Skraćeni korner

Zvrčke su fudbal, nije kontroverza juče ušetala u skromni dom ovog sporta. Istorija nekako uvek okrene krug, počne ispočetka kada smatra da bi neki korak trebalo ispraviti, kada primeti da je oni koji su je živeli nisu dobro naučili. Svaki put, vrati se sve okrutnija, gnusna grimasa na njenom licu nestane tek kada nagura žrtve u voz za bolje sutra.

 

Ni dva rata neće oslabiti Nemce, Rusi će skupiti ljude dok se zemlja raspada, Ameri će preći preko svake afere zvala se ona nameštanjem glasova ili pukom erotikom... Nacije kojima je u genetskom kodu zacrtano da se ubrajaju u patricije čitaju knjige iz sopstvenog arhiva dok ne shvate gde greše, to se ne menja ni kada ćerka Herodota upliva u nepolitičke vode istih poseda.

Tako su tu negde između istorije i lekcija onomad protutnjale i devedesete, nekome na ivici noža, nekome u plesu na ruševinama zida. Posledice možete da dodirnete, pobednici su oni koji dodirom iste guraju u provaliju.

 

Nije drugačije ni kada se lopta kotrlja, isti spisi se čitaju i za stolom kraj travnjaka. U otadžbini Paulanera i vrhunske kobasice, devedesete su ostavile slova, tvrdoukoričeno sećanje na mogućnost da sve može da krene po zlu. 

 

Beše jednom jedan FC Holivud... Gledajući Bajern sada, nasmejali bismo se tvrdnji da je putujući cirkus nekoliko godina odsedao u Minhenu. Dubljenja na glavi, preljube i svađe, kao Zadruga u malom, dok se usputno pika lopta. Nabrajati ispade bilo bi preteško, par klikova po internetu otkriće vam o-tako-mračne-ne-tako-tajne Mateusa i drugara (pronaći ćete i sjajan tekst Marka Prelevića, ukoliko vas taj period kopka), ostaviću vam to zadovoljstvo da se malo poigrate. Sve zbirno, bilo je pomalo fudbalski, previše sapunasto. 

 

Ali, izrodilo je Bajern.

Dugačak je to bio put, testiranje sebe i ljudi oko sebe, menjanje igračkog kadra i politike poslovanja, sve je moralo da se menja. Znate kako to ide, teško je poverovati sopstvenim rečima ako ih publika smatra scenarijom, a ni vi niste u potpunosti sigurni šta to izgovarate. A onda, potpuni preokret, dve hiljade desete i najstabilniji klub sveta. Nula celivanih kraljeva sapunica, nula tabloidnih fijaska i istorija koja se mora ponoviti. Zaboravite FC Holivud, ovo je samo nov stadijum preslišavanja samih sebe kod Bavaraca. Od Montipajtonovaca iz devedesetih naučili su najvažnije, zatvorili su mečku u kavez - neće taj vragolan hodati po korzou i urlikati na naslovnicama. Dalje spoznavanje grešaka tek je na tapetu.

 

I dođosmo do suštine, nije Karlo Anćeloti ni prvi ni poslednji koji će stradati bez krvi, nagrađivani lipicaner koji je izbačen iz štale jer su fekalije podmetnute u njegov boks. Fudbal se uvek vodio logikom seniorata, kada ne ide, poglavica je taj koji predaje perjanicu.  Pleme će se smiriti kada se završi halabuka, mala iskra neretko zapali sav kukolj koji je pretio rodu pšenice. U Minhenu su dovoljno iskusni da shvate sopstvene greške, pojavljivanja u žutoj štampi su za nedovoljno uspešne, preuspešni se zamaraju skupljom literaturom. Anćeloti je pao pod prkosom, okretanjem vodenice u suprotnom smeru usled pogrešne struje. Niko ne očekuje od mirne kontinentalne reke da poplavi vikendice, čak i kada okean najavljuje cunami. Cifre i leto pojeli su mir u Bavarskoj zajedno sa kiflama, najednom više ništa nije moglo da se posmatra mirno. Nisu oni srljali ni za proglasom najmoćnijih u branši, nisu tražili ordenje, ali čoveku sujeta proradi kada se milioni zavrte, bio on Arijevac ili kakav istočnjak. 

 

Pogrešno je tražiti krivca, traćiti vreme na razglabanja o Levandovskom ili Vidalu kao vođama ustanka, te priče potiču sa istih mesta kao i one nakon smene Ranijerija. Krivca nećemo naći, takvi se dobro zabašure znanjem u nogama i povezom preko usta.  Ovakve situacije vuku korene odvajkada, nije ih stvorio moderni fudbal, on im je samo omogućio da prosperiraju, pronađu utočište i podignu komplekse moći.  Urotljivi igrači, mirni dok je lice u fokusu kamere, obradovaće se okrenutim leđima zakletog im neprijatelja, bio on u odelu ili u kopačkama. Teri i Lamps su propisali šifru Merkur igrajući šah sa Viljaš Boašom dok je on igrao mice, ostavili je u amanet svakom narednom Spartaku, spremnom da okupi  vagabunda i protivnike forme i šablona i povede ih u ustanak.

