Nejmar – pobeda novca i brazilski san

U senci je uvek hladnije nego na suncu.
Kada su ti njegovi zraci jedini izvor energije, krošnje oko tebe su tvoji najveći neprijatelji. Zalud sve pare štampane u sopstvenim fabrikama, one su mamac ali ne i poenta. Desetka na leđima u njegovim očima skuplja je od miliona. Porodica je iskrojila novu destinaciju, banka za oca i sina ne predstavlja isti pojam. Junioru je važno samo da igra, da bude najbolji, krivite ga ako ga ne razumete. Možda je mesto pogrešno onome ko će folirati fudbalsku romansu, ali dobro je koliko i svako drugo dok god su cilj i uloga isti. Kada čekaš, nije ti važno gde to radiš, važno je da dočekaš.
 
 
 
Ovo svi znamo, verujem da se dele flajeri i u porodilištima – bomba je pukla pre dve nedelje, Nejmar Junior je najskuplji fudbaler ikada. Utisci su svima na mestu, ali daleko od toga da su se slegli. Da, utočište je Pariz. Da, nafta, milioni, kamioni. Ne, nisu ga time kupili. Nejmar je krenuo poznatim brazilskim putem, krenuo je po laureat najboljeg.Čovek koji bi u svakom drugom filmu bio glavni lik, najsvečaniji gost na svakom drugom banketu, godinama je morao da se zadovoljava manjim aplauzima i Oskarima za sporedne uloge. Porušio je jedan san, ali ko će ga kriviti kada juri za svojim, tome nas roditelji nauče čim počnemo da shvatamo šta nam govore. 
 
Dobio je svoj tim, mesto da pokaže da li je dobar koliko misli. A jeste. Videli smo to i sami samo smo sklanjali pogled veličajući i dižući kilometrima iznad drugih skoro sveti dvojac najboljih na svetu. Drugačije i nije moglo, zadužili su fudbal i gledaoce, dok god oni plešu svoje najbolje korake, ostalima preostaje samo da čekaju. Ali, Mesi i Ronaldo više nisu mladi, ma koliko nam to čudno zvučalo. Sigurno da ima još vrhunskih sezona u njihovim nogama, ali temelj za novog najboljeg treba zavrteti u mešalici.Trenutak je pravi, u to nema sumnje. Ambicije kluba i igrača su slične, imaju iste stvari i nemaju iste stvari. Za Parižane cilj je Klempavko, isplativost miliona i pobeda novca posle toliko vremena. Nejmar ima trofeje, zna kako ih osvojiti, uzda se u samog sebe, nada da su Barsine titule jednako njegove koliko i Mesijeve. Sada prvi put stoji sam za miksetom, žurka je u njegovim rukama.
 
Miris novca nam gura crva u jabuku. Cifre deluju kao testiranje digitrona, igra malog deteta sa brojevima koje prvi put vidi. Fudbal je taj koji ispašta igrarijama. Cene su otišle u nebo, titule se ne osvajaju taktikom već punim šlajpihom ako pitate Al-Kelaifija i hiperbolizovani svet. Svaka pobeda Pari Sen Žermena u sezoni koja je pred nama biće pobeda klase, ali ne radničke kao što je to godinama bio ideal života. Ne, biće to pobeda izrabljivačke, potrošačke klase. Onih koji zarađuju na nemilosti drugih, zatim kasnije kupuju Nejmare, obećavaju Mbapee i nazivaju se izabranima i šampionima. 
 
Sve je to posledica istog takvog društva, ali to je tema za kompetentnije. Fudbal je došao u doba sopstvene neminovnosti, igra je prestala da bude igra ulaskom preimućnih. Biznis nameće numerologiju, u ruke trpa novčanice dok ti na terenu uzima dušu. Nejmar je obaveza, sigurna kupovina koja vraća novac, a doneće trofeje. Vlasnici ne žele da se ograniče na teren, novac će im zauvek ostati važniji od pehara, odličja samo ubrzavaju profit.Zato je transfer bio potreba, prelomna tačka fudbala koji je morao negde da se slomi nakon godina uvlačenja u bestežinsko stanje. I sami smo navikli da se frljamo milionima, cifre koje su prethodile Nejmarovoj izgovarali smo sa lakoćom, kao da su u udžbenicima matematike još od osnovne škole. Sport se strmoglavio, upao u sopstvene kljuse. Izvući će se taj dopadljivi pokvarenjak, ne sumnjajte u to, kvaka je u porazu koji je sve sem trenutni. 
 
