Nejmar – pobeda novca i brazilski san

U senci je uvek hladnije nego na suncu.
Kada su ti njegovi zraci jedini izvor energije, krošnje oko tebe su tvoji najveći neprijatelji. Zalud sve pare štampane u sopstvenim fabrikama, one su mamac ali ne i poenta. Desetka na leđima u njegovim očima skuplja je od miliona. Porodica je iskrojila novu destinaciju, banka za oca i sina ne predstavlja isti pojam. Junioru je važno samo da igra, da bude najbolji, krivite ga ako ga ne razumete. Možda je mesto pogrešno onome ko će folirati fudbalsku romansu, ali dobro je koliko i svako drugo dok god su cilj i uloga isti. Kada čekaš, nije ti važno gde to radiš, važno je da dočekaš.
 
 
 
Ovo svi znamo, verujem da se dele flajeri i u porodilištima – bomba je pukla pre dve nedelje, Nejmar Junior je najskuplji fudbaler ikada. Utisci su svima na mestu, ali daleko od toga da su se slegli. Da, utočište je Pariz. Da, nafta, milioni, kamioni. Ne, nisu ga time kupili. Nejmar je krenuo poznatim brazilskim putem, krenuo je po laureat najboljeg.Čovek koji bi u svakom drugom filmu bio glavni lik, najsvečaniji gost na svakom drugom banketu, godinama je morao da se zadovoljava manjim aplauzima i Oskarima za sporedne uloge. Porušio je jedan san, ali ko će ga kriviti kada juri za svojim, tome nas roditelji nauče čim počnemo da shvatamo šta nam govore. 
 
Dobio je svoj tim, mesto da pokaže da li je dobar koliko misli. A jeste. Videli smo to i sami samo smo sklanjali pogled veličajući i dižući kilometrima iznad drugih skoro sveti dvojac najboljih na svetu. Drugačije i nije moglo, zadužili su fudbal i gledaoce, dok god oni plešu svoje najbolje korake, ostalima preostaje samo da čekaju. Ali, Mesi i Ronaldo više nisu mladi, ma koliko nam to čudno zvučalo. Sigurno da ima još vrhunskih sezona u njihovim nogama, ali temelj za novog najboljeg treba zavrteti u mešalici.Trenutak je pravi, u to nema sumnje. Ambicije kluba i igrača su slične, imaju iste stvari i nemaju iste stvari. Za Parižane cilj je Klempavko, isplativost miliona i pobeda novca posle toliko vremena. Nejmar ima trofeje, zna kako ih osvojiti, uzda se u samog sebe, nada da su Barsine titule jednako njegove koliko i Mesijeve. Sada prvi put stoji sam za miksetom, žurka je u njegovim rukama.
 
Miris novca nam gura crva u jabuku. Cifre deluju kao testiranje digitrona, igra malog deteta sa brojevima koje prvi put vidi. Fudbal je taj koji ispašta igrarijama. Cene su otišle u nebo, titule se ne osvajaju taktikom već punim šlajpihom ako pitate Al-Kelaifija i hiperbolizovani svet. Svaka pobeda Pari Sen Žermena u sezoni koja je pred nama biće pobeda klase, ali ne radničke kao što je to godinama bio ideal života. Ne, biće to pobeda izrabljivačke, potrošačke klase. Onih koji zarađuju na nemilosti drugih, zatim kasnije kupuju Nejmare, obećavaju Mbapee i nazivaju se izabranima i šampionima. 
 
Sve je to posledica istog takvog društva, ali to je tema za kompetentnije. Fudbal je došao u doba sopstvene neminovnosti, igra je prestala da bude igra ulaskom preimućnih. Biznis nameće numerologiju, u ruke trpa novčanice dok ti na terenu uzima dušu. Nejmar je obaveza, sigurna kupovina koja vraća novac, a doneće trofeje. Vlasnici ne žele da se ograniče na teren, novac će im zauvek ostati važniji od pehara, odličja samo ubrzavaju profit.Zato je transfer bio potreba, prelomna tačka fudbala koji je morao negde da se slomi nakon godina uvlačenja u bestežinsko stanje. I sami smo navikli da se frljamo milionima, cifre koje su prethodile Nejmarovoj izgovarali smo sa lakoćom, kao da su u udžbenicima matematike još od osnovne škole. Sport se strmoglavio, upao u sopstvene kljuse. Izvući će se taj dopadljivi pokvarenjak, ne sumnjajte u to, kvaka je u porazu koji je sve sem trenutni. 
 
