Svaki gol proističe iz dodavanja lopte na ovaj ili onaj način, svako dodavanje iz postavke igrača na terenu, svaka postavka iz unapred pripremljenog plana, a svaki plan je plod nekakve ideje. Fudbal je poprimio drugačiju formu, zato je i uloga taktike bitno dobila na značaju. Pojavljuju se različiti treneri sa različitim postavkama, strategijama, taktikama i brojevima, i dok se neki od njih u istim izgube vrteći se u kovitlacu svoje mašte, neki nađu način da svoje ideje pretoče u proizvod u obliku pobede. Među ovim drugim nalazi se i Horhe Sampaoli. Temperamentni Argentinac je na početku sezone zaseo u andaluzijsko sedlo i od Sevilje napravio prototip moderne ekipe.
Ekipa je kao i na kraju svake sezone dobrano rekonstruisana, te je novi šef struke doslovno sve počeo ispočetka. Dovoljno je odgledati svega desetak minuta ovogodišnje Sevilje da bi se primetilo da to nije ni nalik nekim prethodnim izdanjima – Sampaoli je ukrotio bika na sebi svojstven način, potpuno drugačije od poslednjeg trenera Andalužana, Unaija Emerija. I da ne obratite pažnju na dešavanja na terenu, primetićete omalenog istetoviranog ćelavca kako skakuće kraj aut linije i mlatara rukama više osećajući utakmicu od pojedinih igrača koji jure za loptom (naravno ne iz njegove ekipe, svesni su šta bi ih dočekalo kad bi bilo tako). Ta snaga i emocija koju je učenik Marsela Bijelse uneo u belo-crveni deo Sevilje počeli su da se isplaćuju rezultatima.
Poznat po svom sistemu sa trojicom u odbrani, Sampaoli je od starta počeo da ga implementira i u svoje nove izabranike. Prvih nekoliko kola novog prvenstva delovali su kao adaptacija novoj ideji koja je usađena u njihove glave, što se najviše primetilo u bezglavom trčanju veznih i bočnih igrača kao i po rupi između poslednje linije ekipe i veznog reda prilikom odbrane od pozicionih napada, ali zbog dobrog razumevanja ofanzivnih ideja svog novog trenera to se nije odrazilo na rezultat. Vremenom, ekipa je poprimila Sampaolijev gen u potpunosti, te se i dalje nalaze u odličnoj poziciji na svakom od frontova na kojima se takmiče.
Dve najbitnije odlike Sampaolijeve Sevilje jesu visok presing i transformacija ekipe iz odbrane u napad. Odmah po izgubljenoj lopti, cela ekipa, počevši od najisturenijeg igrača – uglavnom Ben Jeder, u poslednje vreme sve češće zajedno sa Jovetićem – pohrli brzo kako bi je povratila u svoj posed već na protivničkoj trećini i odatle lakše došla u priliku za gol. Ovu opciju omogućava im visoko postavljena odbrana kao i gustina linija koju imaju u postavci. Brzi bočni igrači pružaju dodatnu potporu bekovima koji veći deo utakmice provedu na protivničkoj polovini i imaju važne zadatke u pritiskanju protivnika. Kada uzmu loptu u tim situacijama, ofanzivci donose brze odluke i nalaze rešenja najčešće kroz dubinu, koristeći ulaske vezista i krilnih igrača iza leđa odbrane. Tada špicevi, ukoliko lopta ne ode bočno do krila ili bekova, izlaze iz sredine kako bi oslobodili prostor za ulazak igrača iz drugog plana i izvukli štopere svojih rivala. Ako se ne odluče za brz prodor kroz rupe u centralnim delovima protivničke odbrane, lopta odlazi na bok gde nastoje da naprave višak i kroz centaršuteve ili prodore dođu do nove šanse.
