako skinuti donji deo svog fudbalskog kombinezona i pokloniti vam bodove. Iz vikenda u vikend, svedoci smo pobede Hala, Svonsija, Sanderlenda (ne i Kristal Palasa, jadni moji Orlovi sa Selhursta) nad pretendentima za titulu, što plastično objašnjava razlike između fudbala u Engleskoj i u drugim zemljama Evrope.
 
Na sve to nadovezuju se i pojačanja koja su pokazala vrlo malo – uz izuzetak Žesusa – te Sitijeva mašinerija i nije u pogodnom položaju za titulu. Liči na nedostatak hemije u svlačionici, za koju je poznato da Gvardiola nije stručnjak, pa tako i rezultati izmiču a broj nezadovoljnih (makar po novinskim člancima) se svakog dana povećava. Uzmimo za primer situacije najboljih igrača Svetloplavih u prethodnim sezonama – Aguera i Jaje Turea. Stalno provlačenje njihovih imena kroz rubriku transferi ne može doprineti boljitku i sama se nameće misao da ima nešto trulo u državi Danskoj. Isto tako su i mnogi drugi na tapetu kritika pa i to može biti razlog Mančester Sitija bez krvi. Možda je potrebno da Kolarov opet pusti Šabana i zapali svlačionicu kako bi se trofeji vratili. 
 
Pored svih poteškoća, Građani su, iako je pitanje prvaka verovatno rešeno, i dalje na mestu koje vodi u najelitnije takmičenje Starog kontinenta i pred njima su utakmice osmine finala u istom, pa se može smatrati da je u prvoj sezoni Gvardiola barem na dobrom putu. Jedno je sigurno, tiki-taka slabo pije vodu u Engleskoj, pa će svoj stil u narednim godinama morati da prilagodi ukoliko želi da pređe ovaj nivo i potvrdi da je zaista trener za velika dela. Mnogo je vremena i dalje pred njim i rano je za zaključke, ali po viđenom do sad vreme te ideologije prolazi i dolazi vreme fudbala koji nije toliko prijemčiv oku koliko džepu vlasnika klubova. 
 
Gvardioli ostaje da mozga o rešenjima i da zajedno sa svojim Sančoima Pansama pronađe način da zaustavi vetar. Pa ko zna, možda vetrenjače počnu da se okreću njegovom pravcu...
 
Autor: Marko Jović 

Jedan sasvim običan tip

Pravi junaci današnjice, sveta gde je sve okrenuto naglavce, kriju se iza kulisa. Njihove vrline nisu vile i beskrajne poljane moći i raznoraznih valuta, nisu ni cenjeni koliko opisani likovi, upravo zbog situacije koja vlada i modela koji nam se poturaju pod nos. Ne, njihovo bogatstvo i snaga su ljubav i snovi, i oni, ma koliko sve ovo izlizano zvučalo, uvek nađu ono za čime tragaju.

Priča ne počne uvek na prvim stranicama knjige. Neretko se desi da je prelistaš skroz do sredine, i da, tek kad je i kulminacija prošla, shvatiš gde je zapravo sve počelo. Možeš da shvatiš da je bajka koju čitaš samo priča o jednom sasvim običnom čoveku kakvog možeš sresti u parku sa klincima ili zagrljenog sa suprugom na ulici. Takvi ljudi su svuda oko nas, ne traže pažnju, a ona im i pored toga biva nepravedno oduzeta. Tiho uživaju u onome što imaju, makar to i ne bilo nezapamćeno mnogo, znajući da je to ipak baš onoliko koliko im je potrebno.

Sam sebi skačem u stomak kada biram da za junaka ovaj put izaberem nekoga iz ipak veoma profitabilne branše, naravno - fudbala. Da li je kao i svi drugi? Povlačenje paralele sa kolegama je verovatno i normalno, pogotovo kada u oko upada njegova loše nameštena frizura, masna od skupocenog gela, čak i dok sedite u poslednjem redu tribine ili kauča. Ali, Dimitri Paje je ipak nešto više od običnog fudbalerčića koji će se razbacivati novčanicama i sudarati skupa kola.


