Nedelja, April 30, 2017

Zlatanov način – najbolji fudbalski neprijatelj i najbolji prijatelj skrajnutog čoveka

Svet traži antiheroje. On živi od njih, zbog njih i uprkos njima, ni Betmen i društvance ne bi napravili toliki hajp da su se borili protiv ukrštenih reči. Vikali smo ljutito na svaki pomen imena Džokera i Leksa Lutora, mrzeli Doktora Oktopusa i Šredera, ma i Peru Kojota smo gledali s nipodaštavanjem. Ali, kada ostanemo sami ispred televizora, sakriveni od pogleda svih moralista i vaspitača ovoga sveta, potajno smo želeli i da vidimo kako je to kada superjunaci izgube makar jednu bitku, kako je to kad u samo jednoj epizodi padnu na kolena pred ove i ovakve. 
 
 
 
Pitate se sada kakve veze imaju fiktivni likovi sa sportskom, skoro isključivo fudbalskom kolumnom? Ma imaju, jedan vagabundo je davno pobegao iz njihove trupe i nastavio svoj antiherojski put po travnatim terenima realnog sveta, i na tom putu nema - i verujte, neće ni biti - ničeg lošeg i zlobnog. Situacije i pojave oslikane tim pridevima je ostavio u Rozengardu, u svoj kofer je spakovao samo (ne)herojsko odelo. 
 
Zlatan Ibrahimović nije jedan od nas. On je onaj koji spava s druge strane jastuka, krade tvoje snove i ostvaruje ih bez po muke; onaj zloća iz crtanog – da, o tome sam pričao – kojeg niko ne voli (ili malo ko voli, kako vam volja), a oduševljava vas svojom genijalnošću. Takvi ljudi se ne povređuju, oni odlučuju koliko će ih ukrašavati koja rana. Na tom mestu se spajaju fikcija i realnost, to je mesto Zlatanovog susreta sa nama. I pružićemo mu ruku, onu za spas, ili makar za utehu i podršku, dopustićemo mu da na kratko bude i u našoj ekipi, ipak stoji na čelu kolone ljudi koji su to zaslužili.
 
Opet rizikujem da me pogrešno razumete, ja sam od onih koji obožavaju Ibru. Ibra je genijalac, lopta u njegovim nogama je prvi čin spektakla, blještava fantazmagorija, granica mogućeg i nešto manje mogućeg... Njegova popularnost je razlog njegove nepopularnosti. Doduše, ni njegov stav nije stav nalickanog štreberčića u kog će se svaka potencijalna tašta zaljubiti na prvi pogled. Ko će mu i zameriti, detinjstvo u najskrnavijem kvartu Malmea mora vas učiniti jačim, da bi opstao moraš naći svoj način. Njegov nam je svima jasan, prepotencija prelivena egoizmom i posuta nadmenošću, kao torta koja izgleda prosečno ali prokleto lepo pleše kroz zube. 
 
Po istom šablonu i Zlatan radi sve što radi. Popularna „samurajka“ na vrh glave i prvo mesto na takmičenju u dimenzijama nosa možda ne čine da paket izgleda najlepše moguće, ali samo odvežite mašnu s vrha i pred vama je divna muzička kutija koja svira sve žanrove - i tihi sentiš za dame i death metal za one kojima ne manjka testosterona. Gledajući njega, pomislimo da je tako lako djuskati najteže korake.
 
Ali, kao što već rekoh, izborom da pobegne iz sveta zamišljenog i nacrtanog, i spusti se među nas, morao je da prihvati i boljke kojima java voli da se pohvali. Poslednja u nizu onih sa kojima Zlatan mora da se nosi jeste i ta, ne samo u fudbalu, najneprijatnija i najzloćudija povreda prednjih ukrštenih ligamenata kolena. Šveđanin će tvrditi da je on veći od nje, da mu ona ne može ništa, ali ona je u ovom trenutku njegov kriptonit, protiv toga se ne može sve i da imaš nadljudsku snagu.
 
Neću zamarati činjenicama i brojkama, kome je do toga, sve mu je udaljeno svega dva klika i ne više od pet minuta surfovanja po svemoćnom Guglu, a i većini je dobro poznato stanje na lageru. I hiljadu puta do sada smo čuli da je Ibra kao vino, da je svakim danom sve bolji, i kada se pojavi informacija da je povređen, većina onih koji će reći kako vole fudbal istu dočeka sa empatijskim uzdahom, ali uz osmeh na kraju usana. To je ono što ga je pratilo tokom cele karijere, to je krst koji je sam izabrao da nosi. To je krst koji mu najbolje stoji. Sve uvrede, svi kiseli osmesi koji su mu upućeni, odbijanja i omalovažavanja, sve to najlepše ukrašava njegov portret. I da mu je četkica u ruci (a jeste, umetnici kao on ne dopuštaju da drugi rade njihove portrete), ne bi promenio ni jednu jedinu liniju na slici, jer je on upravo to – jedna slika puna mana i grešaka, ali bolja od svih drugih baš jer je posebna.
 