Fudbal će se prilagoditi, ali da li će i ekipe? Svakako da će oni najmoćniji skinuti prašinu sa svojih zlatnih odela i bez po muke zaigrati na istom balu kao i PSŽ, ali sudbine nedovoljno velikih vise o koncu, ne smesta, ali vreme istanjuje niti, Liga Šampiona po formatu Evrolige, govori sama za sebe.Dosta o biznisu, Nejmar je otelotvorenje brazilskog sna, lik sa bilborda koji je tamo, a i u bazenima, hotelima i automobilima zbog fudbala. Idol svakog malenog Brazilca koji kroz prašinu favele tutnji u žutom dresu sa njegovim imenom. Tamo makar svi žive za to, lakše je biti na nišanu paparaca nego na pravom nišanu. Stoga je i obožavan, mada je to situacija sa skoro svima koji uspeju iz bede brazilskih blokova, novac te lako zaslepi ali nikad (ili bar retko) dovoljno da zaboraviš na igru koja te je dotle dovela.
 
Zbog toga je fudbal njihov koliko i engleski, koliko i nemački od kad je rezultat važniji od lepote. Oni znaju da ga vole, znaju da mu se zahvale i uzvrate za sve što im je podario. Nejmar će biti najbolji, titula je predugovorom njegova već nekoliko godina, on čeka da počne da teče njegovo vreme. Pariz je za njega mesto dokazivanja i ništa ga neće sputati u nameri koliko god da mi sve posmatramo kroz novčani zeleniš. 
 
Novac je prioritet ocu, ostvarivanje roditeljskih neuspelih snova kroz sina, standardna priča za koju vam ne trebaju novine da biste je razumeli, osvrnite se oko sebe i setite se poznanika, lako ćete se složiti sa mnom. O Barseloninom gubitku ne vredi trošiti reči, teško je nadoknadiv, ali ništa nije toliko nenadoknadivo da 222 miliona ne mogu da povrate osmeh na lice. Izmisliće se dobra zamena, Kutinjo i Dembele deluju kao sličan recept za jednak uspeh. Katalonci su u sigurnoj luci, gurajte ih u provaliju koliko vam srce želi.
 
Situacija bez gubitnika reklo bi se, i opet smo u krivu. Možemo nazivati sve strane pobednicima, ako gubitnik i zvanično postane fudbal, svi smo izgubili. Na pomolu je nova era, da li će ona biti Nejmarova ili će se zvati po novčanicama ostaje nam da vidimo. Jednom rekoh da su nam ukrali fudbal, ne bih da budem u pravu...
 
Autor teksta: Marko Jović 

Čikago Fajer – Amerika i tihi genije Veljko Paunović

U Gradu vetrova počelo je drugačije da leluja. Neka čudna srpsko-evropsko-američka Košava zaigrala se u Ilinoju, duvajući napokon u pravom smeru za tamošnji soker. Teturajući daleko ispod Bulsa i Bersa, koji iako nedovoljno uspešni u prethodnoj deceniji i dalje uživaju puno viši status od fudbalske franšize, Čikago Fajer je uspeo da se izdigne iz bunara nezaintresovanosti navijača i stane rame uz rame sa svojom popularnijom braćom.
 
 
I iako je popularnost pravog fudbala i dalje miljama udaljena od popularnosti onog sa jajastom loptom, uspeh Vatre je i dalje vredan pomena. 
 
Okej, možda MLS nije najjače takmičenje, možda nije ni u top 10, ali sa sobom nosi tu draž, ili makar samo činjenicu, da je komercijalniji i unosniji, da je sve ono što sport ne treba da bude, a Ameri godinama pokušavaju da utkaju u svaku od svojih liga. MLS je skupa zabava niskog kvaliteta namenjena gledaocima.
 
