No Totti No party – linija manjeg otpora, poslednji veliki među malima i kraj žurke
diposportu | 14 Jul, 2017 14:13
Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!
I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje.
Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka.
On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati sli%u010
Grofovo zbogom – srpska nezahvalnost i ko je bolje prošao
diposportu | 12 Maj, 2017 10:17
U Srbiji nije lako, istog dana ste i na vrhu i na dnu, zavisi na koju stranu okrenete novine. Na prostoru kakav je ovaj naš, baš nikada nećete udovoljiti većini, a kamoli svima. Tako će i Miodrag Božović otići u suton želja navijača Crvene Zvezde, na isti način kao i oni koji su pre njega držali uzde kluba i sedeli u vrućoj stolici. Ispraćen koliko lepim rečima, toliko i svakojakim podrugljivim pričama i zahvaljivanjima Bogu što mu vide leđa, na sve što čuje verovatno se neće obazirati, jer verujte mi, i on je, kao i dobrana većina trenera koji su pre njega radili na Marakani, samo želeo da pobegne iz gungule srpskog fudbala.
Navijačko opredeljenje će vam krojiti stav, kvalitet koji je Grof doneo u Srbiju, i koji je zaista bio neosporan jedno vreme, nije isti onaj sa kojim odlazi iz nje. I ova medalja kao i sve druge ima dve strane, za prehladu možete da krivite promaju ili da se samo bolje obučete. Po istom principu će neko reći kako je Božović izgoreo u kotliću tuđih naredbi, neispunjenih obećanja i Terzićevih laži, dok će ga drugi lično osuditi za gubljenje nekolicine utakmica i nedostatak autoriteta nad onima koji su po činu iznad njega ali to ni na igrici ne bi trebalo da budu. Obe priče, iako krajnosti, dodiruju istinu na nekoliko mesta.
Gledali ste prošlu sezonu – ili niste, ali vam bar mediji nisu dali mira pa ste morali da budete upućeni u dominaciju Crveno-belih – sve je išlo kao po loju za Božovića i njegove izabranike, na trenutke su i asocirali na ekipu koja onako slučajno, pravo niotkuda, možda i zaigra u Evropi, kao nagrada za lokalne uspehe i mamićevski odrađeno prvenstvo. Nije to ni daleko od realnosti, Zvezda sa Grujićem i Kataijem izgledala je i mirisala puno bolje od ove brlje koju nam sipaju u tanjir ove sezone.
Tu i dolazi na videlo Grofova greška. Ili nedostatak želje, nazovite to kojim god oćete imenom, epilog je isti, mogli ste da ga vidite i u utorak. Na mestu gde je bilo skoro sve kako treba – skoro sve, jer ipak ne pričamo o Realu i Bajernu – njegova uloga je bila da pristojnim strofama pridoda ubitačan refren, te da u Srbiji krene kakva moćna pesma, recimo ona što je nazivaju Himnom Lige šampiona. Suprotno logici, a opet tako Srpski (ili Crnogorski ili domaće, sve se prihvata), dovesti masu stranaca deluje mu kao fantastična ideja. Možda i nisam u pravu, možda oni nisu bili njegova želja, ali kumovao je Ruizima i Le Talecima, a zatim su i oni kumovali produbljivanju Zvezdine agonije.
Nije ovo priča o patriotizmu - niti o ne daj Bože kakvom rasizmu! - ali činjenično stanje je da u ovakvoj Zvezdi (i ne samo Zvezdi, za sve srpske ekipe važi isto) ne treba gomilati strance, domaći igrači mogu da ponude jednako dobre partije kao i preplaćeni inostrani igrači. Osumnjičite pravilnik saveza koji dopušta da ih bude toliko ili pak čelne ljude u klubovima koji im širom otvaraju vrata nakon sjajnih snimaka na YouTube-u, optuženi će na kraju uvek biti onaj koji stoji pored klupe i mlatara rukama.
Božović je upao u tu zamku. Došavši u klub koji voli, znao je kakva je situacija u njemu, ali verovatno se, onako romantično kako samo mogu oni koji nešto iskreno vole, nadao da nije sve zapravo onako kako prenose mediji. A bilo je. Bilo je i prošle godine, i ove, biće i sledeće u to ne sumnjajte, džaba vam lepa fasada kada su cevi popucale, a ni struje nema.
Njegovi ljudski kvaliteti su barem nešto što se ne dovodi u pitanje. Onakav oproštaj sve jednog igrača ekipe od trenera govori tome u prilog. Neretko je bio i jedina svetla tačka u Zvezdinim utakmicama, dovitljivim izjavama i doskočicama činio je da makar konferencija za medije deluje fudbalski ako utakmica već nije. Ako mene pitate, i ono što je činio od ekipe prošle sezone i ono kako su igrali svakako da zaslužuje dubok naklon. Božović je odličan trener, ali na pogrešnom mestu. Možda čak i na pravom mestu, ali predugo.
Shvatio je on to, i nije shvatio prekasno, znao je on to još nakon ispadanja od Ludogoreca, bio je svestan da je vreme da ode. Nije otišao u želji da ga ne zapamte po tome. Želeo je više, bio je ubeđen u novu titulu. A ko i ne bi? Ekipa je odskakala od čitave domaće plejade poluklubova, titula je bar u mislima bila na sigurnom. I onda, lako je krenuo sunovrat. Mogao je Grof da čupa i da se trudi ili pak samo da stoji i ne radi ništa, svi znamo kako je to kada on krene u Srbiji. Teško ga je zaustaviti, sve se zaboravlja, a vaša biografija od prve do poslednje stranice biva ispunjena samo najsvežije učinjenim, knjiga je previše tanka da bi stala stara slava.
Ovde nismo naviknuti na zahvalnost. Preteška je to reč za narod, za čoveka, koji utehu traži u sportu, a ovaj ga tako drsko gazi ispod stola i dok sirotan spušta glavu, jede mu iz tanjira pritom se oblizujući. Što pre shvatiš da će te nipodaštavati i uzimati tvoje rezultate sa rezervom kad god odeš sa mesta uspeha, bilo na vrhuncu ili kada svi to od tebe traže, toliko kraće će tvoje mučenje trajati.
Tako i Miodrag Božović odlazi pokunjen, podvijenog repa i kao i svi prethodnici, ukrcao se na isti voz. Njegov rukopis ubrzo će izbrisati Đurovski ili neki naredni trener, to više nije ni važno. I ko god da se sledeći nađe u lavirintu koji ima samo ulazna vrata, dok se izlaz probija glavom, dobrano će se mučiti sa onima iznad sebe. Grof je barem držao kakvu-takvu distancu. Sada je otišao, Terzić i Zvezda su ostali u amanet ljubiteljima fudbala u Srbiji. Sigurno da mu je žao što se ovako završilo, ali makar je bolje prošao...
Autor:Marko Jović
Zlatanov način – najbolji fudbalski neprijatelj i najbolji prijatelj skrajnutog čoveka
diposportu | 30 April, 2017 16:28
Svet traži antiheroje. On živi od njih, zbog njih i uprkos njima, ni Betmen i društvance ne bi napravili toliki hajp da su se borili protiv ukrštenih reči. Vikali smo ljutito na svaki pomen imena Džokera i Leksa Lutora, mrzeli Doktora Oktopusa i Šredera, ma i Peru Kojota smo gledali s nipodaštavanjem. Ali, kada ostanemo sami ispred televizora, sakriveni od pogleda svih moralista i vaspitača ovoga sveta, potajno smo želeli i da vidimo kako je to kada superjunaci izgube makar jednu bitku, kako je to kad u samo jednoj epizodi padnu na kolena pred ove i ovakve.
Pitate se sada kakve veze imaju fiktivni likovi sa sportskom, skoro isključivo fudbalskom kolumnom? Ma imaju, jedan vagabundo je davno pobegao iz njihove trupe i nastavio svoj antiherojski put po travnatim terenima realnog sveta, i na tom putu nema - i verujte, neće ni biti - ničeg lošeg i zlobnog. Situacije i pojave oslikane tim pridevima je ostavio u Rozengardu, u svoj kofer je spakovao samo (ne)herojsko odelo.
Zlatan Ibrahimović nije jedan od nas. On je onaj koji spava s druge strane jastuka, krade tvoje snove i ostvaruje ih bez po muke; onaj zloća iz crtanog – da, o tome sam pričao – kojeg niko ne voli (ili malo ko voli, kako vam volja), a oduševljava vas svojom genijalnošću. Takvi ljudi se ne povređuju, oni odlučuju koliko će ih ukrašavati koja rana. Na tom mestu se spajaju fikcija i realnost, to je mesto Zlatanovog susreta sa nama. I pružićemo mu ruku, onu za spas, ili makar za utehu i podršku, dopustićemo mu da na kratko bude i u našoj ekipi, ipak stoji na čelu kolone ljudi koji su to zaslužili.
Opet rizikujem da me pogrešno razumete, ja sam od onih koji obožavaju Ibru. Ibra je genijalac, lopta u njegovim nogama je prvi čin spektakla, blještava fantazmagorija, granica mogućeg i nešto manje mogućeg... Njegova popularnost je razlog njegove nepopularnosti. Doduše, ni njegov stav nije stav nalickanog štreberčića u kog će se svaka potencijalna tašta zaljubiti na prvi pogled. Ko će mu i zameriti, detinjstvo u najskrnavijem kvartu Malmea mora vas učiniti jačim, da bi opstao moraš naći svoj način. Njegov nam je svima jasan, prepotencija prelivena egoizmom i posuta nadmenošću, kao torta koja izgleda prosečno ali prokleto lepo pleše kroz zube.
Po istom šablonu i Zlatan radi sve što radi. Popularna „samurajka“ na vrh glave i prvo mesto na takmičenju u dimenzijama nosa možda ne čine da paket izgleda najlepše moguće, ali samo odvežite mašnu s vrha i pred vama je divna muzička kutija koja svira sve žanrove - i tihi sentiš za dame i death metal za one kojima ne manjka testosterona. Gledajući njega, pomislimo da je tako lako djuskati najteže korake.
Ali, kao što već rekoh, izborom da pobegne iz sveta zamišljenog i nacrtanog, i spusti se među nas, morao je da prihvati i boljke kojima java voli da se pohvali. Poslednja u nizu onih sa kojima Zlatan mora da se nosi jeste i ta, ne samo u fudbalu, najneprijatnija i najzloćudija povreda prednjih ukrštenih ligamenata kolena. Šveđanin će tvrditi da je on veći od nje, da mu ona ne može ništa, ali ona je u ovom trenutku njegov kriptonit, protiv toga se ne može sve i da imaš nadljudsku snagu.
Neću zamarati činjenicama i brojkama, kome je do toga, sve mu je udaljeno svega dva klika i ne više od pet minuta surfovanja po svemoćnom Guglu, a i većini je dobro poznato stanje na lageru. I hiljadu puta do sada smo čuli da je Ibra kao vino, da je svakim danom sve bolji, i kada se pojavi informacija da je povređen, većina onih koji će reći kako vole fudbal istu dočeka sa empatijskim uzdahom, ali uz osmeh na kraju usana. To je ono što ga je pratilo tokom cele karijere, to je krst koji je sam izabrao da nosi. To je krst koji mu najbolje stoji. Sve uvrede, svi kiseli osmesi koji su mu upućeni, odbijanja i omalovažavanja, sve to najlepše ukrašava njegov portret. I da mu je četkica u ruci (a jeste, umetnici kao on ne dopuštaju da drugi rade njihove portrete), ne bi promenio ni jednu jedinu liniju na slici, jer je on upravo to – jedna slika puna mana i grešaka, ali bolja od svih drugih baš jer je posebna.
Veličina nije samo u onome na terenu, ona se gradi i van posla. Dok ćemo se svi složiti kako je Bufon idol malog čoveka (kao što jednom reče jedan kolega), moramo biti ni pedalj manje složni da je Zlatan idol onog još manjeg, skrajnutog, onog na koga više niko ni ne obraća pažnju. Ime je gradio kroz trnje, na kradenim biciklovima uz prazan frižider. Gradio ga je kako bi pobegao od čemera, bede, jada i sličnih tužnih naziva za ono u čemu je živeo, gradio ga je da bi oni koji su kroz istu patnju prolazili s njim jednog dana bili srećniji, ili makar ponosniji. Čoveku koji vuče korene sa ovih prostora ponos neretko stoji i pet stepenika iznad sreće. Takvi ljudi kada dođu do moći uzmu sve što im ona pruža, uživaju u svakom trenutku, kao da to rade sa prstom uperenim pravo u čelo prošlosti.
Zato ni ne čude luksuzne vile i najskuplja kola. Ma da ih ima milijardu, nije mu zameriti, zaslužio ih je isključivo pomoću dve noge, uz jugoslovensku drskost i šarm, i stav najzadrtijeg predstavnika ovih krajeva. On vas ponizi i pomazi, ko mu to uzme za zlo mora da bude bitno lošiji čovek od proseka. Ostvario je priču sa filma, oduvek smo čeznuli za takvima, makar i ne igrali sami ni najsporedniju ulogu.
Dokazaće on svoje ljudske dimenzije nebrojano puta, samo poslednja puzla koja upotpunjuje sliku jeste odbijanje novog višemilionskog ugovora od Junajteda, jer je svestan da ne može više da pomogne. Ali neće on otići sa najveće scene, makar trošio noge i po MLS-u, opet će puniti novinske stupce. Odlazak preko bare je najbolji način da fudbalski globtroter završi svoju misiju. Ujedno je i najbolji čovek za ono što Ameri traže. Želeli su spektakl – o, dobiće spektakl.
Izjaviće glupost, uvrediće na najgori mogući način, bez razmišljanja i naknadnog kajanja, ali i bez loše namere, to je temperament koji ni ne vredi obuzdavati. Zato će Zlatan u očima fudbalskog sveta zauvek biti zloća koji kontrira svim idealima, neprijatelj svega što je na fudbalskom terenu dobroćudno. Isti taj svet će uvek biti zaslepljen njegovim nepromišljenim izjavama, do te mere da će mu pred očima izmicati ono najbolje što ovaj čovek zapravo ima da ponudi. A dao nam je štošta - pete i kung-fu potezi, golovi sa deset, dvadeset ili četrdeset metara za one romantičnije ili pak crveni kartoni, unošenje u lica i autoritet veći od sudijskog za one koji vole da namirišu krv, stoje tu u neopipljivim vitrinama kao dokaz da je mislio i na nas, male ljude koji prostodušno vole fudbal.
I opet ga neće voleti. Nabrajaj koliko hoćeš – reći će neki – za mene je on i dalje kao oni s početka teksta, i dalje je onaj i onakav. Jasno je što će to i ostati, problem najmanjeg čoveka je u tome što ga najčešće kroz svet vodi zavist, sa tim smo bar upoznati kroz svakodnevne prilike. Uvek će se naći neka nova mrlja, neka nova izjava ili pokret na terenu koji će mu biti zameren. No njega to, ne brinite, neće dotaći. On je učinio ono što je zacrtao, ostavio je trag miljama dublji od onog koji je prvobitno planirao. I pre leta kada je ostvaren najskuplji transfer, čak i u isti klub u koji je došao i Ibrahimović, njegov je bio veći, mediji su željnije iščekivali Šveđaninovu objavu gde će nastaviti karijeru.
Krv, suze, znoj i povrede za njega su sada drugačijeg ukusa, i dalje gorke, ali ni upola kao pre dvadesetak godina. Uradio je ono što je želeo, uradio je ono što svako od nas želi – uspeće, i te kako će uspeti, da ostane zapamćen. Zato, kad god možete, nazovite ga zloćom. Uvek će mu biti drago.
Autor: Marko Jović
Srpska pohvala ludosti – kako su nam oteli fudbal
diposportu | 20 April, 2017 13:50
Nekada imaš toliko toga da kažeš, a ipak prećutiš, a nekada, makar nemao ni jednu pametnu reč za izgovoriti dereš se u sav glas testirajući dokle on može da dosegne. Srpski klupski fudbal se uporno trudi da zadovolji drugonavedeni stav, kao kakav pripiti debeljko koji na slavi galami unedogled tvrdeći da je u pravu, dok mu se drugi podrugljivo smeju. I nastaviće taj neotesanko da viče, sve dok mu i poslednji slušalac ne ustane od stola. U utorak smo prisustvovali sličnom trabunjanju. Naša dva glasnogovornika nadmetala su se u prosipanju iz šupljeg u prazno. Gledajte to kako god hoćete, meni Derbi izgleda kao pobeda manje loše ekipe. Možda nismo na zapadu, ali i ovde je sve po starom.