Dimitri Paje


I pored činjenice da njegov bankovni račun broji puno nula, i da je on sve samo ne miran i povučen, njegova priča je opet toliko jednostavna da je njegovo ime punilo novinske stupce samo kada se govorilo o njegovim potezima i golovima. Nije to momak koji će vam prodavati maglu, i koji će, zasnovano na svojim fudbalskim kvalitetima, graditi imidž opasnog momka i megazvezde. On je samo jedan sasvim običan tip. I možda će se neko opet zapitati nad osnovom ovog teksta, ali ako bolje pogledate, srž je pred nosom – ništa komplikovanija od želja i potreba malog deteta. Ideali fudbala se gube dragi moji, a kako fudbala, tako i života. Vrednosti se menjaju i ceni se nešto čemu nekad ne bismo poklonili ni manji font od onog koji je utoršen na ove redove. Dimitriji Pajei ovog sveta su tu da podsete na ono što se zapravo broji, da povrate one čudne osećaje koji se jave kada u kafani, pravo niotkuda, čujete prve note „vaše“ pesme. 

Dok drugi hrle da napune svoje prazne stomake, i verovatno još praznije duše na Dalekom istoku, Paje odbija basnoslovne ponude jer i dalje živi za ideal. Njemu sedamdeset dva miliona očigledno ne paraju uši i srce koliko ta iskonska želja za lepim životom na mestu gde zapravo želi da toši svoje dane i kao kad je bio mali dečak na ostrvu Reunion, kako je i sam jednom rekao, igra fudbal i više nego što je potrebno. Cifre su čudo, ne živi on od socijalne pomoći, ali opet i dalje jasno ističe ono u šta veruje (nazovite me fudbalskim patetičarem i plačljivkom, ne marim). 

Ni on se na fudbalsku pozornicu nije spustio niz dugu, već je morao put do nje da traži šutirajući loptu ispod duge kroz zamršeno šiblje i budžake. Skoro svi znaju njegovu priču - kako je za vreme bivstvovanja u Nantu, kao omladinac uporedo radio i kao prodavac u butiku, a zatim kada je stekao pravo da se obuče u Nantovo kanarinsko odelo, po prvi put dao naznake svog neizmernog talenta. U domovini je i gradio ime dugi niz godina. I izgradio ga je. Titule u Francuskoj uvek su mu izmicale za dlaku – menjao je boje dresova i beležio partije vredne pažnje, ali nije imao tu sreću da podigne pehar čudnog oblika ni jedan jedini put. Najveća scena je za Pajea nekako uvek išla paralelnim putem sa nikad dosanjanom titulom. Nizao je individualna priznanja, golove za špice, komadići čarolije bili su primetni na svakoj utakmici na kojoj se on tako neprimetno i bez pompe šunjao u kopačkama kroz protivničke odbrane kao članovi Pink Pantera kroz, pa kroz šta god da odluče zapravo. Na kraju (ili na sredini, kako vam volja), dobio je svojih pet minuta slave.

Prelazak u Vest Hem značio je poklon kartu za gledanje velikog majstora na velikom platnu. Možda je bila samo sezonska, ali uživali smo skoro godinu i po dana u bravurama koje je izvodio na Ostrvu. Pokazao se kao sjajno pojačanje za Čekićare, a najbolja sezona u novijoj istoriji kluba donela mu je epitet božanstva među navijačima. Njegovo požrtvovanje na terenu i lakoća sa kojom i dalje šalje svoje protivnike po hot dog, dok on odlazi u drugom pravcu (nije Zlatan uzalud izgovarao rečenice), nalazili su svoju publiku i na pokojnom Bolejn Graundu. I znao je uvek kako da proslavi svoje golove - sa navijačima, od srca i jednostavno, bio im je zahvalan za skandiranja i aplauze koji su bili namenjeni samo njemu. Prošla godina je u fudbalskim kalendarima bila godina Lestera, u kineskim godina Majmuna, u Srbiji samo još jedna u nizu godina, a navijačima Vest Hema godina Dimitrija Pajea.

