Kilijan Mbape ima samo jedan problem - igra u ligi koja nikome nije zanimljiva,a kad istrči pred najblještavija svetla reflektora svaki put nam pokaže da je majstor fudbala.
Englezi, vratite više taj fudbal "kući" i ostavite nas na miru!
diposportu | 14 Jun, 2021 07:41
Engleska igra u našoj nesuđenoj grupi - sa Hrvatskom, Škotskom i Češkom i važi za prvog favorita EURO2020. Mi se detaljno bavimo njihovom analizom i objašnjavamo globalni "hajp" oko njih koji polako već postaje nesnosan.
Previše puta ispričana priča rizikuje da uguši onoga ko je sluša. Bilo da je u pitanju sport ili politika, bajke ili glupe šale, niko ne voli da razglaba nebrojeno puta o jednom te istom. Kada god se spusti zavesa na klupski fudbal, i najbolji fudbaleri pohrle u reprezentativne odore,gramofon zavrti staru (ne tako prašnjavu, budući da je dosta često u upotrebi) ploču sa pesmom "It’s coming home", i to fakat ume da bude naporno.
Ali, zašto ove godine te note nekako imaju smisla? Da li mi se muzički ukus promenio ili su Englezi zapravo u pravu?Narativ o engleskoj fudbalskoj reprezentaciji je onaj vic koji ste prvi put čuli u vrtiću i sada biste da iskočite kroz prozor kada god ga neko pomene, ali vas istovremeno i nostalgično podseti na momenat kada ste imali jednocifren broj godina, pa vam je neobično drago što ga se neko ipak dosetio. Lično, mrzim ga i volim u isto vreme, svega mi je dosta i želim da ga čujem još jednom. Pa, dajte da čujemo, šta biste to da vratite kući...
Svi znamo fabulu - Englezi su na fudbalskoj sceni pas koji juri svoj rep, zasigurno ubeđeni da su fudbal i internacionalni trofeji nedvosmisleno njihovi, ali nikako da to i dokažu time što će rep zagristi, a srebrninu poljubiti.
Evropsko prvenstvo koje je pred nama je još jednom, po pravilu, probudilo ostrvske fanatike i kroz priču nateralo fudbalsku javnost da Engleze svrsta u najuži krug favorita.
Samo, ovaj put, to nije samo pusta priča.
KAŽEŠ ENGLESKA, A MISLIŠ PEP I TUHEL
Tek završena sezona obojena je u englesko plavo, nešto poput onog vizantijskog samo sa širim opsegom nijansi koje podrazumeva. Mančester siti i Čelsi su ekipe koje su nam, četkicama Pepa Gvardiole i Tomasa Tuhela, "poplaveli" fudbal u godini u godini iza nas.
Katalonac je fudbal u Engleskoj okrenuo naopačke, više niko i ne priča o ostrvskom načinuigre koji je dobio svoje slovo u rečnicima, dok je Nemac za vrlo kratko vreme doneo još neke novitete i "podigao" je mlade engleske talente u Čelsiju, tako da Garetu Sautgejtu preostaje da pokupi najbolje od toga i napravi tim koji je spreman da "vrati fudbal kući".
Dva vrhunska stratega igrala su se ove igre na najatraktivniji mogući način, a sve to sa engleskim timovima, i nekoliko mladih, i ne tako mladih, Engleza kao prvim violinama obe ekipe što je za mnoge iznenađenje. Kajl Voker, Džon Stouns i Fil Foden sa jedne strane, Ris Džejms, Ben Čilvel i Mejson Maunt sa druge etablirali su se u poslednjih 300 i kusur dana pokazavši da je budućnost engleske reprezentacije veoma svetla.
Što je još važnije, čini se da je budućnost - sada!
Pored igrača iz zvanično najboljih klubova Evrope, finalista Lige šampiona, spisak od 26 ljudi koji će pokušati da vrate fudbal tamo gde se rodio krcat je igračima u dobroj formi i velikim imenima, pa je i iz laičkog ugla jasno što su Englezi u turnir ušli sa malom kvotom kraj svog imena.
Geret Sautgejt se, ipak, ogrešio o neke ljude. Iako je spisak plus-minus u skladu sa onim što su rumeni Ostrvljani i priželjkivali, ne mogu a da ne spomenem kako na njemu nema igrača koji je pored Fodena i Maunta (makar iz mog skromnog ugla) najviše zaslužio da na njemu bude - Džesija Lingarda. Ofanzivni vezista se tokom proleća digao iz pepela i u Vest Hemu odigrao vrhunsku polusezonu, ali ispostaviće se nedovoljno dobru za selektora, pa će respektabilni sastav biti kraći za njegovo ime.
I pored te odluke, i izostanka Trenta Aleksander-Arnolda zbog povrede, Sautgejt u rukama
ima strašno jak špil, a krunsko pitanje koje muči sve koji u iščekivanju čekaju prvi meč
ove reprezentacije jeste - kako li će ga izmešati?
Hajde malo da popričamo o tome kako igra reprezentacija Engleske...
ZAŠTO MI SE SVIĐA ENGLESKA MISTERIJA
Čini se da je selektor u pripreme za veliko takmičenje ušao kao iluzionista i vodio se onom starom izlizanom forom da najbolji mađioničari nikad ne otkrivaju svoje trikove. Pogotovo kada smatraju da su njihovi trikovi dobri. Tako smo i u mečevima koje su Englezi igrali u protekle dve nedelje videli svašta i ništa, zasigurno ne sastav koji će izaći na megdan Hrvatskoj, a samo Sautgejt zna da li smo videli i formaciju koju će preferirati tokom turnira.
Šta je ono u šta možemo da budemo sigurni?
Relativno malo stvari. Počnimo od očiglednih stvari, poput formacije - engleski selektor je u poslednje vreme odstupio od omiljene mu postavke sa trojicom defanzivaca sa kojom je došao do polufinala Mundijala (da budem precizan 3-5-2) i priklonio se nešto šablonskijem rasporedu sa četvoricom u odbrani, dok su igrači ispred zadnje linije fluidniji u pozicioniranju.
Inicijalno, Engleska utakmice uglavnom kreće u bazičnoj 4-2-3-1 formaciji, koja kasnije prerasta u 4-3-3, a u najvećem broju slučajeva finišira u 4-2-2-2, uzrokovano velikom slobodom u kretnji ofanzivne četvorke.
Upravo su ti manevri igrača ispred dvojice defanzivnih vezista ono što Englesku čini naročito
interesantnom.
MOŽE I "URAGAN" DA BUDE SEKSI
U "skill" delu ekipe cementirano mesto ima Hari Kejn, koji je sigurno i najbolji igrač ekipe, a pored toga i najvažniji igrač budući da njegovo ponašanje na terenu utiče na delovanje svih ostalih igrača. Napadač Totenhema je poznat po svom "plivanju" između linija i direktnom učešću u organizaciji i napretku akcija svoje ekipe, pa se, ne brinite, to neće menjati ni na ovom turniru.
Ono što Engleze čini pravim propagandistima "seksi fudbala" jeste neočekivanost kretnji ofanzivnih vezista/krilnih igrača i njihovo čitanje igre koje se ogleda u pronalasku prostora u rupama protivničkog bloka. Fil Foden, Mejson Maunt, Rahim Sterling i Džek Griliš su majstori u trošenju prostora koji dobiju na korišćenje od protivnika, reaktivno se kreću u odnosu na kretnje svojih saigrača i stoga je glavno pravilo Engleske u ofanzivi ono da pravila nema.
Određeni šabloni, naravno, postoje. Dešavanja na protivničkoj polovini uglavnom su zasnovana na kontra-kretnjama (jedan igrač odlazi iz određenog prostora, drugi ga popunjava), sa glavnim fokusom na popunjavanju poluprostora i bočnih pozicija.
Sautgejt nastoji da u te pozicije dovede svoje najkreativnije igrače i na boku, i blizu boka, izoluje ove fudbalere u brojčano superiornim scenarijima gde će igrati u višku protiv defanzivaca, i na račun svoje kreativnosti dovesti loptu do opasne zone.
SAMO DA JE MEGVAJER ZDRAV
Osnovna ideja jeste osvajanje terena kroz posed i pas iz zadnje linije i igru kroz sve tri zone, što u prvim utakmicama može biti i najbolja i najlošija strana njihove igre. Ukoliko bude nedostajao makar jedan igrač iz dvojca štopera Džon Stouns-Hari Megvajer, protok lopte će biti ograničen i to bi moglo da im predstavlja problem i usmeri ih ka planu B - dugim loptama ka i dalje odličnom Hariju Kejnu.
Štoperi i defanzivni vezni su najveće glavobolje engleskog selektora i glavni su razlog što ne znamo kako će početi svoj prvi meč, a kamoli neki od narednih. Mada siguran sam da ćemo o tome lakše zaključivati kako prvenstvo bude odmicalo. Deklan Rajs je siguran ispred odbrane, njegov najbliži kolega je nepoznanica zbog povreda i pristupa Sautgejta na prijateljskim utakmicama. Od igrača Vest Hema se mnogo očekuje i gledam u njega kao u jednu od potencijalno najsvetlijih tačaka ekipe, želim da verujem da nas neće izneveriti.
Valjalo bi spomenuti i bekovske pozicije, gde se čini da je desno Voker prvi pik, a da će levo špartati Čilvel. Svakako, oni će imati zdravu konkurenciju i u slučajevima potencijalnog menjanja formacije, ne čudite se ukoliko Kiran Tripije dobije prednost na boku pre Džejmsa, a Luk Šo tokom turnira podeli minutažu sa Čilvelom.
Na štoperima sve zavisi od zdravlja Megvajera - ako bude dovoljno "fit", sigurno je u 11 i Engleska ima brigu manje sa loptom, uz potencijalnih nekoliko briga bez lopte kada se pojavi brža ekipa, ali ostaviću šefa struke da o tome mozga.
VRAĆA SE KUĆI, ALI DA LI LETA 2021?
Suštinski, malo je propusta u njihovoj igri koji bi ih momentalno preporučili da će biti
"flop" prvenstva, previše nepoznatih u jednačini da bih sa sigurnošću tvrdio o tome šta
ćemo kroz turnir gledati od njih. Jedno je sigurno, dvojac Maunt-Foden mora da počne sve
utakmice i na njemu, uz uticaj Kejna, mogu najviše da profitiraju.
Celokupan sastav nudi selektoru previše opcija. Ukoliko izabere kako treba, Engleska možedaleko i kao najveći problem vidim činjenicu da postoje šanse da se Sautgejt izgubi u fabrici čokolade. Previše kalkulacija i konstantne promene mogu da koštaju još jednu vrhunsku
generaciju engeskih šutača lopte grljenja pehara, pa je stoga prvi cilj koji je pred Englezima utvrđivanje gradiva i utanačenje tačnog plana igre.
Ukoliko to uspeju, siguran sam, doguraće do kraja. A u tom slučaju, kraj je isti kao početak - stari dobri gramofon, očišćena ploča i delimično promenjene reči pesme "It came home".
Ali, put do kuće je dug, pogotovo kada si dugo u izgnanstvu...
Autor teksta: Marko Jović
Tekst možete pročitati i na Mondo portalu u Mondovoj kolumni.
PODKAST Skraćeni korner 026: Kada je sport najmanje važan
diposportu | 16 Mart, 2020 07:18
Nikad teži zadatak za nas, i nikada teži podkast za snimiti. Kako da govoriš o sportu kada sve na svetu postaje nevažno? Koronavirus je, jasno, tema broj jedan u svim medijima i na svim frekvencijama, a činjenica da je usko povezan sa svakim segmentom života primorala nas je da govorimo o njemu i o posledicama koje ima na našu sferu interesovanja.
Mnogobrojne najjače svetske lige u raznoraznim sportovima obustavljene su na „neodređeno“, više nije poznato kako će se sezone nastaviti, a ponajmanje kako će se završiti. Svetske sportske organizacije su, pored ostalih centara moći, u teškoj situaciji budući da pretrpani sportski kalendari ne nude mogućnost „odlaganja“ i „pomeranja“ dešavanja. Činjenica je da se nekoliko naših prethodnih epizoda svodi u ovu jednu – totalno neplanirano – usled problema koji je istakao sve mane modernog sporta, koje smo toliko naglašavali. Novac ili zdravlje – sada je to pitanje od najveće važnosti, a način na koji će institucije poput FIFA i UEFA odgovoriti na njega mogu direktno da iskroje njihovu „sudbinu“.
PODKAST Skraćeni korner 026: Kada je sport najmanje važan
Korona je pristigla i u sport, to je jedna od mnogobrojnih loših vesti. U trenutku snimanja epizode imali smo potvrde da su španska La Liga i italijanska Serija A (prva od svih usled činjenice da je Italija evropski „epicentar“ krize) suspendovane, te da se utakmice neće igrati najmanje u naredne dve nedelje. Bundesliga i Premijer liga su za to vreme bile okrenute igranju iza „zatvorenih vrata“, ali dešavanja od četvrtka i petka ujutru – pozitivnost trenera Arsenala Mikela Artete, fudbalera Čelsija Kaluma Hadsona-Odoija i trojice fudbalera Lestera na COVID-19 – skoro nužno će odložiti predstojećih nekoliko kola u Engleskoj, a to će verovatno sa sobom povući i ostale evropske lige. Na kraju krajeva, štoper Juventusa Danijele Rugani je takođe zaražen, pa je u opasnosti i veliki broj igrača Juventusa, a samim tim i njihovih rivala, što dovodi do neizvesnosti u daljem odigravanju Lige šampiona. Po svoj prilici, UEFA će u narednih nekoliko dana suspendovati evropska takmičenja.
Takođe, ima i onih koji čitavu situaciju nisu shvatili ozbiljno pa su ispali veoma glupi i naškodili sebi, ali i drugima. Prvi, verovatno i najupitnije pameti od svih, jeste centar Jute Rudi Gober koji je svojom „šalom“ i dodirivanjem svih mikrofona na konferenciji za medije moguće zarazio sebe, s obzirom da je njegov test pokazao da je pozitivan. Sada je čitava liga u opasnosti, NBA je „otkazan“ najmanje na trideset dana, a nakon epizode saznali smo da je pozitivan i Donovan Mičel, saigrač gore pomenutog nemarnog Francuza.
Videćemo šta će biti epilog, Evroliga, ABA liga, Evrokup – sve je stalo. Fudbal u Srbiji se još uvek igra, ali verovatno je da će nakon ovog vikenda i ta zabava prestati, tako da je nejasno šta će biti sa sezonama. Ali, čini se, to je i najmanje važno.
O Ligi šampiona smo razglabali solidno dugo trudeći se da zaboravimo krizu u kojoj je čitav svet. Hvalili smo Liverpul i analizirali uzroke njihovog poraza, izbacili nekoliko interesantnih činjenica i na kraju čestitali Atletiko Madridu. U četvrtfinalu su – ako ga bude – još i PSŽ, Lajpcig i Atalanta. Francuzi su pokazali da mogu biti posmatrani kao jedan od ozbiljnih favorita, Nemci i Italijani istakli sebe kao „dark horse“ kandidate za visoke pozicije.
Dakle, pokušajte da pobegnete od realnosti slušajući nas kako tu nešto. Obećavamo da će biti dobro.
PODKAST Skraćeni korner 026: Kada je sport najmanje važan
Sledeće nedelje smo na pauzi, malo zbog Đapeta koji je uzeo neplaćeno, a malo i zbog činjenice da verovatno neće biti o čemu da se priča. Nadamo se da to neće potrajati dugo. Uzdravlje i perite ruke.
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 025: Sportski kolaž
diposportu | 09 Mart, 2020 07:06
Napunismo četvrt veka! U ovoj epizodi imali smo šarenolike teme i prošli smo kroz vesti i događaje koji su obeležili proteklu nedelju u svetu sporta.
Za nas verovatno najvažniji bio je 162. Večiti derbi. U ovaj meč srpska publika ušla je sa blagom euforijom – utakmica je igrana na početku prolećnog dela sezone i predstavljala je prvi sukob dvojice legendi Crvene zvezde i Partizana: Dejana Stankovića i Save Miloševića. Nažalost, na samom Derbiju nije se moglo videti ništa od fudbala, čak i bukvalno. Od 99 minuta koliko se igralo na stadionu Rajko Mitić računajući regularnih 90 minuta i nadoknade u oba poluvremena, efektivnog fudbala bilo je nešto više od četvrtine od toga. Kada bismo računali samo vreme u kojem je lopta bila u terenu (dakle bez prekida zbog bakljade, povreda igrača ili izvođenja prekida) ispadne da se fudbal u 162. Večitom derbiju igrao oko 28 minuta. To dovoljno govori o kvalitetu same utakmice i razočarenju koje su fanovi fudbala u Srbiji pretrpeli dok su gledali ovaj meč.
PODKAST Skraćeni korner 025: Sportski kolaž
Još jedna vest važna za nas u Srbiji jeste žreb za novu sezonu Lige nacija. Reprezentacija Srbije se nakon dobrih rezultata u prošlogodišnjem izdanju ovog takmičenja sada nalazi u drugom rangu ovog takmičenja – Ligi B – i ove jeseni igraće utakmice u okviru svoje grupe sa Rusijom, Turskom i Mađarskom. Rusija i Turska su reprezentacije koje su se već kvalifikovale na predstojeće Evropsko prvenstvo, tako da one predstavljaju najveće rivale sa kojima će se naši reprezentativci suočiti. No, pre toga, Srbiju uskoro očekuje utakmica sa Norveškom, a ako tu pobedi sa Škotskom ili Izraelom, kao poslednja šansa za kvalifikovanje na EURO 2020 (o tome ćemo pričati za tri nedelje, ne bojte se).
U Evropi, igrao se El Klasiko. Real Madrid pobedio je Barselonu na domaćem terenu sa 2:0 i sada ima +1 u odnosu na najvećeg rivala na tabeli. Oni time postaju favorit za osvajanje Primere, pogotovo kada uzmemo u obzir sve povrede sa kojima se Barselona suočava, ponajviše izostanak Luisa Suareza i Usmana Dembelea koji se neće vraćati ove sezone. Teret na Lionelu Mesiju je veći nego ikad; na Klasiku je to vidno uticalo na njega jer nije pokazao šta ume, ali ko želi da otpisuje Mesija radi to na sopstvenu odgovornost.
Pored toga, Liverpul je (konačno) izgubio u Premijer ligi. Zaista neverovatan niz koji su Crveni imali sada je prekinut – Votford ih je savladao sa 3:0 na domaćem terenu. Njima to nije naročito teško palo – jasno je da će osvojiti Premijer ligu prvi put u svojoj istoriji i da će postati šampioni Engleske ponovo nakon 30 godina. Taj teret koji je sada možda pao sa njihovih leđa može se odraziti pozitivno na ostatak sezone, pogotovo na revanš utakmicu osmine finala Lige šampiona sa Atletiko Madridom, a, ukoliko tu budu uspešni, i na ostatak ovog takmičenja.
PODKAST Skraćeni korner 025: Sportski kolaž
Osvrnuli smo se i na glavnu temu u svetu ovih dana – Korona virus i pričali o tome kako ona utiče na sportska dešavanja u ovom trenutku. Popriličan broj utakmica u Italiji bio je odložen protekle nedelje, i odlučeno je da će se u narednih mesec one igrate u zatvorenim stadionima, dakle bez publike. Osim toga, spominje se i odlaganje Evropskog prvenstva ovog leta, koje se ove godine prvi put održava ne u jednoj zemlji domaćinu, već u čitavoj Evropi, što dodatno otežava organizovanje takvog događaja u ovim uslovima, kao i o odlaganju Olimpijskih igara koje treba da budu održane u Tokiju u avgustu.
I za kraj, da ne bismo pričali samo o fudbalu, razgovarali smo i o NBA ligi i Hjuston Roketsima, odnosno o njihovom (možemo reći) revolucionarnom načinu igre u kojem su potpuno odustali od visokih igrača, i sada igraju isključivo sa niskim petorkama, ili kako je to u poslednje vreme postalo oslovljeno – microball. Najveći razlog njihovog skorašnjeg uspeha zapravo predstavlja renesansa Rasela Vestbruka, koji je ponovo na svom najvišem nivou. Za sada sve izgleda dobro, ali videćemo kako će se on i Džejms Harden pokazati kada dođe Plejof i vreme za ono pravo.
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 024: Izmišljanje i “seksi fudbal”
diposportu | 02 Mart, 2020 07:01
Nova nedelja – nova runda Čempions lig obeležena je Gvardiolinim izmišljanjem i igrom Juvantusa koja se najlakše opisuje kao “seksi fudbal”. Kao što ste i očekivali, nismo mnogo komplikovali, već smo se osvrnuli na dešavanja od utorka i srede uveče, a budući da smo snimali u četvrtak pomalo smo pokazali koliko nam je bitna Liga Evrope sada kada nema Partizana i Crvene zvezde. O tome ćemo pričati tamo u negde oko polufinala…
PODKAST Skraćeni korner 024: Izmišljanje i “seksi fudbal”
Mančester siti je pobedio Real u Madridu i pokazao „galaktikosima“ da je vreme za remont. Ok, vreme za remont je od trenutka kada je otišao Kristijano Ronaldo, ali oni nikako da skapiraju, a to je bilo naročito izraženo u ovom meču. U skladu sa svim očekivanjima, Pep Gvardiola je ponovo kombinovao i „izmišljao“ u nokaut-fazi Lige šampiona, ali ovoga puta napokon uspešno. Deluje kao da su on i njegov tim uložili sve što imaju u ovosezonsku evropsku kampanju, upravo jer ne znaju kada će ponovo imati mogućnost da zaigraju na najvećoj sceni. Razloge što je to tako možete da poslušate u prethodnoj epizodi, a u ovoj već možete saznati više o samom nastupu obe od pomenutih ekipa.
“Seksi fudbal” Juventusa
Istovremeno, jedno od najvećih iznenađenja napravio je Lion pobedivši Juventus na domaćem terenu, ali budući da nismo pomno pratili tu utakmicu – iz jasnih razloga – odlučili smo da se ne uplićemo u dublju analizu samih dešavanja na terenu (jer bismo neminovno slagali) i govorili smo o razlozima neuspeha Mauricija Sarija u Torinu. Očito je da nešto ne štima, a nama je izgleda očigledno i zašto. Zašto Juve beži od svojih korena i kako su se odlučili da pređu na „seksi fudbal“? Pokušali smo da objasnimo, a da ne zvuči previše banalno.
Čelsi – Bajern je zapravo bila utakmica koju smo gledali i koja nas je, nakon duela Atletiko Madrida i Liverpula, možda i najviše iznenadila nakon prve runde utakmica. Hans Diter Flik je naterao Bavarce da igraju atomski i podsetio nas na vreme kada je minhenski tim sa klupe vodio Jup Hajnkes. Oni su se vratili u svoj prirodni oblik, ponovo melju protivnike na način na koji se to očekuje od njih, a nas pogotovo raduje da su uspeli da „ožive“ Tomasa Milera. Sa druge strane, Čelsi ima prostora za napredak i ovo je njihov evropski kraj za ovu sezonu, ali najgore što im se desilo jeste to da su u ovom meču podsetili na Arsenal iz nekih davnašnjih dvomeča sa istim rivalom. A sećamo se kako je to izgledalo…
U Napulju, Barselona je odradila „ono svoje“ – nerešeno u prvom duelu, a posle ćemo mi to kući lagano. Videćemo. Mesi i ekipa se i dalje prilagođavaju novom treneru, a osakaćenost povredama je svakakako nešto što otežava stvari. Moraju da budu zadovoljni rezultatom iz Italije, a sledeće na njihovom tanjiru jeste gostovanje Real Madridu u „El Klasiku“, koji smo hrabro najavili. Očekujte ružan fudbal.
Za kraj, osvrnuli smo se i na postojanje domaćeg „El Klasika“ – „Večiti derbi“ koji se takođe igra u nedelju, a o kome smo znali da kažemo tek koliko su do nas doprle informacije o dešavanjima u oba kluba. Radujemo se najboljem što srpski fudbal ima da ponudi, a još više se radujemo što ćemo sledeće nedelje imati o čemu da pričamo u epizodi i nećemo morati da bijemo glavu.
Poslušajte naše ovonedeljno izdanje i uživajte u njemu, a ako ne uživate javite nam što je to tako da bismo ga napravili tako da ipak uživate.
Celu epizodu možete odslušati na linku:
PODKAST Skraćeni korner 024: Izmišljanje i “seksi fudbal”
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 023: (Malo)građani iz Mančestera i superstar Haland
diposportu | 24 Februar, 2020 07:02
Kada vodite sportski podkast, logično je da vam se pre ili kasnije desi da najveća vest u fudbalu u poslednjih nekoliko godina bude objavljena sat vremena uoči emitovanja, kao što se nama desilo prošle nedelje.
Mančester Siti je izbačen iz Evrope na dve sezone! (i kažnjen sa 30 miliona evra, ili kako to nazivaju vlasnici Sitija – bakšiš) Oni su prekršili Finansijski fer plej time što su raznoraznim finansijskim i knjigovođstvenim zavrzlamama prikazivali kao da dobijaju više para od svojih sponzora nego što je to zapravo slučaj, kako bi time opravdali svoja ogromna trošenja.
PODKAST Skraćeni korner 023: (Malo)građani iz Mančestera i superstar Haland
Iz tog kluba usledile su (naravno) optužbe za nefer suđenje i tvrdnje da se ceo svet nameračio na njih. Pep Gvardiola je izjavio da ne odlazi nigde i da će biti trener Sitija i u Ligi dva, ako do toga bude došlo. Siti će naravno uložiti žalbu na ovu odluku tako da još uvek ništa nije gotovo i epilog visi u vazduhu jer je ovo situacija bez presedana. Upravo zbog toga je ovo izuzetno važan događaj koji će nam otkriti u kom smeru će fudbal teći: u zavisnosti od toga ko iz ove borbe izađe kao pobednik – UEFA ili Mančester Siti – saznaćemo da li u fudbalu postoji neko ko može da reguliše najveće klubove, ili su oni ti koji suvereno njime vladaju i za sve se pitaju.