Nije to ono najgore što nas je zadesilo, pobedio Partizan ili Zvezda, sasvim je svejedno. Najrealnija šara na slici je ujedno i najtužnija, a nju smo videli i pre nego što je lopta počela da se kotrlja – poluprazan stadion, odsustvo ljubitelja fudbala, igranje fudbala koje tako gubi smisao.
Ali, tamo dole, na terenu Marakane, tamo dole je slika onoga što naš fudbal jeste. I ne mešajte ovo sa reprezentacijom, njih ćemo da pustimo na miru, nek nastave da nam zamagljuju sliku o domaćem fudbalu kad su već krenuli. Zvezda i Partizan su lavovi na našoj kapiji, oni daju najbolji uvod u razgledanje našeg domaćinstva. Oni koji su došli da nas posete u utorak, i videli naše najbolje predstavnike kako viču, a ne govore ništa, budite sigurni neće se vraćati. Jednostavno, bilo je to kao fudbal bez fudbala. Nadmetanje se na sličan način odigrava i kada ne igraju jedni protiv drugih, već i protiv svakojakih Surdulica i Lučana. Slabije ekipe od naših Večitih ostavljaju im prostora za manevar, za mazanje očiju, svojim degutantnim taktikama i postavkama koje za parolu uzimaju onu poznatu sa majkom i linijom na sredini terena dopuštaju crveno i crno-belima da se „razmašu“ i izgledaju bolje nego što je to zapravo slučaj. Da li je na takvim utakmicama posredi sada već popularni koferčić u poluvremenu, ili ipak ne postoji teorija zavere već su samo naša dva najveća kluba kvalitetnija od društvanceta iz Superlige (eto neka im bude, makar za promil, nek se hvale ako ih nije sramota) nećemo saznati, ali ostajemo osuđeni da se mirimo sa takvim odnosom snaga i raspletima situacija.
Dok gledamo takve kvazifudbalske predstave, samo od sebe se nameće pitanje - da li je vredno da nastavimo da idemo na stadione? Kao iz topa, uvek ću odgovoriti potvrdno. Kakvo god da je, naše je, bolje nemamo, a i pune tribinine (ili bar punije od skoro potpuno praznih) možda trgnu skakutavce na travi pa se – ah, opet preterano romantično, sada već i tužno – možda nešto i popravi. Koliko god da smo tužni, koliko god da smo uvređeni onim što smo gledali, navijali za jedne ili druge, nastavićemo da se nadamo da će napokon ponovo doći derbi vredan pažnje, neki koji će se jednog dana spomenuti sa setom uz uzdah i osmeh na licu.
A Derbi kao derbi, nije doneo ništa novo, to svi znamo. Prvenstvo je dobilo na zanimljivosti pobedom Partizana, što zaista jeste dobra stvar ako situaciju posmatrate iz fudbalskog ugla. Ko će osvojiti titulu i ko joj je u ovom trenutku bliži su dva veoma pipava pitanja, tereni na koje ne bi stali ni oni najmerodavniji za komentarisanje.
Partizan je u utorak pokazao više. Ne bitno više, nemojte se plašiti da je neko tamo dole igrao fudbal kakav ste gledali verovatno sinoć ili preksinoć u evropskim takmičenjima. Ali, Crno-beli su bili bolji, delovali su kao da imaju makar okviran plan rada, kao da nije svako njihovo dodavanje baš potpuna slučajnost. To se i videlo u nekoliko navrata kada su kroz svega nekoliko dodavanja izbušili katastrofalnu odbranu Crvene zvezde i izlazili sami na Manojlovića. Postavka Marka Nikolića delovala je kud i kamo smisleno, uz naravno nedostatke koji su obavezni u domaćem fudbalu, ali opet, onakva Zvezda ne bi mogla da kazni ni zonskoligaša. Partizanova pojačanja su odnela tri boda u Humsku, ko navija za Partizan reći će da su napokon prelazni rokovi odrađeni kako treba. Slažem se sa tim, Leonardo, Everton i Tavamba jesu igrači koji u ligi kakva je naša mogu da naprave razliku, pogotovo prvopomenuti koji je skoro sam izvojevao ovu pobedu.
Sa druge strane, domaćini ovog derbija delovali su pogubljeno, Grof je više ličio na podanika nego na čoveka sa tom laskavom titulom. Zvezda je očigledno odlučila da za spremanje taktike upotrebi papire koje su Lučanci zaboravili pre dve nedelje u svlačionici. Popularna „hitni lopticu u šumicu“ taktika nije ni imala izgleda da urodi plodom. Uz šest stranaca u ekipi, koji skoro svi do jednog (izuzev Kange na trenutke, ne trenutke kada želi da se obračuna sa svima, od ekonoma pa do lika koji naplaćuje parking, već kada pokuša da doda na pravi način ali očigledno pogrešnom igraču, jer svaki je bio pogrešan) greše i to ne prihvataju, već se šepure terenom kao da govore – ja sam veći od ovoga, kataklizma je bila neminovna. Niskobudžetna odbrana sa Lukovićem kao nosiocem je poremetila i nekada prihvatljivog Frimponga, pa je rezultat na kraju krajeva posve logičan. Kada se pridodaju i greške Manojlovića...
Nije samo Zvezda bila loša, ne napadajte me odmah, i Partizan je bio svega dva koraka ispred provalije u koju su se strovalile Grofove „ideje“, bolji za eto onoliko koliko Tavamba nije pao (ma ni osetio nije) kada je Luković bespomoćno naskočio na njega i za svega jedan Leonardov trk preko, pa ispod i na kraju okolo Le Taleka, jer je to bilo moguće kada vas on čuva. Do titule neće doći bolji, nego snalažljiviji, i to nam je poznata priča, makar smo u tome iskusni. Porediti ekipe dalje i prognozirati ishode bilo bi kao kada pokušavate da popijete sok sa dna tetrapaka, neizvodljivo i besmisleno.
Naši Večiti imaju i sve manje mladih iz svojih pogona. O Derbiju sanjaju domaći klinci, a igraju ih stranci koji su tu samo zbog novca (bar ga ne dobijaju ako ništa drugo). Terzići, Vučelići, Vazure i ostali rade ono što im odgovara, ma koliko fudbal i gledaoci, a pre svega klubovi ispaštali. Ne liči da će doći do promena, nastavićemo da tapkamo u mestu, a to nikako ne valja.
I nije Luković ušao u godine, domaći fudbal je u godinama, dotrajao i sa penzijom koja kasni. Radovanje pobedi bilo bi srpska pohvala ludosti, skakanje samom sebi u stomak jer se raduješ besmislu fudbala. A obesmislili smo ga lako, u svega nekoliko koraka. Milijaševo igranje za povraćaj duga možda jeste otelotvorenje navijačkog ideala, ali i prst u oko veličini kluba i istim tim navijačima. I možda je Partizan pobedio, i sigurno da je bio bolji rival, ali ovde svi gubimo. Kod nas će svako pronaći svog osumnjičenog za poraz i svog pobednika na kraju dana. Do kraja prvenstva ćemo gledati trku u dvoje, ali postoji bojazan da će titulu odneti neko treći, neko ko nije u kopačkama. Ako se to desi, onda je ime na peharu najmanje bitno. Nas je briga za šampiona, samo nam vratite ono što je oteto. Vratite nam fudbal, biće nam svima bolje.
Autor: Marko Jović
Muslinova Srbija – hajde da na trenutak pričamo o reprezentaciji
diposportu | 20 April, 2017 13:32
Na to niko ne obraća pažnju, nije nam bilo dopušteno da uživamo u tome. Jednostavno, nije vreme za priču o fudbalu u Srbiji. I dok smo se klackali na igralištu očekivanja i izvesnosti čeznući za boljim sutra, tamo negde istočno, gde je fudbal rekao puno a ipak ostao nedorečen, pobedili smo Gruziju. Kao kakva slučajnost, svega nekoliko dana pre nego što nam je u nedelju uveče obelodanjeno da smo korak bliže Evropi, mi smo se primakli tri dobra koraka ka Rusiji. I ne mešajmo politiku i fudbal, možda vreme nameće teme, ali mesto jasno stavlja do znanja da ćemo ovde samo o fudbalu – Svetsko prvenstvo izgleda kao realna destinacija!
Napokon smo na dobrom putu. Nakon godina u kojima smo skretali desno kod Albukerkija i onda kukali kako su razlozi pogrešnog izbora skretanja loša saobraćajna signalizacija i nedostaci koje poseduje naš motor, ovoga puta smo sa istim motorom odlučili da zanemarimo spoljašnje faktore i samo poslušamo GPS. Možda nije novi, možda ne deluje da nas svako skretanje na koje nas navodi izvodi na pravi put, ali odrađuje posao. Selektor Slavoljub Muslin je naša nova spravica za navođenje, i vrši svoju ulogu i više nego dobro.
Utakmica u Gruziji je oličenje onoga što smo želeli da postanemo, dugmići odela koje je fudbal skrojio za pobednike. Bili smo loši. Pobedili smo. Slobodno možete ovo loši menjati bilo kojim pogrdnim pridevom, pogotovo ako komentarišete prvo poluvreme, ali to i jeste ono zbog čega imamo najveće šanse za prolaz. Ta moć da se izdigneš iz ispod prosečnosti, da isplivaš iz blata koje ti je već skoro prekrilo nos i preživiš je ono zbog čega smo dobri. Postantićevska reprezentacija možda to nije mogla, postantićevska reprezentacija to sigurno nije htela. Do sada. Sada se pojavio onaj koji očigledno ume da probudi ono dobro u srpskom temperamentu i da iz njega izvuče inat, želju i htenje i postavi ih iznad godinama udobno smeštenih nadmenosti i egoizma. Kada smo u prvom poluvremenu igrali bez duše i bili nadomak ubedljivijeg zaostatka za Gruzinima, sve je ličilo na reprizu neke nasumično izabrane epizode iz 2015 ili bilo koje od godina koje su obuhvatale prethodna tri kvalifikaciona ciklusa, a onda je usledio nastavak koji možda nije bio bajni poklon za fudbalsko oko, ali je doneo ono što isto to oko jedino ceni, pobedu.
Bezmalo puta smo čuli sada već izlizanu priču o poimenično sjajnoj, individualno prejakoj reprezentaciji Srbije i igračima koji igraju fascinantne role u svojim klubovima, a kada dođu na pašnjake i poljane koje domovina nudi, izgube se i kao da zaborave da pikaju loptu na dva sata. Stvari se menjaju, napokon pobeđujemo individualnim kvalitetima. Napokon centaršut Kolarova ne realizuje samo Jaja Ture; lažnjak, a zatim i dug korak Nemanje Matića ne olakšava posao samo Azaru; Tadićeva magija ne ostaje samo nagrada za platiše skupih ulaznica na Sent Merisu... I kada si nedorastao zadatku, a pobediš potezom, trenutkom (ili trenucima) genijalnosti jednog od pojedinaca iz ekipe, te pobede su najslađe. One vrate osmeh na lice, vrate onu nadu koju smo kao nacija počeli da gubimo. Može da zvuči trulo, ali naš novi selektor nam je obezbedio da takve pobede prigrabimo.
Njegove odluke umeju da zasmetaju, ali to nije čudno, izgubili bismo identitet kada bi nam kao naciji odgovaralo sve što selektor čini. U Srbiji je svako selektor za sebe i svako ima svoju jedanaestorku koja bi do sada već obezbedila učešće na Mundijalu. Tako i treba da ostane, to je jedna od draži koje Srpstvo nudi. Muslin pak varira sa izborima. Dok je vrlo malom broju gore pomenutih jasno zašto u crvenom dresu ne gledamo i Sergeja Milinković-Savića ili Ljajića, a na okupljanjima je redovan Jagoš Vuković (bez bilo kakve ideje da osporim njegove kvalitete), naš selektor ima viziju u koju se oni (ne)uklapaju i ma koliko ona većini bila čudna, sva je prilika da je ispravna. Sve dok motor okreće u dobrom pravcu, nema potrebe za kukanjem. Reprezentacija je postavljena u sistem koji joj odgovara, sistem koji donosi rezultate. Možda smo zakinuli malo na lepoti fudbala, ali u Srbiji je još malo kome stalo do lepote, važno je samo napokon pobeđivati u kontinuitetu.
Lepota fali onom ko je nepopravljivi fudbalski romantik (kao ja recimo), ali i za to ima leka. Da oni slični meni ne bi odustali od gledanja i na kraju se samo obradovali zbog rezultata, zadužen je Dušan Tadić. I zaista ga je prelepo gledati kako svu svoju magiju donosi iz Engleske u orlovsko gnezdo. Dok smo godinama unazad bili balkanski Italijani, najlepše obučeni van terena i kao po pravilu uglađeni i našminkani, naš najbolji igrač se vidno revoltiran na trenere i sisteme, na rezultate i poraze bez duha, uklapao u Paćoti priču reprezentacije. No, otkad je za kormilom Muslin stvari su se i u njegovom slučaju, kao i u mnogim drugim, bitno promenile. Srpska desetka je dobila potpunu slobodu i našao je načina kako da se za to i oduži. Četiri gola i sedam asistencija su samo statistika, njegov doprinos ekipi ne meri se u brojkama. Svaka njegova lopta ispod lakta, proigravanje petom ili nerezonski šut jer je uočio golmana kako zamišljeno stoji van gola, znači ekipi i podiže njen moral. Kao da daje krila, probudi kako u igračima, tako i u navijačima neki osećaj da je ipak sve moguće i da opet možemo da se pojavimo na fudbalskoj mapi umesto iksa koji nas je menjao dobrih sedam godina.
Nedostaci su i dalje prisutni. Iako napad deluje sasvim korektno (naravno nakon buđenja iz stanja šoka u prvom poluvremenu), odbrana i dalje ima imena ali nema kompas i uže koje ih vezuje da budu zajedno. Kroz prizmu prvog poluvremena u Tbilisiju primete se sve falinke ekipe – tromost defanzivne linije i nepresušna nonšalancija koja nas predugo krasi. I dalje se vidi ta crta Kolarova kojom on (slučajno ili namerno) kao da napominje da je ipak stigao iz Sitija i da to treba da se ceni. I cenimo, ali više cenimo pobede, a taj stav nam ih nije donosio. U tom stavu se krije ono što mi zapravo jesmo, i to neće nestati iz nas, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Naša snaga je ta da zapravo posedujemo mogućnost da pobegnemo sami od sebe makar na devedeset minuta i uzmemo sa terena ono što nam je potrebno. U kojem god obliku, samo da ga uzmemo.
Dobra stvar je da bežimo od prosečnosti, ukoliko ovako nastavimo uskoro ćemo moći da pronađemo utehu za svakodnevne brige u loptanju. Ništa i dalje nije rešeno, ozbiljniji deo je i dalje pred nama, ali koraci kojima se približavamo cilju nisu više onako sitni i stidljivi. Ostaje nam da do kraja kvalifikacija prebrodimo probleme, sve manje u glavama - i dalje sasvim solidne u odbrani i bićemo, sasvim sam siguran, među putnicima za Rusiju. A ni ona ne deluje više tako daleko, dok Tadić petama topi kilometre, Matić i drugri iste pretrčavaju te smo sve bliže i bliže.
Narod želi Mundijal, narod želi hladno rusko leto. Odvedite nas tamo, nikad nismo više želeli da se smrznemo.
Autor: Marko Jović
Monakov rokenrol – najbolja svirka je u Kneževini
diposportu | 23 Mart, 2017 09:48
Monakov rokenrol – najbolja svirka je u Kneževini
Njihova njiva je mala, ali je vrlo plodna. Njihova država je u Francuskoj, ali je njihov fudbal u latino stilu. Njihov uspeh nije ostvaren kada su uložili vrtoglave cifre, već onda kada su to najmanje očekivali. I njihova lopta je okrugla, ali se kotrlja potpuno drugačije od onih širom Evrope. Njihova boljka je mladost. Njihova najveća snaga je mladost. Njihov knez je Albert II, ali glavnu reč u Kneževini vodi krdo na čelu sa Tigrom. Da, tačan odgovor jeste najlepša fudbalska priča ove sezone – tačan odgovor je Monako.
Šta je tu toliko lepo i vredno hvalospeva? Jednostavno je, fudbal koji deluje na čula gledalaca kao omiljena pesma u izlasku. Bez najave, bez uvodnog tuša ili taktova koji je nagoveštavaju, bez solo deonice na gitari ili par udaraca u bubanj. Hit koji pravo niotkuda, kao kontrast prethodnoj numeri, počinje refrenom. I to gromoglasnim, uz vrisak mase. Kada Monako igra, negde u glavama odzvanja upravo taj refren. Nije u pitanju balada, na stadionu Luj II pušta se samo vrhunski rokenrol.