Fudbal će se prilagoditi, ali da li će i ekipe? Svakako da će oni najmoćniji skinuti prašinu sa svojih zlatnih odela i bez po muke zaigrati na istom balu kao i PSŽ, ali sudbine nedovoljno velikih vise o koncu, ne smesta, ali vreme istanjuje niti, Liga Šampiona po formatu Evrolige, govori sama za sebe.Dosta o biznisu, Nejmar je otelotvorenje brazilskog sna, lik sa bilborda koji je tamo, a i u bazenima, hotelima i automobilima zbog fudbala. Idol svakog malenog Brazilca koji kroz prašinu favele tutnji u žutom dresu sa njegovim imenom. Tamo makar svi žive za to, lakše je biti na nišanu paparaca nego na pravom nišanu. Stoga je i obožavan, mada je to situacija sa skoro svima koji uspeju iz bede brazilskih blokova, novac te lako zaslepi ali nikad (ili bar retko) dovoljno da zaboraviš na igru koja te je dotle dovela.
 
Zbog toga je fudbal njihov koliko i engleski, koliko i nemački od kad je rezultat važniji od lepote. Oni znaju da ga vole, znaju da mu se zahvale i uzvrate za sve što im je podario. Nejmar će biti najbolji, titula je predugovorom njegova već nekoliko godina, on čeka da počne da teče njegovo vreme. Pariz je za njega mesto dokazivanja i ništa ga neće sputati u nameri koliko god da mi sve posmatramo kroz novčani zeleniš. 
 
Novac je prioritet ocu, ostvarivanje roditeljskih neuspelih snova kroz sina, standardna priča za koju vam ne trebaju novine da biste je razumeli, osvrnite se oko sebe i setite se poznanika, lako ćete se složiti sa mnom. O Barseloninom gubitku ne vredi trošiti reči, teško je nadoknadiv, ali ništa nije toliko nenadoknadivo da 222 miliona ne mogu da povrate osmeh na lice. Izmisliće se dobra zamena, Kutinjo i Dembele deluju kao sličan recept za jednak uspeh. Katalonci su u sigurnoj luci, gurajte ih u provaliju koliko vam srce želi.
 
Situacija bez gubitnika reklo bi se, i opet smo u krivu. Možemo nazivati sve strane pobednicima, ako gubitnik i zvanično postane fudbal, svi smo izgubili. Na pomolu je nova era, da li će ona biti Nejmarova ili će se zvati po novčanicama ostaje nam da vidimo. Jednom rekoh da su nam ukrali fudbal, ne bih da budem u pravu...
 
Autor teksta: Marko Jović 

No Totti No party – linija manjeg otpora, poslednji veliki među malima i kraj žurke

Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!
 
 
 
I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje. 
 
Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka. 
 
On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati slične putokaze koji stoje i kraj našeg puta, da sluša srce pre nego šuškanje milijardi. Voleo je iste male stvari koje su u žiži interesovanja i nas koji se zamaramo milionima manjim ciframa na bankovnom računu. 
Zato i mi volimo njega. 
 