A bilo je govora i o fudbalu na terenu, jer nam je protekla nedelja donela prve utakmice nokaut faze Lige šampiona.
Liverpul je konačno izgubio! Prvi put od jeseni i utakmice sa Napolijem (ako ne računamo onaj meč sa Aston Vilom u Liga kupu kada su igrali sa rezervama). Ovaj put tim koji ih je dobio bio je Atletiko Madrid i Čolo Simeone. Bila je to klasična Simeoneova gladijatorska borba tokom svih 90 minuta, ali Atletiko će u revanšu morati da preživi Enfild. Naravno, ništa tu nije gotovo, ali vidimo da se Čola nećemo otarasiti tako lako.
U Dortmundu Erling Braut Haland postaje talisman Borusije. Postoji neka magična aura oko ovog momka od kako je zaigrao prvu utakmicu u Nemačkoj, i njegova se reputacija sa svakim novim savladanim izazovom još više povećava. Ovog puta Haland je pobedio moćni PSŽ, i to u svojoj prvoj utakmici nokaut faze, i praktično u svom debiju na najvećoj sceni. PSŽ teško da može da odigra lošije od ovoga – stoga nas očekuje pakleni revanš.
Kao ni Haland, ni ekipa Red Bul Lajpciga nije pokazala strah na velikoj sceni. Julijan Nagelsman i njegovi momci igraju jedan moderan fudbal, što postaje naročito očigledno kada je on u kontrastu sa Totenhemovim zastarelim fudbalom. Nagelsmanov fudbal je toliko ispred Murinjovog da bi mogao da mu bude otac.
A u četvrtom dvomeču ove nedelje, gledali smo ekipu koja igra jedan od najuzbudljivijih fudbala u Evropi. Atalanta je svoju lepršavu igru pretvorila i u odličan rezultat pred revanš pobedivši Valensiju sa 4:1. Momci Đan Pjera Gasperinija omiljeni su među fudbalskim hipsterima, a ovim rezultatom i verovatnim prolaskom u 1/4 finale Lige šampiona nadamo se da će preći u mejnstrim i da će fanovi fudbala koji ih nisu gledali do tada tako ispraviti svoju grešku.
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 022: Da li je fudbal izgubio dušu?
diposportu | 18 Februar, 2020 06:56
Nova nedelja prazna sportskim zbivanjima morala je da rezultira opštijim temama, a ako nešto znamo onda je to lupanje bez pokrića o stvarima koje su mas-popularne. Ovog petka, zagrebali smo duboko u realnost fudbala i osvrnuli se na odsustvo “malih” ekipa u svetskom i evropskom vrhu.
PODKAST Skraćeni korner 022: Da li je fudbal izgubio dušu?
Najjače ekipe već godinama akumuliraju najveći deo kolača kapitala, a čini se da taj trend neće prestati. Zbog toga, razlika između velikih i malih, super-duper bogatih i samo bogatih veća je nego ikada. Klubovi kao što su Barselona i Real Madrid, Liverpul i Mančester Siti i ostali članovi super elite praktično su jedini koji mogu da osvoje Ligu šampiona, a sasvim sigurno jedini koji mogu kontinuirano da se bore za ovaj trofej. Uspesi koje su napravili Lester, Monako, Ajaks itd. svim su srcima dragi, ali deluje kao da će se u budućnosti dešavati sve ređe, ako i uopšte.
Sve ovo znači da je takmičarski balans u fudbalu ozbiljno, a bojimo se i nepovratno poremećen. Jasna hijerarhija je uspostavljena: ako ste talentovan mladi Englez koji igra za tim iz donjeg dela Premijer lige, taj klub ima vrlo male šanse da vas zadrži i vaš sledeći korak u karijeri je transfer u Everton, Lester, Vest Hem ili Vulverhempton. Ako ste super talentovani, idete u Totenhem, Mančester Junajted, Čelsi ili Arsenal. A ako ste super-duper talentovani prelazite u Mančester Siti ili Liverpul. Vaš tim, i ostali poput njega, nemaju šanse da zadrže svoje najbolje igrače i stoga nemaju šanse da se približe gorepomenutim klubovima po pitanju kvaliteta.
Šta to znači za budućnost fudbala? Da li ćemo u budućnosti gledati isključivo najbogatije timove u najjačem evropskom takmičenju? Da li (ili kada) u budućnosti možemo očekivati kreiranje Evropske super lige? Koja je uopšte poenta takmičenja ako su pobednici već unapred poznati? Koja su moguća rešenja za sve ovo? I, što je još važnije, koja od njih su izvodiva? Pridružite nam se u ovom lamentu nad najdražim na sportom – dajte da zajedno podelimo muku.
Sa druge strane, moderni fudbal je potpuno pregazio institucije koje su od nastanka ovog sporta bile veoma značajne za njegov razvoj, a koje su takođe bile tradicionalno prestižne širom sveta – nacionalne kupove. Svedočili smo Liverpulovom “nipodaštavanju” Liga kupa, utakmici sa Šruzberijem na kojoj se nije pojavio čak ni Jirgen Klop, a glavne, i jedine, uloge igrali su praktično omladinci. Tokom ove sedmice igrale su se završnice italijanskog i španskog Kupa, a dobar fudbal nije izostao, ali jasno je da su sve ekipe delovale kao da nisu uložile maksimalan napor.
Sve ovo je još jedna posledica kapitalističkog uticaja na fudbal. Igrači su forsirani da igraju sve više utakmica, jer više utakmica znači i više prenosa tih utakmica, što opet znači više novca. Jirgen Klop je odlučio da ne želi da učestvuje u tom trendu, ali veliko pitanje je hoće li njegov primer i ostali ispratiti, ili će epilog biti suprotna situacija, tj. još veći broj utakmica usled nezasite pohlepe.
Naravno, tu je i vaša i naša omiljena rubrika (ispraćena najjačom uvodnom muzikom na severnoj hemisferi), ali ovoga puta sa samo jednom pričom unutar nje. Hakim Zijeh je prešao u Čelsi. Okej, nije prešao, ali ide na leto, i to je zvanično. Hvala mu, jer rubrike TRANSFERI bez njega ovoga puta ne bi bilo. A ko to želi?
Dakle, tu smo za vas. Šta čekate?
PODKAST Skraćeni korner 022: Da li je fudbal izgubio dušu?
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 021: NBA trejdovi i fudbalski transferi
diposportu | 10 Februar, 2020 07:05
I stigli smo! Pred vama je ovonedeljna zabava, 21. epizoda Skraćenog kornera.
Uživali smo snimajući je, jer smo čitavih sat vremena proveli pričajući o - TRANSFERIMA.
Okej, malo smo miksali sportove, prvo malo o NBA trejdovima, pa zatim o onim "pravim"
fudbalskim transferima koje najviše volite, ali ne sumnjamo da će vam se dopasti.
Uključili smo vređalicu najmanje dva puta u ovoj epizodi,
čudili smo se potezima raznoraznih uprava i smatrali da umemo bolje od njih,
pa ne vidimo razlog što biste preskočili ovaj podkast.
Budite nam dobri i klikćite na plej više nego ikad.
PODKAST Skraćeni korner 021: NBA trejdovi i fudbalski transferi
Trejdovi u NBA ligi i transferi u januarskom prelaznom roku su najvažnije teme ove epizode.
NBA trade deadline je standardno haotičan dan u godini kada se previše stvari dešava za kratko vreme, a tako je bilo i ove godine. Za nas u Srbiji verovatno najvažniji trejd bio je deal u kojem je Sakramento poslao Dvejna Dedmonda u Atlantu, a zauzvrat dobio Džabarija Parkera, Aleksa Lena i pik druge runde. To znači da bi Sakramento sada trebalo da ima dovoljno prostora u salary capu da potpiše novi ugovor sa Bogdanom Bogdanovićem na leto.
Novu epizodu poslušajte ovde:
PODKAST Skraćeni korner 021: NBA trejdovi i fudbalski transferi
Osim toga, Dianđelo Rasel je konačno dospeo u Minesotu gde će biti bolji fit sa Karl-Entoni Taunsom nego Endru Vigins, koji je otišao u suprotnom smeru. Vigins u Golden Stejtu dobija drugu šansu, ali mnogo važnije za Voriorse je to što su uz njega dobili i pik prve runde, pa tako nisu ostali praznih ruku nakon odlaska Kevina Durenta.
Hjuston Roketsi su poslali Klinta Kapela u Atlantu u jednom komplikovanom trejdu u kojem su učestvovala četiri tima. Zauzvrat su od Minesote dobili Roberta Kovingtona, što znači da će u ostatku sezone igrati bez ijednog centra što je sledeći logični (ali ne i toliki popularni) korak u evoluciji košarke.
Andre Iguadala je konačno dobio novi tim – to je Majami Hit. U suprotnom smeru otišao je Džastis Vinslou. Majami je time dobio pojačanje za ostatak sezone, a osim toga i oslobodio prostor u salary capu za ključno leto 2021, dok je Memfis dobio nekolicinu korisnih igrača za rotaciju.
Osim toga, nismo mogli da propustimo i promene u menadžmentu Njujork Niksa. Oni su ove nedelje otpustili predsednika košarkaških operacija Stiva Milsa, a po svemu sudeći će zaposliti agenta Liona Rouza. Za ubedljivo najgore vođenu franšizu u poslednjih 20 godina u NBA ligi, ovo se može ispostaviti kao nekarakteristično pametan potez, a time i spas za Nikse. Ovogodišnji NBA “trejdovi i transferi” komentarisani su na linku OVDE:
PODKAST Skraćeni korner 021: NBA trejdovi i fudbalski transferi
Fudbal: transferi u evropskim ligama
Što se tiče fudbala, ono što je obeležilo poslednje dane prelaznog roka jesu pozajmice do kraja sezone. U dvema takvim transakcijama učestvovali su i srpski fudbaleri. Dejan Joveljić je sada igrač Anderlehta, tamo bi trebalo da dobije veću minutažu i šansu da napreduje do kraja sezone, pre zakazanog povratka u Frankfurt. Sličan potez napravio je i Sveta Marković, koji će do leta 2020. biti u AEL-u, nakon čega mu sledi povratak u Olimpijakos.
Treća pozajmica srpskog fudbalera bio je prelazak Ljubomira Fejse u Alaves. Njegov ugovor u Benfici ističe na leto 2021, a s obzirom na to da nije u trenutnim planovima trenera u Portugalu, bila mu je neophodna promena sredine kako bi dobio minutažu i povećao tržišnu vrednost pred neizbežni transfer ovog leta.
Naravno, nismo propustili ni prelaske u evropskom fudbalu. Odion Igalo je novi špic Mančester Junajteda (pročitajte tu rečenicu tri puta zaredom); Emre Džan je dobio priliku da oživi karijeru u Borusiji Dortmund; Janik Karasko se vraća u Atletiko Madrid nakon što je protraćio ključne igračke godine u Kini i pokušaće da im pruži preko potrebnu pomoć u napadu; Sedrik Soareš je novi desni bek Arsenala (hahaha); nakon što su doveli Halanda i videli da će njegova era u Dortmundu biti uspešna, Borusija je prodala Paka Alkasera u Viljareal; Alesandro Florenci je napustio Romu (:sad:) i nadamo se da će se u nju što pre vratiti; a Deni Rouz je sada levi bek Njukasla (lol).
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 020: Zbogom Kobi i SuperBowl spektakl
diposportu | 03 Februar, 2020 10:36
20. Skraćeni korner je tu!
Trebalo je ovo da bude jedna radosna epizoda – puna entuzijazma, ali protekle sedmice zadesila nas je jedna tragedija u svetu sporta. Preminuo je Kobi Brajant, jedan od najboljih košarkaša ikada i jedno od glavnih lica modernog sporta, zajedno sa svojom ćerkom Đijanom i još sedmoro ljudi u padu helikoptera u nedelju 26. januara u Kaliforniji.
PODKAST Skraćeni korner 020: Zbogom Kobi i SuperBowl spektakl
Kobi je bio jedan od velikana, a istovremeno i drugačiji od ostalih. Bio je neustrašiv, neverovatno ambiciozan, bezgranično vredan i marljiv, svestran, radoznao… Pokušali smo da opišemo šta je Kobi značio za nas, da podelimo neka svoja sećanja na njega, da artikulišemo naše misli o svemu što se desilo i da procesuiramo ovu tragediju. Reči su verovatno neadekvatno oruđe za tako nešto, ali pokušali smo.
Najveći deo emisije pak, posvetili smo najvećem sporstkom događaju godine koji će se održati u nedelju, 2. feburara, kada San Francisko Fortinajnersi i Kanzas Siti Čifsi budu odigrali 54. po redu Super Bol. Mislimo da će ovaj meč biti pravi spektakl, kako za sladokusce, tako i za ležerne fanove NFL-a, tako da ako niste često do sada gledali ovaj sport, nemojte ovo propustiti.
Najnersi su najbolji tim, Čifsi imaju najboljeg igrača. Oba tima predvode dva ofanzivna genija sa klupe – Endi Rid i Kajl Šenahen. Oba tima imala su po 13 pobeda u regularnoj sezoni i u Plejofu su sa velikom razlikom savladali svoje protivnike. Ovo je meč koji smo priželjkivali. Ovo je najbolji meč koji smo mogli da dobijemo.
Ključ utakmice leži u dve stvari:
1) pritisku koji će defanzivna linija Najnersa izvršiti na kvoterbeku Čifsa Patriku Mahomsu – ukoliko im za to bude trebalo četiri igrača, Najnersi imaju odličnu šansu; što više igrača budu morali da šalju na Mahomsa, to šanse Čifsa više rastu i
2) napadu trčanjem Najnersa – ukoliko Najnersi budu uspevali da trče kao u dosadašnjem delu Plejofa kontrolisaće utakmicu i istovremeno držati Mahomsa na klupi; ukoliko Čifsi zaustave trčanje Najnersa (kao što su uradili sa Tenesijem u finalu AFC-a) forsiraće Najnerse da stave loptu u ruke kvoterbeka Džimija Garopola što nije njihova primarna želja, čime šanse Čifsa rastu.
A šta će se od ovoga zapravo desiti? E pa, poslušajte epizodu pa saznajte (zapravo pogledajte utakmicu pa saznajte, ali kako god).
A da ne bismo zapostavili i sada već našu ustaljenu rubriku TRANSFERI™, izdvojili smo malo vremena i za glavne vesti iz protekle nedelje – transfera Kristofa Pjanteka u Hertu, prelazak Stivena Bergvajna u Totenhem, generalno nerazumljivu transfer politiku Milana itd.
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 020: Zbogom Kobi i SuperBowl spektakl
Najveći deo epizode posvećen je Super Bolu 54,
ali pre toga morali smo da se oprostimo od Kobija,
što nije bilo nimalo lako.
Deo o Super Bolu kreće nakon toga, negde oko 11. minuta.
Super Bol počinje 3. februara u 00:30,
što znači da imate 34 sata i 16 minuta da poslušate ovu epizodu.
Dakle, ne dangubite, nego stišćite plej!
https://www.facebook.com/pg/skracenikornerpodkast/posts/?ref=page_internal
PODKAST Skraćeni korner 019: Hleba i transfera
diposportu | 27 Januar, 2020 07:34
Pravo da vam kažemo, mučili smo se sa temama, ali ipak smo uspeli da se iskobeljamo iz problema i pred vama je nova epizoda. Dali smo sve od sebe da se ne ponavljamo i da ne budemo monotoni – nismo uspeli.
Mančester junajted i Ole Gunar na njegovoj klupi bili su naša tema već nekoliko puta, no to nas nije sputalo da o njima govorimo opet. Igraju katastrofalno, mučno ih je gledati, pa smo odlučili da pokrenemo „proterivanje“ Norvežanina sa „Old Traforda“ u naša četiri zida.
Naravno, morali smo da se osvrnemo i na Kikea Setijena i njegov početak u Barsi, a ponovo je dobar deo razgovora zauzela vaša omiljena rubrika – TRANSFERI! Najavili smo je kako dolikuje, a malo smo se i frljali nekim imenima.
Malo smo predviđali koji će fudbaler gde nastaviti karijeru, malo komentarisali najskuplji posao koji je neki balkanski klub ikada sklopio, malo ponovo o Interu i nimalo nismo pevali. Možda. Proverite.
Što kažu na Top Shop-u – ŠTA ČEKATE? TELEFON U RUKE I POSLUŠAJTE NAS VEĆ DANAS!
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (sada već onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
Možete nas pratiti i na Mixcloud-u.
PODKAST Skraćeni korner 018: Kike Setijen ekstravaganca
diposportu | 20 Januar, 2020 07:26
Ekipa sastavljena od pozorišnog kritičara, belog crnca i Maradone je snimila novi sadržaj za svoju vernu publiku.
Nikad ne znaš koji je najbolji trenutak za sliku. Ovaj nije bio loš.
Desilo se čudo – Barselona je ipak (napokon) smenila Ernesta Valverdea!
Ali da takva, u neku ruku ružna vest ne bi bila najveća tog dana,
pobrinuli su se da mu ekspresno nađu zamenu. I to najbolju moguću.
Kike Setijen je novi trener Katalonaca, a to znači da se nama dvojici
ispunila višemesečna želja tako da smo logično tome posvetili najviše
pažnje u ovoj epizodi.
Novi trener Kike Setijen i Barsa su idealan par, srodne duše koje će ukoliko kliknu, zajedno iz
PODKAST Skraćeni korner 017: Vratili smo se!
diposportu | 13 Januar, 2020 12:13
O da, vratili smo se! Praznici su iza nas, ponovo smo u sedlu.
Potpuno smo zaboravili kako se ovo radi, pa smo onako, na svežinu, pokušali da odigramo dobro i u ovom podkastu. Dopašće vam se, ne brinite.
La Liga Super kup, Artetin Arsenal i pregled dosadašnjeg dela prelaznog roka ➡️ naše teme u ovoj epizodi.
Pohvalite nas gde god stignete. Pišite i kritike slobodno.
Nema Mixcloud ali zato ima ovde! Isti je princip, verujemo da ćete se snaći.
Između ostalog, čućete da li je Strahinja Pavlović napravio pravi potez odlaskom u Monako. Znamo da vas to interesuje.
Snimili smo i odrali burek.
PODKAST Skraćeni korner 016: Boxing day
diposportu | 30 Decembar, 2019 07:18
Srećna vam 16. epizoda našega podkasta!
Usled tehničkih poteškoća, malo kasnimo ali verujte da je ovo laprdanje bilo vredno čekanja. Ipak je u pitanju poslednja ovogodišnja epizoda.
Ovoga puta nema "kobre", ali nas dvojice ne možete da se otarasite. Okej, sem ako se odlučite da ne poslušate, da, to sam zaboravio. Nemojte tako da odlučite.
Bio je praznik - Boxing day, čuli ste za to. E, ova epizoda je posvećena njemu. Analizirali smo dešavanja u Premijer ligi i to je trajalo oko sat vremena. Malo o Arteti, malo o Liverpulu koji kida, opet o Murinju, novo o Anćelotiju... Što kažu - bilo je svega.
Uživajte i ove nedelje, poslušajte nas ušuškani i u krugu porodice. Aj', pa se čujemo.
PODKAST Skraćeni korner 016: Boxing day
Evo jedna fotka malo da se razonodite.
Nas dvojica smo definitivno bili na istom mestu i ovo definitivno nije slika Đapeta samog u studiju i nalepljene Maretove glave jer smo zaboravili da se slikamo.
Pozdrav svima i uživajte. Ostavite nam komentar kako vam se dopada Podkast, pišite nam šta biste još voleli da čujete, šta vam se dopada, a šta ne :)
PODKAST Skraćeni korner 015: Nemanja Janošev o Zvezdi, El Klasiku i Ligi šampiona
diposportu | 21 Decembar, 2019 10:31
bilarna 15. epizoda sa sobom je dovela i novog gosta, novinara "Sportske centrale" i admija "Fudbalskih vesti" u narodu poznatijeg kao "BEGEČKA KOBRA". Nismo hteli da skrivamo taj njegov nadimak od sveta, pa smo ga šakom i kapom koristili tokom epizode, u šta ćete se uveriti i sami.
Izmena šefova u Zvezdi je naravno naslovna tema, probali smo da se zahvalimo Milojeviću na onom što je uradio za srpski fudbal, a da usput poželimo i dobrodošlicu Stankoviću. Valjda smo uspeli.
Liga šampiona? Pravi stručnjaci kažu Čempions lig, pa smo nas trojica u čast Dekija Stankovića odlučili da najelitnije evropsko takmičenje u ovoj epizodi (a potencijalno i ubuduće) zovemo izvornim imenom.
Bilo je još mnogo gluposti, i nije bilo loše. Složićete se kad poslušate.
Živeli!
P. S. Izvinjavamo se Milanu Milutinoviću što ga nismo pomenuli u ovoj epizodi iako je pogodio rezultat El Klasika. Sledeći put brt. Jebi ga, zaboravili smo.
Skraćeni korner 014: Zvezdin kraj evropskog puta i uvod u proleće u Ligi šampiona
diposportu | 14 Decembar, 2019 10:49
Spremni ste? Mi jesmo - 14. epizoda je puštena u etar!
Gomila događaja tokom nedelje zahtevala je iscrpno razglabanje, pa smo se nas dvojica potrudili da u sat vremena uglavimo sve ono što je moglo da stane i u mnogo više.
Kritika i sumiranje Zvezdine evropske jeseni, isto to za Partizan, a zatim i osvrt na sve ekipe koje su prošle grupu u Čempions lig. I na neke koje nisu prošle.
Hvala na podršci :)
diposportu | 13 Decembar, 2019 08:10
S obzirom da je vas 500 preslušalo prethodnu epizodu, očito je da moramo da se uozbiljimo i počnemo da pazimo šta pričamo.
Pre svega hvala na podršci, a sutra ulazimo u studio puni elana i želje da zadržimo slušanost na ovako visokom nivou.
Na tapetu je pregled ekipa koje su prošle dalje u Ligi šampiona, kao i neminovni osvrt na Zvezdu i Partizan. Dakle - biće dobro. Prijatelj sutrašnje epizode je Auto-tehnika doo iz Novog Sada (auto-tehnika.co.rs), a za mikrofonima ćemo ponovo biti samo nas dvojica. I Tomi ako dobaci nešto.
Petak 19h, multiradio.rs
Spremite se, jer bar neko mora da bude spreman kad mi već nismo.
PODKAST Skraćeni korner 013: Solskjer je preživeo, Murinjo čeka osvetu, a Silva je prevarant
diposportu | 06 Decembar, 2019 21:00
PODKAST Skraćeni korner 012: Milutin Vujičić o Partizanu, Zvezdi i Ligi Šampiona
diposportu | 29 Novembar, 2019 22:31
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (ne onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…
U ovoj epizodi ugostili smo cenjenog novinara MONDO sporta Milutina Vujičića i pričali sa njim o dramatičnom ispadanju Partizana iz Lige Evrope, nedramatičnom porazu Zvezde od Bajerna i ostalim utakmicama Lige Šampiona.
https://www.mixcloud.com/MultiRadio/podkast-skra%C4%87eni-korner-012-milutin-vuji%C4%8Di%C4%87-o-partizanu-zvezdi-i-ligi-%C5%A1ampiona/
Kakav dan! Sjajan dan!
diposportu | 29 Novembar, 2019 14:03
Kao prvo - spremite se za najbolju epizodu podkasta dosad. Bili smo jako dobri, a za poseban pečat kvaliteta moramo da zahvalimo cenjenom novinaru Milutinu Vujičiću. Zbog svega toga, slušajte nas sutra.
Drugo, ali ne i manje važno - Arsenal je smenio Emerija. Došao je kraj vladavine neznanja i jedva čekamo da vidimo šta čeka "tobdžije" u budućnosti. Nadamo se, promene.
Još malo i stiže podkast, a želimo srećan Good ebening svima koji slave.
Ukoliko želite da se družite sa nama, učinite to na FB stranici
https://www.facebook.com/skracenikornerpodkast/
zanimljivo je, a možda vam se i dopadne :)
PODKAST Skraćeni korner 011 - Poketino odlazi Murinjo se vraća!!!
diposportu | 22 Novembar, 2019 23:26
Kao što smo i najavili, 11. epizoda je tu dan ranije!
Nismo hteli da nepripremljeni dočekate Murinjovu prvu utakmicu u odelu sa Totenhemovim grbom, pa vam već večeras stiže stručno štivo o njegovoj sadašnjosti i budućnosti u redovima tog kluba.
Naravno, ta tema je dobila najveći prostor ove nedelje, ali nismo zanemarili ni sedanje Igora Kokoškova na klupu košarkaške reprezentacije Srbije.
Jedva čekamo da vidimo obojicu na delu.
Preporučite nas rođacima, ženi što vam čisti zgradu, onoj ribi što krijete od devojke da joj lajkujete sve slike na Instagramu, psu vašeg kolege...
Što bi rekao Ivo Andrić - ako vam se dopala Na Drini ćuprija lajk šer sabskrajb.
Udrite jako!
P. S. Ne brinite, epizoda će biti jednako dobra i ako je poslušate sutra. Ili neki drugi dan.
Scene sa snimanja :D
PODKAST Skraćeni korner 010: Fudbal je na pauzi
diposportu | 15 Novembar, 2019 20:18
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
https://multiradio.rs/2019/11/15/podkast-skraceni-korner-010/
Jedan od dvojice se sve vreme nije slagao sa onim što drugi od dvojice priča.
