Jedan sasvim običan tip

Pravi junaci današnjice, sveta gde je sve okrenuto naglavce, kriju se iza kulisa. Njihove vrline nisu vile i beskrajne poljane moći i raznoraznih valuta, nisu ni cenjeni koliko opisani likovi, upravo zbog situacije koja vlada i modela koji nam se poturaju pod nos. Ne, njihovo bogatstvo i snaga su ljubav i snovi, i oni, ma koliko sve ovo izlizano zvučalo, uvek nađu ono za čime tragaju.

Priča ne počne uvek na prvim stranicama knjige. Neretko se desi da je prelistaš skroz do sredine, i da, tek kad je i kulminacija prošla, shvatiš gde je zapravo sve počelo. Možeš da shvatiš da je bajka koju čitaš samo priča o jednom sasvim običnom čoveku kakvog možeš sresti u parku sa klincima ili zagrljenog sa suprugom na ulici. Takvi ljudi su svuda oko nas, ne traže pažnju, a ona im i pored toga biva nepravedno oduzeta. Tiho uživaju u onome što imaju, makar to i ne bilo nezapamćeno mnogo, znajući da je to ipak baš onoliko koliko im je potrebno.

Sam sebi skačem u stomak kada biram da za junaka ovaj put izaberem nekoga iz ipak veoma profitabilne branše, naravno - fudbala. Da li je kao i svi drugi? Povlačenje paralele sa kolegama je verovatno i normalno, pogotovo kada u oko upada njegova loše nameštena frizura, masna od skupocenog gela, čak i dok sedite u poslednjem redu tribine ili kauča. Ali, Dimitri Paje je ipak nešto više od običnog fudbalerčića koji će se razbacivati novčanicama i sudarati skupa kola.


Dimitri Paje


I pored činjenice da njegov bankovni račun broji puno nula, i da je on sve samo ne miran i povučen, njegova priča je opet toliko jednostavna da je njegovo ime punilo novinske stupce samo kada se govorilo o njegovim potezima i golovima. Nije to momak koji će vam prodavati maglu, i koji će, zasnovano na svojim fudbalskim kvalitetima, graditi imidž opasnog momka i megazvezde. On je samo jedan sasvim običan tip. I možda će se neko opet zapitati nad osnovom ovog teksta, ali ako bolje pogledate, srž je pred nosom – ništa komplikovanija od želja i potreba malog deteta. Ideali fudbala se gube dragi moji, a kako fudbala, tako i života. Vrednosti se menjaju i ceni se nešto čemu nekad ne bismo poklonili ni manji font od onog koji je utoršen na ove redove. Dimitriji Pajei ovog sveta su tu da podsete na ono što se zapravo broji, da povrate one čudne osećaje koji se jave kada u kafani, pravo niotkuda, čujete prve note „vaše“ pesme. 

Dok drugi hrle da napune svoje prazne stomake, i verovatno još praznije duše na Dalekom istoku, Paje odbija basnoslovne ponude jer i dalje živi za ideal. Njemu sedamdeset dva miliona očigledno ne paraju uši i srce koliko ta iskonska želja za lepim životom na mestu gde zapravo želi da toši svoje dane i kao kad je bio mali dečak na ostrvu Reunion, kako je i sam jednom rekao, igra fudbal i više nego što je potrebno. Cifre su čudo, ne živi on od socijalne pomoći, ali opet i dalje jasno ističe ono u šta veruje (nazovite me fudbalskim patetičarem i plačljivkom, ne marim). 

Ni on se na fudbalsku pozornicu nije spustio niz dugu, već je morao put do nje da traži šutirajući loptu ispod duge kroz zamršeno šiblje i budžake. Skoro svi znaju njegovu priču - kako je za vreme bivstvovanja u Nantu, kao omladinac uporedo radio i kao prodavac u butiku, a zatim kada je stekao pravo da se obuče u Nantovo kanarinsko odelo, po prvi put dao naznake svog neizmernog talenta. U domovini je i gradio ime dugi niz godina. I izgradio ga je. Titule u Francuskoj uvek su mu izmicale za dlaku – menjao je boje dresova i beležio partije vredne pažnje, ali nije imao tu sreću da podigne pehar čudnog oblika ni jedan jedini put. Najveća scena je za Pajea nekako uvek išla paralelnim putem sa nikad dosanjanom titulom. Nizao je individualna priznanja, golove za špice, komadići čarolije bili su primetni na svakoj utakmici na kojoj se on tako neprimetno i bez pompe šunjao u kopačkama kroz protivničke odbrane kao članovi Pink Pantera kroz, pa kroz šta god da odluče zapravo. Na kraju (ili na sredini, kako vam volja), dobio je svojih pet minuta slave.