I neka to bude to, neka to bude svrha, gledaoci uživaju u odsustvu taktike, tehnike i rezultata. Uživaju u imenima koja su došla da naplate klasu po stoprocentnoj zasluzi i visokoj ceni ali uz minimalno natapanje dresa. Više im ni ne treba, publika preko bare nije previše zahtevna. 
Naći će se tu povremeno i koji gol makazicama, poneki dribling ili vanserijska odbrana, no sve to možda izgleda savršeno, ali miriše na plastiku. Ma koliko se trudili, fudbal će u Americi uvek ostati veštačka tvorevina, artefakt kapitalizma i moćnog, halapljivog čoveka koji želi sve isto kao oni tamo Evropljani, zajedljivo i zavidno u svom dvorištu.To je Američka fudbalska liga. Ali, i u njoj se uspesi vrednuju, možda manjim ocenama, ali ispraćeni dovoljnom pompom da dođu i do nas. Kako i ne bi, imamo zbog čega da obraćamo pažnju i na tamošnja dešavanja, upravo Čikago bi trebao da bude naš prozor u njihovo prvenstvo.
 
Nešto poput košarkaškog Sakramenta s početka veka, samo manje važan zbog lige i manje naš zbog broja članova (ne i stanovnika, na tom polju debelo nadmašuju grad iz Kalifornije). Nedovoljno razloga da se budimo noću, ali tačno koliko je potrebno da bismo se raspitivali za rezultate.    
 
Veljko Paunović odrađuje maestralan posao i na novom zadatku. On je karta za uspeh, to nam pokazuje u kom god špilu da se nalazi. Možda je korišćen samo u tamnim podrumima, daleko od očiju javnosti, ali svaki put je nosio sve sa stola.
Namenjen za manja tržišta ili samo sa idejom da karijeru gradi polako, živi istu kao kakvu kompjutersku simulaciju, kao kada na Menadžeru uzmete niskobudžetnu ekipu pa kroz par sezona pokorite Evropu. Smisleno i moćno, ko god da je gledao njegove ekipe zna o čemu pričam.
 
Ne pleni Paunović taktikom i izmišljanjima pozicija, takve stvari se dešavaju tek u višim ešalonima najlicemernijeg među sportovima. Dobra postavka pa pas na stranu, po koji u dubinu i konkretno do iritantnosti – taktika koja će se onomad slaviti i ovde, o tome sam već razglabao. Uspeh ne dolazi zajedno sa filozofijom, ta dva lika su neretko zakleti neprijatelji.
 
Titule kao reference u CV-u, nema bolje preporuke od toga. To je ono zbog čega Paunović strpljivo broji svoje pobede. I možda je Čikago tek na polovini puta, i možda napokon imaju zvezdu u ekipi, zvezdu koja je nedostajala, ali imaju i plamičak pobede tamo negde u sred ognjišta.
 
Stvaranje hemije, psihološki deo utakmice – tu leži Paunovićevo znanje. Tvrdim bez pokrića, ali u Ligi ima poimenično puno boljih ekipa, isto je važilo i za Zelanđane. Pečat i potpis na igru leži u želji, buđenju igrača, on je uspeo da probudi najbolje u njima Nešto poput Željka Obradovića, samo par lestvica niže - Žoc je čarobnjak i priča za sebe.
 
Utočište je najlakše naći među svojima, kada osetiš svoje ljude iza sebe, jači si nego što možeš i da zamisliš, pitajte epske pesme. U Čikagu je bar taj deo bio lak, upravo zato ovo i jeste dobra podloga za skupi spektakl ipak i dalje slabijeg kvaliteta. 
 
Veljkove metode i znanje su na lageru, probajte ih pa ih dovedite u pitanje ako smete da posumnjate. Učinio je pravi posao, učiniće ga opet, ne bih da sumnjam u to. Hod opuštenim i laganim korakom treba ceniti, iako deluje da ide okolnim putem stići će na odredište tačno na vreme. Zaslužio je to, prelazi igricu nivo za nivoom. 
 
Genijalnost leži u jednostavnosti, tu lekciju je odavno naučio. Primenio ju je i u praksi, prešao nekoliko stepenika. Koji li je sledeći korak?
 
Autor teksta: Marko Jović 

Mlada reprezentacija – gubljenje svrhe ili igrača?

Gledajući usko izgubićemo poentu, to nam se bar dešavalo do sad. Privid da su se vidici proširili a kapaciteti povećali nije ništa više do ustaljena srpska priča. Postavili smo svrhu u prvi čin, bolji tekstopisci znaju da ono pravo dolazi tek kada ga logika dešavanja nametne, tek kad postaneš svestan da si prelistao masu stranica. 
 