Obojica nisu bila u pravu.
Ne zaboravite da nas slušate - epizoda je snimljena. I veoma dobra.
Najboljih sportskih sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (ne onaj na kog prvo pomislite) i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu i mnogo čemu drugom…
Epizodu možete skinuti ovde:
PODKAST: Skraceni korner 009
diposportu | 13 Novembar, 2019 07:18
Evropski fudbal u fokusu
....Sadržaj zbog kog ste se okupili je ponovo tu. Deveti put. Mogu da lažem, da vodim neku fejk propagandu i da vam se dodvoravam, a mogu i da budem iskren i da kažem da, s obzirom na broj ljudi koji su na stranici, očekujem i veću slušanost.
Link ka FB stranici:
https://www.facebook.com/skracenikornerpodkast/?ref=br_rs
Poštujemo sve one koji su lajkovali samo kako bi nas podržali, ali baš i neće slušati svaki put. Znamo da vas ima, hvala vam na podršci. A vi ostali - mazohisti koji svake nedelje izdvojite sat vremena da slušate kako neka dvojica nešto tupe, za vas imamo i više od hvala i poštovanja. Vama ćemo pomagati da nosite orman kada vam bude trebalo.
Sada je vreme da još jednom posvetite nešto manje od sat vremena ovome. Srećno.
https://www.mixcloud.com/MultiRadio/podkast-skra%C4%87eni-korner-009/?fbclid=IwAR2KdXx9Uq8rTPhTTyA5jMlELPMHA3_Oejy6Z1rtxdBSJoccSxNHAhqaFBI
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
Najbolji sportski sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (ne onaj na kog prvo pomislite), i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu, i mnogo čemu drugom…
Evropski fudbal je ove nedelje u fokusu, pa su tako Peđa i Marko čitavu epizodu posvetili dešavanjima na fudbalskoj evro-sceni. Pričali su o lošim predstavama Crvene zvezde i Partizana, ali i o Borusiji Dortmund, Interu, Bajernu i ostalim velikanima.
https://www.mixcloud.com/MultiRadio/podkast-skra%C4%87eni-korner-009/
Poslušajte i pišite nam kako vam se dopada. Uvek nam možete dati ideju na koju temu biste voleli da diskutujemo, rado ćemo vam ispuniti želju.
PODKAST - Skraćeni korner 008
diposportu | 02 Novembar, 2019 11:39
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
PODKAST - Skraćeni korner 007
diposportu | 26 Oktobar, 2019 11:25
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Marka Jovića i Predraga Mijatovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
Skraćeni korner možete slušati i na Mixcloud-u.
https://www.mixcloud.com/MultiRadio/podkast-skra%C4%87eni-korner-007/
Najbolji sportski sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (ne onaj na kog prvo pomislite), i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu, i mnogo čemu drugom…
Ove nedelje Peđa i Marko pričali su o utakmicama Crvene zvezde i Partizana u Evropi, kao i o ostatku Lige Šampiona.
PODKAST - Skraćeni korner 006
diposportu | 19 Oktobar, 2019 12:09
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Marka Jovića i Predraga Mijatovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
Skraćeni korner možete slušati i na Mixcloud-u.
Najbolji sportski sat vremena na obalama Dunava. Poslušajte kako izvesni Predrag Mijatović (ne onaj na kog prvo pomislite), i njegov saučesnik Marko Jović razglabaju o evropskom fudbalu, i mnogo čemu drugom…
Reprezentativna pauza je konačno završena! Predrag i Marko su i ove nedelje bili kraj mikrofona, ovaj put u boljem raspoloženju jer je, makar na kratko, došao kraj utakmicama nacionalnih selekcija.
Sada kada je klupski fudbal ponovo tu, komentarisali su predstojeći „evropski“ vikend, najveći engleski derbi između Mančester junajteda i Liverpula, a bilo je reči i o NBA šampionatu.
PODKAST - Skraćeni korner 005
diposportu | 14 Oktobar, 2019 10:32
Podkast Skraćeni korner je podkast o sportu autora Marka Jovića i Predraga Mijatovića.
Ove nedelje je bilo malo drugačije. S obzirom da je reprezentativna pauza posredi, morali smo da budemo nešto kreativniji pa smo pored obavezne patnje i razgovora u selekciji Srbije dali sebi oduška i govorili o Top 5 sportista koje bismo gledali uživo. Takođe, poredili smo Maradonu i Mesija i otvorili još nekoliko drugih tema koje bi mogle da vam budu zanimljive.
Uostalom, evo ga, pa poslušajte. Da vam ne prepričamo sve.
https://multiradio.rs/2019/10/06/skraceni-korner-005/
PODKAST - SKRAĆENI KORNER 004
diposportu | 07 Oktobar, 2019 07:23
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju. Skraćeni korner možete slušati na SoundCloud-u i Mixcloud-u, a gledati na Youtube-u.
PODKAST Skraceni korner 003
diposportu | 07 Oktobar, 2019 07:22
Podkast - Skraćeni korner 002
diposportu | 06 Septembar, 2019 13:08
Skraćeni korner je serija podkasta o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića koju možete pratiti na MultiRadiju.
Skraćeni korner možete slušati na SoundCloud-u i Mixcloud-u, a gledati na Youtube-u.
TRANSKRIPT PODKASTA
Predrag Mijatović: Hello, i dobro došli u novi „Skraćeni korner“, podkast u okviru „Multiradija“. Ja sam Predrag Mijatović, pored mene je, kao i prošli put, čovek koji je posle prošlog podkasta morao da ode deset dana u Grčku na more, da bi se odmorio jer se toliko istrošio, Marko Jović.
Marko Jović: Dobar dan, lepo je biti ovde posle mora, ovako sad kad smo pocrneli malo i odmorili se, bar ja jesam i sad je skroz okej, sad sam spreman za nove pobede.
P: Dobro, dakle onda da krenemo od Lige šampiona, i od onoga što je bilo možda i najveća vest u leto, odnosno najveći događaj za to vreme kad nas nije bilo, plasman naša dva kluba u Evropu. Prvo hajde od Crvene zvezde, treća godina za redom u Evropi, druga godina za redom u Ligi šampiona.
M: Jeste, veliki uspeh, veliki uspeh drugu godinu za redom, možda čak i u godini kada se to nije očekivalo koliko se očekivalo prošli put. Milojević i Zvezda rade sjajan posao, Milojević i Zvezda su nagrađeni za to što rade. Mislim, nisu nagrađeni, ovo je rezultat koji su sami zaslužili. Igraju bolje nego što su igrali prošle godine, pogotovo na tom nekom evro-nivou, bolje pogotovo u pogledu odbrane. Odbranu su podigli na stvarno evro-nivo, brane se izuzetno organizovano, izuzetno gusto, i zaslužili su da dođu do grupe.
P: Da, odbrana im je najveći adut, i nije iznenađenje sad praktično ni protiv jednog kluba da sačuvaju svoju mrežu. Dobro ajde sada, izvukli su Bajern i Totenhem, teško će biti da tu odigraju sa nulom. U gostima sigurno ne, ali kod kuće je možda i izvodljivo. Prošle godine su imali taj Napoli u prvoj utakmici, tu su uspeli da sačuvaju svoju mrežu, i to je i dalje njihov najveći adut, ta odbrana. Milojević je tako zategao da svako zna svoju ulogu, svi rade ono što im je zadatak na terenu, brane se kolektivno, brane se, zaista, rekao si, na evropskom nivou.
M: Da, drilovani su, i vidi se da su prespremni. Znaju tačno šta rade, i ne bi me čudilo da ne prime uopšte gol u Beogradu. Ne bi me čudilo, sad je možda to i pomalo optimistično, ali ne bi me čudilo i da se odbrane ni na strani, ako budu uspeli da održe to stanje uma koje imaju na domaćem terenu. Mislim, kod njih sve zavisi od trenutka motivacije, od toga kako će Totenhem i Bajern koji su jači protivnici ući u taj meč. Da li će Milojević i njegov stručni štab dovoljno zategnuti ekipu, što kažeš, i da li će je dobro pripremiti na ono što može da očekuje od Nika Kovača i od Poketina. Utakmica sa Olimpijakosom je otvorena, ali ja bih se pre svega vratio na sve ovo što se desilo u kvalifikacijama. Ja sam imao utisak da kroz kvalifikacije, Zvezda lako ulazi u Ligu šampiona. Ni u jednom trenutku nisam brinuo da li će Zvezda na kraju završiti u Ligi šampiona, čak i kad su došli do situacije da budu penali sa Kopenhagenom, gde je bilo stvarno i tvrdo i tesno.
Podkast - Skraćeni korner 001
diposportu | 06 Septembar, 2019 12:51
Podkast Skraćeni korner je podkast o sportu autora Predraga Mijatovića i Marka Jovića.
https://soundcloud.com/multiradio/podkast-skraceni-korner-002-multiradio
PM: Kao što i možete pretpostaviti iz naziva, „Skraćeni korner“ je podkast o sportu, svemu što ima ili nema veze sa njim. Danas, govorimo o engleskoj Premijer ligi. Engleska Premijer liga počinje u petak. Mare jesi li se uželeo fudbala?
MJ: Napokon! Ovo leto je bilo zanimljivo, ne mogu da kažem, ali nedostajalo mi je onog takmičarskog u fudbalu. Bilo je tih reprezentativnih akcija ali ništa dovoljno taktički i takmičarski za moj ukus. Komjuniti Šild je malo probudio tu neku staru boljku u meni i jedva čekam petak da počne sve ovo iz početka.
PM: Jeste, davno je prošlo vreme kad je reprezentativni fudbal bio najbolji fudbal, sad je to sigurno ligaški fudbal, klupski fudbal. Pa da onda krenemo i od, reći ćemo najbolje klupske lige na svetu – Premijer lige. Šta očekuješ od ove sezone u Premijer ligi?
MJ: Očekujem da se, pravo da ti kažem, praktično ništa ne promeni, pogotovo po pitanju krajnjeg ishoda, tabele i učinka generalno ekipa. Mančester Siti mi je i po ovome što sam video u Komjuniti Šildu i dalje bolji od Liverpula, a verujem i od ostatka lige sudeći po onome što su uradili tokom leta. Ne mora da znači da će ovo biti baš tako, ali čini mi se da ostale ekipe nisu dovoljno pojačale svoju konkurenciju i da Siti i dalje odskače od lige i da je bolji od lige. Da li ti misliš da je Gvardiolina ekipa bolja nego što je to bila prošle godine?
PM: Pa ne znam ni koliko je važno to pitanje da li su oni bolji nego prošle godine, mislim da je ipak važnije to koliko su njihovi konkurenti bolji, a nisam siguran da su nešto naročito bolji, odnosno da mogu da budu bolji nego prošle sezone. Tu pre svega mislim na Liverpul koji je osvojio tih 97 bodova što bi bilo dovoljno za titulu maltene u svakoj drugoj sezoni osim prošle ili eto pretprošle sezone. I to je ono što je najfascinantnije kod tog Mančester Sitija je što je sada za njih praktično postalo uobičajeno i normalno da osvajaju 95 bodova u sezoni što je nezamislivo bilo do bilo kog trenutka u Premijer ligi. I ne samo to što su prošle sezone isto prešli tu granicu, nego što nisu imali nikakvih problema sa motivacijom, znamo svi da je uvek teže odbraniti titulu nego ju osvojiti po prvi put, oni su prošle godine odbranili tu titulu bez ikakvih problema sa motivacijom. Gvardiola nije čovek koji će njima dozvoliti da se opuste tako da ne verujem ni da će s te strane biti problema ni tokom ove sezone, tako da mislim da su oni sigurno prvi favorit za titulu i da će tu titulu i ove godine osvojiti.
"Hype" je OK: On je Žoao Feliks, dečko od 120 miliona!
diposportu | 15 April, 2019 10:29
Direktan link ka tekstu na Mondu: http://mondo.rs/a1179741/Sport/Fudbal/Zoao-Feliks-Benfika-Portugal-Decko-od-120-miliona-buducnost-fudbala.html
Svet je jednostavno postao mesto koje se lako oduševljava, dajte mu minimalan povod i šansu da taj povod vidi pretvoriće u gomilu uzvika kako su ga upravo oni prvi primetili.
Izuzetno je lako prepustiti se hajpu, pogotovo kada za to postoji razlog.
Danas svi vole da budu hipsteri, makar onoliko koliko vole da prođu na ulici pored nekog "poznatog". Svet je jednostavno postao mesto koje se lako oduševljava, dajte mu minimalan povod i šansu da taj povod vidi pretvoriće u gomilu uzvika kako su ga upravo oni prvi primetili.
Svaka sfera života pri raspodeli oduševljenja proći će po zasluzi i "pregledima". Fudbal kao zabava miliona dozvoliće vam da ostanete bez daha svakog vikenda i da svake subote za nekim stolom govorite kako ste baš vi otkrili "novog Mesija".
Ko je gledao Benfiku ove sezone, sigurno da je sebi dao za pravo da kaže kako je svedočio fudbaleru koji će obeležiti budućnost, "novom Kaki" koji će dosegnuti veće visine od samog Brazilca.
Upravo tako fudbalska javnost reaguje ovih dana kada se pomene ime Žoao Feliks. Momak je najnovija nada portugalskog fudbala i još jedan igrač zbog kog ćemo poverovati da je "hype" u redu. Mlađani Portugalac je sve ono što želimo na fudbalskom terenu, pokreti i osmeh deteta uz drskost i odlučnost najiskusnijeg među fudbalerima. I zato je lako zavoleti ga, zaljubiti se u njegov način jer nas on podseća da je još uvek ostalo zabave u ovoj igri.
Cela planeta je videla - Benfika ima novog dragulja!
Samo, raju koja bdi kraj ekrana svake "evropske" večeri kupuju golovi, materijalni dokazi da ste vredni njihovih reči. Feliks će i to lako obezbediti, gledaoci će se složiti da je mladi napadač "mnogo dobar" tek kada vide kako do vrha punu mrežu Ajntrahta u četvrtfinalu Lige Evrope.
On će kao garant kvaliteta postići het-trik, odneti loptu kući, a novine će već sutradan biti pune natpisa koji su za nekoga ko pusti suzu nakon svog trećeg gola pre teret nego potvrda.
Njegove igre su zaslužile hvalospeve puno pre četvrtka uveče, ofanzivac Benfike je ove sezone pokazao da Portugal neće stati sa "izbacivanjem" vrhunskih fudbalera.
Samom pojavom u prvom timu lisabonskog dugokosi ofanzivac je nagovestio da nije kao i svi ostali igrači koji poteknu iz raznoraznih omladinskih škola. Priključen je rezervnom timu "orlova" sa samo 16 godina, ubrzo je postavio rekord druge portugalske lige kao najmlađi igrač i najmlađi strelac.
Odskakao je od konkurencije i protivnika već u tom periodu i bez muke zaslužio poziv da se priključi najjačem sastavu ekipe sa "Da Luša".
Svega 33 minuta u dresu "A tima" bila su dovoljna Žoau Feliksu da pokaže da ga tranzicija u ozbiljniji fudbal neće zaustaviti. Debitantski gol u lisabonskom derbiju protiv Sportinga posle jedva preko pola časa igre za Benfiku urezao ga je u teftere evropskih giganata i označio ga kao sledećeg "zlatnog momka" svetskog fudbala.
A sve je za Feliksa moglo da pođe i drugim putem. "Novi Kaka" je rođen u Vizeuu, 290 kilometara predaleko od Lisabona, ali zato nadomak Porta koji je iskoristio šansu i prigrabio ga kada mu je bilo samo osam godina.
On je bio član kluba iz lučkog grada sve do svoje 15 godine, kada su ga plavo-beli otpustili zbog toga što su ga smatrali nedovoljno fizički snažnim da ispuni zahteve koje postavlja seniorski fudbal.
Priliku da ispravi glupost iskoristio je njegov sadašnji klub, dao mu šansu i stvorio sebi razlog za podsmevanje velikom rivalu. Oberučke su prihvatili dugokosog dečaka i dopustili mu da svoj raskošni talenat podari njima i donese novu eru na "stadion svetlosti".
Igre Žoaa Feliksa došle su kao prst u oko ljudima koji su mu dopustili da napusti "Dragao", nastavio je da pleše po terenu na kojem god mestu na terenu da se zadesio.
Mladi fudbaler je "strogi" ofanzivac, pokriva sva mesta sa kojih ekipa može da bude opasna po protivnički gol. U prvi tim je ušao kao "desetka", ali brzo se ispostavilo da svojim karakteristikama može da ispuni i nešto ofanzivniju ulogu u timu.
Najzanimljivija karakteristika portugalskog bisera jeste njegova omnipotentnost – sposobnost da odigra odlično na više pozicija u bilo kojoj formaciji i da na svakoj od njih bude nepredvidiv.
Osećaj za prostor i golgeterski njuh su ubedili Bruna Laža da ga koristi u samom vrhu napada kao podršku još jednom napadaču uz slobodu u kretanju. Žoao je dobar u presingu, ima odličan šut i brzinu, pa upravo time Benfika sa njim u špicu dobija hitrinu i prodornost kojima bi "razbila" protivničke defanzivce.
Na taj način ekipa dobija dodatni kvalitet, a mladi Feliks, iako van svoje omiljene pozicije, šansu da uđe u više prilika.
Protiv ekipe naših Jovića, Gaćinovića i Kostića uspeo je da ih iskoristi – i to tri puta – i da ponovo podigne pompu u fudbalskom svetu. Tri gola upisala su njegovo ime kraj još jednog rekorda, postao je najmlađi strelac het-trika u istoriji evropskih takmičenja sa svega 19 godina i 152 dana.
Hladnokrvnost iz penala, raketa sa 20 i kusur metara i dobro snalaženje u šesnaestercu za primicanje svoje ekipe na korak od polufinala evropskog takmičenja velika su vest. Možda veća od kvaliteta predstave koju je prikazao protiv Ajntrahta, ali manja od onog mnogo važnijeg – njegovog potencijala.
Benfika je ostala dovoljno strpljiva da svog novog mađioničara izbrusi dovoljno da mu veruje više nego transferima. I on je znao kako da im vrati.
Iz nedelje u nedelju Žoao Feliks pokazuje da je legitimni pripadnik novog talasa kvaliteta na terenima širom Evrope izluđujući odbrane i spretno koristeći svaku utakmicu da se istakne. Stvorio je od sebe gol-mašinu, stalnu opasnost za protivnika zbog koje je će poređenje sa legendarnim Rikijem Kakom biti potpuno razumno.
Luku Jovića su ispustili, a sada im malo i 70 miliona!
Stoga će već ovog leta u redu za njegov potpis biti ozbiljna gužva, najveći klubovi današnjice žele da njihova budućnost bude ista kao i budućnost reprezentacije Fernanda Santoša.
To je zapravo uspeh nove portugalske zvezde, oči drugih koji žele da njegovi kvaliteti budu i njihovi dok on sluđeno trčkara pomalo nesvestan da je đavo odneo šalu i da je na najvećoj pozornici zadužio kostim glavnog junaka.
Dugokosi tinejdžer već sada bi bio pojačanje većini učesnika "proleća" u Ligi šampiona, brzina donošenja odluka i način na koji ih sprovodi čine da "velikima“ na leto bude privlačniji od Maldiva.
Dok kruže priče da ga je Gvardiola već izabrao, Portugalac nastoji da pomogne svom timu da prekine "Gutmanovu kletvu", koja je osudila Benfiku na stogodišnji post u evropskim takmičenjima, i osvoji trofej van svoje države prvi put od 1963.
Bliži se smena generacija u svetskom fudbalu, tužna realnost da Mesi i Ronaldo neće postati mlađi tera javnost da krene u potragu za novim idolima.
Žoao Feliks bi mogao da bude jedan od njih. Mladi napadač pleni lakoćom, nevinim izrazom na licu iako nemilosrdno urušava snove protivnika. Na dečijem licu i dalje se vidi iskrenost, želja da se i dalje igra fudbala u vreme kada fudbal već dugo nije samo igra.
Kapiten Portugalije ove sezone je prisustvovao derbiju između "svog" Sportinga i Benfike, između ostalog kako bi se i uživo uverio u kvalitete svog naslednika u tamnocrvenom dresu.
Imao je svetski superstar šta i da vidi – tinejdžer je u pobedi svoje ekipe rezultatom 4:2 proglašen za najboljeg igrača utakmice nakon što je postigao gol i iznudio penal za svoj tim.
"Najbolji fudbaler Portugala je danas bio na stadionu...i baš je lepo od Ronalda što je došao da ga gleda kako igra", rekao je nakon tog susreta nekadašnji potpredsednik Benfike Rui Gomeš da Silva i u jednoj rečenici saopštio sva očekivanja svojih zemljaka u vezi sa bliskom budućnošću.
Mladi ofanzivac je novi omiljeni lik svakog hipstera, ali ne bezrazložno. Devetnaestogodišnji Portugalac slika je neke nove garniture igrača iz te države, pečat na dokumentu koji im garantuje da postoji fudbal i posle Kristijana Ronalda.
U klubu su svesni da Feliks neće biti njihov još predugo, pa stoga daju sve od sebe da pored novca koji će uzeti kroz njegovo obeštećenje otkinu poneki komad njegovog talenta i domognu se svih mogućih trofeja upravo u ovoj sezoni.
"Dečko od 120 miliona evra" kako ga već zovu u svlačionici ima jedan cilj – skidanje prokletstva Bele Gutmana sa lisabonske Benfike u znak zahvalnosti za prvu veću ulogu koju je dobio u svetu fudbala.
Svedočimo početku velike karijere, Žoao Feliks se krupnim koracima kreće prema fudbalskim visinama. Pomalo sluđen i nedovoljno zainteresovan, on je srećan što će dobijati priliku da se ponekad protiv najboljih na svetu pomalo "izigra" fudbala.
Ali, sigurno nije svestan da je time usrećio i celu naciju – Portugal je na nogama jer, po svemu sudeći, fudbal u toj državi ne namerava da prestane.
Autor: Marko Jović
Direktan link ka tekstu na Mondu: http://mondo.rs/a1179741/Sport/Fudbal/Zoao-Feliks-Benfika-Portugal-Decko-od-120-miliona-buducnost-fudbala.html
Klop i Buvač - da li je „rokenrol fudbal“ otišao iz Liverpula?
diposportu | 07 Februar, 2019 18:16
Rastanak Jirgena Klopa i Željka Buvača doneo je neki novi Liverpul. Da li je do izmene u stručnom štabu, da li do pojačanja koja su u klub došla prethodnog leta, činjenica je da su postali konkurentni, takmičarska ekipa koja ne preza od igre na rezultat.
„Crveni“ su postali takmac za titulu, navijači širom sveta ubeđeni su da je ovo sezona kada će njihov klub, po prvi put u svojoj bogatoj istoriji, osvojiti Premijer ligu. Deluje da je višegodišnji projekat zacrtao svoj zenit za ovu sezonu, te je ekipa koja je trenutno prvoplasirana na tabeli najjačeg engleskog šampionata u nju ušla sa novim imenima i promenom fudbalske filozofije.
Bio posredi sukob među dvojicom stručnjaka, ili ne, raskol je kroz vizuru rezultata za harizmatičnog Nemca bio neminovnost, ali i odlazak na neku drugu ideološku destinaciju.
Sedamnaestogodišnji zajednički rad Klopa i Buvača uticao je na promenu percepcije običnog ljubitelja fudbala. Svojim idejama sproveli su evoluciju po pitanju prelaska iz napada u odbranu, i obrnuto, pa je svet zahvaljujući njima dobio fudbal koji rezultira mnogo bržim tempom, većim brojem poseda i tranzicijom kao ključnim napadačkim oružjem.
U godinama koje su zajedno proveli u Dortmundu vodeći Borusiju, doveli su transformaciju ekipe iz odbrane u napad do savršenstva, postavljajući kontra-presing kao ideal napadačke igre modernog loptanja. Na krilima „Gegenpresinga“, jurišanja na protivnika odmah po izgubljenoj lopti, Nemac i Srbin su izgradili sebi ime i kult jednoj tehničko-taktičkoj filozofiji u sportu.
Projekat na Mersisajdu imao je svoje prednosti i mane, očekivanja navijača neretko deluju kao suzavac za ideje, a pritisak uprave na takvom mestu jeste metak u noge čoveku koji planira da bude šampion u maratonu.
Propagandisti totalnog fudbala koji su pristigli iz Nemačke uspeli su da balansiraju obe otežavajuće okolnosti. Prilagodili su svoje namere zahtevima ostrvskih vlastelina i bučnih mas-medijskih potrošača i odlučili da svoju revoluciju obave strpljivo, bez srljanja ka krajnjem cilju. S početka, šablon igre bio je ekvivalent njihovom poslednjem poslu u Borusiji, samo sa nekoliko stepenika nekvalitetnijim igračkim kadrom - ne od Borusije, već od zatečene premijerligaške konkurencije. Iskoristili su dovođenje Roberta Firmina, koje se desilo leta koje je prethodilo njihovom dolasku u klub, da oko njega organizuju svoje zamisli i iskoriste sve sposobnosti kojima Brazilac raspolaže.
Firmino je bio - i ostao - pandan kontra-presinga, najznačajnija karika Liverpulove ideje na koju je bilo potrebno dodati još sličnih kako bi poprimili sjaj kojem teže. Nakon nekoliko prolazaka kroz limbo „oni su sjajni treneri-oni to ne mogu“, dvojac je uspeo da napravi jasnu sliku o fudbalu koji će biti primamljiv oku, ali opet i mezimac pobede.Dolazak u klub poletnih krila Manea i Salaha značio je korak napred, osiguravanje statusa na klupi i približavanje višegodišnjeg rada njegovom klimaksu. Na taj način je zamisao Buvača i Klopa napokon mogla da bude pretvorena u opipljivu srebrninu, dovevši ih u situaciju da postanu glavne face u selu, ne zato što su najglasniji, već jer znaju šta pričaju.