Prelazak u Vest Hem značio je poklon kartu za gledanje velikog majstora na velikom platnu. Možda je bila samo sezonska, ali uživali smo skoro godinu i po dana u bravurama koje je izvodio na Ostrvu. Pokazao se kao sjajno pojačanje za Čekićare, a najbolja sezona u novijoj istoriji kluba donela mu je epitet božanstva među navijačima. Njegovo požrtvovanje na terenu i lakoća sa kojom i dalje šalje svoje protivnike po hot dog, dok on odlazi u drugom pravcu (nije Zlatan uzalud izgovarao rečenice), nalazili su svoju publiku i na pokojnom Bolejn Graundu. I znao je uvek kako da proslavi svoje golove - sa navijačima, od srca i jednostavno, bio im je zahvalan za skandiranja i aplauze koji su bili namenjeni samo njemu. Prošla godina je u fudbalskim kalendarima bila godina Lestera, u kineskim godina Majmuna, u Srbiji samo još jedna u nizu godina, a navijačima Vest Hema godina Dimitrija Pajea.

Na sahrani Apton parka, u kovčeg je ubačena i prošlogodišnja atmosfera koju je ekipa Slavena Bilića posedovala tokom čitave sezone, zajedno sa taktovima po kojima je uigrani orkestar svirao iz kola u kolo. Prelazak na Olimpijski stadion nije oduševio nikoga, pa tako ni našeg sasvim običnog momka. Nešto je tu prestalo da klikće, pa smo od avgusta samo na trenutke mogli da vidimo obrise onoga što je pružao u godini iza nas, zaključno sa maestralnim partijama na Evropskom prvenstvu u granicama njegove države. Vidno revoltiran, nezadovoljstvo je ispoljavao pružajući slabije partije. Da li su londonske kiše ispunile za Francuze predviđenu kvotu, ili je pak zatvoren njihov omiljeni restoran, ne znamo, ali Dimitri je odlučio da izađe u susret onima koje najviše voli (a to je i potpuno normalno), i odluči da napusti sivilo britanske prestonice. Načinom na koji je to uradio nije baš zaslužio da mu donesu ruže i nacrtaju mural na stadionu, ali kada ti je do nečega stalo ne biraš sredstva da do toga dođeš. Tu na videlo izlazi ono što je zapravo poruka teksta, ljubav oslikana u temperamentu i jednostavnosti duha, sitnice koje čine svet mestom gde ipak vredi grebati da ostaneš što duže. I bušne gume i razbijeni prozori, i uvrede i paljenja dresova, ništa od toga nije doticalo Pajea, koji je u sebi želeo samo jedno – da radi ono što najviše voli, na mestu gde najviše voli. 

Englezima je sa druge strane vrlo teško udovoljiti. Kod njih nema ni smisla, ni lirike, ni u jednoj stvari kojom se bave. Ko nas voli, zna naše želje, a ko nam ih ostvari, ima nas u šaci. Iz njihovog, prostog navijačkog ugla deluje kao da su mu poklonili dečački san, te je on očigledno njima dužan da svoje telo istroši do poslednjeg atoma lupajući čekićem. I pored svih njegovih ispada i tvrdoglavosti koje je pokazao u sedmicama iza nas, Francuz nije zaslužio takvo „zbogom“ od navijača Vest Hema. Sve ono što je učinio tokom ovih godinu i po igrajući za bordo-plave, trebalo je da ga udostoji privilegije da, ako ništa više, prećute sve te uvrede na njegov račun i samo okrenu glavu ili zapuše uši kada se pokrene tema njegovog odlaska. Veliki majstor zaslužio je bar toliko malo.

No očigledno Dimitri Paje ne daje puno pažnje zlogrdnim pričama i uvredama, isterao je svoje i radiće kao što je i uvek radio – pratiće put srca. Odbijeni su i poletna Nica i imućni Pari Sen Žermen, sve to zarad beskrajnog leta i povetarca u marseljskoj luci i obraza koji mu ne dopušta da dres Olimpika zameni dresom najvećeg rivala. Sva je prilika da je poslušao Marseljezu sa razumevanjem. 