 

Nešto je bilo trulo u sistemu, Karlo nije mogao da se izbori sa problemima koji su ga okružili. Uzalud hladnoću sprečavate zatvaranjem prozora kada grejanje ne radi, a i pogledi ukućana zamrzavaju.

 

Igrači su se osetili inferiornima spram ostalih, nije tajna da je jedini cilj Liga šampiona. Diktatura u Nemačkoj za njih je odrađivanje posla - na to nećemo trošiti ni pukovnike, a kamoli generale, misliće u Bajernu. I biće u pravu, sezona za sezonom okupane su pivom u maju, iako su svi već bili mokri sredinom marta, u lošijim izdanjima aprila. 

 

Ego ekipe je povređen odlaskom vođa, silaženje sa scene Ćabija Alonsa i Lama deluje im kao bacanje puške, siguran znak da je zenit prošao i da je ušati pehar dogodine nedostižan. Bez samopouzdanja i vere u uspeh koju su imali promena je bila nužna. Desila se gde je to svako očekivao, slomila se na čoveku koji je to najmanje zaslužio.

 

Igre potiču i zavise od trenera - pobede su ekipne, za poraze se obratite čoveku kraj terena, to je prva stvar koju ćete čuti na seminarima za licencu. Ovde, igra je bila oruđe većine, način da se uputi kritika sistemu i stavi uzvičnik pored tvrdnji da se traže promene. Igrači ne traju dugo, neće im niko zameriti želju za trofejima kada su na vrhuncu snage.  Ali, zapamtiće odnos prema Karletu, onome koji je doveo fudbal do njegovog apeksa,  onom koji je gledao – a gleda i dalje – tri koraka ispred protivnika, tri poteza posle proslave gola. Najteže je protiv krda, sateraju te u ćošak i ostaneš bez opcija. Anćeloti nije dopustio da bude pregažen, otkaz neće ukaljati kravatu i najfinije odelo, mesta na klupama će uvek biti za njega. Ovo je Bajernovo krivokletstvo, pogrešne reči na pravom mestu dok listaju stranice devedesetih. 

 

Ni oni neće puno patiti, Nemac ne dopušta da ga izjedaju sopstvene odluke, kroz šačicu godina videćemo ih na krovu Evrope, to mu dođe kao obaveza, obala nakon što je brod preživeo oluju.  

Dobili su slobodu i prostor za promene, znaće oni to da iskoriste. Karla ćete gledati u Milanu od leta, logičan sled i kraj na jedinom ispravnom mestu. Obradujte se Rosoneri, ovaj čovek će vratiti klub na pijedestal fudbala. Ono što smrdi u ovoj naizgled cvetnoj epizodi je surova istina. Mogućnost da fudbaleri smenjuju trenere, namerne loše igre (ne pravite se da to niste videli) i bojkot grupe koja sama odlučuje o sebi. Nazovite to modernim ili metamorfozom sporta, ne ide na dobro. Sve što se dešava jeste produžena ruka budućnosti, slika sezona koje su pred nama.

Karlo Anćeloti je lice fudbala koji menjamo, lice na koje će godine staviti Nejmarovu masku. 

Premoćni fudbaleri neće poznavati autoritete, dovoljni su sami sebi dok su milioni pod pazuhom. Istresanje na najjačem može da liči na obeležavanje teritorije, ali setite se ko i kako obeležava.

 

Ne volim pisanje uz vetar, kao da neko duva slova sa papira jer ne menjaju ništa iako su tačna. Ne brinite o utočištu fudbala, taj zevzek neće izgubiti bitke koje su pred njim sve i da dođu silniji od milijardera.

 

Knjige se dele po tomovima, a istorija na naučenu i ponovljenu. Bajern će se sećati Holivuda dok ne propeva neku drugu, veseliju pesmu. Nisu oni krivi, kriva je podela. Priča o jednom Karlu neće ostati nedovršena, pisac je već do guše u poslu dok priprema sledeće poglavlje. Italijanski namazanko spreman je da učini ono što bi najviše voleo, prošetaće najlepše odelo pred milanskim primadonama. I one će ga slušati, jer tako zapravo treba da bude – tako jedino sme da bude. Ao se ne zaputi ka jedinoj ljubavi, znajte da smo daleko od poslednjih stranica. Kapućino i tužna kancona zatvoriće knjigu, ali o trenutku sklapanja korica ne odlučuju oni koji još uvek preturaju po arhivu i čitaju sopstvene. 

 

Stari šmeker ima još toga u svojoj šoljici, nepristojno je ranije ustati od stola.

 

Autor: Marko Jović