Oni te kupe lako, za svega nekoliko dodavanja. Posle jednog poluvremena imaju te u šaci i osuđen si da nastaviš da navijaš za njih, hteo ti to ili ne. Dok gledaš kako lopta za svega tridesetak sekundi promeni desetak nogu, pomeri se sa jednog kraja igrališta na drugi i akcija se završi šutem, pitaš se da li je to što si video samo sindrom jednog slučajnog napada, a onda se to opet desi u sledećem, i opet u onom tamo, i opet, i opet... To je njihova moć, njihovo znanje. Brzina, hitrina, mladost u koju je ubrizgana injekcija iskustva, posed koji traje onoliko vremena koliko ti je potrebno da najbržim putem stigneš do protivničkog gola – to su sastojci Monaka, to su sastojci onoga što će postati moderni fudbal.
Gledajući bekove kako se ponavljaju u nedogled, vezne igrače kako pletu nevidljivu mrežu, a napadače kako izbacuju svu čaroliju koju imaju na teren, sve sada, sve istog trenutka, bez štekanja i rezervisanosti, uhvatite sebe kako ponovo verujete u fudbal. Ponovo vam je pred očima nešto sjajno, kao istanbulska noć iz 2005, kao Inijestin gol u 116. minutu finala u Južnoj Africi, kao Ronaldinjova simultanka u.. ma gde god da je igrao. Ti mladi igrači donose nešto novo. Neku novu snagu, neko novo znanje, a opet sećaju na neka srećnija fudbalska vremena, kada prva tema nakon Mbapeovog gola ne bi bila njegova cena.
Draž ovog Monaka se krije u tome što, pored sve atraktivnosti i lakoće kojom stižu do šansi i golova, skoro svaki od igrača poseduje neku sličnost sa fubalerima koji su nam bili uzori dok su nam jakne glumile stative. U Fabinju vidimo Vijerin korak, u Mendiju Riseovu prodornost (ili sam to samo ja?), u Mbapeu lucidnost Tijerija Anrija, i tako se kroz celu ekipu provlači ta struna koja vezuje ono što je u fudbalu vredelo i ono što će on pokušati da bude ubuduće. Potencijal imaju, i više od toga. Igrači koji poseduju samo potencijal bez onog nečega bi u najvećim utakmicama zakazali pod pritiskom, da ne pričam koliko bi samo povratak protiv Sitija bio nemoguća misija.
U svetu fudbala koji polako gubi boju, koji postaje ili crn ili beo, bez treće opcije, pruža nam se prilika da opet, kao deca, blenemo u dugu. Monakov spektar boja je fascinantan, u taj crveno-beli dres utkana je najšarenija napadačka potentnost ofanzivnih linija kakve su predvodili velikani poput Ronalda (onog pravog, bucmastog), Trezegea ili Batistute. I kada Bernardo Silva ili Lemar uz aut liniju naprave čarlamu koja zbuni i kamere na stadionu, a kamoli nesrećnika iz suparničkog tabora, tada znaš da si na pravom mestu, da si kupio karte za pravu izložbu. Neće vam oni prodati maglu, oni to ne umeju. U njihovim napadima se i dalje vidi ta iskra dečačkog fudbala, pogled koji kaže daćemo gol više, pre nego što se toliko smrkne da ne vidimo loptu, pa da moramo kući jer se ujutru ide u školu. Takav pogled imaju samo oni koji se i dalje igraju fudbala.
A sklopljeni su na fantastičan način, nemojte da mislite da je sve puka slučajnost. Nije slučajno ni što titula, ordenje i ostale zahvalnice nisu otišle u Kneževinu onda kada su čelnici kluba to priželjkivali i očekivali, želeći da uspeh kupe novcem, za jedno leto, i postanu još jedna od priča koja vas tera da sudarite obrve. Taj Monako nije imao ništa zajedničko sa ovim današnjim, a desilo se pre svega nekoliko sezona. Ni taj Falkao koji je igrao i za one i za ove nije isti Falkao. Falkao se priklonio sistemu i napokon liči na ono što je Rus želeo da kupi. Skup prepotentnih i nadobudnih koji je želeo sve i odmah, zamenjen je odeljenjem odlikaša koji mogu sve i, kao što smo se uverili, mogu to odmah.
Kada je projekat polako počinjao da tone u zaborav i bio odložen u fasciklu koja se neće opet otvoriti niti će se njeno ime spominjati radi uroka, pojavila se druga, genijalna ideja. Kupovina mladih igrača, neafirmisanih, nebrušenih dijamanata, kao i forsiranje igrača iz sopstvenog omladinskog pogona uz dodatak iskusnih igrača na mestima gde je to nužno kako bi u ekipi postojao balans ispostavili su se kao pogodak pravo u centar. Da stvar bude još slađa, gazda Ribolovljev na svoje nosioce igre nije potrošio ni približno koliko je očekivao da će potrošiti na titulu u vreme kada je došao u klub. Tako je Fabinjo došao za „tričavih“ pet miliona (iako je to zapravo pobeda za zelenim stolom, gde je FIFA nasamarena, a Fabinjo preko ugovora sa trećom stranom dolazi u Monako za obeštećenje od cirkuskih deset centi, te situacija deluje još smešnije), a na leto će za njega zaraditi ko zna koju od vrtoglavih cifara koje se spominju.
Iks faktor u celoj priči je Leonardo Žardim. Portugalski stručnjak je onaj lik koji se pojavi u sred filma i od melodrame napravi akcioni triler. Maraton koji Bakajoko istrči na terenu i dvadeseti centaršut Sidibea na utakmici su plod skice koju je Žardim iscrtao u svojoj glavi mnogo ranije. On te natera da ne misliš, to oduzima vreme. Natera te da vidiš sekundu i da je iskoristiš, da napuniš prostor koji ni ne zna da si mu potreban. I sve to tako lako, sve tako jednostavno, kao da je fudbal i dalje samo igra. Imaju oni i svoje nedostatke, ali ko će se time zamarati, ovo je ipak najlepša priča sezone, nećemo je kvariti. Mogu štoperi da budu spori koliko god žele, da prime golova koliko bi neki veliki klub primio u pet utakmica, njihova fudbalska filozofija će sve to nadoknaditi.
I ko zna gde će ovi fudbaleri biti sledeće godine, zaslužili su mnogo, a u godinama koje dolaze podariće nam još više, držite me za reč pa me osudite ako ne budem u pravu. Gotovo je sigurno da ova ekipa neće ostati na okupu, bilo bi i apsurdno, najveća scena je spremna za njih da na njoj budu glavni akteri, a ne samo najlepše obučeni gosti. Neki zao čovek će reći da igraju kako bi se prodali, ali posmatrajući ih kako se igraju moramo da verujemo u suprotno. Ako još uvek ima poezije u fudbalu, možda uspeju da ovu sezonu okite u Francuskoj, a ko voli da veruje (kao ja recimo), možda i u Evropi zamrse konce velikanima. Odigraće je do kraja, na način na koji najbolje znaju i na koji nam se najviše dopada, a onda šta bude... Zato, ne propuštajmo priliku, gledajmo u nebo dok ga i dalje preseca duga, ko zna kada će opet ovako snažno sijati..
Autor: Marko Jović
Arsenalova surova realnost – Arsenovo tiho zbogom
diposportu | 17 Mart, 2017 12:40
Nema svaka priča srećan kraj. Ne završi se svaki romantični film poljupcem koji preti da se ne okonča. Ne dobije svaka predstava aplauz po spuštanju zavese. Ovoj fudbalskoj priči samo to nedostaje – odlazak u suton sa voljenom osobom i gromoglasni aplauz dok se na platnu polako pojavljuju imena učesnika ovog ostvarenja. Remek-dela zapravo, jer ono što nam je prolazilo pred očima dve decenije bilo je stvaranje novog žanra, novi način da loptu proturiš kroz staru rupu u protivničkoj odbrani. Mogu da ga kude i hvale, mogu da mu okreću leđa ili da traže da vide njegova, Arsen Venger je jedan od najvećih inovatora igre koju u isto vreme preziremo i obožavamo, igre bez koje ne možemo ni dana. Možda čak i najveći u novijoj istoriji fudbala.
Pojaviće se sad jezici koji će besomučno klepetati i izbacivati imena poput Gvardiole ili Murinja, Anćelotija ili Fergusona, Klopa ili Simeonea i mnogih drugih fantastičnih trenera, i tvrditi da su baš oni ti koji su „okrenuli igricu“ i kojima dugujemo što gledamo fudbal ovakav kakav jeste. Ali, istina je jedna – u svakoj epohi fudbala postojala je šačica ljudi koja je promenila shvatanje istog, bilo da su to činili jurcanjem za loptom ili prekrštenih ruku sa druge strane linije igrališta.
Arsen je jedan od izabranih. Njegov rad je, pored Krojfovog i Fergusonovog naravno, najviše doprineo menjanju sistema i taktike, najviše ne osvrćući se ni na sisteme, ni na taktike, već posvećujući pažnju onom lepršavom i dražesnom što nas zapravo i tera da gledamo fudbal i kada to ne želimo. Samom svojom pojavom doneo je nešto novo. Tihi harizmatični Francuz koji od fudbala pravi iskrenu zabavu za masu. Delovalo je nepojmljivo, delovalo je prelepo. Dok se Venger nije pojavio, u Engleskoj je igra na posed lopte bila uvreda. On je fudbalski školovao naciju u kojoj je bio došljak, a opet tako brzo prihvaćen kao da je jedan od njih. Ni ne čudi nadimak Profesor koji ponosno nosi godinama, ipak je predavao fudbal onima koji su ga izmislili. I ne samo njima, generacije su odrastale i sazrevale u učionici ovog Profesora. Anri, Pires, Fabregas, Vijera, ma i cela generacija Nepobedivih samo su neki od igrača za koje moramo da se zahvalimo Arsenu. Kada bih krenuo u nabrajanje većina bi odustala od daljeg čitanja, spisak je predugačak.
Ono što je učinio oseti se na svakom koraku, oseti se u Stouku tokom hladne kišne večeri – danas na Ostrvu svi igraju fudbal (izuzev Vest Broma, Toni Pjulis je očigledno drsko bežao sa Profesorovih časova). Desilo se to i mešavinom stanovništa i manjkavošću Engleza u Premijer ligi, ali i tu je najveći pečat ostavio upravo Venger. Zemljaci su bili i ostali njegova opsesija, što su jeftiniji i manje poznati to je veća šansa da će završiti upravo u Arsenalu. I neretko su to bili pogoci, neke starije verzije danas opštepoznatih prošlogodišnjih Lesterovih junaka. Njegovo znanje bilo je upravo to, napraviti kuću od blata. Ne kuću, hotel. Hotel i tri okolne zgrade.
Kako vreme odmiče i kako Profesor sve dublje gazi u starost, tako i odluke deluju sve nepromišljenije i donesene naprečac kako bi se zadovoljili megalomanski apetiti navijača. Ali ni njih ne treba kriviti, Arsenal zaslužuje više od tihe patnje koja mu se servira već više od decenije. Koliko god fudbalski svet pričao da je on ipak najkonstantniji trener, koji ekipu uvek dovede do Lige Šampiona, Arsenal se u njoj poslednjih osam godina nije proslavio ni najmanje, pa tako i te priče padaju u vodu. Ma koliko prvih desetak godina Arsenovog bivstvovanja za uzdama kluba iz Severnog Londona bilo uspešno i vredno svakog slova koje se o njima napiše, toliko je skoro svaka od godina nakon finala Lige Šampiona 2006, makar u glavama Ganera, godina za zaborav. Sve ono novo što je doneo do te 2006, svaka nova misao i postavka igrača na terenu, svaka nova taktika dodavanja u nedogled i traženja rupe u protivničkim redovima, sve je to zastarilo i bilo prevaziđeno nakon te večeri na Sen Deniju. Kao da su u trenutku kada Leman dobija crveni karton, sa terena pariskog stadiona i stadiona diljem Evrope zajedno sa njim izašle iz upotrebe i Profesorove inovativne ideje i planovi. Kao da je sve otkriveno u trenutku i da je na svako Arsen(al)ovo pitanje pronađeno više od jednog odgovora. Kao da je kakav lukavi učenik iskoristio petominutnu pauzu između časova i sa katedre smaknuo sve beleške i testove. Te noći je umrla takmičarska nota Vengerove romantične balade. Šamar iz lakta je bio i odlazak sa Hajberija, ma koliko Old Traford bio Teatar snova, snovi Tobdžija bili su udobno smešteni na najmanjem terenu Premijeršipa, u grotlu u kom je igrala ekipa za koju će se od tada samo pričati kako jedina nije izgubila utakmicu u sezoni, ma i duže od toga.
Godine nakon tih dešavanja delovale su kao uzaludna potraga za nečim što je već neko drugi pronašao. Mapa koju je Arsen pratio vodila ga je do pravog iksa, ali na označenom mestu već se nalazila velika rupa. Vrtenje u krug i variranje u željama, počevši sa avgustovskom nadom za titulu, a završavajući svakosezonskim osvajanjem sada već famoznog četvrtog mesta modernim majskim prevratom, postalo je svakodnevnica i Vengera i navijača Arsenala. Dovođeni su igrači koji su obećavali nešto više od „samo“ Evrope, u klub su dolazila svakakva imena samo kako bi se oči navijača i sledećeg avgusta zamaglile verujući da je baš ova sezona njihova. Nijedna od tad nije bila, verovatno neće ni biti. Bar ne opet za vreme Profesorove vladavine.
Vengerovo vreme je prošlo. Možda zvuči surovo ali to je jedina i nepobitna istina. Prvi sam se u kafanskim raspravama, i sam kao veliki navijač Arsenala, godinama zalagao za njegov ostanak na čelu ekipe u nadi da će prosuti još malo fudbalske romantike na teren direktno iz džaka koji je doneo 1996. i osvojiti makar još jednu titulu onako poetski kao što je to već i uradio dva puta. Varao sam se i mazao oči i sebi i drugima, vapeći za još jednim srećnim krajem u sportu koji odavno takve ishode ni ne razmatra. I dalje je jedini romantičar u doba surovog realizma, jedini koji nudi samo lepotu bez rezultata i kao da ne mari više za tim. Sposoban da proda bele bubrege za one obične dovođenjem nekog nazovi vrhunskog potencijala iz Lige 2 i najavi novog Anrija, a zatim o istom tom igraču ne pročitamo ni slovce u narednim godinama.
I opet ne može da te naljuti, jer te je zadužio. Naučio te je da voliš fudbal, da u njemu uživaš, da se zbog njega raduješ i, ako navijaš za Arsenal, da se nešto manje raduješ. Venger ne treba da bude oteran, toliko je bar zaslužio. Pokazao nam je ono najlepše što fudbal zapravo i ima da pokaže. I neće ga oterati, svi to znamo, kao što smo znali i da svakog leta neće dovesti napadača po našoj volji. Profesor će otići svojom voljom, zajedno sa knjigama i starudijom koju je dvadeset godina držao na svom stolu, zajedno sa istim onim idejama sa kojima je došao. Pokupiće ostatke fudbalske poezije sa terena Emirejtsa i gurnuti ih u isti onaj džak koji je doneo iz Japana. Nezasluženo, verovatno neće ostati na mestu kom je dao sve što je imao, već će otići da prospe i to malo iz džaka nekim drugim učenicima, nekim drugim učionicama. Zarad Arsenala i navijača, vreme je da ode. I možda je pitanje dana i trenutka kada će to da se desi, i sva je prilika da je zvonilo odavno, ali čas se završava kada profesor kaže da je kraj.
Autor teksta: Marko Jović
Sampaolijeva Sevilja – sistem ludih ideja
diposportu | 02 Mart, 2017 13:06
Svaki gol proističe iz dodavanja lopte na ovaj ili onaj način, svako dodavanje iz postavke igrača na terenu, svaka postavka iz unapred pripremljenog plana, a svaki plan je plod nekakve ideje. Fudbal je poprimio drugačiju formu, zato je i uloga taktike bitno dobila na značaju. Pojavljuju se različiti treneri sa različitim postavkama, strategijama, taktikama i brojevima, i dok se neki od njih u istim izgube vrteći se u kovitlacu svoje mašte, neki nađu način da svoje ideje pretoče u proizvod u obliku pobede. Među ovim drugim nalazi se i Horhe Sampaoli. Temperamentni Argentinac je na početku sezone zaseo u andaluzijsko sedlo i od Sevilje napravio prototip moderne ekipe.
