Izmiče i devedeseti minut, još uvek je sve prosuto po stolu. Rijazor je na nogama, pogledi su na terenu, ali krajičkom oka usmereni i prema nebu, ka silama i bogovima i svemu u šta želite da verujete kada vam je potrebna pomoć. A onda, kao da je neko uhvatio poglede s tribina i upakovao ih u trenutak. Kao kakvom magijom, Nando dobija loptu na ivici šesnaesterca, vara telom Hozea Serera koji iako je krenuo do obližnje prodavnice ćurosa zaboravlja sa sobom da ponese i nogu preko koje protivnik uspeva da se saplete.
Penal. Sve se svodi na jedan šut. Najbolji pokazatelj surovosti fudbala, sezona koja staje u manje od sekunde. Decilitar vode u čaši koji zauvek ubija žeđ; promaši usta, i nikada ti ni galoni neće pomoći da se napiješ.U tom trenutku, ne traži se najbolji izvođač, donesite nam snagu u stomaku i nešto niže, to će nam podići pehar. Brazillski majstor Bebeto nije imao to u sebi, Donato je hteo da se zaleti sa klupe, ali pravila igre to ne dozvoljavaju. Lopta je u rukama koje se ne tresu, rukama koje su kršile i lomile sve pred sobom tokom cele godine.
Komandant odbrane, igrač koji je nosio Deportivo na leđima, a i na gluteusu, do situacije u kojoj su. Miroslav Đukić želi pečat na svom dokumentu karijere.
Hladnokrvan i miran, kao tokom čitave karijere, veruje onom odozgo, veruje sebi. I svi veruju njemu, makar svi žele tako da misle. Nešto preko 32 hiljade navijača čekalo je ovaj trenutak 88 godina. Svestan pritiska i zasluga, u glavi i u nogama je samo misao – „zaslužili smo ovo“. Rijazor ćuti.
Zalet koji je težak nezaborava, šut koji imaš jednom u karijeri. Lopta plasirana umalo po sredini gola, golman Valensije lako izlazi na kraj sa njom. Ruke su na glavi, Depor je ostao bez titule i u neverici dok Slepi miševi lete po terenu kao sumanuti slaveći premije od Barselone ili samo činjenicu da su baš oni sputali nesuđene šampione.
Nazovimo to penalom karijere, trenutkom koji Đukić nikada neće zaboraviti. Trenutkom koji mu možda neće zavrteti karijeru u određenom pravcu, ali će zasigurno u njegovoj glavi otvoriti vrata budućem zanimanju, pokazati mu da ima u sebi ono što je potrebno da bi predvodio druge.
Vući ekipu iz kola u kolo iz poslednje linije nije lako, skoro svi koji ovo pročitaju ni danas ne bi uhvatili Romarija dok kaska da vam ugura loptu u mrežu. Ono što je još teže jeste igra pritiska, sakriti suzu kada te sve boli, podići glavu kada je svi žele na panju. Kao tada protiv Valensije, tada kada je glava teža od nakovnja, a pogledi s tribina tope čelik.
Nekoliko sezona kasnije, preći će Miroslav baš u zloslutnu Valensiju, ali u glavi dugovaće titulu Korunji. A onda će u sezoni 1999/2000 stvari doći na svoje mesto, Super Depor će podići pehar Primere, proživeti san najvećeg grada u Galiciji i olakšati isti dobrom duhu umalo-šampionske generacije.
„Ima Boga, oni to zaslužuju. Sada mi je duša mirna.“ , sve je stalo u dve rečenice Miroslava Đukića, sva pravda i nepravda, sav život i sva karma.
On će krenuti dalje, zameniće štucne odelom, da ispravlja greške drugih dok stoji kraj terena i ne dozvoljava da mu se ponovi sumorno veče iz devedeset četvrte.
Trenerski put je kao i igrački, posut takvima. Dobrog od lošeg odvaja mogućnost da ih zanemariš i iz njih shvatiš greške. Đukić je tapkao tiho stičući ugled u Srbiji i u svetu, bez galame i grljenja zasluga. Prvi mandat u Partizanu je labudova pesma Partizanovih godina, zaglavlje Partizanove dominacije koja je usledila. Sjajna selekcija igrača zajedno sa Ivanom Tomićem od Crno-belih je napravila srpski stabilan i evropski aktivan klub.