Činio je da se osećamo kao da je fudbal zapravo zabava za svakoga. Tiha i povučena devojka iz visokog društva koju može da ima i bilo ko od nas, samo ako zna reči prave kancone koju će joj otpevati pod prozorom. Ista ona sa kojom je Toti godinama vodio slatku, slatku ljubav.
Ne zamerite mi za tračke patetike koji se provlače kroz redove, nije lako oprostiti se sa idolom svog detinjstva, pitajte to koga god želite ukoliko se već u to niste i sami uverili. Bez jednog hvala, tekst bi bio besmislen. Toti je za mene oduvek bio ideal. Savršeno nesavršen, slično Ibri, samo dva broja običnije i jednostavnije. Desetka na leđima i personalizovana traka na ruci kao isuviše jasan šlagvort za zbivanje na terenu. A onda se sve desi, nekako prosto i uobičajeno za njega, neki golovi, neke asistencije, dok mu kroz zube migolji – aj da završavamo, čekaju me da ručamo. Bez po muke, sa leptir-mašnom oko vrata transparentima sa njegovim likom na svakoj strani stadiona.
 
Transparenti će ostati i kada kapitenska traka promeni vlasnika, ko bi to i dovodio u pitanje, nebitniji od njega su se kitili tim perjem. Klasik tribine – No Totti No party krasiće stadion duže od navijača. Toti nam je proširio vidike, odveo nas do rafova sa naočarima kada je sunce najjače tuklo. Gledajući ga kako kao pravi vetropir leluja po terenu naučili smo da gledamo stvari i izvan šablona, naučili smo gde je linija otpora i kako sa njom „igrati lastiš“. Pokazao nam je da nije sve na ovom svetu smisleno i logično, da ne moraš uvek ponuditi sve što imaš ako mnogo znaš, a još više voliš.
 
Jer, objasnio je on to nebrojano puta, zalud se nadaju bogati stranci kada je siromašni zagrljaj roditelja udobniji od vodenog kreveta. Zato mu i pripisujemo titule, zato ga i nazivamo božanstvom. Poslednji legitimni član plebsa koji je pre birao sedeljke sa običnjacima negoli kavijarom umazane večere. To stoji zapisano debelim slovima, debljim nego nedelja u 15 časova. I više je vredno, Toti ne želi da bude pamćen po poslednjoj utakmici, ne nada se slavi na osnovu poslednjih sezona, kult ličnosti stvorio je davno, igrajući srcem za Vučicu i kada noge nisu mogle. Zato su mu prodavci po Rimu poklanjali stvari, jer je njegovo prisustvo u njihovoj radnji više značilo od svog novca koji će on ili neko drugi ostaviti.
Poslednji je u klasi, mesto i situacija teraju na analogiju sa arenama i jadnicima koji su se u njima borili za život. Frančesko je poslednji gladijator – i nisu svi bili rimski, ali borili su se istim oružjem kao i on, sirovom snagom i golim rukama (ili nogama eto ako želite već da bude izlizano) – okružen krvoločnim zverima koje čekaju da ga rastrgnu, a zatim ga dignu u vazduh kao simbol pobede. Pobede modernog fudbala nad nekim ne toliko starijim vremenima. 
Ali, on ne može da izgubi, zveri su mu dužne. Iako će pasti i po logici stvari reći zbogom koloseumu, ostaće večno tu negde, iznad stadiona i iznad fudbala (ne shvatite pogrešno, niko nije veći od fudbala ali Toti spada u red onih koji mu nisu ostali dužni), kao čuvar onoga što smo zavoleli i nade da će ponovo doći vreme sličnih njemu.
 
Da li zbogom znači i kraj ili samo doviđenja pred odlazak na letovanje, nije ni važno. Romantičniji će želeti da Princ Rima vazda bude viđen samo u bordo dresu, oni koji su ga voleli jednako koliko i fudbal - tu uvrstite i mene - neće cepidlačiti, već će poželeti da gledaju majstora i dalje, bilo gde, u bilo kom izdanju, u bilo kom dresu, makar i samo na snimcima po internetu...
 
Najsnažniji utisak ostavljaju oni koji su ga najmanje voleli. I Lacijali i Bjankoneri odali su mu počast kakvu zaslužuje, pružili ruku poštovanja ne gledajući ga u oči, ali stiskajući dovoljno jako da mu bude jasno šta je učinio. Onda valjda shvatiš da ni u kom slučaju ne odlaziš kao gubitnik. Pobedio si ih sve, hiljade uvreda i uzvika protiv tebe sveli su se na aplauz i prazninu jer odlaziš. Koliko god da smo srećni kada naš najveći neprijatelj nestane, ode u nepovrat, toliko smo i tužni i prazni jer nema više onoga zbog kojeg je naše takmičenje sa njim i životom imalo smisla. Od sada uvrede nosi samo vetar, svesni su toga Totijevi rivali.
 
A on odlazi, svako osvrtanje preko ramena je novi osmeh, možda koja suza u oku ako je mekši od onoga kako se predstavljao. Nije sanjao ovakav oproštaj kada je prvi put ušao u igru protiv Breše, davne 1993. Nije sanjao, ali će ga dobiti. Građani Rima svesni su kako treba da isprate Cezarovog naslednika. Kada Princ zatvori vrata za sobom, znate kako to već obično ide, otvoriće se hiljade novih. Na nama je da izaberemo prava kroz koja ćemo dalje. 
 
Dok čovek za miksetom odjavljuje veče, Toti je spakovao disko-kuglu pod mišku i lagano se uputio prema izlazu. Nije ni potrebno da se završi najboljom pesmom, repertoar koji smo čuli ubedio nas je da je bilo fantastično, sve i da poslednja numera bude od Sandre Afrike. Biće tu fanfare, ne bojte se, majstor je zaslužio toliko. Koliko god da nam je dao, dok ga gledamo kako odlazi i maše nasmejan, mi ostajemo promil tužniji, kao i oni koji ga nisu voleli.
 
Kada od nedelje budete tražili mesto za provod u Rimu, naletećete na isti odgovor koga god da pitate. „Nema više žurke, Toti je otišao.“ 
 
I nećete biti tužni, odneo je ono što mu je pripadalo. Odneo je ono što je bilo samo njegovo. 
 
Autor teksta: Marko Jović 

No Totti No party – linija manjeg otpora, poslednji veliki među malima i kraj žurke

Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!
 
 
 
I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje. 
 
Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka. 
 
On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati sli%u010

Zlatanov način – najbolji fudbalski neprijatelj i najbolji prijatelj skrajnutog čoveka

Svet traži antiheroje. On živi od njih, zbog njih i uprkos njima, ni Betmen i društvance ne bi napravili toliki hajp da su se borili protiv ukrštenih reči. Vikali smo ljutito na svaki pomen imena Džokera i Leksa Lutora, mrzeli Doktora Oktopusa i Šredera, ma i Peru Kojota smo gledali s nipodaštavanjem. Ali, kada ostanemo sami ispred televizora, sakriveni od pogleda svih moralista i vaspitača ovoga sveta, potajno smo želeli i da vidimo kako je to kada superjunaci izgube makar jednu bitku, kako je to kad u samo jednoj epizodi padnu na kolena pred ove i ovakve. 
 
 
 
Pitate se sada kakve veze imaju fiktivni likovi sa sportskom, skoro isključivo fudbalskom kolumnom? Ma imaju, jedan vagabundo je davno pobegao iz njihove trupe i nastavio svoj antiherojski put po travnatim terenima realnog sveta, i na tom putu nema - i verujte, neće ni biti - ničeg lošeg i zlobnog. Situacije i pojave oslikane tim pridevima je ostavio u Rozengardu, u svoj kofer je spakovao samo (ne)herojsko odelo. 
 
Zlatan Ibrahimović nije jedan od nas. On je onaj koji spava s druge strane jastuka, krade tvoje snove i ostvaruje ih bez po muke; onaj zloća iz crtanog – da, o tome sam pričao – kojeg niko ne voli (ili malo ko voli, kako vam volja), a oduševljava vas svojom genijalnošću. Takvi ljudi se ne povređuju, oni odlučuju koliko će ih ukrašavati koja rana. Na tom mestu se spajaju fikcija i realnost, to je mesto Zlatanovog susreta sa nama. I pružićemo mu ruku, onu za spas, ili makar za utehu i podršku, dopustićemo mu da na kratko bude i u našoj ekipi, ipak stoji na čelu kolone ljudi koji su to zaslužili.
 
