Košarkaši Srbije – vodič za život i trofej sjajniji od zlata

Uspeh je pipava kategorija, garancije za njega ne daje vam ni spuštanje niz dugu. Tu na uputstvima kako do istog doći, pronaći ćete sastojke. Isticaće se redom prstohvat talenta i dašak sreće, a zatim ćete, onako opijeni idealom znanja, umeća i fortune, okrenuti papir kako biste iščitali recept do kraja. Na drugoj strani nećete naći nijedno slovo, ali biće vam jasno. Uvidećete tek po koju kap, kao odnekud zalutalu na hartiju, ipak dovoljno snažnu da istakne srž. Znoj ili suza, nikome nije ni važno, kap je poenta. Naklonite se do poda, zaslužili su to - naši košarkaši su lice i poleđina ovog papira u praksi.
 
 
 
Sumnja nekad može da bude najgora stvar na svetu. Lastiš sa granicom prihvatljivog u Srbiji je jedan od tri obroka, pranje zuba kad se probudiš, nužno će se desiti. I onda ti liči da si dobio razlog da sumnjaš, mogućnost da budeš najglasniji, jer je, jelte, to odraz moći i intelekta. Sport je za svakoga, to mu je najbolja i najgora osobina. Svako će biti najpametniji za svojim stolom, neumesan iako to ne primećuje. Milion priča o igračima koji nedostaju mogu da završe samo na dva mesta – ponovo u ustima koja su ih izgovorila ili u vrtlogu wc šolje. Batalite prazna razglabanja, nepristojno je prema momcima. Svaka takva reč je uvreda za uspeh, šamar preko usta uplakanom Lučiću, Bogdanoviću...

Nije ovde reč o internet „patriotama“, trošenje tastature na to je trošenje ne samo mog vremena. Pogledajte u košarkaško nebo, zato smo tu. Dobili smo dvanaest novih šampiona, njihove zvezde su tek počele da sijaju. Duvanje onih koji su ih ikada nazvali mediokritetima neće ih ugasiti, takvi ne bi ugasili ni sveću. Nismo dobili razlog za dalju nadu, pred nama je potvrda kvaliteta. Srbija je postala merna jedinica za košarkaško-dobro, za brzinu prolaska lopte kroz obruč. Sistem je postavljen da dominira, još dugo će trajati naš medeni mesec. Aleksandar Đorđević je dokazao klasu po ko zna koji put, vođa radova koji ispunjava nacrte do perfekcije, vidi kako će biti postavljene stolice u sobi za sastanke dok blene u kotne linije. Njegov pečat i potpis miruju na receptu uspeha, tamo negde na dnu one strane bez slova.
Prigrabili su ono čime se uporno hvalimo u svakodnevnom životu i pretvorili ga u stvarnost. Dok sedite u kafiću, ispijate espreso i tupite o srčanosti i hrabrosti nacije, imaćete pokriće, ogradite se košarkom, bićete gazda za stolom. Reprezentacija je u Turskoj bila antiteza sama sebi, nedokučiva enigma svakom ko nije dovoljno upućen u košarku. Sale Đorđević pobeđuje planovima D i E, vađenjem razumnih rešenja iz pozicija kada i ako krene po zlu. Stvorio je sistem sigurnog uspeha, nešto kao nemački garantni list kada govorimo o fudbalu. 
 
Germanska poslušnost i srpska škola košarke, ja bih dopustio sebi da duel protiv Amerikanaca gledam kao meč gde imamo šanse. Nebitno u kom sastavu naši nastupaju, dometi su pomereni, svetske reprezentacije su smenile generacije, nosićemo ponosno breme favorita na narednim takmičenjima. Više nije važno ko će znojiti dres, verujte da će svaki novi igrač u crvenom izgarati na parketu do suza. 
To je smisao koncepta, nema većih od ekipe. Posredi je dugogodišnji trud, kada na nečemu radiš toliko dugo siguran si da ga povetarac neće srušiti. Reprezentacija deluje kao sigurna luka za velika dela, hvala im što su nam dopustili da bilo šta svojatamo i uspehe doživljavamo kao sopstvene.Nikada srebro nije sijalo snažnije, sviđa nam se slabiji odsjaj koji je pozlaćen ponosom. Uživeli smo se u drugo mesto, shvatili smo postolje kao uspeh malog čoveka. I opet rizikujemo da ih na taj način uvredimo, oni su za nas ipak najbolji u Evropi, nećemo to dovoditi u pitanje. Učinili su srebro našim, naterali nas da prihvatimo da je naše koliko i njihovo. To su učinili jer su veći od ostalih, vođeni pravim primerima pokazali su veličinu. Velika je košarkaška Srbija, u odnosu na druge kao slon naspram miša, kao Bobi Marjanović naspram, hah, pa svakog od nas...
 