Ekipa je kao i na kraju svake sezone dobrano rekonstruisana, te je novi šef struke doslovno sve počeo ispočetka. Dovoljno je odgledati svega desetak minuta ovogodišnje Sevilje da bi se primetilo da to nije ni nalik nekim prethodnim izdanjima – Sampaoli je ukrotio bika na sebi svojstven način, potpuno drugačije od poslednjeg trenera Andalužana, Unaija Emerija. I da ne obratite pažnju na dešavanja na terenu, primetićete omalenog istetoviranog ćelavca kako skakuće kraj aut linije i mlatara rukama više osećajući utakmicu od pojedinih igrača koji jure za loptom (naravno ne iz njegove ekipe, svesni su šta bi ih dočekalo kad bi bilo tako). Ta snaga i emocija koju je učenik Marsela Bijelse uneo u belo-crveni deo Sevilje počeli su da se isplaćuju rezultatima.
Poznat po svom sistemu sa trojicom u odbrani, Sampaoli je od starta počeo da ga implementira i u svoje nove izabranike. Prvih nekoliko kola novog prvenstva delovali su kao adaptacija novoj ideji koja je usađena u njihove glave, što se najviše primetilo u bezglavom trčanju veznih i bočnih igrača kao i po rupi između poslednje linije ekipe i veznog reda prilikom odbrane od pozicionih napada, ali zbog dobrog razumevanja ofanzivnih ideja svog novog trenera to se nije odrazilo na rezultat. Vremenom, ekipa je poprimila Sampaolijev gen u potpunosti, te se i dalje nalaze u odličnoj poziciji na svakom od frontova na kojima se takmiče.
Dve najbitnije odlike Sampaolijeve Sevilje jesu visok presing i transformacija ekipe iz odbrane u napad. Odmah po izgubljenoj lopti, cela ekipa, počevši od najisturenijeg igrača – uglavnom Ben Jeder, u poslednje vreme sve češće zajedno sa Jovetićem – pohrli brzo kako bi je povratila u svoj posed već na protivničkoj trećini i odatle lakše došla u priliku za gol. Ovu opciju omogućava im visoko postavljena odbrana kao i gustina linija koju imaju u postavci. Brzi bočni igrači pružaju dodatnu potporu bekovima koji veći deo utakmice provedu na protivničkoj polovini i imaju važne zadatke u pritiskanju protivnika. Kada uzmu loptu u tim situacijama, ofanzivci donose brze odluke i nalaze rešenja najčešće kroz dubinu, koristeći ulaske vezista i krilnih igrača iza leđa odbrane. Tada špicevi, ukoliko lopta ne ode bočno do krila ili bekova, izlaze iz sredine kako bi oslobodili prostor za ulazak igrača iz drugog plana i izvukli štopere svojih rivala. Ako se ne odluče za brz prodor kroz rupe u centralnim delovima protivničke odbrane, lopta odlazi na bok gde nastoje da naprave višak i kroz centaršuteve ili prodore dođu do nove šanse.
Bitna poluga u presingu jeste i vezni red na čelu sa Nzonzijem koji od početka sezone prerasta u igrača svetske klase. Njegova uloga na terenu jeste osiguranje sredine igrališta i onaj najmanje popularan, “prljav” posao u fudbalu, ali Nzonzi predstavlja i ključnog fudbalera prilikom začetka napada i njegove organizacije. Kako Sampaoli svoju taktiku iz 3-4-3 ili 3-5-2 u zavisnosti od protivnika prilagođava i menja najčešće u 4-2-3-1, tako se i zadaci vezista menjaju. U samom startu pozicionog napada kada dejstvuju sa trojicom u odbrani, Seviljina defanzivna trojka se raširi koliko i širina igrališta, gurajući bekove napred i ostavljajući prostora za Nzonzija ili čak i Nasrija da se vrate po loptu i otpočnu napad. Ista stvar dešava se i kada se brane sa četvoricom, samo tada Nzonzi dolazi između dvojice štopera koji stoje nešto uže nego u drugoj postavci, i počinje napad slično Džerardu u vreme Rodžersovog Liverpula. Kao što već rekoh, širinu u igri i dodatne opcije dobijaju položajem svojih bekova na terenu koji u toku utakmice naprave veliki broj ponavljanja do protivničkog šesnaesterca, najčešće ispraćenog centaršutevima ili povratnim loptama. Kako bi bekovi imali dovoljno prostora, bočni igrači ulaze u sredinu praveći veću gužvu na tom delu igrališta. Hitrom Vitolu koji ima istančan osećaj za ulazak iz drugog plana, kao i čarobnom Italijanu Franku Vaskezu, koji je svakako “lutalica”, to ne predstavlja problem već i unapređuje njihovu igru. Takođe, Nasri je pronašao sebe kao plejmejkera i dok svaki igrač pomenutog trojca ima svoje defanzivne zadatke jasno definisane, u napadu je situacija drugačija i značajno su slobodniji u kretanju.
Novu mogućnost u igri Sevilje donelo je i angažovanje Stevana Jovetića u zimskom prelaznom roku. Crnogorac je za razliku od Vijeta, koji je najčešće pre njega igrao na toj poziciji, igrač potpuno drugačijih fizičkih karakteristika, robustan i jak napadač, a opet odlično tehnički potkovan. I dok je tandem Vijeto-Ben Jeder delovao više kao tandem brzanjaca koji će zbog svoje hitrine tražiti lopte u prostor iza leđa odbrane, sa Jovetićem su Andalužani dobili preko potrebnu dubinu u igri i sidraša koji može da zadrži loptu, a da ne uspori napad. Takođe njegov način igre odlično se uklapa sa kreativcima koji trče za loptom u ofanzivnom delu ekipe.
Sevilja, kao i svaka druga ekipa, ima svoje slabosti. Među ključnim slabostima nalazi se brzina defanzivne linije tima. Štoperi Sevilje iako tehnički dobro potkovani i bez problema u skok igri, slabije se snalaze kada imaju okršaje na zemlji sa hitrijim napadačima. Na to utiče i ofanzivna postavka sa bekovima koji kampuju na drugoj polovini (i sebi sam dosadan sa ovim ponavljanjem, ali ima dosta efekta na igru), pa tako nastaje rupa iza njihovih leđa koju nešto sporiji Rami i Merkado teško mogu da pokriju. Iz takvih situacija su najčešće i primali golove ove sezone. Isto tako i nešto slobodniji um Vaskeza i Nasrija koji se ponekad – sve ređe u odnosu na neke njihove prethodne sezone – zaborave u napadu i ne obave svoje defanzivne zadatke, ostavi rupu u sredini i oslabi Seviljin bedem. Sve te slabosti Sampaoli dobro zna i svojim idejama i nametanjem visokog presinga uz odličnu igru u tranziciji, nastoji da ih nadoknadi. Dugačka klupa mu omogućava da kombinuje i stalno menja, pa se nikada ne zna sa sigurnošću šta se može od njih očekivati.
Sampaolijeva Sevilja je sistem. Sistem pravih vrednosti, sistem jednačina bez poznatih činilaca, sistem ludih ideja njegovog tvorca spojenih i ukomponovanih harizmom i energijom. Ovakva ekipa Andalužana zaslužuje i može puno u svakom takmičenju u kojem igrači (zajedno sa trenerom) troše svoj znoj i noge. Iako su i prethodnih godina bili veoma uspešni na svim poljima, deluje kao da ove sezone imaju da ponude još više. U Sevilji je vreme lepote i borbe, romantike i besa. Pronašli su pravog toreadora da se u takvom vremenu snađe, u ovom gradu napokon se gleda vatrena korida.
Autor teksta: Marko Jović
Silvio Berluskoni – ima li zemlje za starce?
diposportu | 16 Februar, 2017 11:17
Nekada se može driblati i rečima, nekada se titula može osvojiti i pre nego što takmičenje počne, nekada pobediš i pre nego što saznaš protiv koga uopšte igraš. Kada to umeš, predodređen si da postaneš najveći. Nije sve u golovima i razvlačenju lopte preko igrališta. Pomislimo na fudbal i pred očima su nam majstori sa bubamarom koji mame osmehe i čarobnim potezima na samo njima poznat način ulaze u naša srca i u legendu. Nije veliki broj onih koji su svoje ime usko vezali za uspehe u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, a da nisu kročili na belim krečom oivičen travnjak i tamo uzdigli sebe na fudbalski pijedestal.
„Fudbal je pozorište na globalnom nivou. Rezultat nekada dođe, nekada ne, ali ono što je važno jeste da budete među glavnim akterima te velike predstave.“ U skladu sa tom izjavom se ponaša čitav svoj fudbalski vek. Rodio je fudbal kakav danas gledamo i ma koliko se protivili silnim milionima, planinama funti i okeanima juana, moramo poštovati svaki njegov način na koji je iste napravio, preskočio ili kroz njih plivao, onako šeretski, prsno. Silvio Berluskoni, iako deluje da je na izlaznim vratima ove pozornice, sa nje neće otići tako lako.
Imućni Italijan je više od običnog predsednika kluba, više od počasnog predsednika, više od bilo koje uloge koju će mu neki tamo Kinezi izmisliti. Silvio je Don, ništa komplikovanije niti jednostavnije od toga, iako se neretko svojim izjavama i dečačkim forama poigravao sa granicama gospodskog. Doveo je na stadione moderan fudbal, basnoslovne plate i obeštećenja su plod njegove mašte koji je, kao što vidimo, u potpunosti dobio stvaran oblik.
Došavši na čelo Milana koji je te 1986. godine tavorio u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji, brzo je počeo da ostvaruje zacrtane ciljeve. Đani Nardi mu je dao uzde u ruke i nije zažalio. I sam dolazak je bio pompezan i trijumfalan, uz tonove Vagnerove Valkire, jer Don Silvio sve što radi, radi sa stilom. Kompozicija koja ga je dopratila na stadion Milana danas nam deluje kao paradigma onom što je on napravio od velikana iz Grada mode. Trideset godina koje su iza nas bile su diktatura najmoćnijeg čoveka Italije na čelu Milana u pravom smislu te reči. To nikome nije smetalo, od ekonoma, preko Rajkarda i Maldinija, do Galijanija, svi su se slagali sa njegovim režimom ma koliko on nekada delovao zadrt i pogrešan. On je bio njihov predsednik, prijatelj i otac, kako jednom reče : „u mojim kompanijama ne rade za Berluskonija, već rade sa Berluskonijem.“ Zato su ga i voleli. Vole ga i dalje, ta misao neće nestati iz njihovih glava, jer ovaj čovek dobro zna recept za uvlačenje pod kožu (i pod odeću doduše, ali to je neka druga priča).
Odrastao u izobilju i moći, lako je ušetao u svet biznisa i monopola u kom se kreće i danas. Njegova sposobnost manipulacije i otresitost načinili su ga jednim od najmoćnijih ljudi na planeti. I koliko god da je imao, koliko god da je njegov monopol i tada bio velik i profitabilan, odlučuje da ga proširi i uloži u Milan. Iako je kao dečak Silvio navijao za najvećeg rivala kluba od kojeg je napravio fudbalsku velesilu, milanski Inter, nije mu puno trebalo da se zaljubi u crveno-crno.
Godine koje su usledile postavile su Berluskonija kao svojevrstan simbol upravo tih boja. Kako i ne bi kada je od prvog dana jasno stavio do znanja svima na severu Italije kako će njegov Milan funkcionisati – jasna vizija da želi da bude najveći i da za to ne žali novca, ali žali vremena. Shodno tome ulaže velike količine novca u svoj projekat pa tako kroz svega par godina na čelu kluba kumuje jednom od najboljih trojaca u istoriji fudbala. Rajkard, Van Basten i Gulit bili su nagoveštaj i početak velikog Milana. Pod dirigentskom palicom mladog i poletnog trenera Ariga Sakija, svima je plastično pojašnjeno šta će se zbivati na San Siru. Nakon probijanja leda fudbalske pijace dovođenjem Holanđana, u Milano kao na traci pristižu brojna velika, kako igračka, tako i trenerska imena, a sa njima i trofeji. Papen, Anćeloti (i u dresu i u odelu), Savićević, Nesta, Kapelo, Pirlo, Inzagi i mnogi drugi nisu ni mogli da doprinesu ničemu manjem od brojnih pehara. Tako Don Silvio postade najtrofejniji predsednik u istoriji ovog sporta. Dvadeset devet titula za trideset godina vladavine govore same za sebe.
Uspesi su mu često povezivani sa mafijom i sličnim mračnim poslovima van terena, ali Berluskoni je svaki put umeo da odgovori na takve insinuacije i da iz svega izađe kao i dalje najmoćniji Italijan. Pokušavali su da mu snize društveni ugled, da ga smaknu sa trona, doduše davao im je i bezbroj povoda i zicer situacija, ali ipak je iz svega izlazio sa zamišljenom krunom na glavi. I maloletnice i kurtizane, i političke i one druge afere i Koza Nostra, uticale su na njegov ugled koliko da se nekoliko puta zacrveni i opet izađe pred narod i kaže istom kako je od njih veći i bitniji, i u svom ponosno-neskromnom stilu podigne nos i nastavi da korača crvenim tepihom.
„Milan? To je afera mog srca. Skupa doduše, ali i lepe žene su skupe” - sa tom aferom jedino živi zauvek.
Rosoneri sigurno ne bi postali toliko veliki da nije bilo predsednikovog nosa za biznis i osećaja za tržište. Znajući da ne može sam od kluba da napravi ono što je zamislio, čini najbolji fudbalski potez napravljen van igrališta i za svoje glavne saradnike uzima Adrijana Galijanija i Arijeda Braidu. Njih dvojica su iz svojih fotelja na San Siru lomili fudbalsku pijacu na najsitnije komade i činili da dovođenje igrača u Milano deluje nestvarno lako. Takođe, Berluskoni je želeo da što više igrača iz omladinskog pogona dobije šansu u prvom timu pa smo tako svedoci sjajnih karijera, počevši od Maldinijeve koja se završila, pa sve do Donarumine koja tek počinje.
Silvio je od Milana napravio brend. Danas pola sveta navija za crveno-crne, a za to je zaslužan ponajviše on. Tim putem je Milan stigao i do Kine, koja će u vreme najteže finansijske situacije kluba, pohrliti da pomogne njegovom opstanku posredstvom najbogatijih ljudi u toj zemlji. Kako je tržište finansijski jačalo, Berluskonijeva platežna moć je postajala sve beznačajnija i dovela ga do bezizlazne situacije u kojoj je bio prinuđen da proda klub. Kineski konzorcijum izlazi mu u susret sa ponudom od 740 miliona evra, te ostareli gazda to prihvata kako bi pomogao svojoj najvećoj ljubavi.
Dođe i 2017, još uvek se vaga o trenutku kada će Milano u potpunosti propričati kineski, još uvek je tu nimalo tihi Don i sve deluje nepromenjeno, ali nije. Silvio polako pušta uzde, polako biva skrajnut što se najbolje vidi kroz veto koji su Kinezi uložili na Berluskonijevu odluku o smenjivanju Montele. Možda je ovo kraj jedne ere, a možda opet početak nečega još većeg i boljeg (u šta sumnjam jer će se teško pojaviti uskoro neko veći od Berluskonija). Videćemo kuda ovo vodi, ali omaž najvećem predsedniku fudbala ne sme izostati. On se neće skloniti tako lako, neće posustati i napustiti svoj dom. „Kada budemo izgradili sopstveni stadion, dajte mu moje ime!“, rekao je na svoj 75. rođendan. On je to zaslužio, a kada se to desi, mislite da neće biti tu na svečanosti?
I mogu da ga napadaju i sklanjaju sa strane, da pričaju svašta o njemu i tvrde da nema zemlje za starce, ali ovaj vrcavi starac je tu zemlju stvorio. Kada je bude napuštao, neće to biti izlaz na zadnja vrata uz tihu ambijentalnu muziku kao što mu sada poturaju. Ne, otići će kao i uvek, u stilu na koji nas je navikao – skok sa pozornice pravo u masu, dok u pozadini i dalje bruji Valkira!
Autor: Marko Jović
Gvardiolino buđenje iz sna i borba protiv vetrenjača
diposportu | 09 Februar, 2017 07:00
U državi gde je Valcer narodni ples, ne možete doći na dvor i zahtevati od kraljice da zadigne suknju i sa vama zapleše Flamenko. To možda i može da prođe na mestu gde su tvoji plesači omnipotentni, i ako ništa drugo, za dva koplja bolji u uklapanju u sve vrste koreografije od kolega iz drugih trupa. Na Ostrvu vam jedino preostaje da svoje latino korake ubacite u ustaljenu formu balskog plesa, ili pak da ga, kao neki (Poketino u tebe gledam), plešete sa ružom u ustima.
Pep Gvardiola je ovo iskusio na svojoj koži. Godinama jedan od najboljih trenera sveta, upustio se ove sezone u nešto ozbiljniji ringišpil od onih prethodnih. Sjajni ideolog, slobodno mogu reći rodonačelik popularne tiki-take, u Mančester Sitiju je prvi put osetio kako je to kada za titulu konkuriše više od dve ekipe. Došavši u Englesku, Gvardioli je nametnut jasan cilj – da od Građana napravi evropski konkurentnu, šampionsku ekipu. No, da bi se to desilo, mora se početi sa titulama i pobedama u svojoj avliji.
