Klop i Buvač - da li je „rokenrol fudbal“ otišao iz Liverpula?

Rastanak Jirgena Klopa i Željka Buvača doneo je neki novi Liverpul. Da li je do izmene u stručnom štabu, da li do pojačanja koja su u klub došla prethodnog leta, činjenica je da su postali konkurentni, takmičarska ekipa koja ne preza od igre na rezultat. 
 
 
„Crveni“ su postali takmac za titulu, navijači širom sveta ubeđeni su da je ovo sezona kada će njihov klub, po prvi put u svojoj bogatoj istoriji, osvojiti Premijer ligu. Deluje da je višegodišnji projekat zacrtao svoj zenit za ovu sezonu, te je ekipa koja je trenutno prvoplasirana na tabeli najjačeg engleskog šampionata u nju ušla sa novim imenima i promenom fudbalske filozofije.
 
Bio posredi sukob među dvojicom stručnjaka, ili ne, raskol je kroz vizuru rezultata za harizmatičnog Nemca bio neminovnost, ali i odlazak na neku drugu ideološku destinaciju.
Sedamnaestogodišnji zajednički rad Klopa i Buvača uticao je na promenu percepcije običnog ljubitelja fudbala. Svojim idejama sproveli su evoluciju po pitanju prelaska iz napada u odbranu, i obrnuto, pa je svet zahvaljujući njima dobio fudbal koji rezultira mnogo bržim tempom, većim brojem poseda i tranzicijom kao ključnim napadačkim oružjem.
 
U godinama koje su zajedno proveli u Dortmundu vodeći Borusiju, doveli su transformaciju ekipe iz odbrane u napad do savršenstva, postavljajući kontra-presing kao ideal napadačke igre modernog loptanja. Na krilima „Gegenpresinga“, jurišanja na protivnika odmah po izgubljenoj lopti, Nemac i Srbin su izgradili sebi ime i kult jednoj tehničko-taktičkoj filozofiji u sportu.
 
Projekat na Mersisajdu imao je svoje prednosti i mane, očekivanja navijača neretko deluju kao suzavac za ideje, a pritisak uprave na takvom mestu jeste metak u noge čoveku koji planira da bude šampion u maratonu.
 
Propagandisti totalnog fudbala koji su pristigli iz Nemačke uspeli su da balansiraju obe otežavajuće okolnosti. Prilagodili su svoje namere zahtevima ostrvskih vlastelina i bučnih mas-medijskih potrošača i odlučili da svoju revoluciju obave strpljivo, bez srljanja ka krajnjem cilju.  S početka, šablon igre bio je ekvivalent njihovom poslednjem poslu u Borusiji, samo sa nekoliko stepenika nekvalitetnijim igračkim kadrom - ne od Borusije, već od zatečene premijerligaške konkurencije. Iskoristili su dovođenje Roberta Firmina, koje se desilo leta koje je prethodilo njihovom dolasku u klub, da oko njega organizuju svoje zamisli i iskoriste sve sposobnosti kojima Brazilac raspolaže.
 
Firmino je bio - i ostao - pandan kontra-presinga, najznačajnija karika Liverpulove ideje na koju je bilo potrebno dodati još sličnih kako bi poprimili sjaj kojem teže. Nakon nekoliko prolazaka kroz limbo „oni su sjajni treneri-oni to ne mogu“, dvojac je uspeo da napravi jasnu sliku o fudbalu koji će biti primamljiv oku, ali opet i mezimac pobede.Dolazak u klub poletnih krila Manea i Salaha značio je korak napred, osiguravanje statusa na klupi i približavanje višegodišnjeg rada njegovom klimaksu. Na taj način je zamisao Buvača i Klopa napokon mogla da bude pretvorena u opipljivu srebrninu, dovevši ih u situaciju da postanu glavne face u selu, ne zato što su najglasniji, već jer znaju šta pričaju.
 
Trenerski duo je sa sobom doneo mentalitet pobednika. Postali su redovan učesnik Lige šampiona i relevantan takmičar najjače lige na Ostrvu pa je rratni veteran sa Mersisajda prestao da pokazuje na svoje plakete i ordenje iz prošlosti i okrenuo se sadašnjem trenutku. 
„Gegenpresing“ je nakratko postao njihova realnost. Liverpul je igrao kroz posed, ali je važnije utakmice rešavao pritiskanjem protivnika na njihovoj polovini odmah po izgubljenoj lopti. Postali su ekipa koja najviše trči u čitavom prvenstvu, prelazivši pritom iz odbrane u napad u najkraćem periodu od svih konkurentskih ekipa.
 
Prošlosezonski fudbal neodoljivo je ličio na Klopove i Buvačeve godine provedene u Dortmundu, uz prilagođavanje igre Mohamedu Salahu koji je imao sezonu karijere. Crveni su suzili prostor za igru, izvlačili protivnike „visoko“ i bliže svom golu, okrenuvši se igranju na polovini sopstvene polovine i na taj način ostavljali Egipćanina u „izolaciji“ na drugoj strani terena. Ta praksa im je prošle godine donosila mnogo koristi, Salah je postao najbolji igrač lige iskoristivši livade prostora koje su, gomilanjem igrača na jednom delu igrališta, ostajale samo za njega. Kada „Plan A“ nije uspevao da prođe, Liverpul se okretao kontra-presingu, visoko postavljenoj defanzivnoj liniji i Bobiju Firminu koji je ključ pritiska.
 