Pokazali su da je put do ostvarivanja snova od nas udaljen koliko mi zacrtamo, da su metri koji nas dele samo naše želje i istrajnost, mogućnosti zavise samo od nas. Upleo sam se previše u neku drugu tematiku, rekoh na početku da je potrebno i znanje, pridržavajmo se i toga da se ne bismo strovalili naglavačke. 
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo će opet izneti neki drugi igrači, ne budite kivni na košarkaške organizacije, pokazali smo da nam retko šta može predstaviti problem. Od zlata nas je delilo toliko malo, MVP prvenstva neće ponoviti onakvu partiju na nekom finalu još dugo vremena. Slovenci su imali zvezde na svojoj strani, potkovice ispod znojnica i zečije šape po džepovima torbi, ovakvo prvenstvo se dešava jednom za ekipu koja dolazi sa margina, popričajte o tome sa Karagunisom i Zagorakisom. Na našoj strani je bilo sve sem toga, ali ta prevrtljiva gospa Fortuna uvek nađe pravi trenutak da izabere baš tebe za njenog štićenika, to nije ni za razmatranje. Za najsjajnijim odličjem nemojte patiti (ili patite kratko, svima nam je teško palo, zaslužili smo i da na kratko budemo tužne jer smo bili toliko blizu), uzećemo ga kada bude sijalo još jače. Tada svetu neće pomoći ni ujedinjeni Dragići planete, ni bezbroj tajvanskih i brazilskih sudija, niti šutevi sa parkinga i iz supermarketa, vratićemo se jači i osvojićemo sve!
 
Kada se to desi, prepustite se euforiji. Ne tugujmo predugo, momci su postigli sjajan uspeh, ostaće u knjigama. Radovali biste se da ste sami ostvarili ovo što su oni, pružimo im podršku za naredne bitke. Njihov uspeh će se čuti na terenima za basket, dresovi Jovića i Mačvana govoriće sami za sebe, spominjanje Bobinatora i Štimca pre nego Lebrona je trofej veći od svakog zlata.
Obrišite suze momci, vaše vreme tek dolazi! 

Autor: Marko Jović

Srbija – širok osmeh sa premalo opcija i verovanje rezultatu

Držite se čvrsto za uspeh, ne želimo da nam pobegne, ionako nam retko dođe u goste. Bolji smo od protivnika, ali da li smo dovoljno dobri baš ovakvi? Lako je verovati pobedi, govori tako slatko da ni ne možete da posumnjate. Ali, kad pobeda ućuti a patriotska injekcija pusti, na terenu će i dalje plesati realnost. Ne zamajavajte se glupostima, stižemo u Rusiju bez razmišljanja, verovanje u baksuzluke su za nekompetentne. Šta ćemo raditi u Rusiji? Pitajte sledeće leto, dotad uživajte u zaboravljenim osećanjima.
 
 
 
Opet se vraćam na realnost, ona nam je odlična dok god je gledamo minimalistički. Dobili smo sve ono što smo tražili, sve što smo priželjkivali dok smo izgovarali talase ne-baš-lepih reči na račun fudbalske reprezentacije tokom decenije koja je iza nas. Rezultat, Svetsko prvenstvo, plasman kao jedini cilj. I ništa više od toga i ne sme da bude prioritet, makar dok se lopta kotrlja na ovaj način. 
 
Dablin je reper naših mogućnosti, odraz onoga što jesmo. Bez kakve zamerke, uspesima i konjima dobijenim na poklon nećemo da razdvajamo usne, od ovoga više i ne možemo da imamo.Lepo je biti u povorci koja slavi, iz nje se izlazi teško jer je prevelika gužva. Tamo u masi nema realnih, realnost je za slabiće i one koji ne vole državu, tu ćete se bar toga naslušati. San je prelep, ne dopušta se javi da pomrsi račune. 
 
Java je puno surovija od naših kvalifikacija, euforija maže oči, ne vidimo dalje od Rusije prekrivene srpskom zastavom. I paradiraćemo, slaviti jer je to jedino pravilno i jer iskreno tako osećamo. Prvi smo u grupi, sve što nas je dovelo na tu poziciju, sve je potpuno zasluženo. Bolji smo od grupe, to dobro znaju i Irci i Velšani, ne pada im teško borba za drugo mesto. Grupa nije bila laka, pustite te priče. Možda neatraktivna, ali nikako laka. Niko ne voli da mu je svaka utakmica istog intenziteta, mi smo dobili baš to. Šačica ekipa sličnog kvaliteta, nezgodni temperamenti i najjači najslabiji u Evropi (zanemarimo bar na sekund kvalifikacije Luksemburga zarad poente). Dokazali smo da smo najbolji u svom rangu, pitanje je višeg nivoa, kako plivamo u bržim rekama?
 