Na sahrani Apton parka, u kovčeg je ubačena i prošlogodišnja atmosfera koju je ekipa Slavena Bilića posedovala tokom čitave sezone, zajedno sa taktovima po kojima je uigrani orkestar svirao iz kola u kolo. Prelazak na Olimpijski stadion nije oduševio nikoga, pa tako ni našeg sasvim običnog momka. Nešto je tu prestalo da klikće, pa smo od avgusta samo na trenutke mogli da vidimo obrise onoga što je pružao u godini iza nas, zaključno sa maestralnim partijama na Evropskom prvenstvu u granicama njegove države. Vidno revoltiran, nezadovoljstvo je ispoljavao pružajući slabije partije. Da li su londonske kiše ispunile za Francuze predviđenu kvotu, ili je pak zatvoren njihov omiljeni restoran, ne znamo, ali Dimitri je odlučio da izađe u susret onima koje najviše voli (a to je i potpuno normalno), i odluči da napusti sivilo britanske prestonice. Načinom na koji je to uradio nije baš zaslužio da mu donesu ruže i nacrtaju mural na stadionu, ali kada ti je do nečega stalo ne biraš sredstva da do toga dođeš. Tu na videlo izlazi ono što je zapravo poruka teksta, ljubav oslikana u temperamentu i jednostavnosti duha, sitnice koje čine svet mestom gde ipak vredi grebati da ostaneš što duže. I bušne gume i razbijeni prozori, i uvrede i paljenja dresova, ništa od toga nije doticalo Pajea, koji je u sebi želeo samo jedno – da radi ono što najviše voli, na mestu gde najviše voli. 

Englezima je sa druge strane vrlo teško udovoljiti. Kod njih nema ni smisla, ni lirike, ni u jednoj stvari kojom se bave. Ko nas voli, zna naše želje, a ko nam ih ostvari, ima nas u šaci. Iz njihovog, prostog navijačkog ugla deluje kao da su mu poklonili dečački san, te je on očigledno njima dužan da svoje telo istroši do poslednjeg atoma lupajući čekićem. I pored svih njegovih ispada i tvrdoglavosti koje je pokazao u sedmicama iza nas, Francuz nije zaslužio takvo „zbogom“ od navijača Vest Hema. Sve ono što je učinio tokom ovih godinu i po igrajući za bordo-plave, trebalo je da ga udostoji privilegije da, ako ništa više, prećute sve te uvrede na njegov račun i samo okrenu glavu ili zapuše uši kada se pokrene tema njegovog odlaska. Veliki majstor zaslužio je bar toliko malo.

No očigledno Dimitri Paje ne daje puno pažnje zlogrdnim pričama i uvredama, isterao je svoje i radiće kao što je i uvek radio – pratiće put srca. Odbijeni su i poletna Nica i imućni Pari Sen Žermen, sve to zarad beskrajnog leta i povetarca u marseljskoj luci i obraza koji mu ne dopušta da dres Olimpika zameni dresom najvećeg rivala. Sva je prilika da je poslušao Marseljezu sa razumevanjem. 

I onda, kada shvatiš gde je zapravo bio početak priče, dođe ti da se vratiš nekih stotinak godina unazad, čisto da bi imao šta da skineš sa glave kako bi odao počast ovom čoveku. Počast je zaslužio, čak i malo divljenje - kineske ponude koliko god da nemaju dušu, imaju telo top modela. On im je ipak odoleo, vratio se svojoj ljubavi, možda ne prvoj, ali svakako najvećoj. 
Nek se i završi kao sapunica, zaljubljeni par je zaslužio lepu veliku kuću i barem jedno zajedničko dete.

Vaš Marko Jović

Apač - kovčeg pun magije i zlata koje ne sija

Kad se rodiš u beznađu, na mestu gde te od kriminala deli samo potvrdna rečca, na mestu gde nije sve tako crno, već samo i isključivo sivo – svakog dana, svakog minuta, teško je okrenuti mu leđa. Ti ipak biraš da odgovoriš sa ne tako jednostavnim NE i da pobegneš odatle i dokažeš svetu da si veći od ratova bandi i mesta koje te je stvorilo i učinilo čvršćim. I tako uzimaš težak teret i stavljaš ga na svoja ramena. Vrištiš u sebi da ćeš ti jednog dana biti veliki, ali to niko ne sme da čuje. Kada želiš da pobegneš, i trčiš, trčiš za loptom, kako bi prašinu bede i siromaštva zamenio svetlucavim prahom legende, i desi ti se da uspeš u tome, da li se zaustaviš korak pred cilj i kažeš sebi: „ha, bar sam video ta vrata na koja se ulazi u legendu“, okreneš se i odeš, ili pak zakucaš i sa osmehom uđeš u topli dom slave?
Ne dobije svako od nas šansu da odgovori na ovo pitanje, ali onaj kome bih ga ja postavio verovatno bi pognuo glavu i prećutao. A možda bi mi samo ćušnuo koji svežanj kineskih novčanica u džep i pokušao da me ućutka. Ako je ostalo bar malo fudbalske romantike u njemu, nadam se da bi ostao nem tih nekoliko sekundi.
 
 
 
Karlos Tevez je najplaćeniji igrač današnjice. Zarada od 37.500.000 (rečima trideset sedam miliona petsto hiljada) evropskih novčanica za godinu dana. Bura se završila, utisci su se sabrali i oduzeli već sasvim pristojan broj puta po srpskim birtijama. Sada o tome može da se diskutuje na miru, bez emocija i tužnih emotikona. 
Rođen ne tako davno, pre samo trideset tri godine u Sijudadeli, provinciji kraj glavnog grada Argentine, mali Karlos je odrastao u teškim uslovima. Ta priča je skoro pa kliše o većini fudbalera koji dolaze iz Južne Amerike, ali zapravo je bilo tako. U siromašnoj četvrti nazvanoj Fuerte Apache niste imali puno izbora – pogled je mogao da stremi ili u pod ili preko nišana. Naš Apač (i nadimak nosi po kraju iz kog potiče), odlučio se ipak za prvu opciju. Iako ratoboran i temperamentan, bira da te svoje odlike ne proda lokalnom tetoviranom Huanu, već da od njih napravi veoma unosnu, na kraju će se ispostaviti najprofitabilniju robu. 
 
Pikao je tako loptu po ulicama četvrti Armije Anda i sanjao o plavo-žutom dresu voljene Boke Juniors sa brojem deset, ne misleći o tome kako će jednog dana izdati sve ono u šta je verovao. Imao je jedan cilj – da bude zapamćen. I tako, napornim radom, šutirajući kamen po kamen, probijajući se kroz opipljivu prašinu bloka u kom je odrastao, zanemarujući sve tegobe i mučnine koje je imao na tom putu, dostigao je svoj san. Nosio je plavo-žuti kombinezon; nije još imao desetku, ali i to će doći godinama. I svi su pričali o njemu. Možda ne odmah u celom svetu, ali kada je sa punih devetnaest godina zaigrao na Interkontinentalnom kupu protiv onog Milana, fudbalska planeta se zapitala ko li je taj rošavi klinac sa magijom u nogama. 
 
Skoro decenija i po koja je usledila vrlo dobro je pokazala ko je on i šta ume. Nakon Boke je otišao u Korintijans čisto kako bi prešao nivo i preselio se na drugi kontinent. A onda... Onda je plesao po Evropi. U Vest Hemu je pokazao da je nebrušeni dijamant, te je najveći majstor od svih koji su ikad pokušali da se bave tim zanatom - Ser Aleks, odlučio da ga prebaci u svoju radionicu, izbrusi do kraja i od njega napravi jednog od najboljih napadača tog perioda. Slobodno mogu reći i današnjice. Uspeo je u tome, iako je Karlos na Teatru snova beležio ipak prosečne partije. On je vođa, a u tadašnjem Junajtedu mogao je da se zadovolji samo utešnim mestom u postavi i zvanjem tek neke sedme zvezde ekipe. Zato je i puklo. Temperamentni Argentinac, i pored svih trofeja koje je osvojio sa Crvenim Đavolima, menja boju Mančestera i prelazi u ljutog (sada doduše ljućeg) rivala – Mančester Siti. Tim potezom nagovestio je ono što će uraditi osam godina kasnije, ni ne misleći o tome. Vreme provedeno u Sitiju vratilo je na travnati tepih stadiona širom sveta pravog Apača. Kapitenska traka i lice na posteru novog projekta plavog dela Mančestera, prijali su Tevezu, pa je tako, nahranivši svoj ego, počeo i da pruža partije koje je Evropa od njega i očekivala. Golovi su se nizali, publika je na Etihad dolazila da bi videla Argentinca. Profitabilne naftne iskopine podarile su dovoljno sredstava kako bi zadovoljio i svoje megalomanske potrebe. 
 