Opet rizikujem da me pogrešno razumete, ja sam od onih koji obožavaju Ibru. Ibra je genijalac, lopta u njegovim nogama je prvi čin spektakla, blještava fantazmagorija, granica mogućeg i nešto manje mogućeg... Njegova popularnost je razlog njegove nepopularnosti. Doduše, ni njegov stav nije stav nalickanog štreberčića u kog će se svaka potencijalna tašta zaljubiti na prvi pogled. Ko će mu i zameriti, detinjstvo u najskrnavijem kvartu Malmea mora vas učiniti jačim, da bi opstao moraš naći svoj način. Njegov nam je svima jasan, prepotencija prelivena egoizmom i posuta nadmenošću, kao torta koja izgleda prosečno ali prokleto lepo pleše kroz zube. 
 
Po istom šablonu i Zlatan radi sve što radi. Popularna „samurajka“ na vrh glave i prvo mesto na takmičenju u dimenzijama nosa možda ne čine da paket izgleda najlepše moguće, ali samo odvežite mašnu s vrha i pred vama je divna muzička kutija koja svira sve žanrove - i tihi sentiš za dame i death metal za one kojima ne manjka testosterona. Gledajući njega, pomislimo da je tako lako djuskati najteže korake.
 
Ali, kao što već rekoh, izborom da pobegne iz sveta zamišljenog i nacrtanog, i spusti se među nas, morao je da prihvati i boljke kojima java voli da se pohvali. Poslednja u nizu onih sa kojima Zlatan mora da se nosi jeste i ta, ne samo u fudbalu, najneprijatnija i najzloćudija povreda prednjih ukrštenih ligamenata kolena. Šveđanin će tvrditi da je on veći od nje, da mu ona ne može ništa, ali ona je u ovom trenutku njegov kriptonit, protiv toga se ne može sve i da imaš nadljudsku snagu.
 
Neću zamarati činjenicama i brojkama, kome je do toga, sve mu je udaljeno svega dva klika i ne više od pet minuta surfovanja po svemoćnom Guglu, a i većini je dobro poznato stanje na lageru. I hiljadu puta do sada smo čuli da je Ibra kao vino, da je svakim danom sve bolji, i kada se pojavi informacija da je povređen, većina onih koji će reći kako vole fudbal istu dočeka sa empatijskim uzdahom, ali uz osmeh na kraju usana. To je ono što ga je pratilo tokom cele karijere, to je krst koji je sam izabrao da nosi. To je krst koji mu najbolje stoji. Sve uvrede, svi kiseli osmesi koji su mu upućeni, odbijanja i omalovažavanja, sve to najlepše ukrašava njegov portret. I da mu je četkica u ruci (a jeste, umetnici kao on ne dopuštaju da drugi rade njihove portrete), ne bi promenio ni jednu jedinu liniju na slici, jer je on upravo to – jedna slika puna mana i grešaka, ali bolja od svih drugih baš jer je posebna.
 
Veličina nije samo u onome na terenu, ona se gradi i van posla. Dok ćemo se svi složiti kako je Bufon idol malog čoveka (kao što jednom reče jedan kolega), moramo biti ni pedalj manje složni da je Zlatan idol onog još manjeg, skrajnutog, onog na koga više niko ni ne obraća pažnju. Ime je gradio kroz trnje, na kradenim biciklovima uz prazan frižider. Gradio ga je kako bi pobegao od čemera, bede, jada i sličnih tužnih naziva za ono u čemu je živeo, gradio ga je da bi oni koji su kroz istu patnju prolazili s njim jednog dana bili srećniji, ili makar ponosniji. Čoveku koji vuče korene sa ovih prostora ponos neretko stoji i pet stepenika iznad sreće. Takvi ljudi kada dođu do moći uzmu sve što im ona pruža, uživaju u svakom trenutku, kao da to rade sa prstom uperenim pravo u čelo prošlosti. 
 