Otkako je iz kopački uskočio u odelo i odlučio da korača sa one strane linije fudbalskog terena, Gvardiola je vodio velikane. Početak karijere u rezervnom timu Barselone nagoveštavao je da će se to i desiti, pa nakon samo jedne sezone treniranja rezervi preuzima prvu ekipu prepunu velikih imena. Barselona koja je tada posustajala nakon nekoliko godina pod Rajkardom očajnički je tražila nekoga ili nešto da je digne iz mrtvih i vrati na staze kojima koračaju njoj slični klubovi. U te četiri sezone koliko je bio za kormilom Katalonaca, on osvaja sve. Pored naravno hvalospeva upućenih igračima, veliki broj zasluga pripisuje se i njemu za postignute uspehe. Do slave je došao lako, sigurnim putem. Mesi i kompanija su bili garant za uspeh, u onoj formi u kojoj su tada bili i na način na koji su igrali (i sada su jednako spospobni za iste podvige), Gvardiola je bio samo smernica neizmernom talentu koji je Barselona posedovala. Ukomponovani i naučeni na „ja-tebi-ti-meni“ još u mlađim kategorijama, trebali su nekoga da ih podseti na to. Pep je bio taj i uz duboku naklonost prema svim trofejima koje je osvojio u karijeri, mora se primetiti da je to sa onakvim igračima bilo očekivano.
Nakon Barselone odlazi u Bajern i kreće nova pesma, ali gramofon vrti opet istu ploču. I dok je na Pirinejima imao konkurenta u vidu Reala (i naravno nezaobilaznog Murinja u to vreme), u Nemačkoj je tada već prolazio zenit Klopove Borusije i Bajern je bio jedina ekipa čije je ime pravljeno u šablonima koji se spremaju da se pomoću njih ono ukleše u pehar. Predodređen na titule tih godina, opet od uprave dobija sličan cilj kao i ovoga puta u Sitiju. Bavarci su pod Hajnkesom vladali Evropom, Pepov posao je bio da produži vladavinu. U tome nije uspeo – svaki put stepenik ili dva pred ciljem podmetana mu je noga, te se on zajedno sa snovima i željama Ulija Henesa i Franca Bekenbauera stropoštavao niz iste, poput Boatenga nakon driblinga Lea Mesija na Nou Kampu u polufinalu pretprošle Lige Šampiona. I ma koliko Bajern bio dominantan u Bundesligi i osvajao prvenstva u martu ili punio mreže Herti i Braunšvajgova do vrha, ostaje gorak ukus u ustima navijača i uprave jer primarni cilj nije ispunjen.
Sa i dalje laskavim epitetom jednog od najboljih trenera današnjice, dolazi u sedlo kluba zbog kojeg se i pokreće polemika. Postavlja se pitanje zašto Gvardiolin Siti nije tako dominantan, makar u ligi, kao što su bili Gvardiolina Barsa i Gvardiolin Bajern? Za nekog ko prati Premijer ligu odgovor je očigledan i jasno vidljiv nakon bilo koje utakmice kojoj posvetite makar deset minuta svog vremena. Najvažnija primesa jeste to da u Mančesteru ne raspolaže igračima kakvi su mu potrebni da bi svoju ideologiju progurao i igru usavršio do tančina. Nema tu ni Ćavija, ni Inieste, ni Ćabija Alonsa, ni Lama, koji su bili njegov oslonac u prethodnim ekipama i radili dovoljno posla da čarobnjaci poput Mesija i Riberija mogu da prave čarlame bez ikakvog pritiska. Građani ne raspolažu takvim igračima i uz poštovanje prema svima koji nose svetloplavo ove sezone, nije to jednak kvalitet kao što je bio u redovima Barse i Bavaraca. Premali broj znalaca u odbrani, nedostatak višenamenskih krilnih igrača i prevashodno previše čvrsta sredina terena ne dopuštaju tiki-taki da opstane. Posed lopte je i dalje karakterističan Pepovom stilu, ali nema one ubojitosti i lakih rešenja, kao ni napadanja protivnika poput osica kada se izgubi lopta i njenog brzopoteznog vraćanja u svoje okrilje. Shodno tome i Pep menja i izmišlja nove taktike i igrače, izmišlja pozicije kako bi popunio nedostatke i koliko-toliko se prilagodio uslovima na Ostrvu. U prilog tome najbolje govori nadasve čudna odluka da Zabaleta na nekoliko utakmica igra „Lama“ koja je rezultirala ne katastrofalno, ali na nivou vrlo blizu tom pridevu. Iako sve i dalje podseća na borbu protiv vetrenjača postoje naznake da nije sve tako crno. Rizik sa Žesusom počinje da mu se isplaćuje, pa ćemo videti da li je izvukao novog keca iz rukava i pronašao svog novog vođu ekipe.
Ono što takođe bitno utiče na partije Sitija i njihovu nedovoljnu dominaciju jeste kvalitet lige i činjenica da „mali“ klubovi nisu toliko mali. Dok je širom Nemačke i Španije sa svojim velikanima servirao Verderu i Granadi po pola tuceta golova kao od šale, u zemlji u kojoj kraljica vodi glavnu reč, Vest Bromvič će Gvardioline skakutavce zaustaviti sa jednakom lakoćom šutirajući loptu na tribine, na parking, na kraljičin dvor, preko Lamanša... Jednostavno, u Premijeršipu se za svaki gol i svaku pobedu treba žestoko oznojati, jer protivnici neće lako skinuti donji deo svog fudbalskog kombinezona i pokloniti vam bodove. Iz vikenda u vikend, svedoci smo pobede Hala, Svonsija, Sanderlenda (ne i Kristal Palasa, jadni moji Orlovi sa Selhursta) nad pretendentima za titulu, što plastično objašnjava razlike između fudbala u Engleskoj i u drugim zemljama Evrope.
Na sve to nadovezuju se i pojačanja koja su pokazala vrlo malo – uz izuzetak Žesusa – te Sitijeva mašinerija i nije u pogodnom položaju za titulu. Liči na nedostatak hemije u svlačionici, za koju je poznato da Gvardiola nije stručnjak, pa tako i rezultati izmiču a broj nezadovoljnih (makar po novinskim člancima) se svakog dana povećava. Uzmimo za primer situacije najboljih igrača Svetloplavih u prethodnim sezonama – Aguera i Jaje Turea. Stalno provlačenje njihovih imena kroz rubriku transferi ne može doprineti boljitku i sama se nameće misao da ima nešto trulo u državi Danskoj. Isto tako su i mnogi drugi na tapetu kritika pa i to može biti razlog Mančester Sitija bez krvi. Možda je potrebno da Kolarov opet pusti Šabana i zapali svlačionicu kako bi se trofeji vratili.
Pored svih poteškoća, Građani su, iako je pitanje prvaka verovatno rešeno, i dalje na mestu koje vodi u najelitnije takmičenje Starog kontinenta i pred njima su utakmice osmine finala u istom, pa se može smatrati da je u prvoj sezoni Gvardiola barem na dobrom putu. Jedno je sigurno, tiki-taka slabo pije vodu u Engleskoj, pa će svoj stil u narednim godinama morati da prilagodi ukoliko želi da pređe ovaj nivo i potvrdi da je zaista trener za velika dela. Mnogo je vremena i dalje pred njim i rano je za zaključke, ali po viđenom do sad vreme te ideologije prolazi i dolazi vreme fudbala koji nije toliko prijemčiv oku koliko džepu vlasnika klubova.
Gvardioli ostaje da mozga o rešenjima i da zajedno sa svojim Sančoima Pansama pronađe način da zaustavi vetar. Pa ko zna, možda vetrenjače počnu da se okreću njegovom pravcu...
Autor: Marko Jović
Jedan sasvim običan tip
diposportu | 30 Januar, 2017 07:27
Pravi junaci današnjice, sveta gde je sve okrenuto naglavce, kriju se iza kulisa. Njihove vrline nisu vile i beskrajne poljane moći i raznoraznih valuta, nisu ni cenjeni koliko opisani likovi, upravo zbog situacije koja vlada i modela koji nam se poturaju pod nos. Ne, njihovo bogatstvo i snaga su ljubav i snovi, i oni, ma koliko sve ovo izlizano zvučalo, uvek nađu ono za čime tragaju.
Priča ne počne uvek na prvim stranicama knjige. Neretko se desi da je prelistaš skroz do sredine, i da, tek kad je i kulminacija prošla, shvatiš gde je zapravo sve počelo. Možeš da shvatiš da je bajka koju čitaš samo priča o jednom sasvim običnom čoveku kakvog možeš sresti u parku sa klincima ili zagrljenog sa suprugom na ulici. Takvi ljudi su svuda oko nas, ne traže pažnju, a ona im i pored toga biva nepravedno oduzeta. Tiho uživaju u onome što imaju, makar to i ne bilo nezapamćeno mnogo, znajući da je to ipak baš onoliko koliko im je potrebno.
Sam sebi skačem u stomak kada biram da za junaka ovaj put izaberem nekoga iz ipak veoma profitabilne branše, naravno - fudbala. Da li je kao i svi drugi? Povlačenje paralele sa kolegama je verovatno i normalno, pogotovo kada u oko upada njegova loše nameštena frizura, masna od skupocenog gela, čak i dok sedite u poslednjem redu tribine ili kauča. Ali, Dimitri Paje je ipak nešto više od običnog fudbalerčića koji će se razbacivati novčanicama i sudarati skupa kola.
I pored činjenice da njegov bankovni račun broji puno nula, i da je on sve samo ne miran i povučen, njegova priča je opet toliko jednostavna da je njegovo ime punilo novinske stupce samo kada se govorilo o njegovim potezima i golovima. Nije to momak koji će vam prodavati maglu, i koji će, zasnovano na svojim fudbalskim kvalitetima, graditi imidž opasnog momka i megazvezde. On je samo jedan sasvim običan tip. I možda će se neko opet zapitati nad osnovom ovog teksta, ali ako bolje pogledate, srž je pred nosom – ništa komplikovanija od želja i potreba malog deteta. Ideali fudbala se gube dragi moji, a kako fudbala, tako i života. Vrednosti se menjaju i ceni se nešto čemu nekad ne bismo poklonili ni manji font od onog koji je utoršen na ove redove. Dimitriji Pajei ovog sveta su tu da podsete na ono što se zapravo broji, da povrate one čudne osećaje koji se jave kada u kafani, pravo niotkuda, čujete prve note „vaše“ pesme.
Dok drugi hrle da napune svoje prazne stomake, i verovatno još praznije duše na Dalekom istoku, Paje odbija basnoslovne ponude jer i dalje živi za ideal. Njemu sedamdeset dva miliona očigledno ne paraju uši i srce koliko ta iskonska želja za lepim životom na mestu gde zapravo želi da toši svoje dane i kao kad je bio mali dečak na ostrvu Reunion, kako je i sam jednom rekao, igra fudbal i više nego što je potrebno. Cifre su čudo, ne živi on od socijalne pomoći, ali opet i dalje jasno ističe ono u šta veruje (nazovite me fudbalskim patetičarem i plačljivkom, ne marim).
Ni on se na fudbalsku pozornicu nije spustio niz dugu, već je morao put do nje da traži šutirajući loptu ispod duge kroz zamršeno šiblje i budžake. Skoro svi znaju njegovu priču - kako je za vreme bivstvovanja u Nantu, kao omladinac uporedo radio i kao prodavac u butiku, a zatim kada je stekao pravo da se obuče u Nantovo kanarinsko odelo, po prvi put dao naznake svog neizmernog talenta. U domovini je i gradio ime dugi niz godina. I izgradio ga je. Titule u Francuskoj uvek su mu izmicale za dlaku – menjao je boje dresova i beležio partije vredne pažnje, ali nije imao tu sreću da podigne pehar čudnog oblika ni jedan jedini put. Najveća scena je za Pajea nekako uvek išla paralelnim putem sa nikad dosanjanom titulom. Nizao je individualna priznanja, golove za špice, komadići čarolije bili su primetni na svakoj utakmici na kojoj se on tako neprimetno i bez pompe šunjao u kopačkama kroz protivničke odbrane kao članovi Pink Pantera kroz, pa kroz šta god da odluče zapravo. Na kraju (ili na sredini, kako vam volja), dobio je svojih pet minuta slave.
Prelazak u Vest Hem značio je poklon kartu za gledanje velikog majstora na velikom platnu. Možda je bila samo sezonska, ali uživali smo skoro godinu i po dana u bravurama koje je izvodio na Ostrvu. Pokazao se kao sjajno pojačanje za Čekićare, a najbolja sezona u novijoj istoriji kluba donela mu je epitet božanstva među navijačima. Njegovo požrtvovanje na terenu i lakoća sa kojom i dalje šalje svoje protivnike po hot dog, dok on odlazi u drugom pravcu (nije Zlatan uzalud izgovarao rečenice), nalazili su svoju publiku i na pokojnom Bolejn Graundu. I znao je uvek kako da proslavi svoje golove - sa navijačima, od srca i jednostavno, bio im je zahvalan za skandiranja i aplauze koji su bili namenjeni samo njemu. Prošla godina je u fudbalskim kalendarima bila godina Lestera, u kineskim godina Majmuna, u Srbiji samo još jedna u nizu godina, a navijačima Vest Hema godina Dimitrija Pajea.
Na sahrani Apton parka, u kovčeg je ubačena i prošlogodišnja atmosfera koju je ekipa Slavena Bilića posedovala tokom čitave sezone, zajedno sa taktovima po kojima je uigrani orkestar svirao iz kola u kolo. Prelazak na Olimpijski stadion nije oduševio nikoga, pa tako ni našeg sasvim običnog momka. Nešto je tu prestalo da klikće, pa smo od avgusta samo na trenutke mogli da vidimo obrise onoga što je pružao u godini iza nas, zaključno sa maestralnim partijama na Evropskom prvenstvu u granicama njegove države. Vidno revoltiran, nezadovoljstvo je ispoljavao pružajući slabije partije. Da li su londonske kiše ispunile za Francuze predviđenu kvotu, ili je pak zatvoren njihov omiljeni restoran, ne znamo, ali Dimitri je odlučio da izađe u susret onima koje najviše voli (a to je i potpuno normalno), i odluči da napusti sivilo britanske prestonice. Načinom na koji je to uradio nije baš zaslužio da mu donesu ruže i nacrtaju mural na stadionu, ali kada ti je do nečega stalo ne biraš sredstva da do toga dođeš. Tu na videlo izlazi ono što je zapravo poruka teksta, ljubav oslikana u temperamentu i jednostavnosti duha, sitnice koje čine svet mestom gde ipak vredi grebati da ostaneš što duže. I bušne gume i razbijeni prozori, i uvrede i paljenja dresova, ništa od toga nije doticalo Pajea, koji je u sebi želeo samo jedno – da radi ono što najviše voli, na mestu gde najviše voli.
Englezima je sa druge strane vrlo teško udovoljiti. Kod njih nema ni smisla, ni lirike, ni u jednoj stvari kojom se bave. Ko nas voli, zna naše želje, a ko nam ih ostvari, ima nas u šaci. Iz njihovog, prostog navijačkog ugla deluje kao da su mu poklonili dečački san, te je on očigledno njima dužan da svoje telo istroši do poslednjeg atoma lupajući čekićem. I pored svih njegovih ispada i tvrdoglavosti koje je pokazao u sedmicama iza nas, Francuz nije zaslužio takvo „zbogom“ od navijača Vest Hema. Sve ono što je učinio tokom ovih godinu i po igrajući za bordo-plave, trebalo je da ga udostoji privilegije da, ako ništa više, prećute sve te uvrede na njegov račun i samo okrenu glavu ili zapuše uši kada se pokrene tema njegovog odlaska. Veliki majstor zaslužio je bar toliko malo.
No očigledno Dimitri Paje ne daje puno pažnje zlogrdnim pričama i uvredama, isterao je svoje i radiće kao što je i uvek radio – pratiće put srca. Odbijeni su i poletna Nica i imućni Pari Sen Žermen, sve to zarad beskrajnog leta i povetarca u marseljskoj luci i obraza koji mu ne dopušta da dres Olimpika zameni dresom najvećeg rivala. Sva je prilika da je poslušao Marseljezu sa razumevanjem.
I onda, kada shvatiš gde je zapravo bio početak priče, dođe ti da se vratiš nekih stotinak godina unazad, čisto da bi imao šta da skineš sa glave kako bi odao počast ovom čoveku. Počast je zaslužio, čak i malo divljenje - kineske ponude koliko god da nemaju dušu, imaju telo top modela. On im je ipak odoleo, vratio se svojoj ljubavi, možda ne prvoj, ali svakako najvećoj.