„Redsi“ su u tom maniru odradili veći deo utakmica, oslanjavši se na provereni trojac u napadu i ne previše kreativan vezni red sa Hendersonom, Milnerom i Vajnaldumom. Osnova kreacije ponovo je bio Firmino, koji je razbijao protivničke linije tražeći prostor između njih i davajući pasove za krilne igrače koji su tražili prostor između bekova i štopera.Nekada je potrebno razmišljati pragmatičnije, oslanjati se na više od jednog oružja, pogotovo ako vam je pištolj naslonjen na slepoočnicu, a puška negde između lopatica. Buvač i Klop su ušli u nesuglasice pred finale Lige šampiona protiv Real Madrida. Finale sa rivalo koji preti sa svih strana i za kojeg ne možeš ubiti samo jednim metkom.
 
Neki engleski mediji tvrde da je predmet rasprave bila ideja kako igrati protiv Španaca. Nije potpuno sigurno kakve su bile dve suprotstavljene taktike, ali ako je suditi po onome što se moglo videti na samoj utakmici, Nemac se zalagao za konzervativniju metodu kojom je probao da neutrališe opasnu sredinu „Los Blankosa“.
I pre meča usledio je razlaz stručnjaka, Klop je ostao „sam“ na čelu Crvenih, a Buvač pod ugovorom sa klubom, ali daleko od „Enfilda“. 
Nemac je postupio nemački, shvatio da fudbal nije samo zabava, ali na osnovu harizmatičnog nastupa i dalje čuva ugled trenera koji se zalaže za totalni fudbal. 
Ali, da li je to zapravo tako? Da li je odstupanje od principa konstantne igre u poslednjoj trećini terena - koje je bilo uočljivo još u finalu prošlogodišnje Lige šampiona - razlog rastanka dva trenera?
Ova sezona pokazala je da su filozofije dojučerašnjih saradnika skoro pa oprečne. Iako i dalje nastupaju pod parolom „posed i presing“, Klopovi izabranici izmenili su navike i načine svog delovanja. Liverpul je nastavio da se zalaže za visoko pozicioniranu poslednju liniju i oštar presing po izgubljenom posedu, ali deluje da je protok lopte sporiji i očekivaniji, kao i da je tranzicija manje opasna po protivnika jer u završnicu dolazi manje igrača.
 
Njihova igra ove sezone je konzervativnija, oslonjena na dva oprezna vezna igrača ispred poslednje linije i smeštenog u centar napada. „Dupli pivot“ na poziciji zadnjih veznih deluje kao dodatna garancija sigurnosti odbrane pre nego spona u napretku igre.
 
Napredak u napadačkom smislu nije postignut, iako je Liverpul bolje plasiran na tabelama negoli prethodne sezone, zatvoreniji su i zavisniji od Firminove magije. Igra leži na ponavljanju Robertsona na levoj strani igrališta, Fabinju koji praktično sam drži sredinu terena i pronalazi igrače u poluprostorima, dok ostali vezni nastoje da obezbede prolongiranje poseda i razvodnjavanje igre. Izolacija Salaha je postala predvidiva opcija, Egipćanin ove godine češće koristi greške protivnika u pozicionoj igri nego ideje sopstvene ekipe.
 
Klopova ekipa je nekonkretnija nego prethodne sezone, nespremija da povuče poteze koji prazne prostor za napadačka utrčavanja, jer se samim tim remeti defanzivno pozicioniranje.
Kada protivnici zatvore kanale do međuprostora u kojem leluja Brazilac, šef struke ima u rukavu samo jedan „Plan B“ - Šaćirija u veznom redu, koji je, istini za volju, najbolji „Plan B“ Premijeršipu. Na osnovu prikazanog u ovogodišnjim utakmicama, stiče se utisak da je Buvač zaslužan za rotacije u napadu i brojnije tranzicije prilikom transformacija iz defanzive u ofanzivu.
 
Nemojte pogrešno da shvatite, Nemac je vrhunski trener koji je unapredio klub. Liverpul je svakako respektivniji u takmičarskom pogledu, postao je ekipa koja ume da pobedi minimalnim rezultatom uz slabiju igru i to je jasan pokazatelj očvršćavanja karaktera ekipe.
Slika o šefu struke Crvenih zasada je iskrivljena, posmatrana kroz prethodne učinke i sezone, a ne kroz ono što on pokušava da postane. Oni polako odustaju od fudbala koji godi samo očima, a prilagođavaju se onom koji donosi istoriju. Njegova ideja će u jednom trenutku prevagnuti u neku drugu ideologiju, drugačiju od onoga za šta se zalagao njegov nekadašnji pomoćnik.
Da li je „rokenrol fudbal“ napustio Enfild zajedno sa Banjalučaninom?
 
Teško je reći, lepršavost u modernom fudbalu je luksuz više nego obaveza, garant trofeja pre će biti čvrsta organizacija i čelična disciplina. Nasuprot tome leže naši ideali, koncepti fudbala gde je sve podređeno golovima.Gledajući očima ljudi u Liverpulu, učinjen je pravi potez, potreba da uzmete trofej je u njihovom slučaju makijavelistička, gubitnici nisu važni na putu blještavila. 
 
Srpski trener će sa sobom nositi etiketu jednog od novijih revolucionara igre, Džimija Hendriksa nekog sveta koji je više voleo predvidljiviju muziku. „Gegenpresing“ će nastaviti da živi u svom prilagođenom obliku, najviše zbog šarma Jirgena Klopa, ali jasno je da tranzicioni fudbal na posed više nije osnovno sredstvo za dolaženje do cilja igrača sa Enfilda.
 