Niko nam ništa nije poklonio, ali mi odavno više nismo ono za šta se predstavljamo. Ne tražite lepršavu igru, od nas je nećete dobiti. I to je ok. Ne sme da nam smeta dok god dobijamo jedino šta tražimo. Ali, opet ću reći, ne zalećimo se. Nismo još ni u Rusiji a već osećam srpsku tenziju ispraćenu pritiskom i preterivanjem. Bar smo nedavno videli sa mladima kako to rezultira.
 
Gledali ste sve kvalifikacione utakmice, skinimo kapu Muslinu za povraćenu nadu u boljitak i hemiju koja se oseti čak i ako džedžite negde van stadiona i ne gledate utakmicu. Na zalaganje bi bili ponosni i Nemci, na organizaciju Englezi – fudbalski disciplinovani Srbi, očigledno i to postoji, to je muslinovski način. Ono o čemu ja pričam krije se nešto dublje, kada bi pričali Španci i Brazilci bilo bi na površini.
 
Kod nas je zakopano ispod iskopanih osećanja neverice i prvog mesta. Ne želim o lepoti fudbala, već o koncepciji. Igra bez šmeka je dovoljna dok god donosi osmehe posle utakmice, igra sa samo jednom idejom nije ni tad. Kada skinete ružičaste naočare videćete samo jednu opciju, preuskost u igri i odsustvo plana B. Zamaskirano je to željom i htenjem, da to nemamo ne bismo bili ovde.Čekajući Tadića. Sudeći po viđenom to je parola. Protiv prosečnih i može da prođe, ali na višem nivou potrebna je nadogradnja, otvaranje novih vrata i prilagođavanje protivniku, a ne slepo verovanje mošnicama koje garantuju uspeh. Viši ešaloni ne trpe bukagije, takvi kod njih stoje na vratima i ne puštaju druge da uđu na žurku.
 
Želim da gledam šire, ostavljam prostor za napredak, do narednog leta svašta može da se promeni, po starim statistikama makar dve vlasti u Srbiji, pa ćemo verovati i reprezentativnim promenama. Sigurno je da nam treba nadogradnja, svi smo videli sakrivanje defanzivnih rupa Tadićevim izmišljenim pasovima, Mitrovićevom glavom i leđima, Matićevom klasom - tu nema izdvajanja. Uvek će biti reči o kakvom sistemu, verovaćemo u njega dok god pobeđujemo Irske i uzimamo bodove sličnima sebi. 3-4-3 kao recept za rezultat, liči na solidno, miriše kao da mora bolje. Ne verujte da smo Konteov Čelsi, oni treniraju svaki dan zajedno. 
 
Treba nam spajalica za strane koje štrče, samo jedna nit koja će pozlatiti izvezeno. Srbija deluje predefanzivno za nekoga ko je negde najbolji, bez previše ideja za nekoga ko se hvali maštom. Daleko od toga da nemamo opcija, korak koji nedostaje je da ih neko ugleda.Šta ćemo kada se pobedi osuše usta pa prestane da viče? Ili kada pred nas stanu oni koji su zaduženi za fudbal, makar na ovom svetu... Tu nam manjka načina, ideja i rezervnih sistema. Hemija je pola puta do uspeha, ona čuva tajnu rezultata. Selektor je taj koji će smisliti opcije, nemamo razloga da sumnjamo u njega, dao nam je skoro sve (skoro sve jer ćemo uvek imati neke nove zamerke i neke nove želje), prihvatamo njegove poklone.
 
Napravili smo ekipu, nada postoji da će u Rusiji biti mesta i za jednog od najboljih – Milinković-Savića, ali to je posao za stručnije od nas škrabala. Nedostaje nam onaj drugi šablon, odgovor na pitanje – šta ćemo kad ne ide? Uzdajte se u vreme, ono je neretko najpametnije.
Ovako, na putu smo za carski dvor, želja, radost i euforija su naše gorivo do tamo. Da bismo tamo bili aktivni, moramo pronaći još jedan izvor energije. Ne želimo da naše veselje deluje kao osmeh dvorske lude zato što uveseljava kralja. A opet, to je samo luda...
Do leta se osmehujte, imamo zašto, ostalo je malo do trenutka kad ćemo objaviti da i zvanično opet skupljamo sličice. Cilj je ostvaren, ne zaustavljajmo se tu već postavljajmo novi. Svetsko prvenstvo u Rusiji nećemo osvojiti, niko nije lud da u to veruje, ali može biti temelj za neka naredna. 
 
Zadovoljite se novim starim osećanjima, i ne brinite se. Opet ćemo negde pobediti, tek smo počeli ponovo da budemo veseli. 

Autor teksta: Marko Jović