Muslinova Srbija – hajde da na trenutak pričamo o reprezentaciji

Na to niko ne obraća pažnju, nije nam bilo dopušteno da uživamo u tome. Jednostavno, nije vreme za priču o fudbalu u Srbiji. I dok smo se klackali na igralištu očekivanja i izvesnosti čeznući za boljim sutra, tamo negde istočno, gde je fudbal rekao puno a ipak ostao nedorečen, pobedili smo Gruziju. Kao kakva slučajnost, svega nekoliko dana pre nego što nam je u nedelju uveče obelodanjeno da smo korak bliže Evropi, mi smo se primakli tri dobra koraka ka Rusiji. I ne mešajmo politiku i fudbal, možda vreme nameće teme, ali mesto jasno stavlja do znanja da ćemo ovde samo o fudbalu – Svetsko prvenstvo izgleda kao realna destinacija!
 
 
 
Napokon smo na dobrom putu. Nakon godina u kojima smo skretali desno kod Albukerkija i onda kukali kako su razlozi pogrešnog izbora skretanja loša saobraćajna signalizacija i nedostaci koje poseduje naš motor, ovoga puta smo sa istim motorom odlučili da zanemarimo spoljašnje faktore i samo poslušamo GPS. Možda nije novi, možda ne deluje da nas svako skretanje na koje nas navodi izvodi na pravi put, ali odrađuje posao. Selektor Slavoljub Muslin je naša nova spravica za navođenje, i vrši svoju ulogu i više nego dobro.
 
Utakmica u Gruziji je oličenje onoga što smo želeli da postanemo, dugmići odela koje je fudbal skrojio za pobednike. Bili smo loši. Pobedili smo. Slobodno možete ovo loši menjati bilo kojim pogrdnim pridevom, pogotovo ako komentarišete prvo poluvreme, ali to i jeste ono zbog čega imamo najveće šanse za prolaz. Ta moć da se izdigneš iz ispod prosečnosti, da isplivaš iz blata koje ti je već skoro prekrilo nos i preživiš je ono zbog čega smo dobri. Postantićevska reprezentacija možda to nije mogla, postantićevska reprezentacija to sigurno nije htela. Do sada. Sada se pojavio onaj koji očigledno ume da probudi ono dobro u srpskom temperamentu i da iz njega izvuče inat, želju i htenje i postavi ih iznad godinama udobno smeštenih nadmenosti i egoizma. Kada smo u prvom poluvremenu igrali bez duše i bili nadomak ubedljivijeg zaostatka za Gruzinima, sve je ličilo na reprizu neke nasumično izabrane epizode iz 2015 ili bilo koje od godina koje su obuhvatale prethodna tri kvalifikaciona ciklusa, a onda je usledio nastavak koji možda nije bio bajni poklon za fudbalsko oko, ali je doneo ono što isto to oko jedino ceni, pobedu. 
 
Bezmalo puta smo čuli sada već izlizanu priču o poimenično sjajnoj, individualno prejakoj reprezentaciji Srbije i igračima koji igraju fascinantne role u svojim klubovima, a kada dođu na pašnjake i poljane koje domovina nudi, izgube se i kao da zaborave da pikaju loptu na dva sata. Stvari se menjaju, napokon pobeđujemo individualnim kvalitetima. Napokon centaršut Kolarova ne realizuje samo Jaja Ture; lažnjak, a zatim i dug korak Nemanje Matića ne olakšava posao samo Azaru; Tadićeva magija ne ostaje samo nagrada za platiše skupih ulaznica na Sent Merisu... I kada si nedorastao zadatku, a pobediš potezom, trenutkom (ili trenucima) genijalnosti jednog od pojedinaca iz ekipe, te pobede su najslađe. One vrate osmeh na lice, vrate onu nadu koju smo kao nacija počeli da gubimo. Može da zvuči trulo, ali naš novi selektor nam je obezbedio da takve pobede prigrabimo.
 
Njegove odluke umeju da zasmetaju, ali to nije čudno, izgubili bismo identitet kada bi nam kao naciji odgovaralo sve što selektor čini. U Srbiji je svako selektor za sebe i svako ima svoju jedanaestorku koja bi do sada već obezbedila učešće na Mundijalu. Tako i treba da ostane, to je jedna od draži koje Srpstvo nudi. Muslin pak varira sa izborima. Dok je vrlo malom broju gore pomenutih jasno zašto u crvenom dresu ne gledamo i Sergeja Milinković-Savića ili Ljajića, a na okupljanjima je redovan Jagoš Vuković (bez bilo kakve ideje da osporim njegove kvalitete), naš selektor ima viziju u koju se oni (ne)uklapaju i ma koliko ona većini bila čudna, sva je prilika da je ispravna. Sve dok motor okreće u dobrom pravcu, nema potrebe za kukanjem. Reprezentacija je postavljena u sistem koji joj odgovara, sistem koji donosi rezultate. Možda smo zakinuli malo na lepoti fudbala, ali u Srbiji je još malo kome stalo do lepote, važno je samo napokon pobeđivati u kontinuitetu.
 