Željku Buvaču će u jednom trenutku dosaditi ispijanje kafa, a tada ćemo videti čija je zapravo ideja bio moderni totalni fudbal. Dok se neka pametna uprava ne seti da ga angažuje, zaslužio je predah.

Autor: Marko Jović

loading...

Kike Setien – kada je uspeh najmanje važan

Vorholovih 15 minuta slave su pokorili planetu. Danas je svako poznat bar na trenutak, bio predsednik države ili umeo da balansira jaje na čelu. „Poznatost“ je uspeh moderne generacije, životna potvrda u društvu koje te poštuje onoliko koliko imaš lajkova. 
 
Slično je i sa fudbalom, pod okom reflektora su samo oni koji mašu medaljama i voze se u autobusima bez krova, dok oni koji znaju šta rade, ali nemaju blještavilo trofeja, moraju da traže svoju sreću na drugom mestu. Ili je čak ni ne traže, već su srećni zbog onoga što jesu i zbog onoga što im ujutru podmeće osmeh na lice.
 
Upravo takav je Kike Setien, najtiši revolucionar u novijoj istoriji fudbala. Nezainteresovan za odobravanje ili lajkove, on ne želi da bude poznat, već da bude zadovoljan. Španac menja koncepciju ovog sporta pred očima svih nas, dok mu za to pridaju pažnju tek kada nadigra Barselonu ili Real.
 
No njega za to fakat nije briga, njegov posao je da proučava igru, menja je i utiče na nju. On samo želi da bude dobar u svom poslu i to mu vraški dobro uspeva.
Setienova igra je drugačija od drugih u modernom fudbalu. Gledajući njegov Betis možemo da uočimo Gvardiolinu suštinu, traženje najboljih rešenja u datom momentu, „Sarriball“ trenera Čelsija, odnosno brz protok lopte kroz linije, ali i Simeoneovu ideju gustog srednjeg bloka koja može da eskalira u visoki presing.
Ekipe koje je predvodio su po običaju manje pompezne i vredne medijske pažnje, birao je put na kojem će moći da menja fudbal i ostavlja zaostavštinu koja će potrajati duže od samog sporta.
 
Prvi „veći“ uspeh zabeležio je u trećoj španskoj diviziji sa Lugom. Uveo ih je u Segundu, zatim i zacementirao u njoj, naučio ih da budu bolji fudbaleri, i da propagiraju fudbal. Ne opskurnu izmišljotinu koja donosi rezultat, već fudbal u svom purističkom obliku. Kasnije je omamio svet vrelinom Kanara i Las Palmasom, da bi ga pre sezonu i po privukao Betisov projekat i da bi zadužio zeleno i belo.
 
Već u ekipama koje su prethodile seviljskom klubu videlo se da je drugačiji, videlo se da ima ideje koje mogu da promene percepciju običnog posmatrača. Ono što Kikea deli od najveće pozornice, što ga ističe iz gomile trenera, jeste to što svoje ideologije implementira u manje sredine i što igrače čini boljima nego što su oni planirali da budu.
Setien igra luksuzan fudbal sa običnim ekipama.
 
Bez želje da omalovažim igrače Betisa, upravu i čitav klub, činjenica je da je organizacija u njemu na nekoliko lestvica nižem nivou negoli što je u najvećim evropskim klubovima, te je otuda i uspeh nekadašnjeg fudbalera Rasinga iz Santandera i reprezentativca Španije utoliko veći.
 
Setien je romantičar, posmatra fudbal u njegovom najčišćem suštinskom obliku i ne odstupa od svoje vizije trenirao Lugo u 3. španskoj ligi ili Betis u Ligi Evrope. On smatra da je fudbal moguće igrati na bilo koji način, sa bilo kojim igračima, sve dok uspeš da ubediš te igrače da te slušaju.
 
Zbog toga, nevezano za to što u zeleno-belom ove sezone ne nastupaju Mesi i Ronaldo, u Sevilji stanuje najinteresantniji fudbal u Evropi.
Betis je oličenje totalnog fudbala, ekipa koja igra kroz pas po svaku cenu i završava napade sa sedam igrača. Početna 3-4-1-2 formacija koju praktikuju tokom utakmice proživi velike izmene, pogotovo kada je ofanzivna faza u pitanju. Igrači su navikli da igraju pod pritiskom suparnika, ne libe se da traže loptu dok im je igrač na leđima, sve dok smatraju da su u dobroj poziciji da napad napreduje.
 
Zanimljiv je način na koji Setienova ekipa razbija visoki presing protivnika. Kako potenciraju igru po zemlji, svaku akciju otpočinju preko štopera koji su u njihovom začetku široko, van 16 metara. Brojčanu nadmoć nad protivničkim ofanzivcima stvaraju ulaskom jednog od tri defanzivca u vezni red, dok jedan od veznih igrača odlazi u poluprostor dublje i bliže sredini igrališta. Širinu i dodatnu opciju nude bočni igrači Džunior Firpo i Fransis, „ful-bekovi“ kroz koje igrač sa loptom može okolnim putem da probije jednu liniju presinga.
 
