Skraćeni korner

Nekada se može driblati i rečima, nekada se titula može osvojiti i pre nego što takmičenje počne, nekada pobediš i pre nego što saznaš protiv koga uopšte igraš. Kada to umeš, predodređen si da postaneš najveći. Nije sve u golovima i razvlačenju lopte preko igrališta. Pomislimo na fudbal i pred očima su nam majstori sa bubamarom koji mame osmehe i čarobnim potezima na samo njima poznat način ulaze u naša srca i u legendu. Nije veliki broj onih koji su svoje ime usko vezali za uspehe u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, a da nisu kročili na belim krečom oivičen travnjak i tamo uzdigli sebe na fudbalski pijedestal. 

„Fudbal je pozorište na globalnom nivou. Rezultat nekada dođe, nekada ne, ali ono što je važno jeste da budete među glavnim akterima te velike predstave.“ U skladu sa tom izjavom se ponaša čitav svoj fudbalski vek. Rodio je fudbal kakav danas gledamo i ma koliko se protivili silnim milionima, planinama funti i okeanima juana, moramo poštovati svaki njegov način na koji je iste napravio, preskočio ili kroz njih plivao, onako šeretski, prsno. Silvio Berluskoni, iako deluje da je na izlaznim vratima ove pozornice, sa nje neće otići tako lako. 

Imućni Italijan je više od običnog predsednika kluba, više od počasnog predsednika, više od bilo koje uloge koju će mu neki tamo Kinezi izmisliti. Silvio je Don, ništa komplikovanije niti jednostavnije od toga, iako se neretko svojim izjavama i dečačkim forama poigravao sa granicama gospodskog. Doveo je na stadione moderan fudbal, basnoslovne plate i obeštećenja su plod njegove mašte koji je, kao što vidimo, u potpunosti dobio stvaran oblik. 

Došavši na čelo Milana koji je te 1986. godine tavorio u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji, brzo je počeo da ostvaruje zacrtane ciljeve. Đani Nardi mu je dao uzde u ruke i nije zažalio. I sam dolazak je bio pompezan i trijumfalan, uz tonove Vagnerove Valkire, jer Don Silvio sve što radi, radi sa stilom. Kompozicija koja ga je dopratila na stadion Milana danas nam deluje kao paradigma onom što je on napravio od velikana iz Grada mode. Trideset godina koje su iza nas bile su diktatura najmoćnijeg čoveka Italije na čelu Milana u pravom smislu te reči. To nikome nije smetalo, od ekonoma, preko Rajkarda i Maldinija, do Galijanija, svi su se slagali sa njegovim režimom ma koliko on nekada delovao zadrt i pogrešan. On je bio njihov predsednik, prijatelj i otac, kako jednom reče : „u mojim kompanijama ne rade za Berluskonija, već rade sa Berluskonijem.“ Zato su ga i voleli. Vole ga i dalje, ta misao neće nestati iz njihovih glava, jer ovaj čovek dobro zna recept za uvlačenje pod kožu (i pod odeću doduše, ali to je neka druga priča).

Odrastao u izobilju i moći, lako je ušetao u svet biznisa i monopola u kom se kreće i danas. Njegova sposobnost manipulacije i otresitost načinili su ga jednim od najmoćnijih ljudi na planeti. I koliko god da je imao, koliko god da je njegov monopol i tada bio velik i profitabilan, odlučuje da ga proširi i uloži u Milan. Iako je kao dečak Silvio navijao za najvećeg rivala kluba od kojeg je napravio fudbalsku velesilu, milanski Inter, nije mu puno trebalo da se zaljubi u crveno-crno. 

Godine koje su usledile postavile su Berluskonija kao svojevrstan simbol upravo tih boja. Kako i ne bi kada je od prvog dana jasno stavio do znanja svima na severu Italije kako će njegov Milan funkcionisati – jasna vizija da želi da bude najveći i da za to ne žali novca, ali žali vremena. Shodno tome ulaže velike količine novca u svoj projekat pa tako kroz svega par godina na čelu kluba kumuje jednom od najboljih trojaca u istoriji fudbala. Rajkard, Van Basten i Gulit bili su nagoveštaj i početak velikog Milana. Pod dirigentskom palicom mladog i poletnog trenera Ariga Sakija, svima je plastično pojašnjeno šta će se zbivati na San Siru. Nakon probijanja leda fudbalske pijace dovođenjem Holanđana, u Milano kao na traci pristižu brojna velika, kako igračka, tako i trenerska imena, a sa njima i trofeji. Papen, Anćeloti (i u dresu i u odelu), Savićević, Nesta, Kapelo, Pirlo, Inzagi i mnogi drugi nisu ni mogli da doprinesu ničemu manjem od brojnih pehara. Tako Don Silvio postade najtrofejniji predsednik u istoriji ovog sporta. Dvadeset devet titula za trideset godina vladavine govore same za sebe. 