Činilo se da sve ide kao po loju. I išlo je, ali u Karlosu je proradilo ono što su fudbalski fanatici potajno u sebi želeli gledajući ga kako jede loptu na Ostrvu. Glad. Glad za trofejima. Želja da ostane zapamćen ne samo kao prvi koji je prigrlio arapske milione, već i kao neko ko je pokorio Evropu. Sa tom idejom seli se nešto južnije, u Italiju, u Juventus. Filmski scenario, temperament serijskog ubice u sredini koja mu dozvoljava da ubije. Priča je obećavala i na kraju ispunila obećanje. Okej, možda nije dostigao da popije koje pivo na krovu Evrope, ali teško da će se naći neko ko će osporiti činjenicu da ju je pokorio. U Juventusu je pokazao sav svoj stvaralački opus, sve svoje boje koje je čuvao za najlepšu sliku. Sazreo je i bio je dovoljno snažan da podigne ušati pehar koji je sam napravio, ali opet nedovoljno srećan da to uradi. Onaj prvi sa Junajtedom mu ostaje kao utešna nagrada i lepo sećanje.
 
A onda se odlučuje za čaroban potez. Na vrhuncu svoje karijere, kada je bio najbolji, bira put srca i vraća se u voljenu Boku. I da, dobija desetku; i da, dobija doček koji dolikuje heroju; i da, liči na ulazak u legendu sa stilom – i ne, odbija da u nju uđe, kao što je kao mali odbio pištolj zarad okrugle, šarene igračke. 
 
I dolazimo do onoga zbog čega se i podigla tolika prašina. Zašto posle hvalospeva o „svom klubu“, ideje o završetku karijere u njemu i odbijanja povratka u evropski fudbal, bira ponovo te proklete kineske milione? Ko je lud da odbije; I ti bi prihvatio; Dao je Boki najbolje godine, zaslužio je novac koji je dobio – to su sve odgovori koje smo mogli čuti iz svačijih usta otkad je potpisao. Da li je o tome sanjao kao dečak u Fuerte Apache-u dok je šutirao loptu u zid u dresu velikog Maradone? Porodica je obezbeđena još u Vest Hemu, ovo je samo udarac za fudbal i pravo lice, i pored svega, velikog majstora. Pokrenuo je lavinu odlazaka, a to ćemo videti tek u godinama koje slede. I opet je prvi u nečemu, Oskar i Hulk i Betmen i Zlatna palma su samo nužno zlo koje se desilo fudbalu zbog limitiranih sposobnosti pomenutih i njima sličnih fudbalera. Ovo može da prouzrokuje mnogo veću promenu u sportu koji volimo.
Neka mu svi milioni, neka mu Kina i posao iz snova. Pipnuo je zvezde i izgleda da su ga ubole, te je odlučio da ih samo gleda izbliza. U Boki će mu se zahvaliti na svemu, dobio je sat i diplomu, možda dobije i tribinu jednog dana, ko zna... Ali oni koji su ga gledali dok je sa besnom grimasom pravio čuda po Evropi, ostaće kivni što tih par sezona nije podario baš njima, i ostao na mestu gde se zapravo igra najbolji fudbal. Neka mu, neka ide. Svakako je samo želeo da bude zapamćen. U tome je i te kako uspeo, upamtiće ga po onome čime su se Apači dičili – upamtiće ga kao onog koji je ukrao fudbal.
 
Autor: Marko Jović 

Božićno ludilo – turn speakers up, party never stops!

Božić Bata, novogodišnja rasveta, pokloni na sve strane... Praznična čarolija!
 
More razloga zašto ljudi širom sveta željno iščekuju Božić. Za zaljubljenike u teranje lopte po travnatom pravougaoniku, Božićno ludilo predstavlja nešto potpuno drugačije. Nezavisno od verske pripadnosti, ukoliko verujete u fudbal, katolički Božić će i vama biti urezan u kalendar. Možda ne baš crvenom, ali bar nekom bleđom nijansom te boje koja nagoveštava dan nakon njega i veliki praznik koji nam ostrvski fudbal daruje - Boxing day. 
 