Ideja je da se stalnim rotacijama, brzom promenom pozicija na terenu, protivnik izvede iz zone komfora i da se stvori prostor za najkreativnije igrače Betisa. Štoperski trojac koji čine Sidnej, Bartra i Mandi je tehnički dobro potkovan, pa je stoga izlaz iz presinga „kroz njih“ dodatna opcija, pogotovo kroz menjanje formacije ulaskom jednog od njih u ofanzivniju liniju.
Setien davi svoje protivnike, ali ne karakterističnim „davljenjem“ visokim presingom i konstantim disanjem za vrat već pasom i izvlačenjem visoko na svoju polovinu. Karvaljo, Guardado i Lo Selso se dopunjuju u svakom delu terena, navlačeći na sebe dobrom kretnjom više protivničkih igrača, ostavljajući ostalima više prostora za manevar. 
 
Na taj način stvara mnogo prostora iza protivnikovih leđa, a ofanzivna pomeranja Lorena i njegov prilaz na igru koji zbunjuje štopere drugih ekipa, kao i supstitucije pozicija drugog napadača, bio on Kanales ili vanvremenski Hoakin, sa vezistima ostavljaju slobodan međuprostor kroz koji igra može da se konkretizuje i ubrza.
U Setienovim ekipama svi igraju fudbal, to je ono što ga odvaja od mase svetskih trenera. Kako je rekao u intervjuu za „Independent“, njegova osnovna misao je da igračima vrati iskonski cilj zbog kog su zavoleli fudbal.
 
- Kada smo kao klinci izlazili ispred kuće da igramo fudbal, nevažno da li smo znali da ga igramo ili ne, voleli smo to zbog lopte u nogama. I onda, kada objasniš igračima da je tvoja ideja da ćemo da igramo tako što ćemo da imamo loptu u posedu 70 od 90 minuta, njihovi izrazi lica se promene i počnu da daju mnogo više od sebe i sve postane lakše – približio je Setien svoj pristup igračima, a zatim pojasnio svoje shvatanje fudbala. – Nije mi važno da li ćemo uvek pobediti, važno mi je da uvek igramo dobar fudbal. Kada igraš ružno i izgubiš, ne ostane ti ništa. Kada igraš dobro i izgubiš, i ostaje ti nešto dobro, nešto s čim možeš da radiš. 
Španac je uspeo da smanji dimenzije terena na kom se igra, a da ubedi ekipu da razmišlja o čitavom terenu. Kada suzite protivnikove vidike, svojim očima vidite kroz njih, ukoliko razmišljate tri koraka unapred, protivnik je već oslepeo ili vam makar gleda u leđa.
 
To je osnovna ideja Setienove revolucije, razmišljati brže i više od onog prekoputa. Konkretni fudbal, miks poseda i hrabrosti, slobode da u svakom trenutku imaš loptu – i da pogrešiš – jer trener stoji iza svake tvoje greške, jer je baš on taj koji te je naterao na tako nešto.
Takva igra i takav pristup u današnjem svetu nisu opšte mesto, niti nešto što će se desiti svakog dana. Zbog toga nas lako opije. Možda nisu prvi, nisu ni drugi, ali su drugačiji. Predobri da bi bili nezapaženi, ipak su uspeli to da budu zbog toga što živimo u „svetu svraka“ – svetu koji kao jedino merilo kvaliteta posmatra srebrninu.
 
Da njegov Betis nije pre nešto više od deset dana nadigrao Barselonu na Nou Kampu, Kike bi i dalje ostao simpatični gospodin sa Pirineja, čiji klub katkad igra najluđi fudbal na svetu. Ali, Bože moj, to je danas manje važno.
Čovek koji je zaslužio više od 15 minuta slave nastaviće da menja loptanje iz korena, sprovešće svoju revoluciju u miru i sa osmehom na licu pogledati unazad kada se sve završi. Nikada nije prekasno za uspeh, ali siguran sam da je potvrda mas-društva poslednje o čemu Setien trenutno razmišlja.
 
Bila Barsa njegova sledeća destinacija, ili ne, Kike je već sad, sa mnogo „manjim“ ekipama, učinio mnogo više nego brojni drugi treneri. A sutra, sutra će se opet vratiti na trening, nabaciti poluosmeh i napisati novu stranicu fudbalskih enciklopedija kojom će i narednih 90 minuta Betisa biti 90 minuta Setienove slave.
I to je, valjda, neki uspeh.

Autor: Marko Jović

Murinjova Jugoslavija – diktator okružen vojskom samoubica

Da bi uspeo kao ideologija, kapitalizam je morao da bude patnja većine. Ne ona tiha, ne ona koja jedva vidljivim slovima upiše šačicu žrtvi na poleđinu knjige, već ona gromoglasna. Ona koja se dere i zavija, krešti kako bi svojom agonijom zarazila i bližnjeg. I sreću i bol je lakše podeliti sa drugim, a teskobnije od dva osećanja lakše ćemo preživeti ako vidimo da neko pati za suzu više od nas. 
 
Zato će se izopačeni svet okrenuti protiv svake uspešne osobe, svake devojke sa naslovnice ili udaljenog glumca, sve dok na njima ne vidi zgusnute bore i šminku razmazanu plačom.
Okej, zaustaviću se ovde, Žoze Murinjo svakako nije devojka sa duplerice „Plejboja“. Složićemo se da nije ni najlepše lice sporta kojim se bavi, ali uklapa se u šablon svetskog olakšanja. „Posebni“ nije maskota, zabava se krije na drugom kraju zamka, ne u njegovoj kancelariji.
Tokom čitave karijere odstupao je od klasičnog pristupa američkog sporta – igraj da bi prodao ulaznice – i fokusirao se na rezultat kao poslednji čin i najsnažniju poruku svakog komada. I sigurno da Murinjo ne računa da će biti upamćen kao hazarder, čovek koji je smislio napadačke zavrzlame i teorije o poluprostorima. Ne, on sanja kratku, skoro enciklopedijsku definiciju kraj svog prezimena – stvaralac modernog fudbala u njegovom najokrutnijem obliku.
Portugalac je oduvek to i bio. Otkad se pojavio „sa one strane“ travnatog terena, na umu je imao samo jedno. Pobedu. I ništa sem pobede. Makijavelistički pristup i smrt žonglerima. Zato mu je oduvek i bilo teško da bude omiljen, kao kiša koja vas tera da ne izađete iz kuće, ali je dobra za useve.
 