Lepota fali onom ko je nepopravljivi fudbalski romantik (kao ja recimo), ali i za to ima leka. Da oni slični meni ne bi odustali od gledanja i na kraju se samo obradovali zbog rezultata, zadužen je Dušan Tadić. I zaista ga je prelepo gledati kako svu svoju magiju donosi iz Engleske u orlovsko gnezdo. Dok smo godinama unazad bili balkanski Italijani, najlepše obučeni van terena i kao po pravilu uglađeni i našminkani, naš najbolji igrač se vidno revoltiran na trenere i sisteme, na rezultate i poraze bez duha, uklapao u Paćoti priču reprezentacije. No, otkad je za kormilom Muslin stvari su se i u njegovom slučaju, kao i u mnogim drugim, bitno promenile. Srpska desetka je dobila potpunu slobodu i našao je načina kako da se za to i oduži. Četiri gola i sedam asistencija su samo statistika, njegov doprinos ekipi ne meri se u brojkama. Svaka njegova lopta ispod lakta, proigravanje petom ili nerezonski šut jer je uočio golmana kako zamišljeno stoji van gola, znači ekipi i podiže njen moral. Kao da daje krila, probudi kako u igračima, tako i u navijačima neki osećaj da je ipak sve moguće i da opet možemo da se pojavimo na fudbalskoj mapi umesto iksa koji nas je menjao dobrih sedam godina.
 
Nedostaci su i dalje prisutni. Iako  napad deluje sasvim korektno (naravno nakon buđenja iz stanja šoka u prvom poluvremenu), odbrana i dalje ima imena ali nema kompas i uže koje ih vezuje da budu zajedno. Kroz prizmu prvog poluvremena u Tbilisiju primete se sve falinke ekipe – tromost defanzivne linije i nepresušna nonšalancija koja nas predugo krasi. I dalje se vidi ta crta Kolarova kojom on (slučajno ili namerno) kao da napominje da je ipak stigao iz Sitija i da to treba da se ceni. I cenimo, ali više cenimo pobede, a taj stav nam ih nije donosio. U tom stavu se krije ono što mi zapravo jesmo, i to neće nestati iz nas, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Naša snaga je ta da zapravo posedujemo mogućnost da pobegnemo sami od sebe makar na devedeset minuta i uzmemo sa terena ono što nam je potrebno. U kojem god obliku, samo da ga uzmemo.
 
Dobra stvar je da bežimo od prosečnosti, ukoliko ovako nastavimo uskoro ćemo moći da pronađemo utehu za svakodnevne brige u loptanju. Ništa i dalje nije rešeno, ozbiljniji deo je i dalje pred nama, ali koraci kojima se približavamo cilju nisu više onako sitni i stidljivi. Ostaje nam da do kraja kvalifikacija prebrodimo probleme, sve manje u glavama - i dalje sasvim solidne u odbrani i bićemo, sasvim sam siguran, među putnicima za Rusiju. A ni ona ne deluje više tako daleko, dok Tadić petama topi kilometre, Matić i drugri iste pretrčavaju te smo sve bliže i bliže.
 
Narod želi Mundijal, narod želi hladno rusko leto. Odvedite nas tamo, nikad nismo više želeli da se smrznemo.
 
Autor: Marko Jović 

Reprezentacija Srbije - da li smo napokon seli u pravi voz?

Kraj je kvalifikacija za Svetsko Prvenstvo u Rusiji za ovu kalendarsku godinu i kao da se sama nametnula potreba za rezimiranjem viđenog do sad. Zašto? Možda zato što napokon stičemo utisak da imamo pravo da se nečemu nadamo. Možda zato što smo zaličili na takmičarsku ekipu posle toliko godina. Možda...Ali, krenimo polako.


Renesansa reprezentacije, čarobni štapić, magija ili šta god - nemamo poraz. Nije ni da nam je potreban, ali svima je jasno što je ova činjenica svima čudna, pa tako i meni. Nakon godina u kojima je neretko bilo teško navijati za fudbalsku reprezentaciju (bar smo na sreću nalazili utehu u ostalim sportovima), dobili smo ono čemu smo se nadali. Koliko god da smo se nadali, ne možemo a da ne priznamo da nas je iznenadilo. I drago nam je.