Trenerski duo je sa sobom doneo mentalitet pobednika. Postali su redovan učesnik Lige šampiona i relevantan takmičar najjače lige na Ostrvu pa je rratni veteran sa Mersisajda prestao da pokazuje na svoje plakete i ordenje iz prošlosti i okrenuo se sadašnjem trenutku.
„Gegenpresing“ je nakratko postao njihova realnost. Liverpul je igrao kroz posed, ali je važnije utakmice rešavao pritiskanjem protivnika na njihovoj polovini odmah po izgubljenoj lopti. Postali su ekipa koja najviše trči u čitavom prvenstvu, prelazivši pritom iz odbrane u napad u najkraćem periodu od svih konkurentskih ekipa.
Prošlosezonski fudbal neodoljivo je ličio na Klopove i Buvačeve godine provedene u Dortmundu, uz prilagođavanje igre Mohamedu Salahu koji je imao sezonu karijere. Crveni su suzili prostor za igru, izvlačili protivnike „visoko“ i bliže svom golu, okrenuvši se igranju na polovini sopstvene polovine i na taj način ostavljali Egipćanina u „izolaciji“ na drugoj strani terena. Ta praksa im je prošle godine donosila mnogo koristi, Salah je postao najbolji igrač lige iskoristivši livade prostora koje su, gomilanjem igrača na jednom delu igrališta, ostajale samo za njega. Kada „Plan A“ nije uspevao da prođe, Liverpul se okretao kontra-presingu, visoko postavljenoj defanzivnoj liniji i Bobiju Firminu koji je ključ pritiska.
„Redsi“ su u tom maniru odradili veći deo utakmica, oslanjavši se na provereni trojac u napadu i ne previše kreativan vezni red sa Hendersonom, Milnerom i Vajnaldumom. Osnova kreacije ponovo je bio Firmino, koji je razbijao protivničke linije tražeći prostor između njih i davajući pasove za krilne igrače koji su tražili prostor između bekova i štopera.Nekada je potrebno razmišljati pragmatičnije, oslanjati se na više od jednog oružja, pogotovo ako vam je pištolj naslonjen na slepoočnicu, a puška negde između lopatica. Buvač i Klop su ušli u nesuglasice pred finale Lige šampiona protiv Real Madrida. Finale sa rivalo koji preti sa svih strana i za kojeg ne možeš ubiti samo jednim metkom.
Neki engleski mediji tvrde da je predmet rasprave bila ideja kako igrati protiv Španaca. Nije potpuno sigurno kakve su bile dve suprotstavljene taktike, ali ako je suditi po onome što se moglo videti na samoj utakmici, Nemac se zalagao za konzervativniju metodu kojom je probao da neutrališe opasnu sredinu „Los Blankosa“.
I pre meča usledio je razlaz stručnjaka, Klop je ostao „sam“ na čelu Crvenih, a Buvač pod ugovorom sa klubom, ali daleko od „Enfilda“.
Nemac je postupio nemački, shvatio da fudbal nije samo zabava, ali na osnovu harizmatičnog nastupa i dalje čuva ugled trenera koji se zalaže za totalni fudbal.
Ali, da li je to zapravo tako? Da li je odstupanje od principa konstantne igre u poslednjoj trećini terena - koje je bilo uočljivo još u finalu prošlogodišnje Lige šampiona - razlog rastanka dva trenera?
Ova sezona pokazala je da su filozofije dojučerašnjih saradnika skoro pa oprečne. Iako i dalje nastupaju pod parolom „posed i presing“, Klopovi izabranici izmenili su navike i načine svog delovanja. Liverpul je nastavio da se zalaže za visoko pozicioniranu poslednju liniju i oštar presing po izgubljenom posedu, ali deluje da je protok lopte sporiji i očekivaniji, kao i da je tranzicija manje opasna po protivnika jer u završnicu dolazi manje igrača.
Njihova igra ove sezone je konzervativnija, oslonjena na dva oprezna vezna igrača ispred poslednje linije i smeštenog u centar napada. „Dupli pivot“ na poziciji zadnjih veznih deluje kao dodatna garancija sigurnosti odbrane pre nego spona u napretku igre.
Napredak u napadačkom smislu nije postignut, iako je Liverpul bolje plasiran na tabelama negoli prethodne sezone, zatvoreniji su i zavisniji od Firminove magije. Igra leži na ponavljanju Robertsona na levoj strani igrališta, Fabinju koji praktično sam drži sredinu terena i pronalazi igrače u poluprostorima, dok ostali vezni nastoje da obezbede prolongiranje poseda i razvodnjavanje igre. Izolacija Salaha je postala predvidiva opcija, Egipćanin ove godine češće koristi greške protivnika u pozicionoj igri nego ideje sopstvene ekipe.
Klopova ekipa je nekonkretnija nego prethodne sezone, nespremija da povuče poteze koji prazne prostor za napadačka utrčavanja, jer se samim tim remeti defanzivno pozicioniranje.
Kada protivnici zatvore kanale do međuprostora u kojem leluja Brazilac, šef struke ima u rukavu samo jedan „Plan B“ - Šaćirija u veznom redu, koji je, istini za volju, najbolji „Plan B“ Premijeršipu. Na osnovu prikazanog u ovogodišnjim utakmicama, stiče se utisak da je Buvač zaslužan za rotacije u napadu i brojnije tranzicije prilikom transformacija iz defanzive u ofanzivu.
Nemojte pogrešno da shvatite, Nemac je vrhunski trener koji je unapredio klub. Liverpul je svakako respektivniji u takmičarskom pogledu, postao je ekipa koja ume da pobedi minimalnim rezultatom uz slabiju igru i to je jasan pokazatelj očvršćavanja karaktera ekipe.
Slika o šefu struke Crvenih zasada je iskrivljena, posmatrana kroz prethodne učinke i sezone, a ne kroz ono što on pokušava da postane. Oni polako odustaju od fudbala koji godi samo očima, a prilagođavaju se onom koji donosi istoriju. Njegova ideja će u jednom trenutku prevagnuti u neku drugu ideologiju, drugačiju od onoga za šta se zalagao njegov nekadašnji pomoćnik.
Da li je „rokenrol fudbal“ napustio Enfild zajedno sa Banjalučaninom?
Teško je reći, lepršavost u modernom fudbalu je luksuz više nego obaveza, garant trofeja pre će biti čvrsta organizacija i čelična disciplina. Nasuprot tome leže naši ideali, koncepti fudbala gde je sve podređeno golovima.Gledajući očima ljudi u Liverpulu, učinjen je pravi potez, potreba da uzmete trofej je u njihovom slučaju makijavelistička, gubitnici nisu važni na putu blještavila.
Srpski trener će sa sobom nositi etiketu jednog od novijih revolucionara igre, Džimija Hendriksa nekog sveta koji je više voleo predvidljiviju muziku. „Gegenpresing“ će nastaviti da živi u svom prilagođenom obliku, najviše zbog šarma Jirgena Klopa, ali jasno je da tranzicioni fudbal na posed više nije osnovno sredstvo za dolaženje do cilja igrača sa Enfilda.
Željku Buvaču će u jednom trenutku dosaditi ispijanje kafa, a tada ćemo videti čija je zapravo ideja bio moderni totalni fudbal. Dok se neka pametna uprava ne seti da ga angažuje, zaslužio je predah.
Autor: Marko Jović
Kike Setien – kada je uspeh najmanje važan
diposportu | 23 Novembar, 2018 07:11
Vorholovih 15 minuta slave su pokorili planetu. Danas je svako poznat bar na trenutak, bio predsednik države ili umeo da balansira jaje na čelu. „Poznatost“ je uspeh moderne generacije, životna potvrda u društvu koje te poštuje onoliko koliko imaš lajkova.
Slično je i sa fudbalom, pod okom reflektora su samo oni koji mašu medaljama i voze se u autobusima bez krova, dok oni koji znaju šta rade, ali nemaju blještavilo trofeja, moraju da traže svoju sreću na drugom mestu. Ili je čak ni ne traže, već su srećni zbog onoga što jesu i zbog onoga što im ujutru podmeće osmeh na lice.
Upravo takav je Kike Setien, najtiši revolucionar u novijoj istoriji fudbala. Nezainteresovan za odobravanje ili lajkove, on ne želi da bude poznat, već da bude zadovoljan. Španac menja koncepciju ovog sporta pred očima svih nas, dok mu za to pridaju pažnju tek kada nadigra Barselonu ili Real.
No njega za to fakat nije briga, njegov posao je da proučava igru, menja je i utiče na nju. On samo želi da bude dobar u svom poslu i to mu vraški dobro uspeva.
Setienova igra je drugačija od drugih u modernom fudbalu. Gledajući njegov Betis možemo da uočimo Gvardiolinu suštinu, traženje najboljih rešenja u datom momentu, „Sarriball“ trenera Čelsija, odnosno brz protok lopte kroz linije, ali i Simeoneovu ideju gustog srednjeg bloka koja može da eskalira u visoki presing.
Ekipe koje je predvodio su po običaju manje pompezne i vredne medijske pažnje, birao je put na kojem će moći da menja fudbal i ostavlja zaostavštinu koja će potrajati duže od samog sporta.
Prvi „veći“ uspeh zabeležio je u trećoj španskoj diviziji sa Lugom. Uveo ih je u Segundu, zatim i zacementirao u njoj, naučio ih da budu bolji fudbaleri, i da propagiraju fudbal. Ne opskurnu izmišljotinu koja donosi rezultat, već fudbal u svom purističkom obliku. Kasnije je omamio svet vrelinom Kanara i Las Palmasom, da bi ga pre sezonu i po privukao Betisov projekat i da bi zadužio zeleno i belo.
Već u ekipama koje su prethodile seviljskom klubu videlo se da je drugačiji, videlo se da ima ideje koje mogu da promene percepciju običnog posmatrača. Ono što Kikea deli od najveće pozornice, što ga ističe iz gomile trenera, jeste to što svoje ideologije implementira u manje sredine i što igrače čini boljima nego što su oni planirali da budu.
Setien igra luksuzan fudbal sa običnim ekipama.
Bez želje da omalovažim igrače Betisa, upravu i čitav klub, činjenica je da je organizacija u njemu na nekoliko lestvica nižem nivou negoli što je u najvećim evropskim klubovima, te je otuda i uspeh nekadašnjeg fudbalera Rasinga iz Santandera i reprezentativca Španije utoliko veći.
Setien je romantičar, posmatra fudbal u njegovom najčišćem suštinskom obliku i ne odstupa od svoje vizije trenirao Lugo u 3. španskoj ligi ili Betis u Ligi Evrope. On smatra da je fudbal moguće igrati na bilo koji način, sa bilo kojim igračima, sve dok uspeš da ubediš te igrače da te slušaju.
Zbog toga, nevezano za to što u zeleno-belom ove sezone ne nastupaju Mesi i Ronaldo, u Sevilji stanuje najinteresantniji fudbal u Evropi.
Betis je oličenje totalnog fudbala, ekipa koja igra kroz pas po svaku cenu i završava napade sa sedam igrača. Početna 3-4-1-2 formacija koju praktikuju tokom utakmice proživi velike izmene, pogotovo kada je ofanzivna faza u pitanju. Igrači su navikli da igraju pod pritiskom suparnika, ne libe se da traže loptu dok im je igrač na leđima, sve dok smatraju da su u dobroj poziciji da napad napreduje.
Zanimljiv je način na koji Setienova ekipa razbija visoki presing protivnika. Kako potenciraju igru po zemlji, svaku akciju otpočinju preko štopera koji su u njihovom začetku široko, van 16 metara. Brojčanu nadmoć nad protivničkim ofanzivcima stvaraju ulaskom jednog od tri defanzivca u vezni red, dok jedan od veznih igrača odlazi u poluprostor dublje i bliže sredini igrališta. Širinu i dodatnu opciju nude bočni igrači Džunior Firpo i Fransis, „ful-bekovi“ kroz koje igrač sa loptom može okolnim putem da probije jednu liniju presinga.
Ideja je da se stalnim rotacijama, brzom promenom pozicija na terenu, protivnik izvede iz zone komfora i da se stvori prostor za najkreativnije igrače Betisa. Štoperski trojac koji čine Sidnej, Bartra i Mandi je tehnički dobro potkovan, pa je stoga izlaz iz presinga „kroz njih“ dodatna opcija, pogotovo kroz menjanje formacije ulaskom jednog od njih u ofanzivniju liniju.
Setien davi svoje protivnike, ali ne karakterističnim „davljenjem“ visokim presingom i konstantim disanjem za vrat već pasom i izvlačenjem visoko na svoju polovinu. Karvaljo, Guardado i Lo Selso se dopunjuju u svakom delu terena, navlačeći na sebe dobrom kretnjom više protivničkih igrača, ostavljajući ostalima više prostora za manevar.
Na taj način stvara mnogo prostora iza protivnikovih leđa, a ofanzivna pomeranja Lorena i njegov prilaz na igru koji zbunjuje štopere drugih ekipa, kao i supstitucije pozicija drugog napadača, bio on Kanales ili vanvremenski Hoakin, sa vezistima ostavljaju slobodan međuprostor kroz koji igra može da se konkretizuje i ubrza.
U Setienovim ekipama svi igraju fudbal, to je ono što ga odvaja od mase svetskih trenera. Kako je rekao u intervjuu za „Independent“, njegova osnovna misao je da igračima vrati iskonski cilj zbog kog su zavoleli fudbal.
- Kada smo kao klinci izlazili ispred kuće da igramo fudbal, nevažno da li smo znali da ga igramo ili ne, voleli smo to zbog lopte u nogama. I onda, kada objasniš igračima da je tvoja ideja da ćemo da igramo tako što ćemo da imamo loptu u posedu 70 od 90 minuta, njihovi izrazi lica se promene i počnu da daju mnogo više od sebe i sve postane lakše – približio je Setien svoj pristup igračima, a zatim pojasnio svoje shvatanje fudbala. – Nije mi važno da li ćemo uvek pobediti, važno mi je da uvek igramo dobar fudbal. Kada igraš ružno i izgubiš, ne ostane ti ništa. Kada igraš dobro i izgubiš, i ostaje ti nešto dobro, nešto s čim možeš da radiš.
Španac je uspeo da smanji dimenzije terena na kom se igra, a da ubedi ekipu da razmišlja o čitavom terenu. Kada suzite protivnikove vidike, svojim očima vidite kroz njih, ukoliko razmišljate tri koraka unapred, protivnik je već oslepeo ili vam makar gleda u leđa.
To je osnovna ideja Setienove revolucije, razmišljati brže i više od onog prekoputa. Konkretni fudbal, miks poseda i hrabrosti, slobode da u svakom trenutku imaš loptu – i da pogrešiš – jer trener stoji iza svake tvoje greške, jer je baš on taj koji te je naterao na tako nešto.
Takva igra i takav pristup u današnjem svetu nisu opšte mesto, niti nešto što će se desiti svakog dana. Zbog toga nas lako opije. Možda nisu prvi, nisu ni drugi, ali su drugačiji. Predobri da bi bili nezapaženi, ipak su uspeli to da budu zbog toga što živimo u „svetu svraka“ – svetu koji kao jedino merilo kvaliteta posmatra srebrninu.
Da njegov Betis nije pre nešto više od deset dana nadigrao Barselonu na Nou Kampu, Kike bi i dalje ostao simpatični gospodin sa Pirineja, čiji klub katkad igra najluđi fudbal na svetu. Ali, Bože moj, to je danas manje važno.
Čovek koji je zaslužio više od 15 minuta slave nastaviće da menja loptanje iz korena, sprovešće svoju revoluciju u miru i sa osmehom na licu pogledati unazad kada se sve završi. Nikada nije prekasno za uspeh, ali siguran sam da je potvrda mas-društva poslednje o čemu Setien trenutno razmišlja.
Bila Barsa njegova sledeća destinacija, ili ne, Kike je već sad, sa mnogo „manjim“ ekipama, učinio mnogo više nego brojni drugi treneri. A sutra, sutra će se opet vratiti na trening, nabaciti poluosmeh i napisati novu stranicu fudbalskih enciklopedija kojom će i narednih 90 minuta Betisa biti 90 minuta Setienove slave.
I to je, valjda, neki uspeh.
Autor: Marko Jović
Murinjova Jugoslavija – diktator okružen vojskom samoubica
diposportu | 31 Oktobar, 2018 07:36
Da bi uspeo kao ideologija, kapitalizam je morao da bude patnja većine. Ne ona tiha, ne ona koja jedva vidljivim slovima upiše šačicu žrtvi na poleđinu knjige, već ona gromoglasna. Ona koja se dere i zavija, krešti kako bi svojom agonijom zarazila i bližnjeg. I sreću i bol je lakše podeliti sa drugim, a teskobnije od dva osećanja lakše ćemo preživeti ako vidimo da neko pati za suzu više od nas.
Zato će se izopačeni svet okrenuti protiv svake uspešne osobe, svake devojke sa naslovnice ili udaljenog glumca, sve dok na njima ne vidi zgusnute bore i šminku razmazanu plačom.
Okej, zaustaviću se ovde, Žoze Murinjo svakako nije devojka sa duplerice „Plejboja“. Složićemo se da nije ni najlepše lice sporta kojim se bavi, ali uklapa se u šablon svetskog olakšanja. „Posebni“ nije maskota, zabava se krije na drugom kraju zamka, ne u njegovoj kancelariji.
Tokom čitave karijere odstupao je od klasičnog pristupa američkog sporta – igraj da bi prodao ulaznice – i fokusirao se na rezultat kao poslednji čin i najsnažniju poruku svakog komada. I sigurno da Murinjo ne računa da će biti upamćen kao hazarder, čovek koji je smislio napadačke zavrzlame i teorije o poluprostorima. Ne, on sanja kratku, skoro enciklopedijsku definiciju kraj svog prezimena – stvaralac modernog fudbala u njegovom najokrutnijem obliku.
Portugalac je oduvek to i bio. Otkad se pojavio „sa one strane“ travnatog terena, na umu je imao samo jedno. Pobedu. I ništa sem pobede. Makijavelistički pristup i smrt žonglerima. Zato mu je oduvek i bilo teško da bude omiljen, kao kiša koja vas tera da ne izađete iz kuće, ali je dobra za useve.
Daleko od toga da on nije revolucionar, njegovi defanzivni šabloni s početka veka ispisali su nove stranice unapređenja sporta, naterali fudbal da razmišlja u oba smera i stvorili defanzivu kao stil igre. Murinjo je nametnuo trenerima na raznoraznim pašnjacima organizovanu odbranu kao moranje, ne kao mogućnost.
Ali, publika vrišti na stvaraoca ne bi li im se vratilo ono što je on zakopao u sećanje. Žoze je razmišljao van kalupa, tražio rešenja koja će razne Gvardiole i Klopove sputati da pokažu ono najbolje i postao protivnik fudbala.
Pravedno?
Ta reč ni ne postoji u modernom svetu. On želi zabavu, način da skloni misli, Murinjo sa druge strane – samo rezultat. Kada dignu glavu od posla, odlože papire u fioku do sutra i skinu kravate, ljudi će se okrenuti fudbalu i tvrditi da su romantičari. Ono što vide dok bulje u ekrane neće ih odmoriti, a za to će okriviti Portugalca i okačiti mu ponosno etiketu persone non grata.
Svetsko Prvenstvo u Rusiji je Murinjova potvrda, turnir bez lepote sveden na to ko će biti pametniji na kontrolnom i ko će strpljivije dočekati kraj taktičkog časa.
Ne razumite me pogrešno, ja sam „Team Mourinho“, ne zbog lepote igre i njegovog dela u revoluciji fudbala – protiv dekadencije sam od prvog do poslednjeg minuta utakmice – ali „Posebni“ je, na ovaj ili onaj način, zaista učinio mnogo.
On je jedan od najboljih fudbalskih trenera koje je ovaj svet video, velik onoliko koliko su mu velike oči u pobedi i reči u porazu. Fudbalski svet je čekao njegovih slabih pet minuta, ili sezonu, ili nekoliko sezona, i kada su to napokon dočekali, okrenuli su se protiv njega i drvljem i kamenjem i svime onime što su godinama štekali u ormanu i čuvali za ove trenutke.
Mančester junajted je bio još samo jedan Murinjov san, dečačka želja od Deda Mraza. Kada je jedna takva na pragu ostvarenja, ne pitaš za uslove i trenutnu situaciju, uskačeš u tu đavolski prokletu trenerku i otvaraš blokčić na prvu stranicu.
No, upravo će ga taj iskreni klinački instinkt dovesti do najtežih momenata karijere. Stigao je na „Teatar snova“ kada su na repertoaru bile noćne more, obgrljen očekivanjima da, kao najbolji u branši, mora da gurne pod tepih sećanje na mediokritetne prethodnike i vrati Đavolima stari plamen.
Zadatak teži od bilo kog reklo bi se, ne samo da u takvom slučaju igrate na najvećoj fudbalskoj pozornici, već vas i greju najsnažniji reflektori i najvreliji (hladni) pogledi. Stari plamen i buđenje stare vatre u ekipi bili su znak za oživljavanje Ser Aleksovog vremena, decenija koje, ako pitate bilo kog navijača Junajteda, nikada nisu trebale da se završe.
Ferguson je za sobom ostavio pustoš, kao pečat na dokument svog kvaliteta, veliki znak uzvika pored tvrdnje da je najbolji. I nezamenljiv. Nešto poput Josipa Broza, samo u fudbalskim okvirima.
Nakon njega, crveni deo Mančestera zapravo se pretvorio u Jugoslaviju. Bojno polje koje je gutalo trenere i igrače, konstantno na ivici sukoba pod pretnjom da će se raspasti. Murinjo je nasledio kukoljem zagađeno imanje, kuću koja se ruši i neobučeno osoblje, pa je poduhvat postao višestruko teži.
Na svu muku nadovezao se i Portugalčev ego, želja da pokaže da je veći i bitniji od svih. Počeo je da donosi odluke nesvojstvene sebi i svom načinu rada, razbacivanje miliona na nedokazane igrače nisu ono što ga je odlikovalo. Svakim narednim prelaznim rokom on je bivao sve glasniji, a Junajted sve tiši, te je i jaz između uprave i glavnog trenera postajao sve veći.
Sve će kulminirati „otimačinom“ Sančeza svom najvećem rivalu, potezom koji nije fudbalski, nego finansijski. I dok se Junajted drao u prazno i pokazivao na knjige, tvrdeći kako je i dalje marketinški moćniji i superiorniji od rivala, Siti i ostali članovi „velike šestorke“ preskočili su ih i pobegli daleko tamo gde je to puno važnije – na terenu i na tabelama.
Zato se oni koji na fudbal gledaju kao na igru, a ne razumeju njegovu dubinu, keze od uveta do uveta kada vide „Posebnog“ u nokdaunu. Svaki Junajtedov poraz za njih je pobeda onoga što je iščezlo iz fudbala, onog vica, romantike ili pete kroz noge.
Ipak, Murinjo je opet uspeo da nadmudri glasnogovornike, ili makar još jednom uspe da izbegne metak na revolveraškom okršaju. Rezultati koje beleži ove godine daleko su od dobrih, svaka nova nedelja je nova šansa za priču o njegovoj smeni. Uzevši u obzir roster kojim rapolaže, način na koji se nadmudruje sa protivnicima i dalje je vredan svakog respekta.
Utakmice u Premijer ligi dokaz su njegove borbe, zaključavanje Azara u nesrećno ispuštenoj pobedi protiv Čelsija i bezbroj ideja da se uspori premoćni Juventus su pokazatelj da još uvek nije zarđao, ma koliko bio nadigran od strane Italijana. I dalje je ostao najveći psiholog među stručnjacima, sposoban da napravi pitu od ostataka iz frižidera, a da je gosti ipak nekako sažvaću.
Taktički, još uvek je za stolom sa velikanima, jednako spreman da izmisli novu formaciju ili spreči distribuciju lopte kroz linije pravilnim postavljanjem igrača na potpuno neočekivan način. Sposoban da stvori utakmicu po svojoj želji kao nekad – ako se dovoljno zainati i ostane miran u glavi.
Teško je sesti u formulu i trkati se sa najboljim svetskim mašinama ukoliko vaše naizgled sjajno vozilo pokreće motor „Zastave“. U redu, Žoze je kriv za loše održavanje, za kupovinu svećica u slučajevima kada je otkazala bobina, ali nije jednostavno kada se ceo svet okrene protiv tebe, vidno polje se suzi, a odluke postanu besmislenije.
Murinjo će naći način da preskoči i ovu barijeru, on nije kriv za izopačenje fudbala, otvorio je vrata novom pristupu, stavio rezultat na pijedestal a „Joga bonito“ postavio za dvorsku ludu. Ostali treneri su prihvatili sugestije, zatvorili sopstvene knjige i sopstvene ekipe i uvideli da je to način da osvojiš trofeje, a na kraju dana samo trener Junajteda je ostao krivac.
Zato volimo da mrzimo Murinja, da se smejemo njegovom neuspehu i radujemo kada i Ed Vudvord. Pritisak će ga svakako vratiti u vinkl, kako god se etapa završila on će biti na dobitku.
U eri ludaka rešenje svojih problema nalazimo u pljuvanju na poster idola. Dok se zapitkujemo gde je sada Bog i ko nas tera da nam bude ovoliko teško, radujemo se kada vidimo da i oni poznati pate. Portugalac je diktator, potreban je Junajtedu – ako ga okruže boljim ljudima imaće i čemu da se nadaju, ako se opet okrenu vladavini većine i postojećoj vojsci samoubica, produžiće rok trajanja turobnom periodu i krenuti u modernu istoriju ispočetka.