Nek se i završi kao sapunica, zaljubljeni par je zaslužio lepu veliku kuću i barem jedno zajedničko dete.
Vaš Marko Jović
Apač - kovčeg pun magije i zlata koje ne sija
diposportu | 15 Januar, 2017 14:07
Kad se rodiš u beznađu, na mestu gde te od kriminala deli samo potvrdna rečca, na mestu gde nije sve tako crno, već samo i isključivo sivo – svakog dana, svakog minuta, teško je okrenuti mu leđa. Ti ipak biraš da odgovoriš sa ne tako jednostavnim NE i da pobegneš odatle i dokažeš svetu da si veći od ratova bandi i mesta koje te je stvorilo i učinilo čvršćim. I tako uzimaš težak teret i stavljaš ga na svoja ramena. Vrištiš u sebi da ćeš ti jednog dana biti veliki, ali to niko ne sme da čuje. Kada želiš da pobegneš, i trčiš, trčiš za loptom, kako bi prašinu bede i siromaštva zamenio svetlucavim prahom legende, i desi ti se da uspeš u tome, da li se zaustaviš korak pred cilj i kažeš sebi: „ha, bar sam video ta vrata na koja se ulazi u legendu“, okreneš se i odeš, ili pak zakucaš i sa osmehom uđeš u topli dom slave?
Ne dobije svako od nas šansu da odgovori na ovo pitanje, ali onaj kome bih ga ja postavio verovatno bi pognuo glavu i prećutao. A možda bi mi samo ćušnuo koji svežanj kineskih novčanica u džep i pokušao da me ućutka. Ako je ostalo bar malo fudbalske romantike u njemu, nadam se da bi ostao nem tih nekoliko sekundi.
Karlos Tevez je najplaćeniji igrač današnjice. Zarada od 37.500.000 (rečima trideset sedam miliona petsto hiljada) evropskih novčanica za godinu dana. Bura se završila, utisci su se sabrali i oduzeli već sasvim pristojan broj puta po srpskim birtijama. Sada o tome može da se diskutuje na miru, bez emocija i tužnih emotikona.
Rođen ne tako davno, pre samo trideset tri godine u Sijudadeli, provinciji kraj glavnog grada Argentine, mali Karlos je odrastao u teškim uslovima. Ta priča je skoro pa kliše o većini fudbalera koji dolaze iz Južne Amerike, ali zapravo je bilo tako. U siromašnoj četvrti nazvanoj Fuerte Apache niste imali puno izbora – pogled je mogao da stremi ili u pod ili preko nišana. Naš Apač (i nadimak nosi po kraju iz kog potiče), odlučio se ipak za prvu opciju. Iako ratoboran i temperamentan, bira da te svoje odlike ne proda lokalnom tetoviranom Huanu, već da od njih napravi veoma unosnu, na kraju će se ispostaviti najprofitabilniju robu.
Pikao je tako loptu po ulicama četvrti Armije Anda i sanjao o plavo-žutom dresu voljene Boke Juniors sa brojem deset, ne misleći o tome kako će jednog dana izdati sve ono u šta je verovao. Imao je jedan cilj – da bude zapamćen. I tako, napornim radom, šutirajući kamen po kamen, probijajući se kroz opipljivu prašinu bloka u kom je odrastao, zanemarujući sve tegobe i mučnine koje je imao na tom putu, dostigao je svoj san. Nosio je plavo-žuti kombinezon; nije još imao desetku, ali i to će doći godinama. I svi su pričali o njemu. Možda ne odmah u celom svetu, ali kada je sa punih devetnaest godina zaigrao na Interkontinentalnom kupu protiv onog Milana, fudbalska planeta se zapitala ko li je taj rošavi klinac sa magijom u nogama.
Skoro decenija i po koja je usledila vrlo dobro je pokazala ko je on i šta ume. Nakon Boke je otišao u Korintijans čisto kako bi prešao nivo i preselio se na drugi kontinent. A onda... Onda je plesao po Evropi. U Vest Hemu je pokazao da je nebrušeni dijamant, te je najveći majstor od svih koji su ikad pokušali da se bave tim zanatom - Ser Aleks, odlučio da ga prebaci u svoju radionicu, izbrusi do kraja i od njega napravi jednog od najboljih napadača tog perioda. Slobodno mogu reći i današnjice. Uspeo je u tome, iako je Karlos na Teatru snova beležio ipak prosečne partije. On je vođa, a u tadašnjem Junajtedu mogao je da se zadovolji samo utešnim mestom u postavi i zvanjem tek neke sedme zvezde ekipe. Zato je i puklo. Temperamentni Argentinac, i pored svih trofeja koje je osvojio sa Crvenim Đavolima, menja boju Mančestera i prelazi u ljutog (sada doduše ljućeg) rivala – Mančester Siti. Tim potezom nagovestio je ono što će uraditi osam godina kasnije, ni ne misleći o tome. Vreme provedeno u Sitiju vratilo je na travnati tepih stadiona širom sveta pravog Apača. Kapitenska traka i lice na posteru novog projekta plavog dela Mančestera, prijali su Tevezu, pa je tako, nahranivši svoj ego, počeo i da pruža partije koje je Evropa od njega i očekivala. Golovi su se nizali, publika je na Etihad dolazila da bi videla Argentinca. Profitabilne naftne iskopine podarile su dovoljno sredstava kako bi zadovoljio i svoje megalomanske potrebe.
Činilo se da sve ide kao po loju. I išlo je, ali u Karlosu je proradilo ono što su fudbalski fanatici potajno u sebi želeli gledajući ga kako jede loptu na Ostrvu. Glad. Glad za trofejima. Želja da ostane zapamćen ne samo kao prvi koji je prigrlio arapske milione, već i kao neko ko je pokorio Evropu. Sa tom idejom seli se nešto južnije, u Italiju, u Juventus. Filmski scenario, temperament serijskog ubice u sredini koja mu dozvoljava da ubije. Priča je obećavala i na kraju ispunila obećanje. Okej, možda nije dostigao da popije koje pivo na krovu Evrope, ali teško da će se naći neko ko će osporiti činjenicu da ju je pokorio. U Juventusu je pokazao sav svoj stvaralački opus, sve svoje boje koje je čuvao za najlepšu sliku. Sazreo je i bio je dovoljno snažan da podigne ušati pehar koji je sam napravio, ali opet nedovoljno srećan da to uradi. Onaj prvi sa Junajtedom mu ostaje kao utešna nagrada i lepo sećanje.
A onda se odlučuje za čaroban potez. Na vrhuncu svoje karijere, kada je bio najbolji, bira put srca i vraća se u voljenu Boku. I da, dobija desetku; i da, dobija doček koji dolikuje heroju; i da, liči na ulazak u legendu sa stilom – i ne, odbija da u nju uđe, kao što je kao mali odbio pištolj zarad okrugle, šarene igračke.
I dolazimo do onoga zbog čega se i podigla tolika prašina. Zašto posle hvalospeva o „svom klubu“, ideje o završetku karijere u njemu i odbijanja povratka u evropski fudbal, bira ponovo te proklete kineske milione? Ko je lud da odbije; I ti bi prihvatio; Dao je Boki najbolje godine, zaslužio je novac koji je dobio – to su sve odgovori koje smo mogli čuti iz svačijih usta otkad je potpisao. Da li je o tome sanjao kao dečak u Fuerte Apache-u dok je šutirao loptu u zid u dresu velikog Maradone? Porodica je obezbeđena još u Vest Hemu, ovo je samo udarac za fudbal i pravo lice, i pored svega, velikog majstora. Pokrenuo je lavinu odlazaka, a to ćemo videti tek u godinama koje slede. I opet je prvi u nečemu, Oskar i Hulk i Betmen i Zlatna palma su samo nužno zlo koje se desilo fudbalu zbog limitiranih sposobnosti pomenutih i njima sličnih fudbalera. Ovo može da prouzrokuje mnogo veću promenu u sportu koji volimo.
Neka mu svi milioni, neka mu Kina i posao iz snova. Pipnuo je zvezde i izgleda da su ga ubole, te je odlučio da ih samo gleda izbliza. U Boki će mu se zahvaliti na svemu, dobio je sat i diplomu, možda dobije i tribinu jednog dana, ko zna... Ali oni koji su ga gledali dok je sa besnom grimasom pravio čuda po Evropi, ostaće kivni što tih par sezona nije podario baš njima, i ostao na mestu gde se zapravo igra najbolji fudbal. Neka mu, neka ide. Svakako je samo želeo da bude zapamćen. U tome je i te kako uspeo, upamtiće ga po onome čime su se Apači dičili – upamtiće ga kao onog koji je ukrao fudbal.
Autor: Marko Jović
Blesavi kez, čaša šampanjca, pa sve ispočetka
diposportu | 07 Januar, 2017 15:35
Ne izmiču stare godine nego mi jurimo nove. Tako prođe i još jedna, sportski uzbudljiva, ispunjena srećom i tugom, usponima i padovima svakog od nas, kao i danima bez bilo kakvih osećanja. Ostade u retrovizoru sa pravom da je se jednog dana prisetimo. Kakva god da je bila, neka bude sa osmehom na licu. Jer pobede i osmesi se broje, i njih spakujmo u svoj kofer, a porazi, njima ćemo odati počast i pokloniti im kartu za isti let na koji se ukrcala i ova 2016. Počast su zaslužili jer su nas naučili nečemu novom, ali se nadam da nas neće pronaći opet. Ako nas slučajno i nađu, te zakucaju na vrata u 2017, nadam se da će doći samo nekoliko odbeglih nestašnih sinova poraza, pa ćemo se s njima lako izboriti. Srećan put, i skrenite desno kod Albukerkija!
A što se fudbala tiče, on će uvek biti tu za nas. Najrazličitije dekorisan, estetski drugačiji svačijem oku, on će biti tu i opstajati, nevezano za spoljne uticaje, bili oni predstavljeni pojmovnim pismom najmnogoljudnije zemlje sa beskonačnim brojem nula i kratkim rokom trajanja, ili pak geopolitičkim prilikama – za njega ne brinite, opstaće i nastaviće da nas usrećuje. I ne samo fudbal, sport nas neće izneveriti.
Pojaviće se neki novi fudbalski romantičari slični Lesteru, neki novi mađioničari sa bubamarom i sa nešto većom loptom narandžaste boje (ili isti, ali sa novim potezima). Vratiće se i naš Nole na prvo mesto, ko u to i sumnja… Sport je čudo. Jednom neki pametan čovek reče – Poželi nešto. Možda se čudo večeras dosađuje. – tako će i naredne godine, razni sportisti, vođeni tom mišlju, nas obične gledaoce častiti svakakvim dostignućima i trofejima koji su na granici verovatnog. Na nama je, kao i do sad, da se prepustimo i da u tome nađemo svoj mir, ili bar kratkotrajni izlaz iz svakodnevne rutine.
Ja vam u predstojećoj godini, pre svega, želim puno zdravlja i pameti, to je ono što vam je najpotrebnije. Sreća i radost će doći sa tim. Iskoristite ovu godinu bolje nego prethodnu, a opet lošije nego onu nakon nje (skoro pa u stilu Mitra Mirića). Zanemarite probleme, okrenite se onome u čemu ste dobri. To nije teško, svako je dobar u nečemu. Podignite glavu gore i pravac u nove pobede. Jer, dok god je ona iznad vode šanse da se udavimo su minimalne.
Nije ovo motivacioni govor, niti otvoreno pismo, samo niz želja da nam predstojeća godina bude bolja i da nastavimo da rastemo, i pratimo fudbal naravno, zajedno. Mi ćemo nastaviti da pišemo za vas i da vas obaveštavamo, kao i do sad, na najbolji mogući način. Praznici su ispred nosa, nova godina odmah iza ćoška, pa je i vreme za mali predah. Odmorite i vi, opustite se i provedite. I ne zaboravite, važno je uživati, šta god radili, napunite godine životom, a ne život godinama.
Do nedelje dobro društvo, blesavi kez i čaša šampanjca (ili flaša, ko kako voli), pa onda sve ispočetka…
Srećna Nova godina!
Vaš Marko Jović
Božićno ludilo – turn speakers up, party never stops!
diposportu | 22 Decembar, 2016 13:57
Božić Bata, novogodišnja rasveta, pokloni na sve strane... Praznična čarolija!
More razloga zašto ljudi širom sveta željno iščekuju Božić. Za zaljubljenike u teranje lopte po travnatom pravougaoniku, Božićno ludilo predstavlja nešto potpuno drugačije. Nezavisno od verske pripadnosti, ukoliko verujete u fudbal, katolički Božić će i vama biti urezan u kalendar. Možda ne baš crvenom, ali bar nekom bleđom nijansom te boje koja nagoveštava dan nakon njega i veliki praznik koji nam ostrvski fudbal daruje - Boxing day.
Mnogo utakmica ne znači uvek i mnogo dobrih utakmica, ali tog dana, kao po kakvom zakonu, prave se izuzeci, i Englesku osim snega (nezaobilazni romantični san o belom Božiću) zaveje i mećava golova. Pravo na nadanje poklonu u vidu fudbalske post-božićne žurke, pune dobre muzike i raspoloženih gostiju, pruža nam istorija. Internetom svake godine u nedelji koja predstoji Božićnom ludilu počne da kruži slika iz davne 1963. godine kada je na deset utakmica odigranih na Boxing day postignuto, da, slobodno pročitajte nekoliko puta, šezdeset šest pogodaka. To nije jedini primer, ali najbolje oslikava ,,praznik“ koji nam predstoji. I u sezonama kada se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća, i kada se igrao znatno lošiji fudbal u Premijeršipu, kao i u sezonama kad su vatrometi iščekivanja prštali u svakom pojedincu koji je živeo za ostrvski fudbalski vikend, dan nakon Božića nikad nije izneverio navijače, koji su tako siti i zadovoljni od prethodnog dana, dolazili na stadione da dodatno uživaju. I uživali su. Uživaće i narednog ponedeljka, kao i mi kraj malih (srednjih ili velikih, u zavisnosti od toga kojim raspolažete) ekrana, u to nemojte sumnjati. Englezi dobro znaju da je nakon obimne gozbe važno servirati i ukusnu poslasticu.
Iako će neko reći da se prvenstvo kristališe kao Čelzijevo, i da im se karte otvaraju nakon kikseva najvećih konkurenata u prethodnom periodu, ja ću to uzeti sa rezervom i još jednom se pozvati na nepredvidivost najinteresantnijeg državnog šampionata na svetu. Čuće se priče iz svačijih usta kako ekipa koja je prvoplasirana na Božić, po pravilu u maju stoji na postolju, i razdragano mlati šampionskim peharom – nećemo ih otpisati, ali kvalitet ovogodišnjih pretendenata na titulu ne dozvoljava da ih tako lako otpišemo iz borbe. Vođeni razmišljanjem o istom tom kvalitetu, verujemo ovom Božiću više nego nekim pre njega. Računica je jasna, najava sezone se obistinila i imamo odličan fudbal iz vikenda u vikend, i to nam daje za pravo da očekivanja podignemo za lestvicu više. Dobro, šanse da ce se ponoviti epilog iz 1963, ili da se prosek postignutih golova poveća, ravne su šansama da se u Srbiju vrati monarhija tokom sledeće godine. Ali očekujemo značajniji broj lepih golova i poteza, koji će puniti novinske stupce makar do kraja te nedelje, ne ostavljajući mesta za neke druge, manje važne priče, koje se pojavljuju kako bi popunile prazno mesto. To zapravo i jeste draž Boxing day-a.
Ovog puta, on nam kvantitativno ne donosi isto što je i prethodnih godina - ,,samo“ osam utakmica biće na programu u ponedeljak. Ta finesa ne menja draž tog dana, streljana će biti bučna i bez tih nekoliko pištolja. Neće biti ni velikih derbija u ovom kolu, ali ni to nekako ne smeta, videlo se da i mali imaju šta da ponude. Iako neretko većina pripadnika snažnijeg pola svoje popodne podredi gledanju najvažnije sporedne stvari na svetu i na prvi pogled mislite da se popodne koje najavljujem iz tog aspekta ne razlikuje, varate se. Vikend bez fudbala ostaviće fudbalske sladokusce širom sveta praznih stomaka, te će oni mahom, u ponedeljak, odmah nakon nešto ranije serviranog ručka, halapljivo posezati za daljinskim upravljačem, i nakon smeštanja u omiljenu fotelju u njoj ostajati sve dok se ne normalizuje nivo fudbala u organizmu. Jednostavno, praznično i bez razmišljanja o brigama koje nas more.