I onda, kada shvatiš gde je zapravo bio početak priče, dođe ti da se vratiš nekih stotinak godina unazad, čisto da bi imao šta da skineš sa glave kako bi odao počast ovom čoveku. Počast je zaslužio, čak i malo divljenje - kineske ponude koliko god da nemaju dušu, imaju telo top modela. On im je ipak odoleo, vratio se svojoj ljubavi, možda ne prvoj, ali svakako najvećoj. 
Nek se i završi kao sapunica, zaljubljeni par je zaslužio lepu veliku kuću i barem jedno zajedničko dete.

Vaš Marko Jović

Apač - kovčeg pun magije i zlata koje ne sija

Kad se rodiš u beznađu, na mestu gde te od kriminala deli samo potvrdna rečca, na mestu gde nije sve tako crno, već samo i isključivo sivo – svakog dana, svakog minuta, teško je okrenuti mu leđa. Ti ipak biraš da odgovoriš sa ne tako jednostavnim NE i da pobegneš odatle i dokažeš svetu da si veći od ratova bandi i mesta koje te je stvorilo i učinilo čvršćim. I tako uzimaš težak teret i stavljaš ga na svoja ramena. Vrištiš u sebi da ćeš ti jednog dana biti veliki, ali to niko ne sme da čuje. Kada želiš da pobegneš, i trčiš, trčiš za loptom, kako bi prašinu bede i siromaštva zamenio svetlucavim prahom legende, i desi ti se da uspeš u tome, da li se zaustaviš korak pred cilj i kažeš sebi: „ha, bar sam video ta vrata na koja se ulazi u legendu“, okreneš se i odeš, ili pak zakucaš i sa osmehom uđeš u topli dom slave?
Ne dobije svako od nas šansu da odgovori na ovo pitanje, ali onaj kome bih ga ja postavio verovatno bi pognuo glavu i prećutao. A možda bi mi samo ćušnuo koji svežanj kineskih novčanica u džep i pokušao da me ućutka. Ako je ostalo bar malo fudbalske romantike u njemu, nadam se da bi ostao nem tih nekoliko sekundi.
 
 
 
Karlos Tevez je najplaćeniji igrač današnjice. Zarada od 37.500.000 (rečima trideset sedam miliona petsto hiljada) evropskih novčanica za godinu dana. Bura se završila, utisci su se sabrali i oduzeli već sasvim pristojan broj puta po srpskim birtijama. Sada o tome može da se diskutuje na miru, bez emocija i tužnih emotikona. 
Rođen ne tako davno, pre samo trideset tri godine u Sijudadeli, provinciji kraj glavnog grada Argentine, mali Karlos je odrastao u teškim uslovima. Ta priča je skoro pa kliše o većini fudbalera koji dolaze iz Južne Amerike, ali zapravo je bilo tako. U siromašnoj četvrti nazvanoj Fuerte Apache niste imali puno izbora – pogled je mogao da stremi ili u pod ili preko nišana. Naš Apač (i nadimak nosi po kraju iz kog potiče), odlučio se ipak za prvu opciju. Iako ratoboran i temperamentan, bira da te svoje odlike ne proda lokalnom tetoviranom Huanu, već da od njih napravi veoma unosnu, na kraju će se ispostaviti najprofitabilniju robu. 
 
Pikao je tako loptu po ulicama četvrti Armije Anda i sanjao o plavo-žutom dresu voljene Boke Juniors sa brojem deset, ne misleći o tome kako će jednog dana izdati sve ono u šta je verovao. Imao je jedan cilj – da bude zapamćen. I tako, napornim radom, šutirajući kamen po kamen, probijajući se kroz opipljivu prašinu bloka u kom je odrastao, zanemarujući sve tegobe i mučnine koje je imao na tom putu, dostigao je svoj san. Nosio je plavo-žuti kombinezon; nije još imao desetku, ali i to će doći godinama. I svi su pričali o njemu. Možda ne odmah u celom svetu, ali kada je sa punih devetnaest godina zaigrao na Interkontinentalnom kupu protiv onog Milana, fudbalska planeta se zapitala ko li je taj rošavi klinac sa magijom u nogama. 
 
Skoro decenija i po koja je usledila vrlo dobro je pokazala ko je on i šta ume. Nakon Boke je otišao u Korintijans čisto kako bi prešao nivo i preselio se na drugi kontinent. A onda... Onda je plesao po Evropi. U Vest Hemu je pokazao da je nebrušeni dijamant, te je najveći majstor od svih koji su ikad pokušali da se bave tim zanatom - Ser Aleks, odlučio da ga prebaci u svoju radionicu, izbrusi do kraja i od njega napravi jednog od najboljih napadača tog perioda. Slobodno mogu reći i današnjice. Uspeo je u tome, iako je Karlos na Teatru snova beležio ipak prosečne partije. On je vođa, a u tadašnjem Junajtedu mogao je da se zadovolji samo utešnim mestom u postavi i zvanjem tek neke sedme zvezde ekipe. Zato je i puklo. Temperamentni Argentinac, i pored svih trofeja koje je osvojio sa Crvenim Đavolima, menja boju Mančestera i prelazi u ljutog (sada doduše ljućeg) rivala – Mančester Siti. Tim potezom nagovestio je ono što će uraditi osam godina kasnije, ni ne misleći o tome. Vreme provedeno u Sitiju vratilo je na travnati tepih stadiona širom sveta pravog Apača. Kapitenska traka i lice na posteru novog projekta plavog dela Mančestera, prijali su Tevezu, pa je tako, nahranivši svoj ego, počeo i da pruža partije koje je Evropa od njega i očekivala. Golovi su se nizali, publika je na Etihad dolazila da bi videla Argentinca. Profitabilne naftne iskopine podarile su dovoljno sredstava kako bi zadovoljio i svoje megalomanske potrebe. 
 
Činilo se da sve ide kao po loju. I išlo je, ali u Karlosu je proradilo ono što su fudbalski fanatici potajno u sebi želeli gledajući ga kako jede loptu na Ostrvu. Glad. Glad za trofejima. Želja da ostane zapamćen ne samo kao prvi koji je prigrlio arapske milione, već i kao neko ko je pokorio Evropu. Sa tom idejom seli se nešto južnije, u Italiju, u Juventus. Filmski scenario, temperament serijskog ubice u sredini koja mu dozvoljava da ubije. Priča je obećavala i na kraju ispunila obećanje. Okej, možda nije dostigao da popije koje pivo na krovu Evrope, ali teško da će se naći neko ko će osporiti činjenicu da ju je pokorio. U Juventusu je pokazao sav svoj stvaralački opus, sve svoje boje koje je čuvao za najlepšu sliku. Sazreo je i bio je dovoljno snažan da podigne ušati pehar koji je sam napravio, ali opet nedovoljno srećan da to uradi. Onaj prvi sa Junajtedom mu ostaje kao utešna nagrada i lepo sećanje.
 
A onda se odlučuje za čaroban potez. Na vrhuncu svoje karijere, kada je bio najbolji, bira put srca i vraća se u voljenu Boku. I da, dobija desetku; i da, dobija doček koji dolikuje heroju; i da, liči na ulazak u legendu sa stilom – i ne, odbija da u nju uđe, kao što je kao mali odbio pištolj zarad okrugle, šarene igračke. 
 
I dolazimo do onoga zbog čega se i podigla tolika prašina. Zašto posle hvalospeva o „svom klubu“, ideje o završetku karijere u njemu i odbijanja povratka u evropski fudbal, bira ponovo te proklete kineske milione? Ko je lud da odbije; I ti bi prihvatio; Dao je Boki najbolje godine, zaslužio je novac koji je dobio – to su sve odgovori koje smo mogli čuti iz svačijih usta otkad je potpisao. Da li je o tome sanjao kao dečak u Fuerte Apache-u dok je šutirao loptu u zid u dresu velikog Maradone? Porodica je obezbeđena još u Vest Hemu, ovo je samo udarac za fudbal i pravo lice, i pored svega, velikog majstora. Pokrenuo je lavinu odlazaka, a to ćemo videti tek u godinama koje slede. I opet je prvi u nečemu, Oskar i Hulk i Betmen i Zlatna palma su samo nužno zlo koje se desilo fudbalu zbog limitiranih sposobnosti pomenutih i njima sličnih fudbalera. Ovo može da prouzrokuje mnogo veću promenu u sportu koji volimo.
Neka mu svi milioni, neka mu Kina i posao iz snova. Pipnuo je zvezde i izgleda da su ga ubole, te je odlučio da ih samo gleda izbliza. U Boki će mu se zahvaliti na svemu, dobio je sat i diplomu, možda dobije i tribinu jednog dana, ko zna... Ali oni koji su ga gledali dok je sa besnom grimasom pravio čuda po Evropi, ostaće kivni što tih par sezona nije podario baš njima, i ostao na mestu gde se zapravo igra najbolji fudbal. Neka mu, neka ide. Svakako je samo želeo da bude zapamćen. U tome je i te kako uspeo, upamtiće ga po onome čime su se Apači dičili – upamtiće ga kao onog koji je ukrao fudbal.
 
Autor: Marko Jović 

Blesavi kez, čaša šampanjca, pa sve ispočetka

 
 undefined
 
Ne izmiču stare godine nego mi jurimo nove. Tako prođe i još jedna, sportski uzbudljiva, ispunjena srećom i tugom, usponima i padovima svakog od nas, kao i danima bez bilo kakvih osećanja. Ostade u retrovizoru sa pravom da je se jednog dana prisetimo. Kakva god da je bila, neka bude sa osmehom na licu. Jer pobede i osmesi se broje, i njih spakujmo u svoj kofer, a porazi, njima ćemo odati počast i pokloniti im kartu za isti let na koji se ukrcala i ova 2016. Počast su zaslužili jer su nas naučili nečemu novom, ali se nadam da nas neće pronaći opet. Ako nas slučajno i nađu, te zakucaju na vrata u 2017, nadam se da će doći samo nekoliko odbeglih nestašnih sinova poraza, pa ćemo se s njima lako izboriti. Srećan put, i skrenite desno kod Albukerkija!
A što se fudbala tiče, on će uvek biti tu za nas. Najrazličitije dekorisan, estetski drugačiji svačijem oku, on će biti tu i opstajati, nevezano za spoljne uticaje, bili oni predstavljeni pojmovnim pismom najmnogoljudnije zemlje sa beskonačnim brojem nula i kratkim rokom trajanja, ili pak geopolitičkim prilikama – za njega ne brinite, opstaće i nastaviće da nas usrećuje. I ne samo fudbal, sport nas neće izneveriti.
Pojaviće se neki novi fudbalski romantičari slični Lesteru, neki novi mađioničari sa bubamarom i sa nešto većom loptom narandžaste boje (ili isti, ali sa novim potezima). Vratiće se i naš Nole na prvo mesto, ko u to i sumnja… Sport je čudo. Jednom neki pametan čovek reče – Poželi nešto. Možda se čudo večeras dosađuje. – tako će i naredne godine, razni sportisti, vođeni tom mišlju, nas obične gledaoce častiti svakakvim dostignućima i trofejima koji su na granici verovatnog. Na nama je, kao i do sad, da se prepustimo i da u tome nađemo svoj mir, ili bar kratkotrajni izlaz iz svakodnevne rutine.
Ja vam u predstojećoj godini, pre svega, želim puno zdravlja i pameti, to je ono što vam je najpotrebnije. Sreća i radost će doći sa tim. Iskoristite ovu godinu bolje nego prethodnu, a opet lošije nego onu nakon nje (skoro pa u stilu Mitra Mirića). Zanemarite probleme, okrenite se onome u čemu ste dobri. To nije teško, svako je dobar u nečemu. Podignite glavu gore i pravac u nove pobede. Jer, dok god je ona iznad vode šanse da se udavimo su minimalne. 
Nije ovo motivacioni govor, niti otvoreno pismo, samo niz želja da nam predstojeća godina bude bolja i da nastavimo da rastemo, i pratimo fudbal naravno, zajedno. Mi ćemo nastaviti da pišemo za vas i da vas obaveštavamo, kao i do sad, na najbolji mogući način. Praznici su ispred nosa, nova godina odmah iza ćoška, pa je i vreme za mali predah. Odmorite i vi, opustite se i provedite. I ne zaboravite, važno je uživati, šta god radili, napunite godine životom, a ne život godinama.
Do nedelje dobro društvo, blesavi kez i čaša šampanjca (ili flaša, ko kako voli), pa onda sve ispočetka… 
Srećna Nova godina!
Vaš Marko Jović