Zato Žoze nema briga, zna da će na kraju dana opet biti u pravu.
I ljudima će to vazda smetati...
Autor teksta: Marko Jović
Najlepši je jezik fudbala
diposportu | 11 Jul, 2018 09:07
Kako doći do same završnice Svetskog prvenstva u fudbalu?
Jednostavno je, kvalitetan igrački kadar je svakako uslov, međusobno razumevanje i raspolaganje istim jezikom olakšava zajedničko rešavanje problema, a umešnost stručnog štaba je prečica ka cilju. U svakoj jasnoj situaciji uvek postoji neka "kvaka", razlog zbog kog sve postaje teže, ili makar zanimljivije.
Na svetu postoji 7,6 milijardi ljudi, koji se sporazumevaju pomoću 7.106 raspoloživih živih jezika i nastanjuju 195 različitih država. U moderno doba svega 32 nacije doguraju do Svetskog kupa, služeći se međusobno sa jedva preko 20 jezika.
Tako se i među pomenutim jezicima koje koriste učesnici Mundijala nalaze i flamanski, engleski, nemački, francuski i španski, a da bi stvar bila čudnija, svih tih pet jezika koristi jedna selekcija - selekcija Belgije!
Uprkos tome, sada su u polufinalu, na mestu kojem su se nadali, ali na koje istorijski nisu naročito navikli. Godine sportskog i fudbalskog neuspeha obeležile su državu sa zapada Evrope, mentalitet gubitnika sada je njihov krst, možda ne u sopstvenoj dnevnoj sobi, ali ostatak planete na njih gleda kao na nedovoljno dorasle upravo zbog izostanka potvrde na najvećoj sceni.
Pfaf, Šifo, Ferkautern i kompanija su u Meksiku 1986. leteli preblizu suncu, razveselili narod i opekli se toliko da su bol osetile generacije potomaka. Četvrto mesto sa tog prvenstva ostalo je njihova omiljena slika na nedodirljivom mestu u sobi, ona koju ne brišete bez obzira na prašinu koja se uhvatila na njoj, zato što je baš takva - savršena.
Azarova generacija je došla na podijum sa sunđerima i sredstvima za čišćenje, spremna da staroj generaciji podari omaž ali i svoja imena ureže u sećanja fudbala i planetarnih takmičenja. Breme favorita iz senke - jer je mesto običnih favorita bilo već zauzeto ekipama koje će nas svojim učešćem razočarati - uspešno su prihvatili i dokazali da su postojala pokrića za šampionske prognoze. Došli su na korak do samog kraja, kroz napad i zabavu, tesne utakmice i promene taktike.
Ali, njima je sve to bilo ipak nekoliko promila teže nego što se to na prvu loptu čini, za jedno nerazumevanje teže nego ostalima...
Na stranu sav pritisak koji se stvara u godinama velikih šampionata, pogotovo ako na njega dodamo to da je "loženje" uvek jače u državama koje imaju čemu da se nadaju, Belgija je na turnir došla u manje-više očekivanom raspoloženju. Pritisak je uvek poseban teret, ali ono što zapravo fascinira jeste mogućnost uspeha u uslovima otežanog razgovora, dogovaranja posredstvom pet jezika.
Novu generaciju kojoj se raduju i Flamanci i Valonci - "iskreni" Belgijanci i njihovi sudržavljani francuskog porekla - čine fudbaleri koji su u domovinu najboljih vafla pristigli iz brojnih bivših belgijskih kolonija u Africi i drugih država sveta.
Tako su braća Lukaku, Batšuaji i Kompani poreklom iz Demokratske Republike Kongo, Felaini i Šadli iz Maroka, Dembele iz Malija, dok Aksel Vicel vuče korene sa Martinika. Na sve to, selektor Roberto Martinez je Španac, njegov pomoćnik Anri Francuz, kada sve to uklopite imate mali koktel fudbalske egzotike.
Belgijanci su menjali taktike, formacije, ideje o igri u napadu, ali i u odbrani. Protiv Brazila pokazali su najinteresantniji šablon defanzivnog branjenja u srednjoj zoni puštajući Lukakua i Azara da stoje široko na vrhu 4-3-1-2 modela sa De Brujneom iza njih.
Martinez je na prvenstvu iz utakmice u utakmicu stvarao različitu sliku o sebi, na trenutke je delovao kao fudbalski hazarder, revolucionar i inovator, na trenutke kao neko nedovoljno hrabar da ispuni sve svoje zamisli, a spreman da ih ostavi nedovršene. Kao da je pokušavao da udovolji svim navijačima svoje selekcije, stanovništvu koje je podeljeno i složno samo kad igra reprezentacija.
Narod je u Belgiji oduvek podeljen na pripadnike flamanskog i francuskog govornog područja, u godinama iza nas flamanska oblast sve više je u ekspanziji, dok Valonija stagnira i biva skrajnuta. To dovodi do sve većih nesuglasica između pripadnika oba etniciteta, ali izgleda da se one ne odražavaju na reprezentaciju.
Reprezentacija funkcioniše kao klub, klub koji je našao zajednički jezik. Jezik fudbala ih spaja, smanjuje razlike i povećava šanse da budu najbolji.
"Separatističke ideje koje se prelamaju u državi nisu loše uticale na nas, one su nas ojačale! Trudimo se da ostanemo jedinstveni, da budemo tim. Retkost je da mala država poput naše ima ovoliki broj fudbalera svetske klase u isto vreme, stoga se trudimo da se koncentrišemo na naše sličnosti, a ne na stvari koje nas razlikuju i razdvajaju", rekao je Kompani još 2012. postavivši tako šine na prugu kojom će se ova generacija Belgije kretati od tog trenutka, pa sve do danas.
Fudbal i politika za njih su odvojeni pojmovi, nemaju potrebu da se ikada dovode u vezu. Fudbaleri pamte svoje korene, svesni su toga odakle dolaze, ali Belgija je njihova domovina i svetu stavljaju do znanja da poreklo i jezik ne mogu da stvore probleme unutar ekipe.
Zraci sunca ponovo su na licima Belgijanaca, da bi rizikovali opekotine moraće da se približe. To će učiniti ako se popnu uz stepenik na kom piše "Francuska", po mnogima najtežem koraku za njihov fudbal u prethodnih 30 godina.
Vreme je odradilo posao za njih, stvorilo sastav koji će se pamtiti bez obzira na rezultat i naučilo ih da se sporazumevaju i da spoznaju ono što je jedino bitno - da zanemare razlike i okrenu se sličnostima. Pokazalo im je i da nije važno kojim jezikom pričate, ako poznajete jezik fudbala.
Jer se upravo na tom jeziku pišu najlepše priče na svetu...
Autor: Marko Jović
Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.rs/a1117652/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Reprezentacija-Belgije.html
Englezi su spremni na sve!
diposportu | 09 Jul, 2018 09:20
Da li je "Generacija 5" bila u pravu? Da li svet može da funkcioniše samo ako smo dovoljno daleko od nje, dovoljno daleko od problema? Mnogi od nas zaslužni su za to što su zajednici podarili makar još jedan mali ispad, problem ili zagonetku koji će uzburkati strasti. Trend su, očekivano, dosta davno ispratili i Englezi. Stvorili su fudbal, zabavu za mase, i pustili ga da luta daleko od doma i zbunjuje ljude širom globusa.
No uprkos svoj lagodnosti u koju su upali kao stvaraoci nečeg velikog, čini se da su izgubili nit sa realnošću.
Engleski selektori su decenijama nadobudno očekivali hvalospeve od sveta samo zato što sede baš na engleskoj klupi i biraju igrače iz fudbalske "otadžbine". Sami su doprineli epilogu, bolnoj priči zbog koje najveća država na Ostrvu želi da poveruje u hajp - fudbal je postao više tuđ nego njihov, daleko od avlije u kojoj je naučio da hoda.
Nostalgija je opasna zvrčka, koliko po udaljenog, toliko i po one od kojih je otišao. Geret Sautgejt je shvatio da ona može da ubije, ne onog koji je daleko, on je ojačao u izgnanstvu, već da može da razori velelepni dom koji ga godinama čeka da se vrati, ako i ovog leta odloži svoj povratak.
Mladi engleski selektor je za kormilo reprezentacije seo 2016. godine, nasledivši Sema Olerdajsa koji se povukao sa tog mesta nakon samo jedne utakmice na kojoj je bio glavni trener "Tri lava". Dočekan sa osporavanjem, spočitavane su mu slične stvari kao i Mladenu Krstajiću, iako je imao prethodno iskustvo, tamošnja javnost uvek traži iskusnijeg i dokazanijeg da vodi "odabrane".
Sautgejt se nije obazirao na reči naroda, ostao je koncentrisan na jedan jedini cilj koji je bio pred njim i ekipom - osvajanje Svetskog prvenstva i vraćanje fudbala kući!
Zamenio je izraubovane premijerligaške menadžere koji su na toj klupi videli krunu svog višegodišnjeg rada, dokaz da su "veliki", ali na mestu na kojem je uspeh uslov bez kog se ne može, odstupali su od svog pređašnjeg rada i težili egzibicijama i izmišljanju kako bi pokazali da mogu da se nose sa većima od sebe. A imali su poimenično kvalitetnije skupove od Sautgejtovog...
Dolaskom novog trenera Engleska je promenila navike, odlučila da se ne prepusti pompi i slavlju pre nego što se za to stvore uslovi. Prvi put posle višedecenijskog pumpanja očekivanja, oni su u Rusiju došli napola ubeđeni da je ovo stvaranje neke nove generacije, te da je na ovom turniru važno izgraditi ekipu, ne i rezultat.
Sautgejt nije mislio tako. Njegova ekipa stvarana je i projektovana od prvog radnog dana, vrhovna ideja ostala je nepromenljiva, samo su načini da se prođe kroz cilj bitno promenjeni u odnosu na prethodnike.
Posvetio se terenu koliko i stvarima van njega, svaki korak "kraljičine selekcije" unapred je isplaniran i doveden blizu savršenstva. Ponudili su najinteresantniji taktički model od svih selekcija na šampionatu - brojne rotacije od samog ulaska na protivničku polovinu, ponavljanja bekova, izvlačenje Kejna daleko od gola i ulasci Alija, Sterlinga i Lingarda iz drugog plana su potpuno osveženje u reprezentativnom fudbalu, fudbalu koji ne trpi "skupe" ideje.
On je svoju ekipu krojio na osnovu kvaliteta koje igrači nose sa sobom, implementirao je njihova znanja u sistem u kom se snalaze, prilagođavajući ga njima, a ne sebi. Preuzeo je sve one korisne stvari koje su stratezi u Premijer ligi naučili njegove izabranike, naučio da posluje sa njima i napravio skladan sastav, balansiran između napada i odbrane, brzine i čvrstine, tehnike i engleskog stila.
Poznavajući torturu kroz koju je prošao kao igrač otkada je na Euro-u 1996. promašio penal u polufinalu protiv Nemačke, Geret je pridao pažnju i tom segmentu igre. Njegova ekipa je vežbala jedanaesterce na svakom treningu još od marta, analizirajući koji su najbolji načini da se oni izvedu perfektno, te stoga pobeda nad Kolumbijcima upravo nakon boljeg izvođenja penala - prvog za Engleze u istoriji Svetskih prvenstava - ne sme biti tumačena kao puka slučajnost.
Jedine akcije koje su u fudbalu u potpunosti isplanirane unapred su prekidi, Sautgejt je odlučio da ih spremi na potpuno drugačiji način, kroz košarku i NBA! Početkom godine otišao je u Ameriku sa namerom da upozna košarku kao sport, jer je znao da mnoge akcije podrazumevaju pražnjenje prostora za dobre šutere i pik-en-rol igru koja može biti primenljiva na prekidima.
Kao rezultat toga, Englezi su dosad na prvenstvu dali šest golova posle kornera i slobodnih udaraca, što je za dva više od ukupnog zbira takvih njihovih pogodaka na poslednja tri Svetska šampionata.
Takođe, u svom stručnom štabu sada ima i psihologe, trenere koji će jačati mentalnu snagu igrača i brinuti o njihovom fokusu van terena. Sven-Goran Erikson je nedavno rekao da je upravo to nedostajalo njegovoj Engleskoj u doba kada ju je vodio. Čini se da je Sautgejt dobro odradio domaći zadatak...
"Morate uživati u lepim trenucima, ali još smo dosta daleko od savršenstva, načinili smo i mnogo grešaka, ali nastavićemo da napredujemo. Ukoliko nas ovaj uspeh ponese nalazićemo se u "opasnoj zoni", uspešni smo jer smo "gladni" i zajedno razvijamo ideje", rekao je Sautgejt nakon Kolumbije trudeći se da zadrži svoju ekipu na zemlji.
Sledeći stepenik ka uspehu je tvrda reprezentacije Švedske koja je pokazala da neće biti lak zalogaj za Kejna i drugare. Željni potvrde, taktički stabilni i tehnički spremni, želeće pobede post-Ibrin tim i da nastave svoj put do cilja.
Jer na kraju dana, to nije samo njihov put. To je put odbeglog sina, njegov povratak na mesto gde dugo nije bio. Malo je reći da ga željno iščekuju...
Autor: Marko Jović
Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.rs/a1116976/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Svetsko-prvenstvo-Reprezentacija-Engleske-i-Garet-Sautgejt.html
Zašto je Lav kralj Afrike
diposportu | 02 Jul, 2018 11:43
Lav je uveliko poznati krunisani kralj životinja, predugo na prestolu, ali premalo važan na diplomatskim sednicama...
On ima ceremonijalna zaduženja u sopstvenoj monarhiji džungle, dopušteno mu je da bira plen na osnovu svog autoriteta i gracioznosti. Da nije bilo Tarzana niko mu ni na trenutak ne bi otuđio status najuticajnijeg lika među drvećem i nejednakima. Kralj životinja je simbol jednog podneblja, jedne kulture – simbol ljudi koji su omalovažavani, a koji zaslužuju i mogu više. Lav je Senegal, fudbalska priča Afrike koja sme da se nada uspehu!
Senegal će svoje leto početi u grupi H, mnogi kažu najizjednačenijoj grupi Mundijala, i želeće da pomrsi račune "velikima" ili "većima" kao 2002. godine.
Za početak biće im potrebno da budu najmanje drugoplasirani u komplikovanoj konkurenciji Poljske, Kolumbije i Japana, a gledajući samo roster kojim raspolažu, za njih se može reći da su jedna od najjačih ekipa koje su u ovom veku iz Afrike krenule put Svetskog šampionata.
Fudbaleri koji će nastupati u dresu sa lavom na grbu asociraju na nešto više od sporedne uloge. Sadio Mane iz Liverpula kao "prva violina" sigurno je najpoznatije ime sastava o kojem se premalo pisalo i pričalo, a za njim su se u avion za Rusiju ukrcali i Keita Balde, Kalidu Kulibali, Idrisa Gaj, kapiten Šeiku Kujate...
Previše dobrih fudbalera da bismo ih zanemarili, a imaju i jednu zajedničku tačku sa sastavom iz Japana i Južne Koreje koji i danas sanjaju Anri, Vijera i Bartez - Aliju Sise.
Nekada kapiten, a danas selektor!
Scenarista uspeha senegalskog nacionalnog tima iskusio je kako je to kada si najvrelija afrička fudbalska priča pre 16 godina na Dalekom istoku i izgleda da mu se dopalo.
Naviknut na igru srcem, Sise je kapitensko iskustvo preneo na svoje izabranike, stavka koja izdvaja Senegal od drugih reprezentacija je upravo delimična uklopljenost srčanosti u šablon. Njihov model jeste polovičan, umeju da napuste obrasce sopstvenih planova i poput dece u vrtiću jure protivnike kako bi brže-bolje ušli u šansu.
Lavovi su šablon bez šablona, organizovani sistem koji u svakom trenutku može da se raspadne usled prevelike želje. Takva definicija u stvari je pečat na krštenici svih afričkih selekcija otkad su prvi put pokušali da pikaju loptu. Ali, nevezano za delimično odsustvo odgovornosti, Senegalci su krenuli korak ispred dosadašnjeg shvatanja fudbala na "Crnom kontinentu".
Uspeli su da spoje lepo i korisno, fizičke predispozicije koje im omogućavaju da trče olimpijsku normu i srce Mela Gibsona iz filma koji je nazvan po njima.
Parcijalna neorganizovanost leži u prevelikoj želji, lopti koja "vuče" igrače van pozicije, ideji da napokon potvrde sebe kao nekog ko je prerastao fudbal protiv "Moglija". I pored toga, Senegal krasi izjednačenost u linijama, balans među igračima na svakoj poziciji u timu.
Senegalci su dobri u posedu lopte, strpljivi u rešenjima, sa mnoštvom rotacija i traženjem poluprostora koji stvaraju vezni i krilni igrači. Oni su modifikacija svih prethodnih potencijala sa afričkog kontinenta i njihova tajna je taktička pismenost i shvatanje da na sirovu želju i hrabrost mora da se nadogradi strateška potkovanost kako bi rezultati dobili težinu i mesto u pamćenju ljubitelja fudbala.
Da li je "džungla" spremna da se suprotstavi gospodi u odelima?
Možda, napredovali su taktički i to je preduslov za nešto više. Veliki Pele je još krajem prošlog veka tvrdio da će Afrikanci osvojiti Mundijal do 2000 godine. To je očito bio još jedan u nizu promašaja jednog od najvećih igrača ikada, ali jasno je da u novom veku afrički fudbal stanuje u ekspanziji i da je legendarni Brazilac bio na tragu nečega.
Senegal ima predispozicije šampiona, srce i znanje upakovani su u njihovu torbu za utakmice.
Možda je Rusija obećana zemlja senegalskog fudbala, možda i nije, ali sigurno je da Afrika ima čemu da se nada na predstojećem šampionatu. Sve što im treba jeste jedan ulazak u polufinale – "mali" korak kojim će lav ući u parlament i postati monarh usred republike.
Ili barem dobiti priznanje međ’ svetom, da bi fudbal i zvanično postao zanimacija za svakoga!
Autor teksta: Marko Jović
Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.ba/a811689/Sport/Fudbal/Citaoci-pisu-za-MONDO-Zasto-je-Lav-kralj-Afrike.html
Čaki, i Brazil ga se plaši!
diposportu | 02 Jul, 2018 10:46
Zlikovci nisu dovoljno dobro prihvaćeni u romantičnom svetu u koji želimo da verujemo. Ko bi i sumnjao u takav odnos snaga kada je sve što umeju da rade upravo upropašćavanje idealnih scenarija koje bi heroji trebali da ostvare.
Ali, njihov doprinos je nemerljiv, da nema njih gledali bismo samo nerealne filmske "limunade" u kojima ništa ne može da krene po zlu.
Svetsko prvenstvo u fudbalu je uvek osuđeno na heroje i zlikovce. Prvi će naći svoje mesto pod suncem vanserijskim partijama, gestovima, delima ili samo pukom srećom da je svetlo reflektora na trenutak palo i na njih. Sa druge strane, negativci će ostati upamćeni pod tim nazivom samo zato što su stali na put ovim prvima, ovim u koje je tvrdoglavi svet polagao tolike nade.
Kako je to kada si i jedno i drugo? Kako je to kada te i mrze i vole, kada si toliko dobar da to ne odgovara baš svima?
Pitajte Irvinga Lozana, njegove reči imaju posebnu težinu.
Vreli meksički temperament i srčanost jedne su od retkih pojava koje su u Rusiji izazvale buru i svetlucanje u očima fudbalskih poklonika. Režiser trijumfalne predstave momaka pod sombrerom jeste "lutkar" Lozano – dvadesetdvogodišnji krilni napadač PSV-a iz Ajndhovena i jedna od najsvežijih trauma Džeroma Boatenga.
Umiljato lice i neupadljiva pojava ne bi ga stavili u prvi red likova koji će vas zaplašiti, ali Lozano u sebi krije i notu pakosti. Možda ime nove zvezde reprezentacije Meksika ne budi jezu u čoveku, ali njegov nadimak sigurno nagoveštava horor.
Popularni "Čaki", kako ga zovu po istoimenom lutku iz serije horor filmova "Dečija igra", svetla je tačka Mundijala koji je više značaja pridao taktici, skautiranju i težnji da se najpre brine o protivniku, a tek posle o sopstvenoj igri. Lozano tome ne pridaje mnogo značaja, on je došao da zagospodari terenom, da pokaže da Meksiko nije tim koji će opet, kao i u prethodnih šest turnira, svoju mundijalsku tačku završiti u osmini finala.
"Čaki" sa platna je monstruozan lutak koji provodi najrazličitije porodice kroz agonije koje možete videti samo u filmovima tog žanra. Meksički "Čaki" Lozano radi isto to – samo bez krvi i lakše ga je gledati – sa odbranama svojih protivnika.
Idealan za Osorijov sistem, krilni napadač je kombinacija ubitačnosti i brzine kojima je svojevremeno u njegovim godinama raspolagao i brazilski Ronaldo – slučajnost? – i gladi za pobedom i taktičke discipline, principa na kojima žive Grizman i ostatak čete Čola Simeonea.
Možda je baš Simeoneov Atletiko njegovo sledeće odredište, ekipa koja sužava prostor za igru i uživa u poljanama i livadama prostora na protivničkoj polovini koji nastaju njihovim zamislima bila bi idealno mesto za brzonogo krilo. On je već postigao gol na ovom prvenstvu, istakao svoje ime u meču protiv aktuelnih svetskih šampiona i time osigurao status zlikovca.
Zašto baš zlikovac pored svega dobrog što je uradio za PSV, za svoj Meksiko, za Svetski šampionat?
Irving je zlikovac u očima favorita, zlikovac u očima Nemačke. Urezao je svoje ime među ljude koji su "na poternici" velikana, postao jedan od onih koji su skinuli skalp "boljem" od sebe. Hitronogi ofanzivac je sistem Pancera podelio na proste činioce, terao ih da zaborave sve one note koje su napamet naučili kod Leva i uživao u njihovom srljanju bez odgovornosti.
Koristio je prostor koji je ostajao iz leđa nedovoljno zainteresovane odbrane Nemaca i vršio vrhunski pritisak kao ključni igrač u prvoj liniji odbrane Meksikanaca.
Mladi Lozano se potrudio da glasnogovornici ovaj put ne budu u pravu, u kratkom plesu bio je bolji od Nemačke, naterao je Nemce da išetaju sa terena ne samo pobeđeni, već i nadigrani. On je otpočeo meksički "Harabe", ostavio svetske prvake iza sebe, a potom i prošao grupu. Meksikanci su završili drugoplasirani i, makar na kratko, zajedno sa prijateljima iz Koreje, zapušili usta bivšem engleskom golgeteru i svima onima koji su želeli da budu najglasniji za stolom.
I sve to posredstvom "Čakija".
On je svoj nadimak poneo davno, još u vreme dok je nastupao za Pačuku kao osamnaestogodišnjak. Razlog je bizaran, Lozano je život, kao i fudbal, oduvek shvatao kao igru.
"Kada sam stigao u Pačuku živeo sam sa svojim saigračima, kako sam još uvek bio pomalo nestašan, često sam se krio ispod njihovih kreveta i plašio ih kada dođu u stan. Jednog dana, dvojica mojih cimera upitala su me da li hoću da me zovu 'Čaki', rekao sam da mi to ne smeta, i od tog trenutka, to je moje ime!", otkrio je u aprilu Lozano kako je došlo do analogije između njega i horor-lutka.
I pored poraza od Šveđana, Meksiko i njegova prva zvezda nastavljaju svoj put ka ostvarenju sna. Sledeći rival je Brazil, ni jednima ni drugima neće biti lako u latino duelu. Karioke su favoriti, ali "El Tri" je pokazao da neće biti lak zalogaj ni za koga.
Pogotovo ako o tome odlučuje Irving...
Oni koji potcene Meksiko, mučiće se sa snom – to je kletva fudbalskog lutka. Nejmar i Brazil su prvi koji će ostaviti upaljeno svetlo kad padne mrak, jer znaju da "Čaki" baš ispod njihovog kreveta smišlja svoj novi pogani plan.
Autor Teksta: Marko Jović
http://mondo.rs/a1115752/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Irving-Caki-Lozano-srusio-Nemacku-spreman-i-za-Brazil.html
Recite mi šta je Evropa
diposportu | 04 Maj, 2018 07:18
Evropa. Ah, ta Evropa. Nekada su to imperijalistički bataljoni koji se kupaju u boli onih potčinjenih, manje vrednih, onih sa jeftinijim ulaznicama, a opet nekada Evropa je samo jedno veče. Obično veče, ono koje su zvezde izvele na piće. Ono kojem će zvezde dati sve od sebe da se uvuku u krevet nekom čudnom, valjda samo nama romantičarima dragom, fudbalskom 'žvakom'.
Ne držite se rukama za jarbol na kom se vijore žute zvezdice naterane da čine krug na kraljevski plavoj pozadini, te zvezde su prekomplikovane za obično veče, ovi lampioni noći su brojne oči. Oči ustrojene ka televizorima, telefonima, okrenute prema travnatim livadama tamo negde, negde nedovoljno daleko.
Neki pametan čovek je rekao da život čine male pobede. Običan čovek lako prihvati pitku frazu, njegova mala pobeda je osrednja pobeda nekog drugog, velika pobeda nekog udaljenog, možda većeg, a možda i manjeg od njega.
Naše pobede su slične. Fudbalski zaljubljenici neretko traže vrlo malo. Svaka mačka kojoj je ostao još samo jedan život biće ona koju ćemo prvu odvesti na lazanje, svaki Lester u ovoj dimenziji imaće mesto u našim srcima. Isprskajte me bordo-žutim šampanjcem i udavite Bufonovim rukama, pustite me da steknem svoju dozu trijumfa za ovaj dan.