 
 
Nije ovo jurnjava sopstvenog repa, nećemo uhvatiti ni tuđ ako nastavimo da kaskamo. Uspesi i laureati se u fudbalskom svetu ne broje ukoliko nisu ostvareni na najvećoj sceni. Dok mi proglašavamo neuspeh i izmišljamo alibije, Portugalci i Italijani su svesni da je merilo uspeha generacije igrač, a ne trofej najboljeg. Oni će se radovati s pravom. A mi, mi ćemo u svakodnevnom govoru samo stari srpski Bari zameniti Novim Zelandom...
 
Prvenstvo Evrope za mlade nije više nego poslednja ekskurzija u srednjoj školi, besane noći i poslednji pohod pred neminovni rastanak. Dok je mi apostrofiramo, smatramo napad na titulu krunom generacije, gubimo konce i, što je još bitnije, gubimo igrače.
 
Moramo biti iskreni prema sebi, pre svega iskreni prema momcima, Šampionima. Najveći uspeh srpskog fudbala biće nebitan ukoliko iz te generacije ne izađu igrači za A selekciju. Opet smo izgubili ključ od vrata realnosti, kitimo se zlatom kojem boja bledi ukoliko se nosi toliko dugo. Kruna generacije mogu biti samo nastupi na „pravim“ Evropskim i Svetskim Prvenstvima. 
 
Tužno je - o baš tužno - bilo gledati kako naši igraju bez identiteta pod pritiskom nacije. Nije to bila ista ona ekipa, nije to bilo ni blizu. Promene u igri i u shvatanju fudbala doneli su i Lalatović i izmenjen igrački kadar. Hajp koji se stvorio pred prvenstvo dao nam je ono najbolje, ispljunuo nam je realnost direktno u čelo. Svetsko prvenstvo je onomad osvojila ekipa, timski duh, zajedništvo, neka poklapanja nekih kockica i slični klišei, nikako najkvalitetniji fudbaleri.
 
Ne razumite me pogrešno, svesni smo da titulu pre turnira niko nije očekivao, a svi smo se (a kako i ne bismo) radovali kao da smo osvojili ono seniorsko Prvenstvo. I zaslužili smo titulu tada. Taj tim, takav sklop, zaslužio bi titulu svaki put kada bi se održao isti takav šampionat, i nesumnjivo bi je osvojio. Isto važi i za Evropsko 2013, ne treba ih razdvajati.
 
Bili smo najbolji, bili smo najrealniji sami prema sebi. Samo takvi smo i mogli da napravimo uspeh. Samo zato ga sada i nismo napravili. Očekujući previše dobili smo šaku istine ili šamar preko usta, podsećanje da smo izgubili ono što nas je krasilo. 
 
Ironično gledano, šaljivdžije će reći da su spremni za seniore, da su već uspeli da probude osećanje koje i starije kolege bude već godinama, ma decenijama. To je nonsens, nužda uz vetar, sami budimo osećanja, bazen nerealnosti je suroviji od reke istine ma koliko mi mislili da je voda stabilnija.
 
Izgubili smo sami od sebe, ne od protivnika. I može Španija da buda klasa koliko joj volja, njihova ekipa možda nije osvojila turnir, ali dobila je mnogo više. Njihov uspeh je u celoj novoj plejadi igrača, generaciji koja će, setićete se ovoga kada se to i desi, osvojiti neko od najvećih Prvenstava. 
 
Oni su se možda i nadali tituli, možda i nisu, a imali su puno pravo. Jedno je sigurno, nadali su se pojačavanju A selekcije. Neće im teško pasti ni drugo mesto, ispuniće svoja nadanja. 
Dok mi tavorimo sa istom ekipom u seniorima, napokon se radujući zbog rezultata, smenjujući generaciju za generacijom, a ne menjajući ekipu, Španci su sigurni da su dobili nove Šampione, nekog novog Inijestu, neki novi gol u 116. minutu.
 
Za istim tragom krenuli su i Nemci, pobedili su jer je igra odavno njihova, a rezultat nešto sa čime se rađaju. I iako imaju zlato, i oni znaju da ono ne sija najsjajnije na slici sa peharom. Ono je svetlucavi dijamant koji ne remeti sklad tasova vage, osmesi Gnabrija i Arnolda zrače budućnošću. Dvadeset i kusur lica budućnosti im je i na Kupu Konfederacija, imaju zbog čega da se keze.
 
Naša radost bledi, stavljamo putokaze kraj seoskog puta dok se na auto-putu dešavaju saobraćajke.
 