Možda preterujem u veličanju ovog dana, ali ta božićna čarolija koja je opšteprisutna budi romantiku čak i kada je u pitanju fudbal. Naviknuti na tmurnu svakodnevnicu, ljubitelji fudbala na ovim prostorima, vide ga kao tračak svetlosti koji dolazi kao idealna najava za praznike. Uz novonastalu atmosferu izgrađenu lampicama i jelkama, svaki prostor je pogodan za fudbalsku žurku. Broj ljudi koji mogu da prisustvuju je neograničen i stoga ih pozovite koliko god želite, svakako smo svi sporedni gosti koji sede u ćošku i uživaju uz karaoke koje pevaju domaćini. Zato, pronađimo najbolja mesta, nadajmo se da će oni biti raspoloženi za partijanje, te pojačati zvučnike do maksimuma i da neće dozvoliti da žurka prestane do jutra.
Autor teksta: Marko Jović
Evropa spava, kao po navici…
diposportu | 08 Decembar, 2016 13:37
Elita je odigrala svoje što se tiče prvog dela takmičenja u najpriznatijem nadmetanju Starog kontinenta. Na kraju još jedne evropske jeseni, sumirajući utiske nakon viđenog, možemo primetiti da se promenilo – ništa. Nisam najavio da očekujem promene, niti sam bio u prilici da čitam kakvu sličnu najavu, ali jednostavno promena je bila potrebna Ligi Šampiona. Ne govorim o menjanju koncepcije takmičenja, ne, govorim o lesterovskom načinu, nekom vidu “male” senzacije koja će naterati najsnažnije lavove iz krda da se više potrude kako bi dobili lovinu, a ne da ona, zbog autoriteta koji poseduju, bude njihova već pri planiranju kretanja u lov.
Ekipe koje su prošle dalje su iste kao i pre godinu, i pre dve, i pre pet… Možda imena nisu ista, ali razlika u tome da li će igrati Liverpul, Čelzi ili pak Lester je mizerna – svi se uklapaju u unapred napravljeni kalup (ne mislim samo na Engleze, u svakoj državi je princip isti, Englezi su samo najbolji predstavnici). Kad se knjiga, početkom svakog decembra, svede na šesnaest slova, dobijamo uvek istu rečenicu sa eventualnom razlikom u redu reči ili slučajnom slovnom greškom, koja biva ispravljena već pri sledećem lektorskom rezu. Nedostaje ono što je čuvenog Radovana III napravilo toliko velikim, ta doza genijalnosti koju je Zoran Radmilović svakim novim izvođenjem prikazivao gledaocima kroz vrhunsku improvizaciju i nepredvidivost. Naši akteri uporno čitaju isti scenario i ne žele da ga promene ni trunčicu, ni po koju cenu. Honorar je pakleno dobar ali kao da se zaboravlja razlog zbog koga se, barem je to izvorno bilo planirano, izlazi na scenu. Očekivati da se ponovi finale iz 2004., i da u maju poslednji čin odigraju neki novi Porto i Monako je ravno naučnoj fantastici. To se dešava jednom u par decenija, i ako se dogodi, kuća se ruši do temelja i počinje se zidanje nove. Dobro, možda ne baš cela kuća, ali makar garaža i ostava do nje, pa smo tako pred kraj prošle decenije videli kako veće zdanje, kojem se to i desilo te davne 2004., ostaje nepromenjeno, dok su ostali objekti domaćinstva podlegli potpunom renoviranju i tako dobismo Ligu Evrope – Kup UEFA sa novom fasadom i više mesta da se odlože manje bitne stvari.
Napisano do sad može da se protumači pogrešno, kao da su boljka takmičenja imena koja se u njemu pojavljuju, ali nisam na to mislio. Imena su u redu, u svakom slučaju najbolja koja Evropa ima da ponudi, problem nastaje kada ta imena krenu da igraju fudbal na evropskoj sceni. Obilje utakmica, sam krem fudbalskog društva, derbiji iz kola u kolo i na kraju opet – prosek. Barem prethodnih godina, Liga Šampiona je donosila “šampionske” utakmice samo na momente, ubacivala ih kao kakvu iskru, čisto da bi nam oko zasužilo i da bismo nastavljali da verujemo u prividno “sjajan” fudbal, koji se zaustavljao na tek par stepenika iznad proseka. Zato je i čudno što muškarci širom sveta uz neobjašnjivu pompu dočekuju početak grupne faze najelitnijeg takmičenja, i onda, iz utorka u sredu, na svake dve nedelje, sastaju se sa društvom kako bi gledali najbolje što fudbal nudi, a rastaju kao po pravilu (uz sve ređe izuzetke) rečenicom: “Valjda će sledeća biti bolja.” i tako u krug. I sam sam takav, živeći u iskrenoj nadi da će se nešto promeniti ili popraviti makar malo, nastavljam kao i velika većina muškog roda na planeti da p(r)atim.
Boli to što svakog drugog utorka, u stilu svakog iskrenog zaljubljenika u igru, biram da pratim utakmicu između dva najveća imena tog dana, da ne kažem “derbi dana”, pa se onda, nakon odigranih devedeset minuta na svim terenima, čupam za kosu i nerviram što sam izabrao da gledam gostovanje Reala u Lisabonu zbog mogućeg iznenađenja i tenzije koja može da se stvori, nasuprot goleade u Varšavi i rekorda po broju postignutih golova na jednom meču koji je od pre par nedelja u vlasništvu tadašnjih rivala, Legije i dortmundske Borusije, i to tvrdoglavo odbijajući ovu drugu. Tek katkad ta utakmica donese ono najbolje tog dana pa budemo srećni kao deca kada dobiju igračku umesto odeće za rođendan. To je samo poklon bon za besplatnu kupovinu koji dobije svaki stoti kupac na rođendan supermarketa, kako bi nastavio i ubuduće da kupuje na istom mestu. Ako je tako, bar nek se ponuda popravi.
Slika je jasna i nepromenljiva, šta god žreb bude doneo, u osmini finala, i verovatno u svakom sledećem razlomku finala, uživaćemo u atomskom fudbalu na svega nekoliko utakmica, a to je premalo za takmičenje najvećih. Slažem se da je rezultat jedino što se broji i jedino što će ostati zapisano jednog dana, ali i publika je platila ulaznice, a u ringu naši bokseri samo obigravaju jedni oko drugih podignutog garda. “Šampioni”, spustite gard - dobićete upalu mišića, a i pojas za koji se borite će izgubiti svoj sjaj. Jer, znate kako kažu, uspeh se ne broji ako nema nikoga da o njemu svedoči.
Autor teksta: Marko Jović
Španska sapunica bez kraja – šta nam nosi novi El Klasiko?
diposportu | 01 Decembar, 2016 11:41
Ovog vikenda ponovo imamo priliku da uživamo u takoreći „najboljoj utakmici na svetu“ – popularnom El Klasiku.
Postoje oni koji se neće složiti sa mnom kada kažem najboljoj, ali ono što mogu sa sigurnošću da tvrdim, jeste to da je najskuplja. Negde u rangu naručivanja pesme Tome Zdravkovića u kafani, ova fudbalska predstava po mnogo parametara drži primat u današnjem fudbalu. Aktuelni prvak Sveta protiv aktuelnog prvaka Evrope; višestruki osvajači titule najboljeg na svetu u novoj epizodi svog velikog rivalstva; godinama najgledaniji fudbalski meč širom planete. Posmatrajući ono što je već na stolu, gozba će biti bogata.
Šta je to posebno što nam nosi ova utakmica? Hoće li biti samo još jedna u nizu istovetnih, korektno zanimljivih, sa akcentom na rezultatu ili nas čeka nešto novo? Da li su najbolji nakon nekoliko osrednjih partija za nas ponovo pripremili ono najbolje? Subota je tu da nam da odgovore na ova i još mnoga druga pitanja.
Nisam prvi ikad koji je zapodenuo ovu temu, ali to je normalno, utakmica ovog kalibra zaslužuje da se svaki put oko nje pokrene manji hajp (doduše neretko on postane svetskih razmera). Krenuo sam u ovaj tekst smatrajući da će subotnji Klasiko ovog puta doći u velikom stilu. Zašto? Najvećim delom zbog toga što su oba velikana u prethodnim mečevima, i to ne samo prošlom već u prethodnih nekoliko, bili krajnje neubedljivi. Barseloni i Realu to ne dolikuje.
Katalonci su u poslednje vreme pucali ćorke, te u prethodnih mesec i po dana nisu pobedili svoje rivale u Španiji sa razlikom većom od jednog gola, uz samo jedan postignut pogodak u poslednje dve ligaške utakmice u kojima su neslavno zabeležili dva remija. Ni gostovanje Seltiku nije značajno popravilo sliku, uprkos pobedi od 2:0. Jedini koji kud i kamo dobija prelazne ocene za svoje nastupe u minulim mečevima jeste i najbolji među njima – Lionel Mesi, koji je i jedini postizao golove. Ostatak ekipe bi morao da se pokrene ukoliko žele da i ova sezona ostane upisana u klupskoj istoriji.
Sa druge strane, njihov najveći rival je nizao pobede, ali ne na nivou šampionskih izdanja koja se od njih očekuju. Okej, neko će reći da pričam gluposti i odmah uperiti prstom u ubedljivu pobedu protiv Atletika na Visente Kalderonu, ali svako ko je gledao Real bar malo objektivno na poslednjim utakmicama, složiće se da ekipi nedostaje nešto. Kao upaljač čiji je plamen jedva vidljiv ali ipak uspeva da pripali još jednu cigaretu. Za mene je njihov kremen Toni Kros. Otkako njega nema u postavi kraljevskog kluba, taktovi su se pomešali i ekipa ne pleše po ustaljenoj koreografiji. Ostaje im da pronađu rešenje jer Krosa po svemu sudeći neće biti ni za vikend, što je Realu svakako veliki udarac, ali i derbiju može oduzeti dosta. Na sve to nadovezala se i povreda Gereta Bejla, koji je Madriđanima bio najbolji pojedinac u ovoj sezoni. Ali, govorimo o šampionu Evrope, ta titula sa sobom nosi i obavezu da se u situacijama sličnim ovoj snađete na neki novi način. Na kraju krajeva, dužina klupe je njihov prijatelj. U Barseloni imaju prava da bar malo nabace osmeh pred vikend, u ekipu se vraća kapiten i osovina ekipe – Andres Iniesta. Bledi vitez se vraća posle nešto više od mesec dana na teren i predstavljaće veliko pojačanje za bordo-plave bio on na klupi ili u startnih jedanaest.
Jasno da će problemi sa povredama iskrojiti sastave, ali bez sumnje će ekipe koje Zidan i Enrike budu poslali na teren Nou Kampa biti jake kao zemlja i spremne za pokolj na terenu. Pored bitke za pravljenje, odnosno smanjivanje bodovne razlike i borbe za titulu najboljeg u granicama svoje države, na ovoj utakmici uvek se vidi i iskra u očima igrača oba tima stvorena željom da se pokaže da su baš oni ti koji su zadužili opremu najboljeg tima planete (uz izvinjenje Englezima i Bajernu, ali trenutno je tako). To je ono što čini ovu utakmicu većom od ostalih.
Nespominjanje Ronalda bi me dovelo u nezavidnu poziciju pred čitaocima, a i on to nije zaslužio. Možda ono što pruža otkako se oporavio od povrede kolena nije baš istovetno kao partije na koje smo navikli od njega, ali takav igrač uvek ima nekog keca u rukavu, dobrar potez kojim će dotaknuti i one najzadrtije među nama. Stoga ga ne treba otpisivati, na kraju krajeva neigranje Bejla će mu pružiti, iz njegovog ugla verovatno, toliko dugo očekivani prostor za manevar.
Subota je sve bliže, najavio sam spektakl, a na igračima obe ekipe ostaje da me ne demantuju i pruže navijačima širom sveta komad dostojan najboljih glumaca. Karte su na stolu, ulog veliki, a prostora za blef je sve manje. Oba trenera imaju po kralja u svojoj ruci, čipove sa stola će odneti karte koje imaju pored kraljeva. A možda su se i pravila promenila i došlo vreme da odluči jači kralj. Nadajući se da će decembar doneti mećavu golova videćemo u čijem dvorištu će se poslednji smejati. Vreme je da pokažu šta znaju i i nama nabace osmehe na lica.
Autor teksta: Marko Jović
Reprezentacija Srbije - da li smo napokon seli u pravi voz?
diposportu | 16 Novembar, 2016 17:25
Kraj je kvalifikacija za Svetsko Prvenstvo u Rusiji za ovu kalendarsku godinu i kao da se sama nametnula potreba za rezimiranjem viđenog do sad. Zašto? Možda zato što napokon stičemo utisak da imamo pravo da se nečemu nadamo. Možda zato što smo zaličili na takmičarsku ekipu posle toliko godina. Možda...Ali, krenimo polako.
Renesansa reprezentacije, čarobni štapić, magija ili šta god - nemamo poraz. Nije ni da nam je potreban, ali svima je jasno što je ova činjenica svima čudna, pa tako i meni. Nakon godina u kojima je neretko bilo teško navijati za fudbalsku reprezentaciju (bar smo na sreću nalazili utehu u ostalim sportovima), dobili smo ono čemu smo se nadali. Koliko god da smo se nadali, ne možemo a da ne priznamo da nas je iznenadilo. I drago nam je.
Razloge za novonastalu situaciju mogu da nabrajam u nedogled, a da opet ne budem u pravu ili da pak pogodim sve. Jedno je sigurno, mi, navijači reprezentacije, ih ne znamo, oni su poznati samo selektoru, igračima i ostalim članovima ekipe. Da li su lokalni splavovi počeli da puštaju bolju muziku pa naši igrači raspoloženiji dolaze na okupljanja? Da li je novi selektor napravio rezove zlata vredne i isterao zlu krv iz ekipe? Sve je moguće, ali ono što je po sredi jeste pozitivan skor u dosadašnjem toku kvalifikacija te neću tražiti razloge već ću se okrenuti onome što smo pokazali do sad na terenu.
Kada ne bih počeo od selektora bilo bi kao da smo psu dopustili da nam stavi povodac oko vrata i prošeta nas par krugova oko zgrade. Muslin je došao i doneo nešto novo. Ne mislim na 3-4-3, to je finesa u koju se sastav uklopio i očigledno dobro funkcioniše. Probudio je u našim momcima ono čime se mi Srbi hvalimo na sva usta - drčnost, hrabrost, otresitost... Kao da je ekipa povratila preko potrebni identitet koji je čamio zagubljen u ruševinama srpskog fudbala, čekajući kakvog dobrog Samarićanina da ga odatle izbavi. Izgleda da je novi selektor došao sa nosilima i brže - bolje identitet odneo (ili doneo, kako vam volja) na sigurno. Napokon se u državnom dresu igra fudbal kakvom se nadamo još od Antića. Napokon smo konkurentni.
I ne, nije prerano za ovakve tvrdnje. Reći ćete da je prošlo tek četiri kola, ali tako gledano to je skoro polovina, a mi smo odigrali utakmice sa najvećim konkurentima za prolaz dalje i kod broja poraza ponosno stoji nula koju smo navikli da gledamo u nekoj drugoj ulozi. Karakter reprezentacije više nije isti, ovakvi nećemo propustiti šansu.
Najbolji primer za to jeste utakmica sa Velsom u kojoj naši kao da su pozajmili plave pumine dresove i odigrali klasično "italijanski". Rezultat je tu, a igra na rezultat nam je bila najveća boljka prethodnih godina. Nikad slađih 1:1 u praznoj utakmici je ono što nam daje za pravo da budemo samouvereni. To i preporođen igrački kadar.
Jasno, neosporan je bio kvalitet koji selekcija poseduje, sporne su bile odluke koje su pravili kao tim i, ako mogu tako da kažem, mali problemi u glavama naših igrača koji su proizilazili iz pritiska nacije. Pritisak je tu i dalje, ali pristup se promenio pa otuda konačno uživamo u pravim igrama velikog majstora Dušana Tadića. Partije koje pruža desetka Srbije su svetske klase i dok god imamo takvog igrača možemo legitimno da verujemo u uspeh. Kada njemu pridodamo Mitrovića i Kostića, napad je zaista vredan svakog respekta i isplaćuje se golovima iz utakmice u utakmicu. O sredini i ne treba trošiti reči, pogotovo povratkom, po meni našeg najboljeg igrača, Matića za komandni sto. Sa Milivojevićem u paru to izgleda skroz korektno i na tom delu terena ne bi trebalo da bude problema.
Najviše škripi u odbrani. Stalne rokade uzele su maha pa su greške u toj liniji u neku ruku i razumljive. Kapiten više nije na vrhuncu karijere, ali njegovo iskustvo je neophodno ovoj ekipi i ne sumnjam da će Muslin do kraja kvalifikacija i u ovoj liniji pronaći dobitnu kombinaciju. Ne zaboravimo da se Milunović, igrač na kojem je pokušao da zasnuje odbranu, povredio još pre početka kvalifikacija te i njega možemo očekivati u postavi na proleće kada se bude oporavio.