Bitna poluga u presingu jeste i vezni red na čelu sa Nzonzijem koji od početka sezone prerasta u igrača svetske klase. Njegova uloga na terenu jeste osiguranje sredine igrališta i onaj najmanje popularan, “prljav” posao u fudbalu, ali Nzonzi predstavlja i ključnog fudbalera prilikom začetka napada i njegove organizacije. Kako Sampaoli svoju taktiku iz 3-4-3 ili 3-5-2 u zavisnosti od protivnika prilagođava i menja najčešće u 4-2-3-1, tako se i zadaci vezista menjaju. U samom startu pozicionog napada kada dejstvuju sa trojicom u odbrani, Seviljina defanzivna trojka se raširi koliko i širina igrališta, gurajući bekove napred i ostavljajući prostora za Nzonzija ili čak i Nasrija da se vrate po loptu i otpočnu napad. Ista stvar dešava se i kada se brane sa četvoricom, samo tada Nzonzi dolazi između dvojice štopera koji stoje nešto uže nego u drugoj postavci, i počinje napad slično Džerardu u vreme Rodžersovog Liverpula. Kao što već rekoh, širinu u igri i dodatne opcije dobijaju položajem svojih bekova na terenu koji u toku utakmice naprave veliki broj ponavljanja do protivničkog šesnaesterca, najčešće ispraćenog centaršutevima ili povratnim loptama. Kako bi bekovi imali dovoljno prostora, bočni igrači ulaze u sredinu praveći veću gužvu na tom delu igrališta. Hitrom Vitolu koji ima istančan osećaj za ulazak iz drugog plana, kao i čarobnom Italijanu Franku Vaskezu, koji je svakako “lutalica”, to ne predstavlja problem već i unapređuje njihovu igru. Takođe, Nasri je pronašao sebe kao plejmejkera i dok svaki igrač pomenutog trojca ima svoje defanzivne zadatke jasno definisane, u napadu je situacija drugačija i značajno su slobodniji u kretanju.
Novu mogućnost u igri Sevilje donelo je i angažovanje Stevana Jovetića u zimskom prelaznom roku. Crnogorac je za razliku od Vijeta, koji je najčešće pre njega igrao na toj poziciji, igrač potpuno drugačijih fizičkih karakteristika, robustan i jak napadač, a opet odlično tehnički potkovan. I dok je tandem Vijeto-Ben Jeder delovao više kao tandem brzanjaca koji će zbog svoje hitrine tražiti lopte u prostor iza leđa odbrane, sa Jovetićem su Andalužani dobili preko potrebnu dubinu u igri i sidraša koji može da zadrži loptu, a da ne uspori napad. Takođe njegov način igre odlično se uklapa sa kreativcima koji trče za loptom u ofanzivnom delu ekipe.
Sevilja, kao i svaka druga ekipa, ima svoje slabosti. Među ključnim slabostima nalazi se brzina defanzivne linije tima. Štoperi Sevilje iako tehnički dobro potkovani i bez problema u skok igri, slabije se snalaze kada imaju okršaje na zemlji sa hitrijim napadačima. Na to utiče i ofanzivna postavka sa bekovima koji kampuju na drugoj polovini (i sebi sam dosadan sa ovim ponavljanjem, ali ima dosta efekta na igru), pa tako nastaje rupa iza njihovih leđa koju nešto sporiji Rami i Merkado teško mogu da pokriju. Iz takvih situacija su najčešće i primali golove ove sezone. Isto tako i nešto slobodniji um Vaskeza i Nasrija koji se ponekad – sve ređe u odnosu na neke njihove prethodne sezone – zaborave u napadu i ne obave svoje defanzivne zadatke, ostavi rupu u sredini i oslabi Seviljin bedem. Sve te slabosti Sampaoli dobro zna i svojim idejama i nametanjem visokog presinga uz odličnu igru u tranziciji, nastoji da ih nadoknadi. Dugačka klupa mu omogućava da kombinuje i stalno menja, pa se nikada ne zna sa sigurnošću šta se može od njih očekivati.
Sampaolijeva Sevilja je sistem. Sistem pravih vrednosti, sistem jednačina bez poznatih činilaca, sistem ludih ideja njegovog tvorca spojenih i ukomponovanih harizmom i energijom. Ovakva ekipa Andalužana zaslužuje i može puno u svakom takmičenju u kojem igrači (zajedno sa trenerom) troše svoj znoj i noge. Iako su i prethodnih godina bili veoma uspešni na svim poljima, deluje kao da ove sezone imaju da ponude još više. U Sevilji je vreme lepote i borbe, romantike i besa. Pronašli su pravog toreadora da se u takvom vremenu snađe, u ovom gradu napokon se gleda vatrena korida.
Autor teksta: Marko Jović
Strani fudbal |
Sledeći | 
Prethodni |
Komentari (11) | 
Trekbekovi (0)
New
dinosaur game | 22/11/2023, 02:52
Ako se ne odluče za brz prodor kroz rupe u centralnim delovima protivničke odbrane, lopta odlazi na bok gde nastoje da naprave višak i kroz centaršuteve ili prodore dođu do nove šanse.