Daleko od toga da on nije revolucionar, njegovi defanzivni šabloni s početka veka ispisali su nove stranice unapređenja sporta, naterali fudbal da razmišlja u oba smera i stvorili defanzivu kao stil igre. Murinjo je nametnuo trenerima na raznoraznim pašnjacima organizovanu odbranu kao moranje, ne kao mogućnost.
Ali, publika vrišti na stvaraoca ne bi li im se vratilo ono što je on zakopao u sećanje. Žoze je razmišljao van kalupa, tražio rešenja koja će razne Gvardiole i Klopove sputati da pokažu ono najbolje i postao protivnik fudbala. 
Pravedno? 
Ta reč ni ne postoji u modernom svetu. On želi zabavu, način da skloni misli, Murinjo sa druge strane – samo rezultat. Kada dignu glavu od posla, odlože papire u fioku do sutra i skinu kravate,  ljudi će se okrenuti fudbalu i tvrditi da su romantičari. Ono što vide dok bulje u ekrane neće ih odmoriti, a za to će okriviti Portugalca i okačiti mu ponosno etiketu persone non grata.  
Svetsko Prvenstvo u Rusiji je Murinjova potvrda, turnir bez lepote sveden na to ko će biti pametniji na kontrolnom i ko će strpljivije dočekati kraj taktičkog časa. 
Ne razumite me pogrešno, ja sam „Team Mourinho“, ne zbog lepote igre i njegovog dela u revoluciji fudbala – protiv dekadencije sam od prvog do poslednjeg minuta utakmice – ali „Posebni“ je, na ovaj ili onaj način, zaista učinio mnogo.
 
On je jedan od najboljih fudbalskih trenera koje je ovaj svet video, velik onoliko koliko su mu velike oči u pobedi i reči u porazu. Fudbalski svet je čekao njegovih slabih pet minuta, ili sezonu, ili nekoliko sezona, i kada su to napokon dočekali, okrenuli su se protiv njega i drvljem i kamenjem i svime onime što su godinama štekali u ormanu i čuvali za ove trenutke.
Mančester junajted je bio još samo jedan Murinjov san, dečačka želja od Deda Mraza. Kada je jedna takva na pragu ostvarenja, ne pitaš za uslove i trenutnu situaciju, uskačeš u tu đavolski prokletu trenerku i otvaraš blokčić na prvu stranicu. 
No, upravo će ga taj iskreni klinački instinkt dovesti do najtežih momenata karijere. Stigao je na „Teatar snova“ kada su na repertoaru bile noćne more, obgrljen očekivanjima da, kao najbolji u branši, mora da gurne pod tepih sećanje na mediokritetne prethodnike i vrati Đavolima stari plamen.
 
Zadatak teži od bilo kog reklo bi se, ne samo da u takvom slučaju igrate na najvećoj fudbalskoj pozornici, već vas i greju najsnažniji reflektori i najvreliji (hladni) pogledi. Stari plamen i buđenje stare vatre u ekipi bili su znak za oživljavanje Ser Aleksovog vremena, decenija koje, ako pitate bilo kog navijača Junajteda, nikada nisu trebale da se završe.
Ferguson je za sobom ostavio pustoš, kao pečat na dokument svog kvaliteta, veliki znak uzvika pored tvrdnje da je najbolji. I nezamenljiv. Nešto poput Josipa Broza, samo u fudbalskim okvirima.
 
Nakon njega, crveni deo Mančestera zapravo se pretvorio u Jugoslaviju. Bojno polje koje je gutalo trenere i igrače, konstantno na ivici sukoba pod pretnjom da će se raspasti. Murinjo je nasledio kukoljem zagađeno imanje, kuću koja se ruši i neobučeno osoblje, pa je poduhvat postao višestruko teži.
 
Na svu muku nadovezao se i Portugalčev ego, želja da pokaže da je veći i bitniji od svih. Počeo je da donosi odluke nesvojstvene sebi i svom načinu rada, razbacivanje miliona na nedokazane igrače nisu ono što ga je odlikovalo. Svakim narednim prelaznim rokom on je bivao sve glasniji, a Junajted sve tiši, te je i jaz između uprave i glavnog trenera postajao sve veći.
Sve će kulminirati „otimačinom“ Sančeza svom najvećem rivalu, potezom koji nije fudbalski, nego finansijski. I dok se Junajted drao u prazno i pokazivao na knjige, tvrdeći kako je i dalje marketinški moćniji i superiorniji od rivala, Siti i ostali članovi „velike šestorke“ preskočili su ih i pobegli daleko tamo gde je to puno važnije – na terenu i na tabelama. 
Zato se oni koji na fudbal gledaju kao na igru, a ne razumeju njegovu dubinu, keze od uveta do uveta kada vide „Posebnog“ u nokdaunu. Svaki Junajtedov poraz za njih je pobeda onoga što je iščezlo iz fudbala, onog vica, romantike ili pete kroz noge. 
 