undefined 
 
Mnogo utakmica ne znači uvek i mnogo dobrih utakmica, ali tog dana, kao po kakvom zakonu, prave se izuzeci, i Englesku osim snega (nezaobilazni romantični san o belom Božiću) zaveje i mećava golova. Pravo na nadanje poklonu u vidu fudbalske post-božićne žurke, pune dobre muzike i raspoloženih gostiju, pruža nam istorija. Internetom svake godine u nedelji koja predstoji Božićnom ludilu počne da kruži slika iz davne 1963. godine kada je na deset utakmica odigranih na Boxing day postignuto, da, slobodno pročitajte nekoliko puta, šezdeset šest pogodaka. To nije jedini primer, ali najbolje oslikava ,,praznik“ koji nam predstoji. I u sezonama kada se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća, i kada se igrao znatno lošiji fudbal u Premijeršipu, kao i u sezonama kad su vatrometi iščekivanja prštali u svakom pojedincu koji je živeo za ostrvski fudbalski vikend, dan nakon Božića nikad nije izneverio navijače, koji su tako siti i zadovoljni od prethodnog dana, dolazili na stadione da dodatno uživaju. I uživali su. Uživaće i narednog ponedeljka, kao i mi kraj malih (srednjih ili velikih, u zavisnosti od toga kojim raspolažete) ekrana, u to nemojte sumnjati. Englezi dobro znaju da je nakon obimne gozbe važno servirati i ukusnu poslasticu.
 
Iako će neko reći da se prvenstvo kristališe kao Čelzijevo, i da im se karte otvaraju nakon kikseva najvećih konkurenata u prethodnom periodu, ja ću to uzeti sa rezervom i još jednom se pozvati na nepredvidivost najinteresantnijeg državnog šampionata na svetu. Čuće se priče iz svačijih usta kako ekipa koja je prvoplasirana na Božić, po pravilu u maju stoji na postolju, i razdragano mlati šampionskim peharom – nećemo ih otpisati, ali kvalitet ovogodišnjih pretendenata na titulu ne dozvoljava da ih tako lako otpišemo iz borbe. Vođeni razmišljanjem o istom tom kvalitetu, verujemo ovom Božiću više nego nekim pre njega. Računica je jasna, najava sezone se obistinila i imamo odličan fudbal iz vikenda u vikend, i to nam daje za pravo da očekivanja podignemo za lestvicu više. Dobro, šanse da ce se ponoviti epilog iz 1963, ili da se prosek postignutih golova poveća, ravne su šansama da se u Srbiju vrati monarhija tokom sledeće godine. Ali očekujemo značajniji broj lepih golova i poteza, koji će puniti novinske stupce makar do kraja te nedelje, ne ostavljajući mesta za neke druge, manje važne priče, koje se pojavljuju kako bi popunile prazno mesto. To zapravo i jeste draž Boxing day-a. 
 
Ovog puta, on nam kvantitativno ne donosi isto što je i prethodnih godina - ,,samo“ osam utakmica biće na programu u ponedeljak. Ta finesa ne menja draž tog dana, streljana će biti bučna i bez tih nekoliko pištolja. Neće biti ni velikih derbija u ovom kolu, ali ni to nekako ne smeta, videlo se da i mali imaju šta da ponude. Iako neretko većina pripadnika snažnijeg pola svoje popodne podredi gledanju najvažnije sporedne stvari na svetu i na prvi pogled mislite da se popodne koje najavljujem iz tog aspekta ne razlikuje, varate se. Vikend bez fudbala ostaviće fudbalske sladokusce širom sveta praznih stomaka, te će oni mahom, u ponedeljak, odmah nakon nešto ranije serviranog ručka, halapljivo posezati za daljinskim upravljačem, i nakon smeštanja u omiljenu fotelju u njoj ostajati sve dok se ne normalizuje nivo fudbala u organizmu. Jednostavno, praznično i bez razmišljanja o brigama koje nas more.
 
Možda preterujem u veličanju ovog dana, ali ta božićna čarolija koja je opšteprisutna budi romantiku čak i kada je u pitanju fudbal. Naviknuti na tmurnu svakodnevnicu, ljubitelji fudbala na ovim prostorima, vide ga kao tračak svetlosti koji dolazi kao idealna najava za praznike. Uz novonastalu atmosferu izgrađenu lampicama i jelkama, svaki prostor je pogodan za fudbalsku žurku. Broj ljudi koji mogu da prisustvuju je neograničen i stoga ih pozovite koliko god želite, svakako smo svi sporedni gosti koji sede u ćošku i uživaju uz karaoke koje pevaju domaćini. Zato, pronađimo najbolja mesta, nadajmo se da će oni biti raspoloženi za partijanje, te pojačati zvučnike do maksimuma i da neće dozvoliti da žurka prestane do jutra.
 
Autor teksta: Marko Jović