Ako volite krv i znoj, gledajte boks, ako volite emocije i devedesetominutno definisanje života kroz najjednostavniju zeznutu stvar na svetu možete da krenete sa mnom do dna. Dna ovih reči, pobogu.
Vraćamo se na definisanje Evrope. Između svoje dve krajnosti – političkog magnata i labudove pesme za milione ljudi koji samo vole da ne misle – obitava fudbal. Ne bilo kakav, onaj najbolji. Očekivanja su slična svaki put kada ga gledate. Eh, samo želite da vidite buljuk lopti između stativa, pokoju svađu na terenu ili trenerovu ideju naslikanu na zelenom platnu za one koji vole da budu najglasniji za nekim priučenijim stolovima.
A onda, onda sve kreće. Neka tamo Roma (oprostiće mi „Đalorosi“, sve je za potrebe teksta) se nekako previše drsko ustremila na moćnu Barsu, bar će tako delovati ako nemate dovoljno mašte u sebi. Čudna kancona, kastanjete se sve tiše čuju od kombinacije violine i klavira, vukovi su okružili prerano ustoličene vladare. Sledeće što se desilo je lupanje, prevelika buka, možda i preglasne suze – naravno ako to postoji.
Cezar je odavno umro, Rim nije njegov već milenijumima, novi car je zamenio neuglednu odoru gladijatora za udobnu fotelju u loži i dok njegov naslednik, Danijele de Rosi, raspomamljeno klima glavom i dernja se naokolo presrećan kao malo dete, ali stabilniji od drugih, palac na dole Frančeska Totija odsekao je glave katalonskoj aristokratiji.
Pomalo liči i na bajku, ali zar nije svaki veliki preokret takav? De Rosi i Manolas bar znaju kako da režiraju film u kojem sami ubiju sopstvenu četu, ali je zatim ožive čudnim napicima. Prstohvat adrenalina, kašika želje i sve to u šolju pola-pola sačinjenu od hrabrosti i umeća, i eto. Eto recepta. Tako ćete dobiti najsrećnije fudbalske suze.
Italijani su smislili suze u fudbalu. Englezi su svetu bacili loptu, Brazilci pokazali da je fudbal nekad samo igra, ali ekipa sa Čizme je pokazala da sve to nema smisla ako niste u tome do krvi. Jer, oni to rade bolje od svih.
Di Frančeskova Roma je igrala srcem, izbila poslednjeg aduta iz Valverdeove ruke i naterala ga da padne. Uslov za nešto takvo bilo je ukalupljavanje emocije, postavljanje razuma iznad srca koje tuče tahikardično. Pod vođstvom harizmatičnog trenera, Vučica se borila poput Pjaćence u kojoj je nekad igrao, pokazala elan i želju na nivo koji je naštelovao u Sasuolu i sve to uz evropsko iskustvo glavnih aktera – tima koji je doveo do polufinala Lige šampiona.
U nekoj tužnijoj, ali ne i manje poetičnoj romansi koja se odvija možda isuviše blizu, glumci su opet slični. Opet su na obrazima suze, suze propraćene psovkama i šaketanjem. One koje simbolizuju kraj jedne nade, buđenje iz najlepšeg sna. Nešto poput 1. septembra za one koji idu u škole, prvog dana novog posla za one iskusnije. I opet, Italijani.
Juventus odslikava sve ono što valja i što ne valja na Apeninima – on je reper kvaliteta, gazda kafane. Juventus je onaj tip što zalizuje kosu, fura brkove i zulufe i eksira espreso za espresom u torinskim kafeterijama, a zatim šeta sa decom i otpozdravlja prolaznicima. Nazvaćemo ga, recimo, Đanluiđi.
On je junak malog čoveka, Supermen koji leti sa nama običnjacima ispod miške. Jedan loš dan je za njega nepoznanica, njegove emocije su kontrolisane, ali uvek jače od vaših. Uspeo je sve, i to sve je uspeo bolje od drugih. On je večno mlad, on je Juventus. Njega svet obožava, ali ga Evropa ipak odbacuje. On je prošle nedelje, posle 20 i kusur godina, prestao da sanja.
Zato je Evropa čarobna, servira nam najukusnije jelo koje ne plaćamo, flertuje, namiguje i potpisuje karminom, a već sutradan nam daje razloge da je mrzimo i vređamo jer javno objavljuje da nam je pljunula u čorbu. Zato ćemo je gledati sa gnušanjem, zato ćemo uz nju plakati od sreće.
Neka svi drugi doveka budu glavni, zato ćemo voleti Italijane, jer bez njih ništa nije isto. Možda je voleti prelaka reč, gledaćemo ih uzvišeno. Poštovati, ako vam ostale ideje smetaju.
I opet će fudbal na propast i radost osuditi Englez, opet će u njegovim rukama biti sve, bio on u pravu kroz odluku o rezultatu – a bio je – ili pak kroz izbor kartona za najvećeg koji je stajao među stativama ikada – gde nije načinio dobar. Sport je, po navici, u dva dana i pobedio i izgubio, to je Sondicio sine qua non, nemamo što da se bunimo oko toga.
Ova večernja farsa ume da bude zabavna, oči i zvezde, fudbal i politika, i nikada rešeno pitanje. Šta je onda, nakon svega, Evropa? Ne znam, ali raspitajte se negde u Italiji, sigurno ćete tamo naći odgovor.
Autor teksta: Marko Jović
Engleski ringišpil – zabava za penzionere
diposportu | 04 Maj, 2018 06:56
Carstvo životinja će uvek bezglavo birati lava za svog Putina, autoritet i istorija poturaju krunu na njegovu grivu. Kada okupite tri lava setićete se i fudbala, putujućeg cirkusa koji bez krotitelja ne može da uspe sve i da je ceo svet njegovo imanje. Ne zamlaćujte se njihovim pričama, slova u knjigama nemaju težinu ukoliko iste služe kao potpora krevetu. Dok na engleskom dvoru zaradu i lepotu donose strane platiše, domaćini su dvorske lude koje umaraju glavonje u foteljama.
Englezi predugo tapkaju u mestu. Reprezentativni fudbal je za njih postao špansko selo, preglasni da biste ih zanemarili, nedovoljno pametni da biste ih slušali. Svaka posledica broji svoje prethodne uzroke, stvaraoci fudbala su se zabrojali u svemoći novca i zaboravili ono čime će se doveka hvaliti. Zaboravili su da je sve krenulo od njih.
Možda jesu zaslužni što i dalje gledamo loptanje, sigurno jesu zaslužni što u njihovom dvorištu gledamo najkvalitetnije svetsko loptanje, ali poenta je tek na sredini knjige. Masovni kvalitet koji su satkali u svoje fudbalsko odelo sačinjen je od inostranih igrača – Francuzi, Nemci, Brazilci, Belgijanci, Argentinci i mnogi drugi su ljudi zbog kojih Ostrvljani plaćaju ulaznice. Iako će ljudi pričati o ponovom rođenju engleskog fudbala kroz talente kakvi su Hari Kejn i Dele Ali, istina je da, uz naravno neosporan kvalitet ne samo ovog dvojca već i mnogo drugih mladih Engleza, oni svoje korake prave sitno i u svojoj sobi.
Reprezentativni fudbal je oduvek imao posebnu težinu, potvrda rada i umeća na nivou dvogodišnjeg ili četvorogodišnjeg ciklusa. Englezi godinama važe za favorite na najvećim takmičenjima, a tu ulogu ne opravdavaju još od davne 1966. kada su je i jedini put opravdali. I to u svojoj državi.
Problem je zakopan dublje u papirologiji, u nedostatku želje da prihvate poraz. Recikliranje generacije trenera ne donosi ništa sem placebo efekta, šok-terapije koja ne stigne ni da zamahne, a već se nalazite na podu. Problem svakojakih Hjuzova i Pardjua jeste taj što se ne dobija ništa novo, a kamoli kvalitetno, na duže staze.
Englezi odbijaju da pokrenu pozadine u pravcu promene stila pogodnog za razvoj svoje – mnogi će reći – najnovije zlatne generacije. Umesto pružanja šansi nekim novim Dajšovima i Hauovima, jer su oni jedini koji su u prethodnim godinama pokazali neku inovativnost i uskomešali krv Engleza nadom da dolazi nova plejada trenera, klubovi u Premijer ligi se opredeljuju za proverenu monotoniju Marka Hjuza, Roja Hodžsona, Alana Pardjua i njima sličnih.
Poznata je priča o Ediju Hauu i Bornmutu, ružno pače koje je iz četvrtog ranga došlo u elitu i u njoj se ustalilo. Kada pogledate imena, ovu ekipu biste verovatno uvrstili u najbolju ruku u Čempionšip, ali liderstvo mladog Engleza koji mlatara rukama kraj terena čini ih boljima i vrednima svakog poštovanja. Možda je totalni fudbal pregruba fraza za opisivanje Trešnjica, ali svakako da na njihovim mečevima nailazimo na pregršt golova i bitno otvoreniju igru od one koju su verovatno pod zakletvom propagirali (i i dalje propagiraju) Toni Pjulis i Sem Olerdajs.
Nešto sličniji onom klasičnom, ostrvskom stilu, jeste trener Barnlija Šon Dajš. Najveće iznenađenje prvog dela sezone ne kupuje nove navijače golovima sa 40 metara, tiki-takom i elegancijom, već srčanošću i požrtvovanjem poput onog koje je svojevremeno posedovao Džon Meklejn. Za njih važi ista priča, jednostavna ambalaža, bez šara i ukrasa, poslednji tetrapak na rafu ka kojem bi krenula vaša ruka. Bez Dajša sigurnost drugog ranga bila bi neminovna. Ovako, naterao je svoje ratnike da i oni poput Vilisa ’Umru muški’. Bar na kratko – na jedno šest sezona!
Osrednjost je problem, pitajte koga god želite, pogotovo kada tvrdite da ste u nečemu najbolji. Konstantno oživljavanje trenerske starije garde donosi im udobnost mediokriteta, proveren način rada i raspodelu novca po navici. Pokušaj sa Sautgejtom neka proživi Rusiju, pred Englezima je generacija kojoj ovo leto neće biti zenit, sa njim su makar izašli iz začaranog kruga ostarelih menadžera.
Ostali mladi treneri slabo dobijaju šansu. Da li je posredi to što smatraju da će tražiti više, davati manje, nadolaziti duže – nije jasno. Jasno je što neće biti najbolji. Kada vam je najveći uspeh tvrdnja da nikada niste ispali – pitajte Tonija Pjulisa – ili Hodžsonov poslednji dobar posao kada je sa Fulamom ušao u finale Lige Evrope, a zatim u dekadi koja sledi pošteno kaljao svoje ime, onda je šablon poznat i vrlo lako se čita. Englezi nikada neće odstupiti od ostrvskog načina, ma koliko on ispao iz mode.
Tako dobijamo velike uspehe Stouka, deveta mesta u Premijer ligi oslikana na platnu, slavlje Vest Broma u Birmingemu jer niko nije dao toliko malo golova a ipak ostao u ligi, ili pak radost Palasa što je još jedna premijerligaška sezona pred njima. Složićemo se da je ključ za uspeh ostao sa druge strane zaključanih vrata, i možda je u sobi toplo, probajte da otvorite prozor i lako ćete se smrznuti.
Plemstvo nikada nije biralo cenu za sopstvenu razonodu, bilo da osmeh mame ringišpili na vašarima ili odsečene glave. Kapitalizam se poigrao sa kartama, nametnuo osnove tržišta i pomešao usamljene vratove sa vrteškama. Premijer liga preti da postane penzioni fond nekolicine ljudi koji su u njoj ostavili najbolje trenerske dane i i dalje se u njoj vrte u krug. Iako više nisu mladi izgleda da im se dopala vrteška – odbijaju da sa nje siđu. Verovatno neće ni sići dok im se ne zavrti u glavi.
Ako im je stalo do boljitka, neko će morati da povuče okidač i isključi mehanizam. Predugo već nema zemlje za starce.
Autor teksta: Marko Jović
Italijanska Golgota – lament nad nacijom i novi početak
diposportu | 16 Novembar, 2017 07:23
Rekoh jednom da se u suzi krije sve. Bol i radost, znanje i glupost, sve stane u tu kap koja govori više nego nebrojeni ispisani pasusi. Kako da ne pobediš kada je trijumf jedina projektovana mogućnost? Kako da tvoje buncanje besmislica bude glasnije od himne? Pitajte uplakane, neće znati odgovor ali suze će govoriti same za sebe. Uspeli su da jedno „zbogom“, koje je zaslužilo ordenje, oboje u crno.
Italijanski šmekeri ostavili su nepopijen espreso, razočarenje će ih održati budnima. Isto razočarenje koje je prisutno u svakom od nas, na stranu uspeh post-Ibrahimovićeve Švedske i lovorike pobedniku, gorčinu iz šoljice ni mi ne želimo da kusamo.
Krst koji su pokupili produkt je nerazumnosti, nikako fortune i umeća. Jer, kockice koje imaš moraju da garantuju, ako ne jamb, makar kentu, ali to se neće desiti ako bacaš samo jednu od pet. Italijani su imali potencijal, da su prošli pričalo bi se o šampionskim dometima, to je jednostavno posao koji su na Čizmi doveli do perfekcije. Kada god su Azuri izgledali bespomoćno, našli su način da se ružnoćom katenaća proguraju do bine i uhvate pevačevu znojavu majicu.
Ne i ovaj put. Valjda ti se nakon godina opstrukcije igre i gorepomenutog načina pobeđivanja vrati za sve, kao karma koja uvek dođe po svoje. Lament nad nacijom je neminovan, ljudi koji vole fudbal vole i Italiju na Mundijalu, drugačije ni ne znamo da zamislimo turnir. Ali, došlo je vreme za naplatu dugova, metak pravo u čelo generaciji koja to možda i nije zaslužila.
Nije sve ni počelo juče, neuspeh od danas je posledica starijeg vremena. Poslednja titula Svetskog prvaka je vreme priče, 2006. piše na etiketi. I ne dotiče se priča ni promil onoga što je bilo u Nemačkoj, uspeh nije uzrok kolapsa ma koliko želeli da nakarikate ruglo slavlju.
Tadašnja titula je bila propisana receptom, zaslužili su je jer su bili bolji od drugih. Bila je to potvrda decenijskog kvaliteta, zlatna slova na, ispostaviće se, poslednjoj stranici kalča. Kao kada u kafani gazda da znak za poslednje piće te večeri, a tebi je i dalje pun šlajpih – muzika je već dugo kraj tvog stola, uzećeš najstariji viski jer bi sve drugo bilo čudno ili potpuni promašaj.
Kalčopoli je poraz. Farsa koja dovodi do kataklizmičnog obrta u italijanskoj svakodnevici, žurka na kojoj obezbeđenje izbacuje di-džeja i ostavlja ljude da plešu bez muzike.
Možda Juventus nije reper vremena, možda je tuga nastala Interom i Milanom, ali bezrazložna borba protiv samog sebe načini te slabijim, podložnijim da zahvatiš virus. Bakterija namiriše slabost, zlodusi pronađu put bez muke i eto te, očas posla, u postelji sa supom u rukama i toplomerom ispod miške.
Došlo je to spontano, mislili smo da je primat izgubljen engleskim ulaganjem u šou-program, prihvatili situaciju kao obavezni prolaz jedne ere. Da su se Italijani pitali, nikada ne bi bilo tako. Imali su sve mogućnosti da budu najveći, da fudbal bude njihov, ali su uprskali. Nedovoljno vica bilo je u njihovoj zalizanoj kosi, pred kraj storije i previše šminke na odelu sporta koji više voli ožiljke.
Tako nekarakteristično Italijanima, i tako prepoznatljivo za njih. Oni su stvorili pljuvanje na terenu, gigantske derbije, demoliranje tribina, u vremenu kada su Englezi odustali sami od sebe. Opet, prepoznatljivost se krije u nesposobnosti podele moći, halapljivosti za tronom koji može da poseduje samo jedan čovek, samo jedan klub.
Eto vam kompletne zavrzlame, italijanskog Kosovskog boja, krvave situacije bez stvarnog pobednika.
Usledilo je farbanje fasade dok je kuća bila bez krova. Interova Italija i Evropa i Zlatanov povratak su samo neznatno odgodili apokalipsu. Bilo je jasno da se u Italiji više ne igra najbolji fudbal.
I oni su to znali. Onako ćutke, kako to samo oni znaju da rade kad su svesni svojih grešaka, pokušavali su da gurnu realnost pod tepih i pred lice javnosti i dalje izlaze u kreatorskim odelima. A po kući su šetali odrpani...
Uvezli su koloniju Brazilaca, Egipćana, Argentinaca i dali im pasoše, naredili im da vole Italiju i raduju se novoj domovini. Mlađi Kanavaro će se jučerašnjom izjavom zaleteti i na te igrače, ali nisu oni krivi. Oni su posledica, nikako uzrok nemile situacije.
Kineski dolari, koji su najskorije pristigli, samo su začepili dovod razuma u odluke. Lepota poroka nikada nije lepa kao što liči isprva, shvatili su to i Talijani iako težim putem.
Pogrešno rukovođenje i novcem izbeljeni mozgovi nikada ne vode u pravom smeru. Kada ne želiš ni da priznaš grešku to je borba za održavanje na mehaničkom biku.
Šlag na torti je vremešni Ventura, čovek bez ideje što je baš on baš tu. Slepo verovanje sistemu nekada je dobra stvar, ali nikada vas neće dovesti u vrh. Isterivanje jednog istog iz kola u kolo, sa valjanim igračkim kadrom, dovešće vas u sigurnu zonu, ali moć gornjeg doma nećete gledati iz prvih redova. Formacija 3-4-3 kao zaštitni znak Juventusa nije garant rezultata, sve starija poslednja linija neće postati brža ako joj pridodate još dvojicu da krpe rupe.
Videli smo najbolje na Konteovom primeru. Početak u Juveu nije bio lak, uslovio je prelazak iz 4-2-4 u 3-4-3 i delovao revolucionarno. Rezultati su naišli pa za njima i selektorska pozicija. Fudbalski savez Italije nije dao puno razmišljanja oko naslednika, verovao je da će repriziranje sistema biti siguran pogodak, ma ko sedeo sa kravatom.
Nužno zlo reklo bi se. Fudbal nije šablon, sagledanje svih opcija donosi potvrdu od strane javnosti, zlato oko vrata i trofej u vitrine. Uzalud je Ventura naguravao trojicu i petoricu u odbranu kada ih nije štitio ni sa kim. A i kada je to radio, činio je to tako da napad ispašta i bez toga nema golova, a promaja samo menja smer u kome će duvati, pa samim tim ni rezultata.
Njegov impresivni Torino, koji ga je dovukao na mesto neuspeha kao preporuka, bio je sklop genijalnosti Imobilea i Ćerćija i igrača koji su ih nasledili jer je uklapanje u dobar model uvek jednostavno. No model je bio lesterovski, čudo na jedno leto okupano očekivanjima. Sve nakon te sezone 2013/14 bilo je tapkanje u mestu i potvrda proseka, nikako potencijal za jednu od najvećih selektorskih klupa.
I usledio je kolaps, svi smo ga videli, mnogi su bili tužni. Mnogi su to i dalje. Pisao sam kako stvari moraju da se raspadnu da bi na njihovo mesto došle novije, bolje zamene. Tuga je u padu generacije koja je zadužila defanzivno opredeljen fudbalski svet, čeličnom temelju titule iz Nemačke.
Crtica je pored Bufonovog imena, najveći je zaslužio više. Zaslužio je da bude jedini sa nastupima na šest Svetskih prvenstava. Stvarao je istoriju, bilo je pravično da mu i ona izađe u susret. Znate i sami da to ne biva uvek tako, sreća sama bira svoje štićenike, ali žal će ostati vazda kad spomenete njihovu neuspešnu misiju.
Italija je na kraju koji označava početak, posmatrajte sunovrat kao obavezu onih koji su dužni sami sebi. Fudbal odavno nije glavna tema na Apeninima, jedino ovako su mogli da prigrle ono što su izgubili. Gubitak Mundijala za njih znači puno više od jednog izostanka sa turnira, znači da je glava pod vodom a boce sa kiseonikom ni na vidiku.
Izroniće brzo, velike nacije to rade sa stilom, Francuska u Južnoj Africi i prošle godine je najbolji pokazatelj. Imaju prostor i materijal sudeći po garnituri igrača koja nadolazi, nema tu briga fudbalske prirode. Tehničkim stvarima će pak morati da se pozabave.
Verujte mi, Paniniju prvom nije do sklapanja albuma, ali Italija je morala da dobije svoj epilog pre ili kasnije. Ovo je njihova Golgota, silazak sa brda uvek je bio lakši nego penjanje.
Sada su na početku, vreme je da bace kesice sa sličicama i počnu da razmišljaju o nečemu ozbiljnijem.
Znate, kao odrasli, razumni ljudi...
Autor: Marko Jović
Miroslav Đukić – preuska superligaška ulica i razmišljanje pod pritiskom
diposportu | 07 Oktobar, 2017 12:33
Izmiče i devedeseti minut, još uvek je sve prosuto po stolu. Rijazor je na nogama, pogledi su na terenu, ali krajičkom oka usmereni i prema nebu, ka silama i bogovima i svemu u šta želite da verujete kada vam je potrebna pomoć. A onda, kao da je neko uhvatio poglede s tribina i upakovao ih u trenutak. Kao kakvom magijom, Nando dobija loptu na ivici šesnaesterca, vara telom Hozea Serera koji iako je krenuo do obližnje prodavnice ćurosa zaboravlja sa sobom da ponese i nogu preko koje protivnik uspeva da se saplete.
Penal. Sve se svodi na jedan šut. Najbolji pokazatelj surovosti fudbala, sezona koja staje u manje od sekunde. Decilitar vode u čaši koji zauvek ubija žeđ; promaši usta, i nikada ti ni galoni neće pomoći da se napiješ.U tom trenutku, ne traži se najbolji izvođač, donesite nam snagu u stomaku i nešto niže, to će nam podići pehar. Brazillski majstor Bebeto nije imao to u sebi, Donato je hteo da se zaleti sa klupe, ali pravila igre to ne dozvoljavaju. Lopta je u rukama koje se ne tresu, rukama koje su kršile i lomile sve pred sobom tokom cele godine.
Komandant odbrane, igrač koji je nosio Deportivo na leđima, a i na gluteusu, do situacije u kojoj su. Miroslav Đukić želi pečat na svom dokumentu karijere.
Hladnokrvan i miran, kao tokom čitave karijere, veruje onom odozgo, veruje sebi. I svi veruju njemu, makar svi žele tako da misle. Nešto preko 32 hiljade navijača čekalo je ovaj trenutak 88 godina. Svestan pritiska i zasluga, u glavi i u nogama je samo misao – „zaslužili smo ovo“. Rijazor ćuti.
Zalet koji je težak nezaborava, šut koji imaš jednom u karijeri. Lopta plasirana umalo po sredini gola, golman Valensije lako izlazi na kraj sa njom. Ruke su na glavi, Depor je ostao bez titule i u neverici dok Slepi miševi lete po terenu kao sumanuti slaveći premije od Barselone ili samo činjenicu da su baš oni sputali nesuđene šampione.
Nazovimo to penalom karijere, trenutkom koji Đukić nikada neće zaboraviti. Trenutkom koji mu možda neće zavrteti karijeru u određenom pravcu, ali će zasigurno u njegovoj glavi otvoriti vrata budućem zanimanju, pokazati mu da ima u sebi ono što je potrebno da bi predvodio druge.
Vući ekipu iz kola u kolo iz poslednje linije nije lako, skoro svi koji ovo pročitaju ni danas ne bi uhvatili Romarija dok kaska da vam ugura loptu u mrežu. Ono što je još teže jeste igra pritiska, sakriti suzu kada te sve boli, podići glavu kada je svi žele na panju. Kao tada protiv Valensije, tada kada je glava teža od nakovnja, a pogledi s tribina tope čelik.
Nekoliko sezona kasnije, preći će Miroslav baš u zloslutnu Valensiju, ali u glavi dugovaće titulu Korunji. A onda će u sezoni 1999/2000 stvari doći na svoje mesto, Super Depor će podići pehar Primere, proživeti san najvećeg grada u Galiciji i olakšati isti dobrom duhu umalo-šampionske generacije.
„Ima Boga, oni to zaslužuju. Sada mi je duša mirna.“ , sve je stalo u dve rečenice Miroslava Đukića, sva pravda i nepravda, sav život i sva karma.
On će krenuti dalje, zameniće štucne odelom, da ispravlja greške drugih dok stoji kraj terena i ne dozvoljava da mu se ponovi sumorno veče iz devedeset četvrte.
Trenerski put je kao i igrački, posut takvima. Dobrog od lošeg odvaja mogućnost da ih zanemariš i iz njih shvatiš greške. Đukić je tapkao tiho stičući ugled u Srbiji i u svetu, bez galame i grljenja zasluga. Prvi mandat u Partizanu je labudova pesma Partizanovih godina, zaglavlje Partizanove dominacije koja je usledila. Sjajna selekcija igrača zajedno sa Ivanom Tomićem od Crno-belih je napravila srpski stabilan i evropski aktivan klub.
No, njemu se nisu pisale zahvalnice, nije ih ni tražio. Kajmak su pokupili Jokanović i Stanojević zasnivajući igru na temeljima iz 2007, na igračima koji su dovedeni u tom periodu. Ne razumite me pogrešno, oni su odradili odličan posao, pričam o glasnoj tišini Đukićevog rada.