Zato ni ne čude luksuzne vile i najskuplja kola. Ma da ih ima milijardu, nije mu zameriti, zaslužio ih je isključivo pomoću dve noge, uz jugoslovensku drskost i šarm, i stav najzadrtijeg predstavnika ovih krajeva. On vas ponizi i pomazi, ko mu to uzme za zlo mora da bude bitno lošiji čovek od proseka. Ostvario je priču sa filma, oduvek smo čeznuli za takvima, makar i ne igrali sami ni najsporedniju ulogu.
 
Dokazaće on svoje ljudske dimenzije nebrojano puta, samo poslednja puzla koja upotpunjuje sliku jeste odbijanje novog višemilionskog ugovora od Junajteda, jer je svestan da ne može više da pomogne. Ali neće on otići sa najveće scene, makar trošio noge i po MLS-u, opet će puniti novinske stupce. Odlazak preko bare je najbolji način da fudbalski globtroter završi svoju misiju. Ujedno je i najbolji čovek za ono što Ameri traže. Želeli su spektakl – o, dobiće spektakl.
 
Izjaviće glupost, uvrediće na najgori mogući način, bez razmišljanja i naknadnog kajanja, ali i bez loše namere, to je temperament koji ni ne vredi obuzdavati. Zato će Zlatan u očima fudbalskog sveta zauvek biti zloća koji kontrira svim idealima, neprijatelj svega što je na fudbalskom terenu dobroćudno. Isti taj svet će uvek biti zaslepljen njegovim nepromišljenim izjavama, do te mere da će mu pred očima izmicati ono najbolje što ovaj čovek zapravo ima da ponudi. A dao nam je štošta - pete i kung-fu potezi, golovi sa deset, dvadeset ili četrdeset metara za one romantičnije ili pak crveni kartoni, unošenje u lica i autoritet veći od sudijskog za one koji vole da namirišu krv, stoje tu u neopipljivim vitrinama kao dokaz da je mislio i na nas, male ljude koji prostodušno vole fudbal.
 
I opet ga neće voleti. Nabrajaj koliko hoćeš – reći će neki – za mene je on i dalje kao oni s početka teksta, i dalje je onaj i onakav. Jasno je što će to i ostati, problem najmanjeg čoveka je u tome što ga najčešće kroz svet vodi zavist, sa tim smo bar upoznati kroz svakodnevne prilike. Uvek će se naći neka nova mrlja, neka nova izjava ili pokret na terenu koji će mu biti zameren. No njega to, ne brinite, neće dotaći. On je učinio ono što je zacrtao, ostavio je trag miljama dublji od onog koji je prvobitno planirao. I pre leta kada je ostvaren najskuplji transfer, čak i u isti klub u koji je došao i Ibrahimović, njegov je bio veći, mediji su željnije iščekivali Šveđaninovu objavu gde će nastaviti karijeru. 
 
Krv, suze, znoj i povrede za njega su sada drugačijeg ukusa, i dalje gorke, ali ni upola kao pre dvadesetak godina. Uradio je ono što je želeo, uradio je ono što svako od nas želi – uspeće, i te kako će uspeti, da ostane zapamćen. Zato, kad god možete, nazovite ga zloćom. Uvek će mu biti drago.
 
Autor: Marko Jović 

Monakov rokenrol – najbolja svirka je u Kneževini

Monakov rokenrol – najbolja svirka je u Kneževini

Njihova njiva je mala, ali je vrlo plodna. Njihova država je u Francuskoj, ali je njihov fudbal u latino stilu. Njihov uspeh nije ostvaren kada su uložili vrtoglave cifre, već onda kada su to najmanje očekivali. I njihova lopta je okrugla, ali se kotrlja potpuno drugačije od onih širom Evrope. Njihova boljka je mladost. Njihova najveća snaga je mladost. Njihov knez je Albert II, ali glavnu reč u Kneževini vodi krdo na čelu sa Tigrom. Da, tačan odgovor jeste najlepša fudbalska priča ove sezone – tačan odgovor je Monako.
 