Veličina nije samo u onome na terenu, ona se gradi i van posla. Dok ćemo se svi složiti kako je Bufon idol malog čoveka (kao što jednom reče jedan kolega), moramo biti ni pedalj manje složni da je Zlatan idol onog još manjeg, skrajnutog, onog na koga više niko ni ne obraća pažnju. Ime je gradio kroz trnje, na kradenim biciklovima uz prazan frižider. Gradio ga je kako bi pobegao od čemera, bede, jada i sličnih tužnih naziva za ono u čemu je živeo, gradio ga je da bi oni koji su kroz istu patnju prolazili s njim jednog dana bili srećniji, ili makar ponosniji. Čoveku koji vuče korene sa ovih prostora ponos neretko stoji i pet stepenika iznad sreće. Takvi ljudi kada dođu do moći uzmu sve što im ona pruža, uživaju u svakom trenutku, kao da to rade sa prstom uperenim pravo u čelo prošlosti. 
 
Zato ni ne čude luksuzne vile i najskuplja kola. Ma da ih ima milijardu, nije mu zameriti, zaslužio ih je isključivo pomoću dve noge, uz jugoslovensku drskost i šarm, i stav najzadrtijeg predstavnika ovih krajeva. On vas ponizi i pomazi, ko mu to uzme za zlo mora da bude bitno lošiji čovek od proseka. Ostvario je priču sa filma, oduvek smo čeznuli za takvima, makar i ne igrali sami ni najsporedniju ulogu.
 
Dokazaće on svoje ljudske dimenzije nebrojano puta, samo poslednja puzla koja upotpunjuje sliku jeste odbijanje novog višemilionskog ugovora od Junajteda, jer je svestan da ne može više da pomogne. Ali neće on otići sa najveće scene, makar trošio noge i po MLS-u, opet će puniti novinske stupce. Odlazak preko bare je najbolji način da fudbalski globtroter završi svoju misiju. Ujedno je i najbolji čovek za ono što Ameri traže. Želeli su spektakl – o, dobiće spektakl.
 
Izjaviće glupost, uvrediće na najgori mogući način, bez razmišljanja i naknadnog kajanja, ali i bez loše namere, to je temperament koji ni ne vredi obuzdavati. Zato će Zlatan u očima fudbalskog sveta zauvek biti zloća koji kontrira svim idealima, neprijatelj svega što je na fudbalskom terenu dobroćudno. Isti taj svet će uvek biti zaslepljen njegovim nepromišljenim izjavama, do te mere da će mu pred očima izmicati ono najbolje što ovaj čovek zapravo ima da ponudi. A dao nam je štošta - pete i kung-fu potezi, golovi sa deset, dvadeset ili četrdeset metara za one romantičnije ili pak crveni kartoni, unošenje u lica i autoritet veći od sudijskog za one koji vole da namirišu krv, stoje tu u neopipljivim vitrinama kao dokaz da je mislio i na nas, male ljude koji prostodušno vole fudbal.
 
I opet ga neće voleti. Nabrajaj koliko hoćeš – reći će neki – za mene je on i dalje kao oni s početka teksta, i dalje je onaj i onakav. Jasno je što će to i ostati, problem najmanjeg čoveka je u tome što ga najčešće kroz svet vodi zavist, sa tim smo bar upoznati kroz svakodnevne prilike. Uvek će se naći neka nova mrlja, neka nova izjava ili pokret na terenu koji će mu biti zameren. No njega to, ne brinite, neće dotaći. On je učinio ono što je zacrtao, ostavio je trag miljama dublji od onog koji je prvobitno planirao. I pre leta kada je ostvaren najskuplji transfer, čak i u isti klub u koji je došao i Ibrahimović, njegov je bio veći, mediji su željnije iščekivali Šveđaninovu objavu gde će nastaviti karijeru. 
 
Krv, suze, znoj i povrede za njega su sada drugačijeg ukusa, i dalje gorke, ali ni upola kao pre dvadesetak godina. Uradio je ono što je želeo, uradio je ono što svako od nas želi – uspeće, i te kako će uspeti, da ostane zapamćen. Zato, kad god možete, nazovite ga zloćom. Uvek će mu biti drago.
 
Autor: Marko Jović 

[Odgovori]

Ibrahimović car

Comment by Gost (05/12/2017 10:51)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me