Godine po Španiji dokazale su njegov potencijal, imena koja je vodio i fudbal koji su njegove ekipe igrale je samo za pohvalu. Ali - uvek mora postojati neko ali ako želite da prodate intrigu – u Srbiji je pobeda obaveza, nema vremena za pravljenje igre i verovanje lepoti. Srbin se kune u rezultat i želi najgore oponentskim bojama, nije im bitna igra dok god titula džedži u vitrinama.
To liči na murinjovsko shvatanje sporta, ali banalnije je od toga. Partizan ove godine traži sebe, Đukić je odličan trener, ne sumnjate u to. Naleteo je na nikad bolju ekipu okupanu očekivanjima, pritisak je nešto sa čime je naučio da se nosi onda kada je uzeo bubamaru u ruke u poslednjem kolu Primere, ono što je naučio da pobeđuje petnaest sekundi nakon tog trenutka.
U Superligi ti uvek nekako manjka vremena, svi žele pobede i žele ih odmah. Pogrešite nekoliko puta i opet osluškujete panj, ulica je preuska da biste izmanevrisali kamionom. To su mišljenja nedoraslih, možda sam subjektivan, ali cenim Đukićev fudbal, igru na golove i dva napadača, probojne bokove i ulaske iz drugog plana.
Adaptacija na domaće prvenstvo zvuči lako ali kompleksnije je od uloge Valensije ili Valjadolida u Španiji, imperativ tri boda iz nedelje u nedelju podiže vam radnu temperaturu do ključanja, teško je razmišljati hladnom glavom kada je mokra od znoja, a ne možeš da dođeš do vazduha.
I opet, zanemarujemo nerezultatski rad, drugo poluvreme u Švajcarskoj i prvo protiv Dinama. Dovoljno evropski izgledali su u obe situacije, previše srpski u poluvremenu koje je zatvorilo dosadašnji tok evropskog puta. Zaboravite Dinamo, to je nedostatak hrabrosti, vruća glava i manjak iskustva.
Partizan ima potrebne sastojke ali mora brže da ih meša, na putu su da im čorba iskipi ukoliko ne iskoriste reprezentativnu pauzu za sipanje u lonac. Superliga je prelako takmičenje za beogradske blizance, prvi put živimo da ih gledamo istog četvrtka i iste nedelje, to udara kontru očekivanosti rezultata.
Dok Zvezda nekako umešnije pliva, sa nešto manje pritiska jer dolaze sa pol-pozicije drugoplasiranog od prošle godine i u grupi Lige Evrope sa favoritima i nefavoritima, Partizan i dalje nosi teret šampiona ispraćen prejednakom grupom u istom takmičenju. Verujte težini istih utakmica, lako će vas zafrknuti.
Đukić će prevazići krizu, pokazati od čega je satkan. Pokazaće da su ono ispod stomaka i snaga na leđima i dalje prisutni, kupio je dovoljno vremena za svoje planove. Kada ih sprovede u delo, opet će uzeti loptu. Ovaj put će je dodeliti pravom igraču, a ovaj će doneti slavlje.
Dok stadion ćuti sa osmehom, a njemu je ponovo mirna duša.
Autor:Marko Jović
Bajern i Karleto – nenaučena istorija i italijanski gospodin
diposportu | 02 Oktobar, 2017 07:33
Zvrčke su fudbal, nije kontroverza juče ušetala u skromni dom ovog sporta. Istorija nekako uvek okrene krug, počne ispočetka kada smatra da bi neki korak trebalo ispraviti, kada primeti da je oni koji su je živeli nisu dobro naučili. Svaki put, vrati se sve okrutnija, gnusna grimasa na njenom licu nestane tek kada nagura žrtve u voz za bolje sutra.
Ni dva rata neće oslabiti Nemce, Rusi će skupiti ljude dok se zemlja raspada, Ameri će preći preko svake afere zvala se ona nameštanjem glasova ili pukom erotikom... Nacije kojima je u genetskom kodu zacrtano da se ubrajaju u patricije čitaju knjige iz sopstvenog arhiva dok ne shvate gde greše, to se ne menja ni kada ćerka Herodota upliva u nepolitičke vode istih poseda.
Tako su tu negde između istorije i lekcija onomad protutnjale i devedesete, nekome na ivici noža, nekome u plesu na ruševinama zida. Posledice možete da dodirnete, pobednici su oni koji dodirom iste guraju u provaliju.
Nije drugačije ni kada se lopta kotrlja, isti spisi se čitaju i za stolom kraj travnjaka. U otadžbini Paulanera i vrhunske kobasice, devedesete su ostavile slova, tvrdoukoričeno sećanje na mogućnost da sve može da krene po zlu.
Beše jednom jedan FC Holivud... Gledajući Bajern sada, nasmejali bismo se tvrdnji da je putujući cirkus nekoliko godina odsedao u Minhenu. Dubljenja na glavi, preljube i svađe, kao Zadruga u malom, dok se usputno pika lopta. Nabrajati ispade bilo bi preteško, par klikova po internetu otkriće vam o-tako-mračne-ne-tako-tajne Mateusa i drugara (pronaći ćete i sjajan tekst Marka Prelevića, ukoliko vas taj period kopka), ostaviću vam to zadovoljstvo da se malo poigrate. Sve zbirno, bilo je pomalo fudbalski, previše sapunasto.
Ali, izrodilo je Bajern.
Dugačak je to bio put, testiranje sebe i ljudi oko sebe, menjanje igračkog kadra i politike poslovanja, sve je moralo da se menja. Znate kako to ide, teško je poverovati sopstvenim rečima ako ih publika smatra scenarijom, a ni vi niste u potpunosti sigurni šta to izgovarate. A onda, potpuni preokret, dve hiljade desete i najstabilniji klub sveta. Nula celivanih kraljeva sapunica, nula tabloidnih fijaska i istorija koja se mora ponoviti. Zaboravite FC Holivud, ovo je samo nov stadijum preslišavanja samih sebe kod Bavaraca. Od Montipajtonovaca iz devedesetih naučili su najvažnije, zatvorili su mečku u kavez - neće taj vragolan hodati po korzou i urlikati na naslovnicama. Dalje spoznavanje grešaka tek je na tapetu.
I dođosmo do suštine, nije Karlo Anćeloti ni prvi ni poslednji koji će stradati bez krvi, nagrađivani lipicaner koji je izbačen iz štale jer su fekalije podmetnute u njegov boks. Fudbal se uvek vodio logikom seniorata, kada ne ide, poglavica je taj koji predaje perjanicu. Pleme će se smiriti kada se završi halabuka, mala iskra neretko zapali sav kukolj koji je pretio rodu pšenice. U Minhenu su dovoljno iskusni da shvate sopstvene greške, pojavljivanja u žutoj štampi su za nedovoljno uspešne, preuspešni se zamaraju skupljom literaturom. Anćeloti je pao pod prkosom, okretanjem vodenice u suprotnom smeru usled pogrešne struje. Niko ne očekuje od mirne kontinentalne reke da poplavi vikendice, čak i kada okean najavljuje cunami. Cifre i leto pojeli su mir u Bavarskoj zajedno sa kiflama, najednom više ništa nije moglo da se posmatra mirno. Nisu oni srljali ni za proglasom najmoćnijih u branši, nisu tražili ordenje, ali čoveku sujeta proradi kada se milioni zavrte, bio on Arijevac ili kakav istočnjak.
Pogrešno je tražiti krivca, traćiti vreme na razglabanja o Levandovskom ili Vidalu kao vođama ustanka, te priče potiču sa istih mesta kao i one nakon smene Ranijerija. Krivca nećemo naći, takvi se dobro zabašure znanjem u nogama i povezom preko usta. Ovakve situacije vuku korene odvajkada, nije ih stvorio moderni fudbal, on im je samo omogućio da prosperiraju, pronađu utočište i podignu komplekse moći. Urotljivi igrači, mirni dok je lice u fokusu kamere, obradovaće se okrenutim leđima zakletog im neprijatelja, bio on u odelu ili u kopačkama. Teri i Lamps su propisali šifru Merkur igrajući šah sa Viljaš Boašom dok je on igrao mice, ostavili je u amanet svakom narednom Spartaku, spremnom da okupi vagabunda i protivnike forme i šablona i povede ih u ustanak.
Nešto je bilo trulo u sistemu, Karlo nije mogao da se izbori sa problemima koji su ga okružili. Uzalud hladnoću sprečavate zatvaranjem prozora kada grejanje ne radi, a i pogledi ukućana zamrzavaju.
Igrači su se osetili inferiornima spram ostalih, nije tajna da je jedini cilj Liga šampiona. Diktatura u Nemačkoj za njih je odrađivanje posla - na to nećemo trošiti ni pukovnike, a kamoli generale, misliće u Bajernu. I biće u pravu, sezona za sezonom okupane su pivom u maju, iako su svi već bili mokri sredinom marta, u lošijim izdanjima aprila.
Ego ekipe je povređen odlaskom vođa, silaženje sa scene Ćabija Alonsa i Lama deluje im kao bacanje puške, siguran znak da je zenit prošao i da je ušati pehar dogodine nedostižan. Bez samopouzdanja i vere u uspeh koju su imali promena je bila nužna. Desila se gde je to svako očekivao, slomila se na čoveku koji je to najmanje zaslužio.
Igre potiču i zavise od trenera - pobede su ekipne, za poraze se obratite čoveku kraj terena, to je prva stvar koju ćete čuti na seminarima za licencu. Ovde, igra je bila oruđe većine, način da se uputi kritika sistemu i stavi uzvičnik pored tvrdnji da se traže promene. Igrači ne traju dugo, neće im niko zameriti želju za trofejima kada su na vrhuncu snage. Ali, zapamtiće odnos prema Karletu, onome koji je doveo fudbal do njegovog apeksa, onom koji je gledao – a gleda i dalje – tri koraka ispred protivnika, tri poteza posle proslave gola. Najteže je protiv krda, sateraju te u ćošak i ostaneš bez opcija. Anćeloti nije dopustio da bude pregažen, otkaz neće ukaljati kravatu i najfinije odelo, mesta na klupama će uvek biti za njega. Ovo je Bajernovo krivokletstvo, pogrešne reči na pravom mestu dok listaju stranice devedesetih.
Ni oni neće puno patiti, Nemac ne dopušta da ga izjedaju sopstvene odluke, kroz šačicu godina videćemo ih na krovu Evrope, to mu dođe kao obaveza, obala nakon što je brod preživeo oluju.
Dobili su slobodu i prostor za promene, znaće oni to da iskoriste. Karla ćete gledati u Milanu od leta, logičan sled i kraj na jedinom ispravnom mestu. Obradujte se Rosoneri, ovaj čovek će vratiti klub na pijedestal fudbala. Ono što smrdi u ovoj naizgled cvetnoj epizodi je surova istina. Mogućnost da fudbaleri smenjuju trenere, namerne loše igre (ne pravite se da to niste videli) i bojkot grupe koja sama odlučuje o sebi. Nazovite to modernim ili metamorfozom sporta, ne ide na dobro. Sve što se dešava jeste produžena ruka budućnosti, slika sezona koje su pred nama.
Karlo Anćeloti je lice fudbala koji menjamo, lice na koje će godine staviti Nejmarovu masku.
Premoćni fudbaleri neće poznavati autoritete, dovoljni su sami sebi dok su milioni pod pazuhom. Istresanje na najjačem može da liči na obeležavanje teritorije, ali setite se ko i kako obeležava.
Ne volim pisanje uz vetar, kao da neko duva slova sa papira jer ne menjaju ništa iako su tačna. Ne brinite o utočištu fudbala, taj zevzek neće izgubiti bitke koje su pred njim sve i da dođu silniji od milijardera.
Knjige se dele po tomovima, a istorija na naučenu i ponovljenu. Bajern će se sećati Holivuda dok ne propeva neku drugu, veseliju pesmu. Nisu oni krivi, kriva je podela. Priča o jednom Karlu neće ostati nedovršena, pisac je već do guše u poslu dok priprema sledeće poglavlje. Italijanski namazanko spreman je da učini ono što bi najviše voleo, prošetaće najlepše odelo pred milanskim primadonama. I one će ga slušati, jer tako zapravo treba da bude – tako jedino sme da bude. Ao se ne zaputi ka jedinoj ljubavi, znajte da smo daleko od poslednjih stranica. Kapućino i tužna kancona zatvoriće knjigu, ali o trenutku sklapanja korica ne odlučuju oni koji još uvek preturaju po arhivu i čitaju sopstvene.
Stari šmeker ima još toga u svojoj šoljici, nepristojno je ranije ustati od stola.
Autor: Marko Jović
Košarkaši Srbije – vodič za život i trofej sjajniji od zlata
diposportu | 20 Septembar, 2017 09:55
Uspeh je pipava kategorija, garancije za njega ne daje vam ni spuštanje niz dugu. Tu na uputstvima kako do istog doći, pronaći ćete sastojke. Isticaće se redom prstohvat talenta i dašak sreće, a zatim ćete, onako opijeni idealom znanja, umeća i fortune, okrenuti papir kako biste iščitali recept do kraja. Na drugoj strani nećete naći nijedno slovo, ali biće vam jasno. Uvidećete tek po koju kap, kao odnekud zalutalu na hartiju, ipak dovoljno snažnu da istakne srž. Znoj ili suza, nikome nije ni važno, kap je poenta. Naklonite se do poda, zaslužili su to - naši košarkaši su lice i poleđina ovog papira u praksi.
Sumnja nekad može da bude najgora stvar na svetu. Lastiš sa granicom prihvatljivog u Srbiji je jedan od tri obroka, pranje zuba kad se probudiš, nužno će se desiti. I onda ti liči da si dobio razlog da sumnjaš, mogućnost da budeš najglasniji, jer je, jelte, to odraz moći i intelekta. Sport je za svakoga, to mu je najbolja i najgora osobina. Svako će biti najpametniji za svojim stolom, neumesan iako to ne primećuje. Milion priča o igračima koji nedostaju mogu da završe samo na dva mesta – ponovo u ustima koja su ih izgovorila ili u vrtlogu wc šolje. Batalite prazna razglabanja, nepristojno je prema momcima. Svaka takva reč je uvreda za uspeh, šamar preko usta uplakanom Lučiću, Bogdanoviću...
Nije ovde reč o internet „patriotama“, trošenje tastature na to je trošenje ne samo mog vremena. Pogledajte u košarkaško nebo, zato smo tu. Dobili smo dvanaest novih šampiona, njihove zvezde su tek počele da sijaju. Duvanje onih koji su ih ikada nazvali mediokritetima neće ih ugasiti, takvi ne bi ugasili ni sveću. Nismo dobili razlog za dalju nadu, pred nama je potvrda kvaliteta. Srbija je postala merna jedinica za košarkaško-dobro, za brzinu prolaska lopte kroz obruč. Sistem je postavljen da dominira, još dugo će trajati naš medeni mesec. Aleksandar Đorđević je dokazao klasu po ko zna koji put, vođa radova koji ispunjava nacrte do perfekcije, vidi kako će biti postavljene stolice u sobi za sastanke dok blene u kotne linije. Njegov pečat i potpis miruju na receptu uspeha, tamo negde na dnu one strane bez slova.
Prigrabili su ono čime se uporno hvalimo u svakodnevnom životu i pretvorili ga u stvarnost. Dok sedite u kafiću, ispijate espreso i tupite o srčanosti i hrabrosti nacije, imaćete pokriće, ogradite se košarkom, bićete gazda za stolom. Reprezentacija je u Turskoj bila antiteza sama sebi, nedokučiva enigma svakom ko nije dovoljno upućen u košarku. Sale Đorđević pobeđuje planovima D i E, vađenjem razumnih rešenja iz pozicija kada i ako krene po zlu. Stvorio je sistem sigurnog uspeha, nešto kao nemački garantni list kada govorimo o fudbalu.
Germanska poslušnost i srpska škola košarke, ja bih dopustio sebi da duel protiv Amerikanaca gledam kao meč gde imamo šanse. Nebitno u kom sastavu naši nastupaju, dometi su pomereni, svetske reprezentacije su smenile generacije, nosićemo ponosno breme favorita na narednim takmičenjima. Više nije važno ko će znojiti dres, verujte da će svaki novi igrač u crvenom izgarati na parketu do suza.
To je smisao koncepta, nema većih od ekipe. Posredi je dugogodišnji trud, kada na nečemu radiš toliko dugo siguran si da ga povetarac neće srušiti. Reprezentacija deluje kao sigurna luka za velika dela, hvala im što su nam dopustili da bilo šta svojatamo i uspehe doživljavamo kao sopstvene.Nikada srebro nije sijalo snažnije, sviđa nam se slabiji odsjaj koji je pozlaćen ponosom. Uživeli smo se u drugo mesto, shvatili smo postolje kao uspeh malog čoveka. I opet rizikujemo da ih na taj način uvredimo, oni su za nas ipak najbolji u Evropi, nećemo to dovoditi u pitanje. Učinili su srebro našim, naterali nas da prihvatimo da je naše koliko i njihovo. To su učinili jer su veći od ostalih, vođeni pravim primerima pokazali su veličinu. Velika je košarkaška Srbija, u odnosu na druge kao slon naspram miša, kao Bobi Marjanović naspram, hah, pa svakog od nas...
Pokazali su da je put do ostvarivanja snova od nas udaljen koliko mi zacrtamo, da su metri koji nas dele samo naše želje i istrajnost, mogućnosti zavise samo od nas. Upleo sam se previše u neku drugu tematiku, rekoh na početku da je potrebno i znanje, pridržavajmo se i toga da se ne bismo strovalili naglavačke.
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo će opet izneti neki drugi igrači, ne budite kivni na košarkaške organizacije, pokazali smo da nam retko šta može predstaviti problem. Od zlata nas je delilo toliko malo, MVP prvenstva neće ponoviti onakvu partiju na nekom finalu još dugo vremena. Slovenci su imali zvezde na svojoj strani, potkovice ispod znojnica i zečije šape po džepovima torbi, ovakvo prvenstvo se dešava jednom za ekipu koja dolazi sa margina, popričajte o tome sa Karagunisom i Zagorakisom. Na našoj strani je bilo sve sem toga, ali ta prevrtljiva gospa Fortuna uvek nađe pravi trenutak da izabere baš tebe za njenog štićenika, to nije ni za razmatranje. Za najsjajnijim odličjem nemojte patiti (ili patite kratko, svima nam je teško palo, zaslužili smo i da na kratko budemo tužne jer smo bili toliko blizu), uzećemo ga kada bude sijalo još jače. Tada svetu neće pomoći ni ujedinjeni Dragići planete, ni bezbroj tajvanskih i brazilskih sudija, niti šutevi sa parkinga i iz supermarketa, vratićemo se jači i osvojićemo sve!
Kada se to desi, prepustite se euforiji. Ne tugujmo predugo, momci su postigli sjajan uspeh, ostaće u knjigama. Radovali biste se da ste sami ostvarili ovo što su oni, pružimo im podršku za naredne bitke. Njihov uspeh će se čuti na terenima za basket, dresovi Jovića i Mačvana govoriće sami za sebe, spominjanje Bobinatora i Štimca pre nego Lebrona je trofej veći od svakog zlata.
Obrišite suze momci, vaše vreme tek dolazi!
Autor: Marko Jović
Srbija – širok osmeh sa premalo opcija i verovanje rezultatu
diposportu | 07 Septembar, 2017 16:20
Držite se čvrsto za uspeh, ne želimo da nam pobegne, ionako nam retko dođe u goste. Bolji smo od protivnika, ali da li smo dovoljno dobri baš ovakvi? Lako je verovati pobedi, govori tako slatko da ni ne možete da posumnjate. Ali, kad pobeda ućuti a patriotska injekcija pusti, na terenu će i dalje plesati realnost. Ne zamajavajte se glupostima, stižemo u Rusiju bez razmišljanja, verovanje u baksuzluke su za nekompetentne. Šta ćemo raditi u Rusiji? Pitajte sledeće leto, dotad uživajte u zaboravljenim osećanjima.
Opet se vraćam na realnost, ona nam je odlična dok god je gledamo minimalistički. Dobili smo sve ono što smo tražili, sve što smo priželjkivali dok smo izgovarali talase ne-baš-lepih reči na račun fudbalske reprezentacije tokom decenije koja je iza nas. Rezultat, Svetsko prvenstvo, plasman kao jedini cilj. I ništa više od toga i ne sme da bude prioritet, makar dok se lopta kotrlja na ovaj način.
Dablin je reper naših mogućnosti, odraz onoga što jesmo. Bez kakve zamerke, uspesima i konjima dobijenim na poklon nećemo da razdvajamo usne, od ovoga više i ne možemo da imamo.Lepo je biti u povorci koja slavi, iz nje se izlazi teško jer je prevelika gužva. Tamo u masi nema realnih, realnost je za slabiće i one koji ne vole državu, tu ćete se bar toga naslušati. San je prelep, ne dopušta se javi da pomrsi račune.
Java je puno surovija od naših kvalifikacija, euforija maže oči, ne vidimo dalje od Rusije prekrivene srpskom zastavom. I paradiraćemo, slaviti jer je to jedino pravilno i jer iskreno tako osećamo. Prvi smo u grupi, sve što nas je dovelo na tu poziciju, sve je potpuno zasluženo. Bolji smo od grupe, to dobro znaju i Irci i Velšani, ne pada im teško borba za drugo mesto. Grupa nije bila laka, pustite te priče. Možda neatraktivna, ali nikako laka. Niko ne voli da mu je svaka utakmica istog intenziteta, mi smo dobili baš to. Šačica ekipa sličnog kvaliteta, nezgodni temperamenti i najjači najslabiji u Evropi (zanemarimo bar na sekund kvalifikacije Luksemburga zarad poente). Dokazali smo da smo najbolji u svom rangu, pitanje je višeg nivoa, kako plivamo u bržim rekama?
Niko nam ništa nije poklonio, ali mi odavno više nismo ono za šta se predstavljamo. Ne tražite lepršavu igru, od nas je nećete dobiti. I to je ok. Ne sme da nam smeta dok god dobijamo jedino šta tražimo. Ali, opet ću reći, ne zalećimo se. Nismo još ni u Rusiji a već osećam srpsku tenziju ispraćenu pritiskom i preterivanjem. Bar smo nedavno videli sa mladima kako to rezultira.
Gledali ste sve kvalifikacione utakmice, skinimo kapu Muslinu za povraćenu nadu u boljitak i hemiju koja se oseti čak i ako džedžite negde van stadiona i ne gledate utakmicu. Na zalaganje bi bili ponosni i Nemci, na organizaciju Englezi – fudbalski disciplinovani Srbi, očigledno i to postoji, to je muslinovski način. Ono o čemu ja pričam krije se nešto dublje, kada bi pričali Španci i Brazilci bilo bi na površini.
Kod nas je zakopano ispod iskopanih osećanja neverice i prvog mesta. Ne želim o lepoti fudbala, već o koncepciji. Igra bez šmeka je dovoljna dok god donosi osmehe posle utakmice, igra sa samo jednom idejom nije ni tad. Kada skinete ružičaste naočare videćete samo jednu opciju, preuskost u igri i odsustvo plana B. Zamaskirano je to željom i htenjem, da to nemamo ne bismo bili ovde.Čekajući Tadića. Sudeći po viđenom to je parola. Protiv prosečnih i može da prođe, ali na višem nivou potrebna je nadogradnja, otvaranje novih vrata i prilagođavanje protivniku, a ne slepo verovanje mošnicama koje garantuju uspeh. Viši ešaloni ne trpe bukagije, takvi kod njih stoje na vratima i ne puštaju druge da uđu na žurku.
Želim da gledam šire, ostavljam prostor za napredak, do narednog leta svašta može da se promeni, po starim statistikama makar dve vlasti u Srbiji, pa ćemo verovati i reprezentativnim promenama. Sigurno je da nam treba nadogradnja, svi smo videli sakrivanje defanzivnih rupa Tadićevim izmišljenim pasovima, Mitrovićevom glavom i leđima, Matićevom klasom - tu nema izdvajanja. Uvek će biti reči o kakvom sistemu, verovaćemo u njega dok god pobeđujemo Irske i uzimamo bodove sličnima sebi. 3-4-3 kao recept za rezultat, liči na solidno, miriše kao da mora bolje. Ne verujte da smo Konteov Čelsi, oni treniraju svaki dan zajedno.
Treba nam spajalica za strane koje štrče, samo jedna nit koja će pozlatiti izvezeno. Srbija deluje predefanzivno za nekoga ko je negde najbolji, bez previše ideja za nekoga ko se hvali maštom. Daleko od toga da nemamo opcija, korak koji nedostaje je da ih neko ugleda.Šta ćemo kada se pobedi osuše usta pa prestane da viče? Ili kada pred nas stanu oni koji su zaduženi za fudbal, makar na ovom svetu... Tu nam manjka načina, ideja i rezervnih sistema. Hemija je pola puta do uspeha, ona čuva tajnu rezultata. Selektor je taj koji će smisliti opcije, nemamo razloga da sumnjamo u njega, dao nam je skoro sve (skoro sve jer ćemo uvek imati neke nove zamerke i neke nove želje), prihvatamo njegove poklone.
Napravili smo ekipu, nada postoji da će u Rusiji biti mesta i za jednog od najboljih – Milinković-Savića, ali to je posao za stručnije od nas škrabala. Nedostaje nam onaj drugi šablon, odgovor na pitanje – šta ćemo kad ne ide? Uzdajte se u vreme, ono je neretko najpametnije.
Ovako, na putu smo za carski dvor, želja, radost i euforija su naše gorivo do tamo. Da bismo tamo bili aktivni, moramo pronaći još jedan izvor energije. Ne želimo da naše veselje deluje kao osmeh dvorske lude zato što uveseljava kralja. A opet, to je samo luda...