 
 
Šta je tu toliko lepo i vredno hvalospeva? Jednostavno je, fudbal koji deluje na čula gledalaca kao omiljena pesma u izlasku. Bez najave, bez uvodnog tuša ili taktova koji je nagoveštavaju, bez solo deonice na gitari ili par udaraca u bubanj. Hit koji pravo niotkuda, kao kontrast prethodnoj numeri, počinje refrenom. I to gromoglasnim, uz vrisak mase. Kada Monako igra, negde u glavama odzvanja upravo taj refren. Nije u pitanju balada, na stadionu Luj II pušta se samo vrhunski rokenrol.
 
Oni te kupe lako, za svega nekoliko dodavanja. Posle jednog poluvremena imaju te u šaci i osuđen si da nastaviš da navijaš za njih, hteo ti to ili ne. Dok gledaš kako lopta za svega tridesetak sekundi promeni desetak nogu, pomeri se sa jednog kraja igrališta na drugi i akcija se završi šutem, pitaš se da li je to što si video samo sindrom jednog slučajnog napada, a onda se to opet desi u sledećem, i opet u onom tamo, i opet, i opet... To je njihova moć, njihovo znanje. Brzina, hitrina, mladost u koju je ubrizgana injekcija iskustva, posed koji traje onoliko vremena koliko ti je potrebno da najbržim putem stigneš do protivničkog gola – to su sastojci Monaka, to su sastojci onoga što će postati moderni fudbal. 
 
Gledajući bekove kako se ponavljaju u nedogled, vezne igrače kako pletu nevidljivu mrežu, a napadače kako izbacuju svu čaroliju koju imaju na teren, sve sada, sve istog trenutka, bez štekanja i rezervisanosti, uhvatite sebe kako ponovo verujete u fudbal. Ponovo vam je pred očima nešto sjajno, kao istanbulska noć iz 2005, kao Inijestin gol u 116. minutu finala u Južnoj Africi, kao Ronaldinjova simultanka u.. ma gde god da je igrao. Ti mladi igrači donose nešto novo. Neku novu snagu, neko novo znanje, a opet sećaju na neka srećnija fudbalska vremena, kada prva tema nakon Mbapeovog gola ne bi bila njegova cena. 
 
Draž ovog Monaka se krije u tome što, pored sve atraktivnosti i lakoće kojom stižu do šansi i golova, skoro svaki od igrača poseduje neku sličnost sa fubalerima koji su nam bili uzori dok su nam jakne glumile stative. U Fabinju vidimo Vijerin korak, u Mendiju Riseovu prodornost (ili sam to samo ja?), u Mbapeu lucidnost Tijerija Anrija, i tako se kroz celu ekipu provlači ta struna koja vezuje ono što je u fudbalu vredelo i ono što će on pokušati da bude ubuduće. Potencijal imaju, i više od toga. Igrači koji poseduju samo potencijal bez onog nečega bi u najvećim utakmicama zakazali pod pritiskom, da ne pričam koliko bi samo povratak protiv Sitija bio nemoguća misija. 
 
U svetu fudbala koji polako gubi boju, koji postaje ili crn ili beo, bez treće opcije, pruža nam se prilika da opet, kao deca, blenemo u dugu. Monakov spektar boja je fascinantan, u taj crveno-beli dres utkana je najšarenija napadačka potentnost ofanzivnih linija kakve su predvodili velikani poput Ronalda (onog pravog, bucmastog), Trezegea ili Batistute. I kada Bernardo Silva ili Lemar uz aut liniju naprave čarlamu koja zbuni i kamere na stadionu, a kamoli nesrećnika iz suparničkog tabora, tada znaš da si na pravom mestu, da si kupio karte za pravu izložbu. Neće vam oni prodati maglu, oni to ne umeju. U njihovim napadima se i dalje vidi ta iskra dečačkog fudbala, pogled koji kaže daćemo gol više, pre nego što se toliko smrkne da ne vidimo loptu, pa da moramo kući jer se ujutru ide u školu. Takav pogled imaju samo oni koji se i dalje igraju fudbala.
 
