Skraćeni korner

Tužna kancona nikako da odsvira i poslednju notu, već kad svi pomislimo da će sad kraj, iznova i sve glasnije otpočne refren. Početak kraja je lako pronaći, sam se nameće, a i ispisan je zlatnim slovima u istoriju kluba. OSVAJAČI LIGE ŠAMPIONA 2010. GODINE. Moćno je zvučalo. Zvuči i dalje. Doduše, sad već samo odzvanja ispraćen uzdasima, i na ovim prostorima, mnogobrojnih nerazura.

Sezona iz snova, ekipa sačinjena od igrača za koje mnogi kažu da im je to bila i poslednja šansa da konačno postanu prvaci Evrope. Već vremešni kapiten Zaneti, nikom simpatični veteran Materaci, maratonac Kambijaso, naš Stanković, neprelazni dvojac iz Brazila koji su činili Lusio i Maikon...za sve njih ispunjenje sna. Na čelu orkestra bili su dirigent Vesli Snajder i prva violina u vidu ubojitog Dijega Milita, koji su proživljavali zenit karijera upravo tad. Sve to začinjeno magijom Samjuela Etoa, delovalo je nezaustavljivo! Predvođeni jednim od najvećih trenerskih imena na svetu - Žozeom Murinjom, i posle 6 godina zvuči kao da je to bio jedini realan kandidat za osvajanje ušatog pehara. 

 A nakon toga - sunovrat. Kao da je otpočeo odmah nakon finala na konferenciji za medije kada je već bilo nagovešteno da Murinjo, po starom dobrom običaju, napušta klub nakon što nema više šta da osvoji sa njim (sa Interom doduše nije osvojio i titulu svetskog prvaka, ali to je formalnost). Nakon Posebnog, na mesto stratega došao je Rafa Benitez, čovek koji u prethodnih deset godina kao da je predodređen da od šampiona pravi prosečne timove, i to je dosta jasno moglo da stavi do znanja ljubiteljima fudbala u kom smeru kreće velikan. Osvajanje Superkupa Italije i titule prvaka sveta bili su samo mazanje očiju i kićenje Murinjovim perjem te se nakon loših rezultata u prvenstvu, Benizez nije predugo zadržao na klupi. 

Umesto njega doveden je Brazilac Leonardo, koji u takvom Interu realno nije mogao da ima mesto. Ni njegov učinak nije bio naročito vredan pažnje, pa su se nakon njega šefovi struke u milanskom gigantu menjali kao na traci. Dovodili su velika trenerska imena, neafirmisane trenere, vraćali stare proverene snage, i posle svega nisu se pomakli ni metar od provalije u kojoj ih je ostavio Murinjo. Zbirno, osmorica trenera koja su prošla kroz klupske prostorije nakon Posebnog, prosečno su u prvenstvu osvajali 6. mesto i kvalifikovali se skoro isključivo "samo" za Ligu Evrope što je, slažemo se, premalo za klub takvog kalibra.

Preleteću period od Beniteza do danas, jer gledano retrospektivno iz ugla današnjeg ljubitelja fudbala, kao da se svaki njegov naslednik presvukao u bucmastog čikicu iz Španije i nastavio gde je onaj pre njega stao. Dovodili su igrače nelogično. Igrači prosečnog kvaliteta jednostavno su se samo nagomilavali, a od transfer bombe ne videsmo ni fitilj. I Manćini je u drugom mandatu delovao kao da je izgubio kompas, pa uz niz neobjašnjivih ideja kakve su bile recimo kupovina "budućeg Patrika Vijere" - Kondogbije i postavljanje bludnog sina Ikardija za kapitena (nemojte pogrešno da me razumete, sjajan igrač ali daleko od bilo kakve vrste uzora), nije ponovio rezultate iz svog prvog boravka. 

Prethodni letnji prelazni rok napokon je zaličilo kao da čine pravu stvar. Kandreva, Žoao Mario i Gabrijel Barbosa kao zalog za budućnost, napokon nešto zvučnija imena i na kraju opet - kanal. Sve je kulminiralo dvema smenama trenera u samo 11 kola šampionata. 

I kuda sad? Koga će sledećeg uspeti da prevare da preuzme ekipu koja nema identitet? Jedno je sigurno, potreban im je trener svetske klase da ovaj brod, praktično masakriran olujama koje su ga zadesile, vrati na pravi pravac. Mediji su se i pre smene De Bura igrali igre pogađanja njegovog naslednika. Zadatak koji tog hrabrog čoveka čeka je sve samo ne lak. 

Videćemo šta nosi naredni period, ali ostaje nam samo da dok čekamo imenovanje novog trenera, ne gubimo nadu da će manekenka iz grada mode ponovo kročiti na pistu u nekoj od svojih najboljih haljina.

Autor teksta: Marko Jović