Generalno, u dobroj smo situaciji. Poklopile su se kockice (ili loptice), pa nam je i žrebom dodeljena nešto slabija grupa. Doduše, iako na prvi pogled slabija, naša grupa vrvi od ekipa podjednakog kvaliteta i čak tri ekipe pored nas daju sebi za pravo da sanjaju varljivo leto '18. u Rusiji. Ali, Srbija ovog puta na megdan ne izlazi samo sa na papiru dobrim sastavom, već sa timom koji je homogen i koji je spreman za nešto više. Prijateljska sa Ukrajincima je bila tek formalnost i provera svih raspoloživih snaga, ne treba joj pridati puno značaja.
Do proleća ćemo se načekati, ali bar čekamo u udobnoj stolici. Nismo u potpunosti priča o ružnom pačetu, nekako smo i pre bili labud koji se šepurio ali je eto, posle godina praznog hoda, shvatio da je okej biti lep, ali da su stav i karakter oni koji donose ugled u društvu. Sad kad su shvatili poentu, vreme je da, i uz naravno pomoć svih nas, izborimo taj plasman u Rusiju. Vreme, mesto i okolnosti nam ne dopuštaju drugačije.
Autor teksta: Marko Jović
Napokon Premijer Liga kakvu smo želeli
diposportu | 09 Novembar, 2016 11:19
Godinama slušamo kako je Premijer Liga najjača liga koju imamo priliku da gledamo, ali prethodnih godina nije u potpunosti opravdavala etiketu koju nosi. Ove sezone, stvari su se po svoj prilici promenile. Posle praznih priča i tvrdnji bez pokrića dobili smo i spektakl koji smo toliko dugo čekali.
Godinama
slušamo kako je Premijer Liga najjača liga koju imamo priliku da
gledamo, ali prethodnih godina nije u potpunosti opravdavala etiketu
koju nosi. Ove sezone, stvari su se po svoj prilici promenile. Posle
praznih priča i tvrdnji bez pokrića dobili smo i spektakl koji smo
toliko dugo čekali.
Okej,
možda malo preterujem, ali sve iz razloga što sam kao strastveni
zaljubljenik u Premijer Ligu dugo čekao da se 6 najvećih (ili pak
u ovom trenutku najimućnijih) klubova bori za titulu. Neki od vas će
reći da je i sezona koja je iza nas bila neopisivo uzbudljiva i da
ne vide ovu kao nešto što je došlo „napokon“. Ne mogu da
sporim, slobodno mogu reći, čudo koje je napravio Lester, odnosno
činjenicu da je potpuni autsajder osvojio kao što već rekoh
„najjaču ligu na svetu“ i na taj način zaista doprineo
gledanosti i interesantnosti iste. Ali, to je devojka za jedno veče
- vrhunska priča koja, kao što bi i naš narod rekao, ne traje duže
od tri dana.
To
je bila neka druga vrsta uzbudljivosti. Svi smo navijali za Lester
jer bi nam doneo nešto novo, obojio sivilo, razbio monotoniju.
Doživeli smo njihovu titulu kao da je naša, kao pobedu fudbala nad
onim što već godinama preti da postane. Tako nešto je iz ove
perspektive i bilo potrebno Premijeršipu, pa zato smatram da je ono
pravo, nakon fine uvertire maskirane u Lesterovu bajku, izašlo na
podijum tek ove sezone.
Ako
je suditi po prvom činu, deluje da su glavni akteri za ovu predstavu
odlučili da nauče scenario kako treba i da sklone sa scene statiste
i u svojoj režiji odigraju ključnu scenu. Tako nešto su nam
nagovestili potezima koje su povukli mnogo pre početka tekuće
sezone, pa je tako Liverpul još pre oko godinu dana postavio Jirgena
Klopa na mesto trenera, a Siti je već u februaru aminovao dovođenje
Gvardiole u svoj tabor. Na to su se nadovezali i ostali velikani te
ove godine na ostrvu imamo pravu izložbu velikih fudbalskih
stručnjaka i njihove taktike. Neću vas zamarati transferima koji su
se desili u prelaznom roku, dovoljno je da spomenem samo obaranje
svetskog rekorda koji je od letos u vlasništvu Pogbe i Junajteda pa
će i neupućenima biti manje - više jasno kako je protekao prelazni
rok u Engleskoj i šta su to sve spremili za nas.
Ma
koliko se trudio, ne mogu da pobegnem od prošlogodišnjeg osvajača
i da, uz konstataciju da mi je žao što nisu ostali na istom nivou,
njihovom trenutnom pozicijom na tabeli potvrdim da se mnogo toga
promenilo u odnosu na neka prethodna izdanja Premijer Lige. Od samog
početka mog praćenja lige za titulu se uglavnom, pa i u onim
takoreći najuzbudljivijim sezonama, nadmetalo najviše četiri kluba
(i to u retkim slučajevima). Za promenu, ovo što gledamo svakog
vikenda od sredine avgusta deluje kao da će tamo negde u aprilu
prerasti u ozbiljnu trku u šestoro. Mešavina italijanskog
temperamenta, nemačke discipline, portugalskog bezobrazluka, španske
i argentinske lepršavosti i francuske prefinjenosti i nije mogla da
donese ništa drugačije.
Stručnost
trenerske garniture i činjenica da „mali“ klubovi više nisu
toliko mali, formirala je strukturu lige baš onakvom kakvu smo
priželjkivali, pa tako imamo priliku da vidimo utakmice u kojima
favoriti s pola gasa demoliraju protivnike koji su slabijeg
kvaliteta, a opet puno jači od nekolicine evropskih klubova.
Pojavile su se i nove stvari, treneri su jedni iz drugih izvukli ono
najbolje. Konkretni Arsenal, Čelzijev 3-4-3, Liverpulov
gegenpresing... to su stvari koje nismo mogli da vidimo prethodnih
godina i osvežile su šampionat na sjajan način.
Jedina
mrlja u mom tekstu jeste veličanje velikana i uplitanje Junajteda,
dok oni ne pružaju partije koje su se očekivale od njih. I dalje,
nalaze se na 6. mestu i smatram da dok god imaju Murinja, imaju i
puno pravo da se nadaju nečemu dobrom. Pogotovo u rolerkoster ligi
kakva će sigurno biti ove sezone.
Sada
nas očekuje reprezentativna pauza što daje trenerima prostora da
spreme svoje taktike i izvrše potrebnu pripremu pred najteži deo
sezone sa kulminacijom u Božićnom ludilu. Ukoliko se vojska sa
reprezentativnog fronta vrati bez ogrebotine, i svaka od jedinica
bude u mogućnosti da raspolaže punom artiljerijom, bićemo svedoci
modernog Rata Ruža. Izgleda da smo prethodne godine bili dobri, pa
je Deda Mraz odlučio da i nama ljubiteljima fudbala donese lepe
poklone. Iščekujući ih, zavalićemo se u fotelju i sačekati da
pauza prođe. A onda...
Autor teksta: Marko Jović
Agonija milanskog velikana - Kako okončati Interovu tihu patnju?
diposportu | 03 Novembar, 2016 12:06
Period za zaborav nekadašnjeg prvaka Evrope traje već predugo.
Vrtenje u krug i meksička sapunica u italijanskoj režiji, sa skupim glumcima iz celog sveta, uz dodatak producenata sa dalekog Istoka deluje kao uputstvo za siguran neuspeh. Ko je sledeći koji će sesti u sad već ne više vruću, nego užarenu stolicu šefa struke Intera? Šta je potrebno učiniti kako bi se vratili na staze stare slave?
Tužna kancona nikako da odsvira i poslednju notu, već kad svi pomislimo da će sad kraj, iznova i sve glasnije otpočne refren. Početak kraja je lako pronaći, sam se nameće, a i ispisan je zlatnim slovima u istoriju kluba. OSVAJAČI LIGE ŠAMPIONA 2010. GODINE. Moćno je zvučalo. Zvuči i dalje. Doduše, sad već samo odzvanja ispraćen uzdasima, i na ovim prostorima, mnogobrojnih nerazura.
Sezona iz snova, ekipa sačinjena od igrača za koje mnogi kažu da im je to bila i poslednja šansa da konačno postanu prvaci Evrope. Već vremešni kapiten Zaneti, nikom simpatični veteran Materaci, maratonac Kambijaso, naš Stanković, neprelazni dvojac iz Brazila koji su činili Lusio i Maikon...za sve njih ispunjenje sna. Na čelu orkestra bili su dirigent Vesli Snajder i prva violina u vidu ubojitog Dijega Milita, koji su proživljavali zenit karijera upravo tad. Sve to začinjeno magijom Samjuela Etoa, delovalo je nezaustavljivo! Predvođeni jednim od najvećih trenerskih imena na svetu - Žozeom Murinjom, i posle 6 godina zvuči kao da je to bio jedini realan kandidat za osvajanje ušatog pehara.
A nakon toga - sunovrat. Kao da je otpočeo odmah nakon finala na konferenciji za medije kada je već bilo nagovešteno da Murinjo, po starom dobrom običaju, napušta klub nakon što nema više šta da osvoji sa njim (sa Interom doduše nije osvojio i titulu svetskog prvaka, ali to je formalnost). Nakon Posebnog, na mesto stratega došao je Rafa Benitez, čovek koji u prethodnih deset godina kao da je predodređen da od šampiona pravi prosečne timove, i to je dosta jasno moglo da stavi do znanja ljubiteljima fudbala u kom smeru kreće velikan. Osvajanje Superkupa Italije i titule prvaka sveta bili su samo mazanje očiju i kićenje Murinjovim perjem te se nakon loših rezultata u prvenstvu, Benizez nije predugo zadržao na klupi.
Umesto njega doveden je Brazilac Leonardo, koji u takvom Interu realno nije mogao da ima mesto. Ni njegov učinak nije bio naročito vredan pažnje, pa su se nakon njega šefovi struke u milanskom gigantu menjali kao na traci. Dovodili su velika trenerska imena, neafirmisane trenere, vraćali stare proverene snage, i posle svega nisu se pomakli ni metar od provalije u kojoj ih je ostavio Murinjo. Zbirno, osmorica trenera koja su prošla kroz klupske prostorije nakon Posebnog, prosečno su u prvenstvu osvajali 6. mesto i kvalifikovali se skoro isključivo "samo" za Ligu Evrope što je, slažemo se, premalo za klub takvog kalibra.
Preleteću period od Beniteza do danas, jer gledano retrospektivno iz ugla današnjeg ljubitelja fudbala, kao da se svaki njegov naslednik presvukao u bucmastog čikicu iz Španije i nastavio gde je onaj pre njega stao. Dovodili su igrače nelogično. Igrači prosečnog kvaliteta jednostavno su se samo nagomilavali, a od transfer bombe ne videsmo ni fitilj. I Manćini je u drugom mandatu delovao kao da je izgubio kompas, pa uz niz neobjašnjivih ideja kakve su bile recimo kupovina "budućeg Patrika Vijere" - Kondogbije i postavljanje bludnog sina Ikardija za kapitena (nemojte pogrešno da me razumete, sjajan igrač ali daleko od bilo kakve vrste uzora), nije ponovio rezultate iz svog prvog boravka.
Prethodni letnji prelazni rok napokon je zaličilo kao da čine pravu stvar. Kandreva, Žoao Mario i Gabrijel Barbosa kao zalog za budućnost, napokon nešto zvučnija imena i na kraju opet - kanal. Sve je kulminiralo dvema smenama trenera u samo 11 kola šampionata.
I kuda sad? Koga će sledećeg uspeti da prevare da preuzme ekipu koja nema identitet? Jedno je sigurno, potreban im je trener svetske klase da ovaj brod, praktično masakriran olujama koje su ga zadesile, vrati na pravi pravac. Mediji su se i pre smene De Bura igrali igre pogađanja njegovog naslednika. Zadatak koji tog hrabrog čoveka čeka je sve samo ne lak.
Videćemo šta nosi naredni period, ali ostaje nam samo da dok čekamo imenovanje novog trenera, ne gubimo nadu da će manekenka iz grada mode ponovo kročiti na pistu u nekoj od svojih najboljih haljina.
Autor teksta: Marko Jović
Može li Arsen(al) konačno do titule?
diposportu | 03 Novembar, 2016 11:47
Može biti samo jedan…
U sezoni koja je tako pompezno najavljivana, i od samog starta opravdava očekivanja, na osnovu viđenog do sad kristališe se samo po sebi pitanje da li se Arsen setio gde je pre nešto više od decenije zagubio recept za osvajanje Premijer Lige?
U redu, polako, možda je pitanje preuranjeno. Ipak pričamo o najjačoj ligi na svetu u kojoj su iznenađenja iz vikenda u vikend jednostavno must have, ali ovaj Arsenal napokon deluje kao da je spreman za nešto više od „pukog“ (kako za koga, za navijače Arsenala već trivijalnog) ulaska u Ligu Šampiona.
Ekipa je na okupu već nekoliko godina, što je retkost ako gledamo veće klubove u modernom fudbalu. Uzevši u obzir činjenicu da imućni vlasnici klubova nemilice troše, što zbog marketinga, što zbog nedostatka u ekipi, Arsen je napravio pravo malo čudo sačuvavši gotovo nepromenjenu ekipu skoro 5 godina.
Odradio je nekoliko dobrih poslova u prethodnim prelaznim rokovima i doveo etablirana imena poput Ozila i Sančeza, ali sve liči da su stvari tek ove godine legle na svoje mesto. Izgleda da je Mustafi bio komadić slagalice koji je godinama falio tobdžijama da bi, iako to Venger nikad neće reći, napokon krenuli odlučno na prvo mesto. Odbrana sa Košćelnim i Mustafijem ne izgleda više tako sporo i tromo kao što je izgledala sa Mertezakerom, uz dužno poštovanje kapitenu, i napokon deluju konkurentno odbranama svojih najvećih rivala.
Sagi o napadaču nije došao kraj, doveden je Lukas Perez ali navijači su hteli bombu, a opet su dobili iz njihovog ugla skoro pa anonimusa iz Korunje koji je po mom mišljenju baš pojačanje kakvo je Arsenalu i trebalo. Imati u rosteru dva napadača kakvi su Žiru i Perez, sa stilom igre koji ekipa gaji ceo Profesorov vek na klupi, i više je nego dovoljno za uspešnu sezonu. Ekipi nije trebao target man, već napadač koji zna da igra i koji ne usporava napade. To i objašnjava Vengerovu odluku da najviše minuta u samom špicu napada sakupi Sančez, koji deluje kao pravi vođa na terenu, a po vokaciji je krilni igrač. Od početka sezone i Teo Volkot igra kao preporođen pa je svima postalo jasno da ima puno više oružja u ovogodišnjem Arsenalu nego u nekim prethodnim edicijama.
Ove godine Arsenal izgleda konkretnije, ubojitije. Kao da je Venger shvatio da od besomučnog poseda u nedogled nema previše koristi i na neki način uspeo da natera igrače da misle o pogocima, a ne samo o atraktivnim potezima i lepim akcijama. Kao večiti neženja koji je pod stare dane shvatio da su žene slatke, ali da bi bilo slađe imati i porodicu.
To se videlo više puta ove sezone, a u prilog tome najviše govore ubedljive pobede protiv Čelzija u ligi i Ludogoreca u LŠ, što je bila potpuna demonstracija sile. Takođe, samo 1 poraz u 7 meseci dovodi do toga da se zapitamo za šta je sve ovaj tim sposoban.
Možda je prerano davati nekakve zaključke, ali smatram da sada ulaze u najvažniji deo sezone, deo u kom prethodnih godina nisu briljirali. Pritom, čeka ih niz teških utakmica u kojima bi dobri rezultati mogli da im daju krila u narednom periodu. Ukoliko ekipa pokaže karakter i sakupi preko potrebne bodove imaće odličnu pol poziciju za nastavak sezone i lov na titulu.
Sačekajmo da one prođu, ali ako se po jutru dan poznaje izgleda da Arsen neće samo flertovati sa najlepšom devojkom na žurci, već i da zna pesmu koju će odsvirati kako bi je zaveo i poveo sa sobom kući na kraju večeri.
Autor teksta: Marko Jović
O autoru
diposportu | 03 Novembar, 2016 10:41
Zovem se Marko, imam 19 godina, ovaj blog sam napravio da bih podelio svoje mišljenje o sportu sa drugima. O fudbalu pre svega, mada biće tu sigurno i drugih tema. Pa krenimo...
Strani fudbal |
Permalink |
Komentari (3) |
Trekbekovi (0)