Ipak, Murinjo je opet uspeo da nadmudri glasnogovornike, ili makar još jednom uspe da izbegne metak na revolveraškom okršaju. Rezultati koje beleži ove godine daleko su od dobrih, svaka nova nedelja je nova šansa za priču o njegovoj smeni. Uzevši u obzir roster kojim rapolaže, način na koji se nadmudruje sa protivnicima i dalje je vredan svakog respekta.
Utakmice u Premijer ligi dokaz su njegove borbe, zaključavanje Azara u nesrećno ispuštenoj pobedi protiv Čelsija i bezbroj ideja da se uspori premoćni Juventus su pokazatelj da još uvek nije zarđao, ma koliko bio nadigran od strane Italijana. I dalje je ostao najveći psiholog među stručnjacima, sposoban da napravi pitu od ostataka iz frižidera, a da je gosti ipak nekako sažvaću. 
Taktički, još uvek je za stolom sa velikanima, jednako spreman da izmisli novu formaciju ili spreči distribuciju lopte kroz linije pravilnim postavljanjem igrača na potpuno neočekivan način. Sposoban da stvori utakmicu po svojoj želji kao nekad – ako se dovoljno zainati i ostane miran u glavi.
 
Teško je sesti u formulu i trkati se sa najboljim svetskim mašinama ukoliko vaše naizgled sjajno vozilo pokreće motor „Zastave“. U redu, Žoze je kriv za loše održavanje, za kupovinu svećica u slučajevima kada je otkazala bobina, ali nije jednostavno kada se ceo svet okrene protiv tebe, vidno polje se suzi, a odluke postanu besmislenije.
 
Murinjo će naći način da preskoči i ovu barijeru, on nije kriv za izopačenje fudbala, otvorio je vrata novom pristupu, stavio rezultat na pijedestal a „Joga bonito“ postavio za dvorsku ludu. Ostali treneri su prihvatili sugestije, zatvorili sopstvene knjige i sopstvene ekipe i uvideli da je to način da osvojiš trofeje, a na kraju dana samo trener Junajteda je ostao krivac.
Zato volimo da mrzimo Murinja, da se smejemo njegovom neuspehu i radujemo kada i Ed Vudvord. Pritisak će ga svakako vratiti u vinkl, kako god se etapa završila on će biti na dobitku. 
U eri ludaka rešenje svojih problema nalazimo u pljuvanju na poster idola. Dok se zapitkujemo gde je sada Bog i ko nas tera da nam bude ovoliko teško, radujemo se kada vidimo da i oni poznati pate. Portugalac je diktator, potreban je Junajtedu – ako ga okruže boljim ljudima imaće i čemu da se nadaju, ako se opet okrenu vladavini većine i postojećoj vojsci samoubica, produžiće rok trajanja turobnom periodu i krenuti u modernu istoriju ispočetka.
 
 
Zato Žoze nema briga, zna da će na kraju dana opet biti u pravu. 
I ljudima će to vazda smetati...
 
Autor teksta: Marko Jović 

Najlepši je jezik fudbala

Kako doći do same završnice Svetskog prvenstva u fudbalu? 

Jednostavno je, kvalitetan igrački kadar je svakako uslov, međusobno razumevanje i raspolaganje istim jezikom olakšava zajedničko rešavanje problema, a umešnost stručnog štaba je prečica ka cilju. U svakoj jasnoj situaciji uvek postoji neka "kvaka", razlog zbog kog sve postaje teže, ili makar zanimljivije.

Na svetu postoji 7,6 milijardi ljudi, koji se sporazumevaju pomoću 7.106 raspoloživih živih jezika i nastanjuju 195 različitih država. U moderno doba svega 32 nacije doguraju do Svetskog kupa, služeći se međusobno sa jedva preko 20 jezika.
 
 

Tako se i među pomenutim jezicima koje koriste učesnici Mundijala nalaze i flamanski, engleski, nemački, francuski i španski, a da bi stvar bila čudnija, svih tih pet jezika koristi jedna selekcija - selekcija Belgije!

Uprkos tome, sada su u polufinalu, na mestu kojem su se nadali, ali na koje istorijski nisu naročito navikli. Godine sportskog i fudbalskog neuspeha obeležile su državu sa zapada Evrope, mentalitet gubitnika sada je njihov krst, možda ne u sopstvenoj dnevnoj sobi, ali ostatak planete na njih gleda kao na nedovoljno dorasle upravo zbog izostanka potvrde na najvećoj sceni.

Pfaf, Šifo, Ferkautern i kompanija su u Meksiku 1986. leteli preblizu suncu, razveselili narod i opekli se toliko da su bol osetile generacije potomaka. Četvrto mesto sa tog prvenstva ostalo je njihova omiljena slika na nedodirljivom mestu u sobi, ona koju ne brišete bez obzira na prašinu koja se uhvatila na njoj, zato što je baš takva - savršena.

Azarova generacija je došla na podijum sa sunđerima i sredstvima za čišćenje, spremna da staroj generaciji podari omaž ali i svoja imena ureže u sećanja fudbala i planetarnih takmičenja. Breme favorita iz senke - jer je mesto običnih favorita bilo već zauzeto ekipama koje će nas svojim učešćem razočarati - uspešno su prihvatili i dokazali da su postojala pokrića za šampionske prognoze. Došli su na korak do samog kraja, kroz napad i zabavu, tesne utakmice i promene taktike.