Uspesi su mu često povezivani sa mafijom i sličnim mračnim poslovima van terena, ali Berluskoni je svaki put umeo da odgovori na takve insinuacije i da iz svega izađe kao i dalje najmoćniji Italijan. Pokušavali su da mu snize društveni ugled, da ga smaknu sa trona, doduše davao im je i bezbroj povoda i zicer situacija, ali ipak je iz svega izlazio sa zamišljenom krunom na glavi. I maloletnice i kurtizane, i političke i one druge afere i Koza Nostra, uticale su na njegov ugled koliko da se nekoliko puta zacrveni i opet izađe pred narod i kaže istom kako je od njih veći i bitniji, i u svom ponosno-neskromnom stilu podigne nos i nastavi da korača crvenim tepihom. 

„Milan? To je afera mog srca. Skupa doduše, ali i lepe žene su skupe” - sa tom aferom jedino živi zauvek.

Rosoneri sigurno ne bi postali toliko veliki da nije bilo predsednikovog nosa za biznis i osećaja za tržište. Znajući da ne može sam od kluba da napravi ono što je zamislio, čini najbolji fudbalski potez napravljen van igrališta i za svoje glavne saradnike uzima Adrijana Galijanija i Arijeda Braidu. Njih dvojica su iz svojih fotelja na San Siru lomili fudbalsku pijacu na najsitnije komade i činili da dovođenje igrača u Milano deluje nestvarno lako. Takođe, Berluskoni je želeo da što više igrača iz omladinskog pogona dobije šansu u prvom timu pa smo tako svedoci sjajnih karijera, počevši od Maldinijeve koja se završila, pa sve do Donarumine koja tek počinje.

Silvio je od Milana napravio brend. Danas pola sveta navija za crveno-crne, a za to je zaslužan ponajviše on. Tim putem je Milan stigao i do Kine, koja će u vreme najteže finansijske situacije kluba, pohrliti da pomogne njegovom opstanku posredstvom najbogatijih ljudi u toj zemlji. Kako je tržište finansijski jačalo, Berluskonijeva platežna moć je postajala sve beznačajnija i dovela ga do bezizlazne situacije u kojoj je bio prinuđen da proda klub. Kineski konzorcijum izlazi mu u susret sa ponudom od 740 miliona evra, te ostareli gazda to prihvata kako bi pomogao svojoj najvećoj ljubavi.

Dođe i 2017, još uvek se vaga o trenutku kada će Milano u potpunosti propričati kineski, još uvek je tu nimalo tihi Don i sve deluje nepromenjeno, ali nije. Silvio polako pušta uzde, polako biva skrajnut što se najbolje vidi kroz veto koji su Kinezi uložili na Berluskonijevu odluku o smenjivanju Montele. Možda je ovo kraj jedne ere, a možda opet početak nečega još većeg i boljeg (u šta sumnjam jer će se teško pojaviti uskoro neko veći od Berluskonija). Videćemo kuda ovo vodi, ali omaž najvećem predsedniku fudbala ne sme izostati. On se neće skloniti tako lako, neće posustati i napustiti svoj dom. „Kada budemo izgradili sopstveni stadion, dajte mu moje ime!“, rekao je na svoj 75. rođendan. On je to zaslužio, a kada se to desi, mislite da neće biti tu na svečanosti? 

I mogu da ga napadaju i sklanjaju sa strane, da pričaju svašta o njemu i tvrde da nema zemlje za starce, ali ovaj vrcavi starac je tu zemlju stvorio. Kada je bude napuštao, neće to biti izlaz na zadnja vrata uz tihu ambijentalnu muziku kao što mu sada poturaju. Ne, otići će kao i uvek, u stilu na koji nas je navikao – skok sa pozornice pravo u masu, dok u pozadini i dalje bruji Valkira!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• MONDO KOLUMNA: Hrvatska igrala kao Srbija, a ne kao viceprvak sveta
• Drž'te gaće, evo Mbapea! Najbolji si igrač Evrope, ali čoveče...
• Englezi, vratite više taj fudbal "kući" i ostavite nas na miru!

• Strani fudbal [43]
• Reprezentacija Srbije [4]
• Strani sport [1]
• Domaći fudbal [8]
• Mundijal 2018 [4]
• Statistika [2]
• Mešano [2]
• Košarka [1]
• SuperBowl [1]
• EURO 2020 [3]
• Generalna [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom