Skraćeni korner

Renesansa reprezentacije, čarobni štapić, magija ili šta god - nemamo poraz. Nije ni da nam je potreban, ali svima je jasno što je ova činjenica svima čudna, pa tako i meni. Nakon godina u kojima je neretko bilo teško navijati za fudbalsku reprezentaciju (bar smo na sreću nalazili utehu u ostalim sportovima), dobili smo ono čemu smo se nadali. Koliko god da smo se nadali, ne možemo a da ne priznamo da nas je iznenadilo. I drago nam je.

Razloge za novonastalu situaciju mogu da nabrajam u nedogled, a da opet ne budem u pravu ili da pak pogodim sve. Jedno je sigurno, mi, navijači reprezentacije, ih ne znamo, oni su poznati samo selektoru, igračima i ostalim članovima ekipe. Da li su lokalni splavovi počeli da puštaju bolju muziku pa naši igrači raspoloženiji dolaze na okupljanja? Da li je novi selektor napravio rezove zlata vredne i isterao zlu krv iz ekipe? Sve je moguće, ali ono što je po sredi jeste pozitivan skor u dosadašnjem toku kvalifikacija te neću tražiti razloge već ću se okrenuti onome što smo pokazali do sad na terenu.

Kada ne bih počeo od selektora bilo bi kao da smo psu dopustili da nam stavi povodac oko vrata i prošeta nas par krugova oko zgrade. Muslin je došao i doneo nešto novo. Ne mislim na 3-4-3, to je finesa u koju se sastav uklopio i očigledno dobro funkcioniše. Probudio je u našim momcima ono čime se mi Srbi hvalimo na sva usta - drčnost, hrabrost, otresitost... Kao da je ekipa povratila preko potrebni identitet koji je čamio zagubljen u ruševinama srpskog fudbala, čekajući kakvog dobrog Samarićanina da ga odatle izbavi. Izgleda da je novi selektor došao sa nosilima i brže - bolje identitet odneo (ili doneo, kako vam volja) na sigurno. Napokon se u državnom dresu igra fudbal kakvom se nadamo još od Antića. Napokon smo konkurentni.

I ne, nije prerano za ovakve tvrdnje. Reći ćete da je prošlo tek četiri kola, ali tako gledano to je skoro polovina, a mi smo odigrali utakmice sa najvećim konkurentima za prolaz dalje i kod broja poraza ponosno stoji nula koju smo navikli da gledamo u nekoj drugoj ulozi. Karakter reprezentacije više nije isti, ovakvi nećemo propustiti šansu.

Najbolji primer za to jeste utakmica sa Velsom u kojoj naši kao da su pozajmili plave pumine dresove i odigrali klasično "italijanski". Rezultat je tu, a igra na rezultat nam je bila najveća boljka prethodnih godina. Nikad slađih 1:1 u praznoj utakmici je ono što nam daje za pravo da budemo samouvereni. To i preporođen igrački kadar.

Jasno, neosporan je bio kvalitet koji selekcija poseduje, sporne su bile odluke koje su pravili kao tim i, ako mogu tako da kažem, mali problemi u glavama naših igrača koji su proizilazili iz pritiska nacije. Pritisak je tu i dalje, ali pristup se promenio pa otuda konačno uživamo u pravim igrama velikog majstora Dušana Tadića. Partije koje pruža desetka Srbije su svetske klase i dok god imamo takvog igrača možemo legitimno da verujemo u uspeh. Kada njemu pridodamo Mitrovića i Kostića, napad je zaista vredan svakog respekta i isplaćuje se golovima iz utakmice u utakmicu. O sredini i ne treba trošiti reči, pogotovo povratkom, po meni našeg najboljeg igrača, Matića za komandni sto. Sa Milivojevićem u paru to izgleda skroz korektno i na tom delu terena ne bi trebalo da bude problema.

Najviše škripi u odbrani. Stalne rokade uzele su maha pa su greške u toj liniji u neku ruku i razumljive. Kapiten više nije na vrhuncu karijere, ali njegovo iskustvo je neophodno ovoj ekipi i ne sumnjam da će Muslin do kraja kvalifikacija i u ovoj liniji pronaći dobitnu kombinaciju. Ne zaboravimo da se Milunović, igrač na kojem je pokušao da zasnuje odbranu, povredio još pre početka kvalifikacija te i njega možemo očekivati u postavi na proleće kada se bude oporavio.

Generalno, u dobroj smo situaciji. Poklopile su se kockice (ili loptice), pa nam je i žrebom dodeljena nešto slabija grupa. Doduše, iako na prvi pogled slabija, naša grupa vrvi od ekipa podjednakog kvaliteta i čak tri ekipe pored nas daju sebi za pravo da sanjaju varljivo leto '18. u Rusiji. Ali, Srbija ovog puta na megdan ne izlazi samo sa na papiru dobrim sastavom, već sa timom koji je homogen i koji je spreman za nešto više. Prijateljska sa Ukrajincima je bila tek formalnost i provera svih raspoloživih snaga, ne treba joj pridati puno značaja.

Do proleća ćemo se načekati, ali bar čekamo u udobnoj stolici. Nismo u potpunosti priča o ružnom pačetu, nekako smo i pre bili labud koji se šepurio ali je eto, posle godina praznog hoda, shvatio da je okej biti lep, ali da su stav i karakter oni koji donose ugled u društvu. Sad kad su shvatili poentu, vreme je da, i uz naravno pomoć svih nas, izborimo taj plasman u Rusiju. Vreme, mesto i okolnosti nam ne dopuštaju drugačije.

Autor teksta: Marko Jović