Ali, njima je sve to bilo ipak nekoliko promila teže nego što se to na prvu loptu čini, za jedno nerazumevanje teže nego ostalima...

Na stranu sav pritisak koji se stvara u godinama velikih šampionata, pogotovo ako na njega dodamo to da je "loženje" uvek jače u državama koje imaju čemu da se nadaju, Belgija je na turnir došla u manje-više očekivanom raspoloženju. Pritisak je uvek poseban teret, ali ono što zapravo fascinira jeste mogućnost uspeha u uslovima otežanog razgovora, dogovaranja posredstvom pet jezika.

Novu generaciju kojoj se raduju i Flamanci i Valonci - "iskreni" Belgijanci i njihovi sudržavljani francuskog porekla - čine fudbaleri koji su u domovinu najboljih vafla pristigli iz brojnih bivših belgijskih kolonija u Africi i drugih država sveta.

Tako su braća Lukaku, Batšuaji i Kompani poreklom iz Demokratske Republike Kongo, Felaini i Šadli iz Maroka, Dembele iz Malija, dok Aksel Vicel vuče korene sa Martinika. Na sve to, selektor Roberto Martinez je Španac, njegov pomoćnik Anri Francuz, kada sve to uklopite imate mali koktel fudbalske egzotike.

Belgijanci su menjali taktike, formacije, ideje o igri u napadu, ali i u odbrani. Protiv Brazila pokazali su najinteresantniji šablon defanzivnog branjenja u srednjoj zoni puštajući Lukakua i Azara da stoje široko na vrhu 4-3-1-2 modela sa De Brujneom iza njih.

Martinez je na prvenstvu iz utakmice u utakmicu stvarao različitu sliku o sebi, na trenutke je delovao kao fudbalski hazarder, revolucionar i inovator, na trenutke kao neko nedovoljno hrabar da ispuni sve svoje zamisli, a spreman da ih ostavi nedovršene. Kao da je pokušavao da udovolji svim navijačima svoje selekcije, stanovništvu koje je podeljeno i složno samo kad igra reprezentacija.

Narod je u Belgiji oduvek podeljen na pripadnike flamanskog i francuskog govornog područja, u godinama iza nas flamanska oblast sve više je u ekspanziji, dok Valonija stagnira i biva skrajnuta. To dovodi do sve većih nesuglasica između pripadnika oba etniciteta, ali izgleda da se  one ne odražavaju na reprezentaciju.

Reprezentacija funkcioniše kao klub, klub koji je našao zajednički jezik. Jezik fudbala ih spaja, smanjuje razlike i povećava šanse da budu najbolji.

"Separatističke ideje koje se prelamaju u državi nisu loše uticale na nas, one su nas ojačale! Trudimo se da ostanemo jedinstveni, da budemo tim. Retkost je da mala država poput naše ima ovoliki broj fudbalera svetske klase u isto vreme, stoga se trudimo da se koncentrišemo na naše sličnosti, a ne na stvari koje nas razlikuju i razdvajaju", rekao je Kompani još 2012. postavivši tako šine na prugu kojom će se ova generacija Belgije kretati od tog trenutka, pa sve do danas.

Fudbal i politika za njih su odvojeni pojmovi, nemaju potrebu da se ikada dovode u vezu. Fudbaleri pamte svoje korene, svesni su toga odakle dolaze, ali Belgija je njihova domovina i svetu stavljaju do znanja da poreklo i jezik ne mogu da stvore probleme unutar ekipe.

Zraci sunca ponovo su na licima Belgijanaca, da bi rizikovali opekotine moraće da se približe. To će učiniti ako se popnu uz stepenik na kom piše "Francuska", po mnogima najtežem koraku za njihov fudbal u prethodnih 30 godina.

Vreme je odradilo posao za njih, stvorilo sastav koji će se pamtiti bez obzira na rezultat i naučilo ih da se sporazumevaju i da spoznaju ono što je jedino bitno - da zanemare razlike i okrenu se sličnostima. Pokazalo im je i da nije važno kojim jezikom pričate, ako poznajete jezik fudbala.

Jer se upravo na tom jeziku pišu najlepše priče na svetu...

Autor: Marko Jović

Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici  "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.rs/a1117652/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Reprezentacija-Belgije.html

Englezi su spremni na sve!

Da li je "Generacija 5" bila u pravu? Da li svet može da funkcioniše samo ako smo dovoljno daleko od nje, dovoljno daleko od problema? Mnogi od nas zaslužni su za to što su zajednici podarili makar još jedan mali ispad, problem ili zagonetku koji će uzburkati strasti. Trend su, očekivano, dosta davno ispratili i  Englezi. Stvorili su fudbal, zabavu za mase, i pustili ga da luta daleko od doma i zbunjuje ljude širom globusa.
 
 
 
No uprkos svoj lagodnosti u koju su upali kao stvaraoci nečeg velikog, čini se da su izgubili nit sa realnošću.

Engleski selektori su decenijama nadobudno očekivali hvalospeve od sveta samo zato što sede baš na engleskoj klupi i biraju igrače iz fudbalske "otadžbine". Sami su doprineli epilogu, bolnoj priči zbog koje najveća država na Ostrvu želi da poveruje u hajp - fudbal je postao više tuđ nego njihov, daleko od avlije u kojoj je naučio da hoda.

Nostalgija je opasna zvrčka, koliko po udaljenog, toliko i po one od kojih je otišao. Geret Sautgejt je shvatio da ona može da ubije, ne onog koji je daleko, on je ojačao u izgnanstvu, već da može da razori velelepni dom koji ga godinama čeka da se vrati, ako i ovog leta odloži svoj povratak.