Od Zlatnih Orlića do bezbojnih splavara put je kratak, ne pokazujmo im prečicu. Igrali su srcem za Srbiju, moramo biti zahvalni na svim osmesima koje su nam obezbedili. Ovi momci su zaslužili da se na njima gradi budućnost srpskog fudbala, no da bi se to desilo, ne treba više da podgrevamo supu, treba nam novo jelo sa novim začinima. Ovi momci imaju dovoljno jak ukus da nas napokon zasite.
 
I nek kažu da pričam gluposti - kakve crne promene sastava kada nam napokon dobro ide, i slične opaske - pokušavam da gledam šire. Iz blistavog sastava osvajača oba takmičenja u mlađim kategorijama, stvoren je jedan igrač – Sergej Milinković-Savić. Za njega nema mesta među najboljima. Skačemo sebi u stomak, trudimo se da preživimo dan, sutra ćemo razmišljati o sutra.
 
Nije ovo apel selektoru niti isterivanje pravde, Muslin je pravi čovek za posao, makar smo dobili šablon za uspeh. Ovo je samo želja za napretkom, nada da ipak imamo zbog čega u Rusiju. 
Vreme je da prebacimo poentu na prave stvari, zanemarimo prvenstva koja zanemaruju mnogo veći od nas. Svaka nam čast na titulama, ali što ih pre zaboravimo bićemo uspešniji. Kada titule pretvorimo u igrače, znaćemo da smo na pravom putu - znaćemo da je jelo spremno za serviranje
 
Do tada ćemo izgleda da uživamo u mirisu, tvrdeći da nismo gladni jer smo jeli pre par dana. A creva krče... 
 
 Autor teksta: Marko Jović
 

No Totti No party – linija manjeg otpora, poslednji veliki među malima i kraj žurke

Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!
 
 
 
I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje. 
 
Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka. 
 
On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati slične putokaze koji stoje i kraj našeg puta, da sluša srce pre nego šuškanje milijardi. Voleo je iste male stvari koje su u žiži interesovanja i nas koji se zamaramo milionima manjim ciframa na bankovnom računu. 
Zato i mi volimo njega. 
 
Činio je da se osećamo kao da je fudbal zapravo zabava za svakoga. Tiha i povučena devojka iz visokog društva koju može da ima i bilo ko od nas, samo ako zna reči prave kancone koju će joj otpevati pod prozorom. Ista ona sa kojom je Toti godinama vodio slatku, slatku ljubav.
Ne zamerite mi za tračke patetike koji se provlače kroz redove, nije lako oprostiti se sa idolom svog detinjstva, pitajte to koga god želite ukoliko se već u to niste i sami uverili. Bez jednog hvala, tekst bi bio besmislen. Toti je za mene oduvek bio ideal. Savršeno nesavršen, slično Ibri, samo dva broja običnije i jednostavnije. Desetka na leđima i personalizovana traka na ruci kao isuviše jasan šlagvort za zbivanje na terenu. A onda se sve desi, nekako prosto i uobičajeno za njega, neki golovi, neke asistencije, dok mu kroz zube migolji – aj da završavamo, čekaju me da ručamo. Bez po muke, sa leptir-mašnom oko vrata transparentima sa njegovim likom na svakoj strani stadiona.
 
Transparenti će ostati i kada kapitenska traka promeni vlasnika, ko bi to i dovodio u pitanje, nebitniji od njega su se kitili tim perjem. Klasik tribine – No Totti No party krasiće stadion duže od navijača. Toti nam je proširio vidike, odveo nas do rafova sa naočarima kada je sunce najjače tuklo. Gledajući ga kako kao pravi vetropir leluja po terenu naučili smo da gledamo stvari i izvan šablona, naučili smo gde je linija otpora i kako sa njom „igrati lastiš“. Pokazao nam je da nije sve na ovom svetu smisleno i logično, da ne moraš uvek ponuditi sve što imaš ako mnogo znaš, a još više voliš.
 