Do leta se osmehujte, imamo zašto, ostalo je malo do trenutka kad ćemo objaviti da i zvanično opet skupljamo sličice. Cilj je ostvaren, ne zaustavljajmo se tu već postavljajmo novi. Svetsko prvenstvo u Rusiji nećemo osvojiti, niko nije lud da u to veruje, ali može biti temelj za neka naredna.
Zadovoljite se novim starim osećanjima, i ne brinite se. Opet ćemo negde pobediti, tek smo počeli ponovo da budemo veseli.
Autor teksta: Marko Jović
Nejmar – pobeda novca i brazilski san
diposportu | 17 Avgust, 2017 07:04
U senci je uvek hladnije nego na suncu.
Kada su ti njegovi zraci jedini izvor energije, krošnje oko tebe su tvoji najveći neprijatelji. Zalud sve pare štampane u sopstvenim fabrikama, one su mamac ali ne i poenta. Desetka na leđima u njegovim očima skuplja je od miliona. Porodica je iskrojila novu destinaciju, banka za oca i sina ne predstavlja isti pojam. Junioru je važno samo da igra, da bude najbolji, krivite ga ako ga ne razumete. Možda je mesto pogrešno onome ko će folirati fudbalsku romansu, ali dobro je koliko i svako drugo dok god su cilj i uloga isti. Kada čekaš, nije ti važno gde to radiš, važno je da dočekaš.
Ovo svi znamo, verujem da se dele flajeri i u porodilištima – bomba je pukla pre dve nedelje, Nejmar Junior je najskuplji fudbaler ikada. Utisci su svima na mestu, ali daleko od toga da su se slegli. Da, utočište je Pariz. Da, nafta, milioni, kamioni. Ne, nisu ga time kupili. Nejmar je krenuo poznatim brazilskim putem, krenuo je po laureat najboljeg.Čovek koji bi u svakom drugom filmu bio glavni lik, najsvečaniji gost na svakom drugom banketu, godinama je morao da se zadovoljava manjim aplauzima i Oskarima za sporedne uloge. Porušio je jedan san, ali ko će ga kriviti kada juri za svojim, tome nas roditelji nauče čim počnemo da shvatamo šta nam govore.
Dobio je svoj tim, mesto da pokaže da li je dobar koliko misli. A jeste. Videli smo to i sami samo smo sklanjali pogled veličajući i dižući kilometrima iznad drugih skoro sveti dvojac najboljih na svetu. Drugačije i nije moglo, zadužili su fudbal i gledaoce, dok god oni plešu svoje najbolje korake, ostalima preostaje samo da čekaju. Ali, Mesi i Ronaldo više nisu mladi, ma koliko nam to čudno zvučalo. Sigurno da ima još vrhunskih sezona u njihovim nogama, ali temelj za novog najboljeg treba zavrteti u mešalici.Trenutak je pravi, u to nema sumnje. Ambicije kluba i igrača su slične, imaju iste stvari i nemaju iste stvari. Za Parižane cilj je Klempavko, isplativost miliona i pobeda novca posle toliko vremena. Nejmar ima trofeje, zna kako ih osvojiti, uzda se u samog sebe, nada da su Barsine titule jednako njegove koliko i Mesijeve. Sada prvi put stoji sam za miksetom, žurka je u njegovim rukama.
Miris novca nam gura crva u jabuku. Cifre deluju kao testiranje digitrona, igra malog deteta sa brojevima koje prvi put vidi. Fudbal je taj koji ispašta igrarijama. Cene su otišle u nebo, titule se ne osvajaju taktikom već punim šlajpihom ako pitate Al-Kelaifija i hiperbolizovani svet. Svaka pobeda Pari Sen Žermena u sezoni koja je pred nama biće pobeda klase, ali ne radničke kao što je to godinama bio ideal života. Ne, biće to pobeda izrabljivačke, potrošačke klase. Onih koji zarađuju na nemilosti drugih, zatim kasnije kupuju Nejmare, obećavaju Mbapee i nazivaju se izabranima i šampionima.
Sve je to posledica istog takvog društva, ali to je tema za kompetentnije. Fudbal je došao u doba sopstvene neminovnosti, igra je prestala da bude igra ulaskom preimućnih. Biznis nameće numerologiju, u ruke trpa novčanice dok ti na terenu uzima dušu. Nejmar je obaveza, sigurna kupovina koja vraća novac, a doneće trofeje. Vlasnici ne žele da se ograniče na teren, novac će im zauvek ostati važniji od pehara, odličja samo ubrzavaju profit.Zato je transfer bio potreba, prelomna tačka fudbala koji je morao negde da se slomi nakon godina uvlačenja u bestežinsko stanje. I sami smo navikli da se frljamo milionima, cifre koje su prethodile Nejmarovoj izgovarali smo sa lakoćom, kao da su u udžbenicima matematike još od osnovne škole. Sport se strmoglavio, upao u sopstvene kljuse. Izvući će se taj dopadljivi pokvarenjak, ne sumnjajte u to, kvaka je u porazu koji je sve sem trenutni.
Fudbal će se prilagoditi, ali da li će i ekipe? Svakako da će oni najmoćniji skinuti prašinu sa svojih zlatnih odela i bez po muke zaigrati na istom balu kao i PSŽ, ali sudbine nedovoljno velikih vise o koncu, ne smesta, ali vreme istanjuje niti, Liga Šampiona po formatu Evrolige, govori sama za sebe.Dosta o biznisu, Nejmar je otelotvorenje brazilskog sna, lik sa bilborda koji je tamo, a i u bazenima, hotelima i automobilima zbog fudbala. Idol svakog malenog Brazilca koji kroz prašinu favele tutnji u žutom dresu sa njegovim imenom. Tamo makar svi žive za to, lakše je biti na nišanu paparaca nego na pravom nišanu. Stoga je i obožavan, mada je to situacija sa skoro svima koji uspeju iz bede brazilskih blokova, novac te lako zaslepi ali nikad (ili bar retko) dovoljno da zaboraviš na igru koja te je dotle dovela.
Zbog toga je fudbal njihov koliko i engleski, koliko i nemački od kad je rezultat važniji od lepote. Oni znaju da ga vole, znaju da mu se zahvale i uzvrate za sve što im je podario. Nejmar će biti najbolji, titula je predugovorom njegova već nekoliko godina, on čeka da počne da teče njegovo vreme. Pariz je za njega mesto dokazivanja i ništa ga neće sputati u nameri koliko god da mi sve posmatramo kroz novčani zeleniš.
Novac je prioritet ocu, ostvarivanje roditeljskih neuspelih snova kroz sina, standardna priča za koju vam ne trebaju novine da biste je razumeli, osvrnite se oko sebe i setite se poznanika, lako ćete se složiti sa mnom. O Barseloninom gubitku ne vredi trošiti reči, teško je nadoknadiv, ali ništa nije toliko nenadoknadivo da 222 miliona ne mogu da povrate osmeh na lice. Izmisliće se dobra zamena, Kutinjo i Dembele deluju kao sličan recept za jednak uspeh. Katalonci su u sigurnoj luci, gurajte ih u provaliju koliko vam srce želi.
Situacija bez gubitnika reklo bi se, i opet smo u krivu. Možemo nazivati sve strane pobednicima, ako gubitnik i zvanično postane fudbal, svi smo izgubili. Na pomolu je nova era, da li će ona biti Nejmarova ili će se zvati po novčanicama ostaje nam da vidimo. Jednom rekoh da su nam ukrali fudbal, ne bih da budem u pravu...
Autor teksta: Marko Jović
Čikago Fajer – Amerika i tihi genije Veljko Paunović
diposportu | 14 Jul, 2017 14:25
U Gradu vetrova počelo je drugačije da leluja. Neka čudna srpsko-evropsko-američka Košava zaigrala se u Ilinoju, duvajući napokon u pravom smeru za tamošnji soker. Teturajući daleko ispod Bulsa i Bersa, koji iako nedovoljno uspešni u prethodnoj deceniji i dalje uživaju puno viši status od fudbalske franšize, Čikago Fajer je uspeo da se izdigne iz bunara nezaintresovanosti navijača i stane rame uz rame sa svojom popularnijom braćom.
I iako je popularnost pravog fudbala i dalje miljama udaljena od popularnosti onog sa jajastom loptom, uspeh Vatre je i dalje vredan pomena.
Okej, možda MLS nije najjače takmičenje, možda nije ni u top 10, ali sa sobom nosi tu draž, ili makar samo činjenicu, da je komercijalniji i unosniji, da je sve ono što sport ne treba da bude, a Ameri godinama pokušavaju da utkaju u svaku od svojih liga. MLS je skupa zabava niskog kvaliteta namenjena gledaocima.
I neka to bude to, neka to bude svrha, gledaoci uživaju u odsustvu taktike, tehnike i rezultata. Uživaju u imenima koja su došla da naplate klasu po stoprocentnoj zasluzi i visokoj ceni ali uz minimalno natapanje dresa. Više im ni ne treba, publika preko bare nije previše zahtevna.
Naći će se tu povremeno i koji gol makazicama, poneki dribling ili vanserijska odbrana, no sve to možda izgleda savršeno, ali miriše na plastiku. Ma koliko se trudili, fudbal će u Americi uvek ostati veštačka tvorevina, artefakt kapitalizma i moćnog, halapljivog čoveka koji želi sve isto kao oni tamo Evropljani, zajedljivo i zavidno u svom dvorištu.To je Američka fudbalska liga. Ali, i u njoj se uspesi vrednuju, možda manjim ocenama, ali ispraćeni dovoljnom pompom da dođu i do nas. Kako i ne bi, imamo zbog čega da obraćamo pažnju i na tamošnja dešavanja, upravo Čikago bi trebao da bude naš prozor u njihovo prvenstvo.
Nešto poput košarkaškog Sakramenta s početka veka, samo manje važan zbog lige i manje naš zbog broja članova (ne i stanovnika, na tom polju debelo nadmašuju grad iz Kalifornije). Nedovoljno razloga da se budimo noću, ali tačno koliko je potrebno da bismo se raspitivali za rezultate.
Veljko Paunović odrađuje maestralan posao i na novom zadatku. On je karta za uspeh, to nam pokazuje u kom god špilu da se nalazi. Možda je korišćen samo u tamnim podrumima, daleko od očiju javnosti, ali svaki put je nosio sve sa stola.
Namenjen za manja tržišta ili samo sa idejom da karijeru gradi polako, živi istu kao kakvu kompjutersku simulaciju, kao kada na Menadžeru uzmete niskobudžetnu ekipu pa kroz par sezona pokorite Evropu. Smisleno i moćno, ko god da je gledao njegove ekipe zna o čemu pričam.
Ne pleni Paunović taktikom i izmišljanjima pozicija, takve stvari se dešavaju tek u višim ešalonima najlicemernijeg među sportovima. Dobra postavka pa pas na stranu, po koji u dubinu i konkretno do iritantnosti – taktika koja će se onomad slaviti i ovde, o tome sam već razglabao. Uspeh ne dolazi zajedno sa filozofijom, ta dva lika su neretko zakleti neprijatelji.
Titule kao reference u CV-u, nema bolje preporuke od toga. To je ono zbog čega Paunović strpljivo broji svoje pobede. I možda je Čikago tek na polovini puta, i možda napokon imaju zvezdu u ekipi, zvezdu koja je nedostajala, ali imaju i plamičak pobede tamo negde u sred ognjišta.
Stvaranje hemije, psihološki deo utakmice – tu leži Paunovićevo znanje. Tvrdim bez pokrića, ali u Ligi ima poimenično puno boljih ekipa, isto je važilo i za Zelanđane. Pečat i potpis na igru leži u želji, buđenju igrača, on je uspeo da probudi najbolje u njima Nešto poput Željka Obradovića, samo par lestvica niže - Žoc je čarobnjak i priča za sebe.
Utočište je najlakše naći među svojima, kada osetiš svoje ljude iza sebe, jači si nego što možeš i da zamisliš, pitajte epske pesme. U Čikagu je bar taj deo bio lak, upravo zato ovo i jeste dobra podloga za skupi spektakl ipak i dalje slabijeg kvaliteta.
Veljkove metode i znanje su na lageru, probajte ih pa ih dovedite u pitanje ako smete da posumnjate. Učinio je pravi posao, učiniće ga opet, ne bih da sumnjam u to. Hod opuštenim i laganim korakom treba ceniti, iako deluje da ide okolnim putem stići će na odredište tačno na vreme. Zaslužio je to, prelazi igricu nivo za nivoom.
Genijalnost leži u jednostavnosti, tu lekciju je odavno naučio. Primenio ju je i u praksi, prešao nekoliko stepenika. Koji li je sledeći korak?
Autor teksta: Marko Jović
Mlada reprezentacija – gubljenje svrhe ili igrača?
diposportu | 14 Jul, 2017 14:21
Gledajući usko izgubićemo poentu, to nam se bar dešavalo do sad. Privid da su se vidici proširili a kapaciteti povećali nije ništa više do ustaljena srpska priča. Postavili smo svrhu u prvi čin, bolji tekstopisci znaju da ono pravo dolazi tek kada ga logika dešavanja nametne, tek kad postaneš svestan da si prelistao masu stranica.
Nije ovo jurnjava sopstvenog repa, nećemo uhvatiti ni tuđ ako nastavimo da kaskamo. Uspesi i laureati se u fudbalskom svetu ne broje ukoliko nisu ostvareni na najvećoj sceni. Dok mi proglašavamo neuspeh i izmišljamo alibije, Portugalci i Italijani su svesni da je merilo uspeha generacije igrač, a ne trofej najboljeg. Oni će se radovati s pravom. A mi, mi ćemo u svakodnevnom govoru samo stari srpski Bari zameniti Novim Zelandom...
Prvenstvo Evrope za mlade nije više nego poslednja ekskurzija u srednjoj školi, besane noći i poslednji pohod pred neminovni rastanak. Dok je mi apostrofiramo, smatramo napad na titulu krunom generacije, gubimo konce i, što je još bitnije, gubimo igrače.
Moramo biti iskreni prema sebi, pre svega iskreni prema momcima, Šampionima. Najveći uspeh srpskog fudbala biće nebitan ukoliko iz te generacije ne izađu igrači za A selekciju. Opet smo izgubili ključ od vrata realnosti, kitimo se zlatom kojem boja bledi ukoliko se nosi toliko dugo. Kruna generacije mogu biti samo nastupi na „pravim“ Evropskim i Svetskim Prvenstvima.
Tužno je - o baš tužno - bilo gledati kako naši igraju bez identiteta pod pritiskom nacije. Nije to bila ista ona ekipa, nije to bilo ni blizu. Promene u igri i u shvatanju fudbala doneli su i Lalatović i izmenjen igrački kadar. Hajp koji se stvorio pred prvenstvo dao nam je ono najbolje, ispljunuo nam je realnost direktno u čelo. Svetsko prvenstvo je onomad osvojila ekipa, timski duh, zajedništvo, neka poklapanja nekih kockica i slični klišei, nikako najkvalitetniji fudbaleri.
Ne razumite me pogrešno, svesni smo da titulu pre turnira niko nije očekivao, a svi smo se (a kako i ne bismo) radovali kao da smo osvojili ono seniorsko Prvenstvo. I zaslužili smo titulu tada. Taj tim, takav sklop, zaslužio bi titulu svaki put kada bi se održao isti takav šampionat, i nesumnjivo bi je osvojio. Isto važi i za Evropsko 2013, ne treba ih razdvajati.
Bili smo najbolji, bili smo najrealniji sami prema sebi. Samo takvi smo i mogli da napravimo uspeh. Samo zato ga sada i nismo napravili. Očekujući previše dobili smo šaku istine ili šamar preko usta, podsećanje da smo izgubili ono što nas je krasilo.
Ironično gledano, šaljivdžije će reći da su spremni za seniore, da su već uspeli da probude osećanje koje i starije kolege bude već godinama, ma decenijama. To je nonsens, nužda uz vetar, sami budimo osećanja, bazen nerealnosti je suroviji od reke istine ma koliko mi mislili da je voda stabilnija.
Izgubili smo sami od sebe, ne od protivnika. I može Španija da buda klasa koliko joj volja, njihova ekipa možda nije osvojila turnir, ali dobila je mnogo više. Njihov uspeh je u celoj novoj plejadi igrača, generaciji koja će, setićete se ovoga kada se to i desi, osvojiti neko od najvećih Prvenstava.
Oni su se možda i nadali tituli, možda i nisu, a imali su puno pravo. Jedno je sigurno, nadali su se pojačavanju A selekcije. Neće im teško pasti ni drugo mesto, ispuniće svoja nadanja.
Dok mi tavorimo sa istom ekipom u seniorima, napokon se radujući zbog rezultata, smenjujući generaciju za generacijom, a ne menjajući ekipu, Španci su sigurni da su dobili nove Šampione, nekog novog Inijestu, neki novi gol u 116. minutu.
Za istim tragom krenuli su i Nemci, pobedili su jer je igra odavno njihova, a rezultat nešto sa čime se rađaju. I iako imaju zlato, i oni znaju da ono ne sija najsjajnije na slici sa peharom. Ono je svetlucavi dijamant koji ne remeti sklad tasova vage, osmesi Gnabrija i Arnolda zrače budućnošću. Dvadeset i kusur lica budućnosti im je i na Kupu Konfederacija, imaju zbog čega da se keze.
Naša radost bledi, stavljamo putokaze kraj seoskog puta dok se na auto-putu dešavaju saobraćajke.
Od Zlatnih Orlića do bezbojnih splavara put je kratak, ne pokazujmo im prečicu. Igrali su srcem za Srbiju, moramo biti zahvalni na svim osmesima koje su nam obezbedili. Ovi momci su zaslužili da se na njima gradi budućnost srpskog fudbala, no da bi se to desilo, ne treba više da podgrevamo supu, treba nam novo jelo sa novim začinima. Ovi momci imaju dovoljno jak ukus da nas napokon zasite.
I nek kažu da pričam gluposti - kakve crne promene sastava kada nam napokon dobro ide, i slične opaske - pokušavam da gledam šire. Iz blistavog sastava osvajača oba takmičenja u mlađim kategorijama, stvoren je jedan igrač – Sergej Milinković-Savić. Za njega nema mesta među najboljima. Skačemo sebi u stomak, trudimo se da preživimo dan, sutra ćemo razmišljati o sutra.
Nije ovo apel selektoru niti isterivanje pravde, Muslin je pravi čovek za posao, makar smo dobili šablon za uspeh. Ovo je samo želja za napretkom, nada da ipak imamo zbog čega u Rusiju.
Vreme je da prebacimo poentu na prave stvari, zanemarimo prvenstva koja zanemaruju mnogo veći od nas. Svaka nam čast na titulama, ali što ih pre zaboravimo bićemo uspešniji. Kada titule pretvorimo u igrače, znaćemo da smo na pravom putu - znaćemo da je jelo spremno za serviranje
Do tada ćemo izgleda da uživamo u mirisu, tvrdeći da nismo gladni jer smo jeli pre par dana. A creva krče...
Autor teksta: Marko Jović
No Totti No party – linija manjeg otpora, poslednji veliki među malima i kraj žurke
diposportu | 14 Jul, 2017 14:13
Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!
I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje.
Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka.
On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati slične putokaze koji stoje i kraj našeg puta, da sluša srce pre nego šuškanje milijardi. Voleo je iste male stvari koje su u žiži interesovanja i nas koji se zamaramo milionima manjim ciframa na bankovnom računu.
Zato i mi volimo njega.
Činio je da se osećamo kao da je fudbal zapravo zabava za svakoga. Tiha i povučena devojka iz visokog društva koju može da ima i bilo ko od nas, samo ako zna reči prave kancone koju će joj otpevati pod prozorom. Ista ona sa kojom je Toti godinama vodio slatku, slatku ljubav.
Ne zamerite mi za tračke patetike koji se provlače kroz redove, nije lako oprostiti se sa idolom svog detinjstva, pitajte to koga god želite ukoliko se već u to niste i sami uverili. Bez jednog hvala, tekst bi bio besmislen. Toti je za mene oduvek bio ideal. Savršeno nesavršen, slično Ibri, samo dva broja običnije i jednostavnije. Desetka na leđima i personalizovana traka na ruci kao isuviše jasan šlagvort za zbivanje na terenu. A onda se sve desi, nekako prosto i uobičajeno za njega, neki golovi, neke asistencije, dok mu kroz zube migolji – aj da završavamo, čekaju me da ručamo. Bez po muke, sa leptir-mašnom oko vrata transparentima sa njegovim likom na svakoj strani stadiona.
Transparenti će ostati i kada kapitenska traka promeni vlasnika, ko bi to i dovodio u pitanje, nebitniji od njega su se kitili tim perjem. Klasik tribine – No Totti No party krasiće stadion duže od navijača. Toti nam je proširio vidike, odveo nas do rafova sa naočarima kada je sunce najjače tuklo. Gledajući ga kako kao pravi vetropir leluja po terenu naučili smo da gledamo stvari i izvan šablona, naučili smo gde je linija otpora i kako sa njom „igrati lastiš“. Pokazao nam je da nije sve na ovom svetu smisleno i logično, da ne moraš uvek ponuditi sve što imaš ako mnogo znaš, a još više voliš.
Jer, objasnio je on to nebrojano puta, zalud se nadaju bogati stranci kada je siromašni zagrljaj roditelja udobniji od vodenog kreveta. Zato mu i pripisujemo titule, zato ga i nazivamo božanstvom. Poslednji legitimni član plebsa koji je pre birao sedeljke sa običnjacima negoli kavijarom umazane večere. To stoji zapisano debelim slovima, debljim nego nedelja u 15 časova. I više je vredno, Toti ne želi da bude pamćen po poslednjoj utakmici, ne nada se slavi na osnovu poslednjih sezona, kult ličnosti stvorio je davno, igrajući srcem za Vučicu i kada noge nisu mogle. Zato su mu prodavci po Rimu poklanjali stvari, jer je njegovo prisustvo u njihovoj radnji više značilo od svog novca koji će on ili neko drugi ostaviti.
Poslednji je u klasi, mesto i situacija teraju na analogiju sa arenama i jadnicima koji su se u njima borili za život. Frančesko je poslednji gladijator – i nisu svi bili rimski, ali borili su se istim oružjem kao i on, sirovom snagom i golim rukama (ili nogama eto ako želite već da bude izlizano) – okružen krvoločnim zverima koje čekaju da ga rastrgnu, a zatim ga dignu u vazduh kao simbol pobede. Pobede modernog fudbala nad nekim ne toliko starijim vremenima.
Ali, on ne može da izgubi, zveri su mu dužne. Iako će pasti i po logici stvari reći zbogom koloseumu, ostaće večno tu negde, iznad stadiona i iznad fudbala (ne shvatite pogrešno, niko nije veći od fudbala ali Toti spada u red onih koji mu nisu ostali dužni), kao čuvar onoga što smo zavoleli i nade da će ponovo doći vreme sličnih njemu.
Da li zbogom znači i kraj ili samo doviđenja pred odlazak na letovanje, nije ni važno. Romantičniji će želeti da Princ Rima vazda bude viđen samo u bordo dresu, oni koji su ga voleli jednako koliko i fudbal - tu uvrstite i mene - neće cepidlačiti, već će poželeti da gledaju majstora i dalje, bilo gde, u bilo kom izdanju, u bilo kom dresu, makar i samo na snimcima po internetu...
Najsnažniji utisak ostavljaju oni koji su ga najmanje voleli. I Lacijali i Bjankoneri odali su mu počast kakvu zaslužuje, pružili ruku poštovanja ne gledajući ga u oči, ali stiskajući dovoljno jako da mu bude jasno šta je učinio. Onda valjda shvatiš da ni u kom slučaju ne odlaziš kao gubitnik. Pobedio si ih sve, hiljade uvreda i uzvika protiv tebe sveli su se na aplauz i prazninu jer odlaziš. Koliko god da smo srećni kada naš najveći neprijatelj nestane, ode u nepovrat, toliko smo i tužni i prazni jer nema više onoga zbog kojeg je naše takmičenje sa njim i životom imalo smisla. Od sada uvrede nosi samo vetar, svesni su toga Totijevi rivali.
A on odlazi, svako osvrtanje preko ramena je novi osmeh, možda koja suza u oku ako je mekši od onoga kako se predstavljao. Nije sanjao ovakav oproštaj kada je prvi put ušao u igru protiv Breše, davne 1993. Nije sanjao, ali će ga dobiti. Građani Rima svesni su kako treba da isprate Cezarovog naslednika. Kada Princ zatvori vrata za sobom, znate kako to već obično ide, otvoriće se hiljade novih. Na nama je da izaberemo prava kroz koja ćemo dalje.
Dok čovek za miksetom odjavljuje veče, Toti je spakovao disko-kuglu pod mišku i lagano se uputio prema izlazu. Nije ni potrebno da se završi najboljom pesmom, repertoar koji smo čuli ubedio nas je da je bilo fantastično, sve i da poslednja numera bude od Sandre Afrike. Biće tu fanfare, ne bojte se, majstor je zaslužio toliko. Koliko god da nam je dao, dok ga gledamo kako odlazi i maše nasmejan, mi ostajemo promil tužniji, kao i oni koji ga nisu voleli.
Kada od nedelje budete tražili mesto za provod u Rimu, naletećete na isti odgovor koga god da pitate. „Nema više žurke, Toti je otišao.“
I nećete biti tužni, odneo je ono što mu je pripadalo. Odneo je ono što je bilo samo njegovo.
Autor teksta: Marko Jović
EURO 2020 |
Permalink |
Komentari (26) |
Trekbekovi (0)
/cdn.vox-cdn.com/uploads/chorus_image/image/60089399/977033406.jpg.0.jpg "undefined")