Mladi engleski selektor je za kormilo reprezentacije seo 2016. godine, nasledivši Sema Olerdajsa koji se povukao sa tog mesta nakon samo jedne utakmice na kojoj je bio glavni trener "Tri lava". Dočekan sa osporavanjem, spočitavane su mu slične stvari kao i Mladenu Krstajiću, iako je imao prethodno iskustvo, tamošnja javnost uvek traži iskusnijeg i dokazanijeg da vodi "odabrane".

Sautgejt se nije obazirao na reči naroda, ostao je koncentrisan na jedan jedini cilj koji je bio pred njim i ekipom - osvajanje Svetskog prvenstva i vraćanje fudbala kući!

Zamenio je izraubovane premijerligaške menadžere koji su na toj klupi videli krunu svog višegodišnjeg rada, dokaz da su "veliki", ali na mestu na kojem je uspeh uslov bez kog se ne može, odstupali su od svog pređašnjeg rada i težili egzibicijama i izmišljanju kako bi pokazali da mogu da se nose sa većima od sebe. A imali su poimenično kvalitetnije skupove od Sautgejtovog...

Dolaskom novog trenera Engleska je promenila navike, odlučila da se ne prepusti pompi i slavlju pre nego što se za to stvore uslovi. Prvi put posle višedecenijskog pumpanja očekivanja, oni su u Rusiju došli napola ubeđeni da je ovo stvaranje neke nove generacije, te da je na ovom turniru važno izgraditi ekipu, ne i rezultat.

Sautgejt nije mislio tako. Njegova ekipa stvarana je i projektovana od prvog radnog dana, vrhovna ideja ostala je nepromenljiva, samo su načini da se prođe kroz cilj bitno promenjeni u odnosu na prethodnike.

Posvetio se terenu koliko i stvarima van njega, svaki korak "kraljičine selekcije" unapred je isplaniran i doveden blizu savršenstva. Ponudili su najinteresantniji taktički model od svih selekcija na šampionatu - brojne rotacije od samog ulaska na protivničku polovinu, ponavljanja bekova, izvlačenje Kejna daleko od gola i ulasci Alija, Sterlinga i Lingarda iz drugog plana su potpuno osveženje u reprezentativnom fudbalu, fudbalu koji ne trpi "skupe" ideje.

On je svoju ekipu krojio na osnovu kvaliteta koje igrači nose sa sobom, implementirao je njihova znanja u sistem u kom se snalaze, prilagođavajući ga njima, a ne sebi. Preuzeo je sve one korisne stvari koje su stratezi u Premijer ligi naučili njegove izabranike, naučio da posluje sa njima i napravio skladan sastav, balansiran između napada i odbrane, brzine i čvrstine, tehnike i engleskog stila.

Poznavajući torturu kroz koju je prošao kao igrač otkada je na Euro-u 1996. promašio penal u polufinalu protiv Nemačke, Geret je pridao pažnju i tom segmentu igre. Njegova ekipa je vežbala jedanaesterce na svakom treningu još od marta, analizirajući koji su najbolji načini da se oni izvedu perfektno, te stoga pobeda nad Kolumbijcima upravo nakon boljeg izvođenja penala - prvog za Engleze u istoriji Svetskih prvenstava - ne sme biti tumačena kao puka slučajnost.

Jedine akcije koje su u fudbalu u potpunosti isplanirane unapred su prekidi, Sautgejt je odlučio da ih spremi na potpuno drugačiji način, kroz košarku i NBA! Početkom godine otišao je u Ameriku sa namerom da upozna košarku kao sport, jer je znao da mnoge akcije podrazumevaju pražnjenje prostora za dobre šutere i pik-en-rol igru koja može biti primenljiva na prekidima.

Kao rezultat toga, Englezi su dosad na prvenstvu dali šest golova posle kornera i slobodnih udaraca, što je za dva više od ukupnog zbira takvih njihovih pogodaka na poslednja tri Svetska šampionata.

Takođe, u svom stručnom štabu sada ima i psihologe, trenere koji će jačati mentalnu snagu igrača i brinuti o njihovom fokusu van terena. Sven-Goran Erikson je nedavno rekao da je upravo to nedostajalo njegovoj Engleskoj u doba kada ju je vodio. Čini se da je Sautgejt dobro odradio domaći zadatak...

"Morate uživati u lepim trenucima, ali još smo dosta daleko od savršenstva, načinili smo i mnogo grešaka, ali nastavićemo da napredujemo. Ukoliko nas ovaj uspeh ponese nalazićemo se u "opasnoj zoni", uspešni smo jer smo "gladni" i zajedno razvijamo ideje", rekao je Sautgejt nakon Kolumbije trudeći se da zadrži svoju ekipu na zemlji.

Sledeći stepenik ka uspehu je tvrda reprezentacije Švedske koja je pokazala da neće biti lak zalogaj za Kejna i drugare. Željni potvrde, taktički stabilni i tehnički spremni, želeće pobede post-Ibrin tim i da nastave svoj put do cilja.

Jer na kraju dana, to nije samo njihov put. To je put odbeglog sina, njegov povratak na mesto gde dugo nije bio. Malo je reći da ga željno iščekuju...

Autor: Marko Jović
 
Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici  "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.rs/a1116976/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Svetsko-prvenstvo-Reprezentacija-Engleske-i-Garet-Sautgejt.html

1 2 3 4 5 6 7 8  Sledeći»