Razloge za novonastalu situaciju mogu da nabrajam u nedogled, a da opet ne budem u pravu ili da pak pogodim sve. Jedno je sigurno, mi, navijači reprezentacije, ih ne znamo, oni su poznati samo selektoru, igračima i ostalim članovima ekipe. Da li su lokalni splavovi počeli da puštaju bolju muziku pa naši igrači raspoloženiji dolaze na okupljanja? Da li je novi selektor napravio rezove zlata vredne i isterao zlu krv iz ekipe? Sve je moguće, ali ono što je po sredi jeste pozitivan skor u dosadašnjem toku kvalifikacija te neću tražiti razloge već ću se okrenuti onome što smo pokazali do sad na terenu.


Kada ne bih počeo od selektora bilo bi kao da smo psu dopustili da nam stavi povodac oko vrata i prošeta nas par krugova oko zgrade. Muslin je došao i doneo nešto novo. Ne mislim na 3-4-3, to je finesa u koju se sastav uklopio i očigledno dobro funkcioniše. Probudio je u našim momcima ono čime se mi Srbi hvalimo na sva usta - drčnost, hrabrost, otresitost... Kao da je ekipa povratila preko potrebni identitet koji je čamio zagubljen u ruševinama srpskog fudbala, čekajući kakvog dobrog Samarićanina da ga odatle izbavi. Izgleda da je novi selektor došao sa nosilima i brže - bolje identitet odneo (ili doneo, kako vam volja) na sigurno. Napokon se u državnom dresu igra fudbal kakvom se nadamo još od Antića. Napokon smo konkurentni.


I ne, nije prerano za ovakve tvrdnje. Reći ćete da je prošlo tek četiri kola, ali tako gledano to je skoro polovina, a mi smo odigrali utakmice sa najvećim konkurentima za prolaz dalje i kod broja poraza ponosno stoji nula koju smo navikli da gledamo u nekoj drugoj ulozi. Karakter reprezentacije više nije isti, ovakvi nećemo propustiti šansu.


Najbolji primer za to jeste utakmica sa Velsom u kojoj naši kao da su pozajmili plave pumine dresove i odigrali klasično "italijanski". Rezultat je tu, a igra na rezultat nam je bila najveća boljka prethodnih godina. Nikad slađih 1:1 u praznoj utakmici je ono što nam daje za pravo da budemo samouvereni. To i preporođen igrački kadar.

Jasno, neosporan je bio kvalitet koji selekcija poseduje, sporne su bile odluke koje su pravili kao tim i, ako mogu tako da kažem, mali problemi u glavama naših igrača koji su proizilazili iz pritiska nacije. Pritisak je tu i dalje, ali pristup se promenio pa otuda konačno uživamo u pravim igrama velikog majstora Dušana Tadića. Partije koje pruža desetka Srbije su svetske klase i dok god imamo takvog igrača možemo legitimno da verujemo u uspeh. Kada njemu pridodamo Mitrovića i Kostića, napad je zaista vredan svakog respekta i isplaćuje se golovima iz utakmice u utakmicu. O sredini i ne treba trošiti reči, pogotovo povratkom, po meni našeg najboljeg igrača, Matića za komandni sto. Sa Milivojevićem u paru to izgleda skroz korektno i na tom delu terena ne bi trebalo da bude problema.


Najviše škripi u odbrani. Stalne rokade uzele su maha pa su greške u toj liniji u neku ruku i razumljive. Kapiten više nije na vrhuncu karijere, ali njegovo iskustvo je neophodno ovoj ekipi i ne sumnjam da će Muslin do kraja kvalifikacija i u ovoj liniji pronaći dobitnu kombinaciju. Ne zaboravimo da se Milunović, igrač na kojem je pokušao da zasnuje odbranu, povredio još pre početka kvalifikacija te i njega možemo očekivati u postavi na proleće kada se bude oporavio.


Generalno, u dobroj smo situaciji. Poklopile su se kockice (ili loptice), pa nam je i žrebom dodeljena nešto slabija grupa. Doduše, iako na prvi pogled slabija, naša grupa vrvi od ekipa podjednakog kvaliteta i čak tri ekipe pored nas daju sebi za pravo da sanjaju varljivo leto '18. u Rusiji. Ali, Srbija ovog puta na megdan ne izlazi samo sa na papiru dobrim sastavom, već sa timom koji je homogen i koji je spreman za nešto više. Prijateljska sa Ukrajincima je bila tek formalnost i provera svih raspoloživih snaga, ne treba joj pridati puno značaja.


Do proleća ćemo se načekati, ali bar čekamo u udobnoj stolici. Nismo u potpunosti priča o ružnom pačetu, nekako smo i pre bili labud koji se šepurio ali je eto, posle godina praznog hoda, shvatio da je okej biti lep, ali da su stav i karakter oni koji donose ugled u društvu. Sad kad su shvatili poentu, vreme je da, i uz naravno pomoć svih nas, izborimo taj plasman u Rusiju. Vreme, mesto i okolnosti nam ne dopuštaju drugačije.


Autor teksta: Marko Jović