No, njemu se nisu pisale zahvalnice, nije ih ni tražio. Kajmak su pokupili Jokanović i Stanojević zasnivajući igru na temeljima iz 2007, na igračima koji su dovedeni u tom periodu. Ne razumite me pogrešno, oni su odradili odličan posao, pričam o glasnoj tišini Đukićevog rada.
Godine po Španiji dokazale su njegov potencijal, imena koja je vodio i fudbal koji su njegove ekipe igrale je samo za pohvalu. Ali - uvek mora postojati neko ali ako želite da prodate intrigu – u Srbiji je pobeda obaveza, nema vremena za pravljenje igre i verovanje lepoti. Srbin se kune u rezultat i želi najgore oponentskim bojama, nije im bitna igra dok god titula džedži u vitrinama.
To liči na murinjovsko shvatanje sporta, ali banalnije je od toga. Partizan ove godine traži sebe, Đukić je odličan trener, ne sumnjate u to. Naleteo je na nikad bolju ekipu okupanu očekivanjima, pritisak je nešto sa čime je naučio da se nosi onda kada je uzeo bubamaru u ruke u poslednjem kolu Primere, ono što je naučio da pobeđuje petnaest sekundi nakon tog trenutka.
U Superligi ti uvek nekako manjka vremena, svi žele pobede i žele ih odmah. Pogrešite nekoliko puta i opet osluškujete panj, ulica je preuska da biste izmanevrisali kamionom. To su mišljenja nedoraslih, možda sam subjektivan, ali cenim Đukićev fudbal, igru na golove i dva napadača, probojne bokove i ulaske iz drugog plana.
Adaptacija na domaće prvenstvo zvuči lako ali kompleksnije je od uloge Valensije ili Valjadolida u Španiji, imperativ tri boda iz nedelje u nedelju podiže vam radnu temperaturu do ključanja, teško je razmišljati hladnom glavom kada je mokra od znoja, a ne možeš da dođeš do vazduha.
I opet, zanemarujemo nerezultatski rad, drugo poluvreme u Švajcarskoj i prvo protiv Dinama. Dovoljno evropski izgledali su u obe situacije, previše srpski u poluvremenu koje je zatvorilo dosadašnji tok evropskog puta. Zaboravite Dinamo, to je nedostatak hrabrosti, vruća glava i manjak iskustva.
Partizan ima potrebne sastojke ali mora brže da ih meša, na putu su da im čorba iskipi ukoliko ne iskoriste reprezentativnu pauzu za sipanje u lonac. Superliga je prelako takmičenje za beogradske blizance, prvi put živimo da ih gledamo istog četvrtka i iste nedelje, to udara kontru očekivanosti rezultata.
Dok Zvezda nekako umešnije pliva, sa nešto manje pritiska jer dolaze sa pol-pozicije drugoplasiranog od prošle godine i u grupi Lige Evrope sa favoritima i nefavoritima, Partizan i dalje nosi teret šampiona ispraćen prejednakom grupom u istom takmičenju. Verujte težini istih utakmica, lako će vas zafrknuti.
Đukić će prevazići krizu, pokazati od čega je satkan. Pokazaće da su ono ispod stomaka i snaga na leđima i dalje prisutni, kupio je dovoljno vremena za svoje planove. Kada ih sprovede u delo, opet će uzeti loptu. Ovaj put će je dodeliti pravom igraču, a ovaj će doneti slavlje.
Dok stadion ćuti sa osmehom, a njemu je ponovo mirna duša.
Autor:Marko Jović
Re: Miroslav Đukić – preuska superligaška ulica i razmišljanje pod pritiskom
Block Blast | 26/10/2024, 09:43
Fudbal 2017. godina bila je prekretnica, a Kylian Mbappé je najpotcenjeniji igrač današnjice. Njegov briljantan stil igre donosi revolucionarne promene, ali često ostaje u senci. Dok uživamo u njegovim izvanrednim potezima, prepoznajemo kako su to prikazani u Block Blast – uzbudljivi trenuci koje ne smemo propustiti!