Jer, objasnio je on to nebrojano puta, zalud se nadaju bogati stranci kada je siromašni zagrljaj roditelja udobniji od vodenog kreveta. Zato mu i pripisujemo titule, zato ga i nazivamo božanstvom. Poslednji legitimni član plebsa koji je pre birao sedeljke sa običnjacima negoli kavijarom umazane večere. To stoji zapisano debelim slovima, debljim nego nedelja u 15 časova. I više je vredno, Toti ne želi da bude pamćen po poslednjoj utakmici, ne nada se slavi na osnovu poslednjih sezona, kult ličnosti stvorio je davno, igrajući srcem za Vučicu i kada noge nisu mogle. Zato su mu prodavci po Rimu poklanjali stvari, jer je njegovo prisustvo u njihovoj radnji više značilo od svog novca koji će on ili neko drugi ostaviti.
Poslednji je u klasi, mesto i situacija teraju na analogiju sa arenama i jadnicima koji su se u njima borili za život. Frančesko je poslednji gladijator – i nisu svi bili rimski, ali borili su se istim oružjem kao i on, sirovom snagom i golim rukama (ili nogama eto ako želite već da bude izlizano) – okružen krvoločnim zverima koje čekaju da ga rastrgnu, a zatim ga dignu u vazduh kao simbol pobede. Pobede modernog fudbala nad nekim ne toliko starijim vremenima. 
Ali, on ne može da izgubi, zveri su mu dužne. Iako će pasti i po logici stvari reći zbogom koloseumu, ostaće večno tu negde, iznad stadiona i iznad fudbala (ne shvatite pogrešno, niko nije veći od fudbala ali Toti spada u red onih koji mu nisu ostali dužni), kao čuvar onoga što smo zavoleli i nade da će ponovo doći vreme sličnih njemu.
 
Da li zbogom znači i kraj ili samo doviđenja pred odlazak na letovanje, nije ni važno. Romantičniji će želeti da Princ Rima vazda bude viđen samo u bordo dresu, oni koji su ga voleli jednako koliko i fudbal - tu uvrstite i mene - neće cepidlačiti, već će poželeti da gledaju majstora i dalje, bilo gde, u bilo kom izdanju, u bilo kom dresu, makar i samo na snimcima po internetu...
 
Najsnažniji utisak ostavljaju oni koji su ga najmanje voleli. I Lacijali i Bjankoneri odali su mu počast kakvu zaslužuje, pružili ruku poštovanja ne gledajući ga u oči, ali stiskajući dovoljno jako da mu bude jasno šta je učinio. Onda valjda shvatiš da ni u kom slučaju ne odlaziš kao gubitnik. Pobedio si ih sve, hiljade uvreda i uzvika protiv tebe sveli su se na aplauz i prazninu jer odlaziš. Koliko god da smo srećni kada naš najveći neprijatelj nestane, ode u nepovrat, toliko smo i tužni i prazni jer nema više onoga zbog kojeg je naše takmičenje sa njim i životom imalo smisla. Od sada uvrede nosi samo vetar, svesni su toga Totijevi rivali.
 
A on odlazi, svako osvrtanje preko ramena je novi osmeh, možda koja suza u oku ako je mekši od onoga kako se predstavljao. Nije sanjao ovakav oproštaj kada je prvi put ušao u igru protiv Breše, davne 1993. Nije sanjao, ali će ga dobiti. Građani Rima svesni su kako treba da isprate Cezarovog naslednika. Kada Princ zatvori vrata za sobom, znate kako to već obično ide, otvoriće se hiljade novih. Na nama je da izaberemo prava kroz koja ćemo dalje. 
 
Dok čovek za miksetom odjavljuje veče, Toti je spakovao disko-kuglu pod mišku i lagano se uputio prema izlazu. Nije ni potrebno da se završi najboljom pesmom, repertoar koji smo čuli ubedio nas je da je bilo fantastično, sve i da poslednja numera bude od Sandre Afrike. Biće tu fanfare, ne bojte se, majstor je zaslužio toliko. Koliko god da nam je dao, dok ga gledamo kako odlazi i maše nasmejan, mi ostajemo promil tužniji, kao i oni koji ga nisu voleli.
 
Kada od nedelje budete tražili mesto za provod u Rimu, naletećete na isti odgovor koga god da pitate. „Nema više žurke, Toti je otišao.“ 
 
I nećete biti tužni, odneo je ono što mu je pripadalo. Odneo je ono što je bilo samo njegovo. 
 
Autor teksta: Marko Jović 

No Totti No party – linija manjeg otpora, poslednji veliki među malima i kraj žurke

Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!
 
 
 
I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje. 
 
Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka. 
 
On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati sli%u010

1 2 3 4 5  Sledeći»