A sklopljeni su na fantastičan način, nemojte da mislite da je sve puka slučajnost. Nije slučajno ni što titula, ordenje i ostale zahvalnice nisu otišle u Kneževinu onda kada su čelnici kluba to priželjkivali i očekivali, želeći da uspeh kupe novcem, za jedno leto, i postanu još jedna od priča koja vas tera da sudarite obrve. Taj Monako nije imao ništa zajedničko sa ovim današnjim, a desilo se pre svega nekoliko sezona. Ni taj Falkao koji je igrao i za one i za ove nije isti Falkao. Falkao se priklonio sistemu i napokon liči na ono što je Rus želeo da kupi. Skup prepotentnih i nadobudnih koji je želeo sve i odmah, zamenjen je odeljenjem odlikaša koji mogu sve i, kao što smo se uverili, mogu to odmah. 
 
Kada je projekat polako počinjao da tone u zaborav i bio odložen u fasciklu koja se neće opet otvoriti niti će se njeno ime spominjati radi uroka, pojavila se druga, genijalna ideja. Kupovina mladih igrača, neafirmisanih, nebrušenih dijamanata, kao i forsiranje igrača iz sopstvenog omladinskog pogona uz dodatak iskusnih igrača na mestima gde je to nužno kako bi u ekipi postojao balans ispostavili su se kao pogodak pravo u centar. Da stvar bude još slađa, gazda Ribolovljev na svoje nosioce igre nije potrošio ni približno koliko je očekivao da će potrošiti na titulu u vreme kada je došao u klub. Tako je Fabinjo došao za „tričavih“ pet miliona (iako je to zapravo pobeda za zelenim stolom, gde je FIFA nasamarena, a Fabinjo preko ugovora sa trećom stranom dolazi u Monako za obeštećenje od cirkuskih deset centi, te situacija deluje još smešnije), a na leto će za njega zaraditi ko zna koju od vrtoglavih cifara koje se spominju.
 
Iks faktor u celoj priči je Leonardo Žardim. Portugalski stručnjak je onaj lik koji se pojavi u sred filma i od melodrame napravi akcioni triler. Maraton koji Bakajoko istrči na terenu i dvadeseti centaršut Sidibea na utakmici su plod skice koju je Žardim iscrtao u svojoj glavi mnogo ranije. On te natera da ne misliš, to oduzima vreme. Natera te da vidiš sekundu i da je iskoristiš, da napuniš prostor koji ni ne zna da si mu potreban. I sve to tako lako, sve tako jednostavno, kao da je fudbal i dalje samo igra. Imaju oni i svoje nedostatke, ali ko će se time zamarati, ovo je ipak najlepša priča sezone, nećemo je kvariti. Mogu štoperi da budu spori koliko god žele, da prime golova koliko bi neki veliki klub primio u pet utakmica, njihova fudbalska filozofija će sve to nadoknaditi. 
 
I ko zna gde će ovi fudbaleri biti sledeće godine, zaslužili su mnogo, a u godinama koje dolaze podariće nam još više, držite me za reč pa me osudite ako ne budem u pravu. Gotovo je sigurno da ova ekipa neće ostati na okupu, bilo bi i apsurdno, najveća scena je spremna za njih da na njoj budu glavni akteri, a ne samo najlepše obučeni gosti. Neki zao čovek će reći da igraju kako bi se prodali, ali posmatrajući ih kako se igraju moramo da verujemo u suprotno. Ako još uvek ima poezije u fudbalu, možda uspeju da ovu sezonu okite u Francuskoj, a ko voli da veruje (kao ja recimo), možda i u Evropi zamrse konce velikanima. Odigraće je do kraja, na način na koji najbolje znaju i na koji nam se najviše dopada, a onda šta bude... Zato, ne propuštajmo priliku, gledajmo u nebo dok ga i dalje preseca duga, ko zna kada će opet ovako snažno sijati..
 
Autor: Marko Jović 

1 2 3 4  Sledeći»