Skraćeni korner

Monakov rokenrol – najbolja svirka je u Kneževini

Njihova njiva je mala, ali je vrlo plodna. Njihova država je u Francuskoj, ali je njihov fudbal u latino stilu. Njihov uspeh nije ostvaren kada su uložili vrtoglave cifre, već onda kada su to najmanje očekivali. I njihova lopta je okrugla, ali se kotrlja potpuno drugačije od onih širom Evrope. Njihova boljka je mladost. Njihova najveća snaga je mladost. Njihov knez je Albert II, ali glavnu reč u Kneževini vodi krdo na čelu sa Tigrom. Da, tačan odgovor jeste najlepša fudbalska priča ove sezone – tačan odgovor je Monako.

 

 

 

Šta je tu toliko lepo i vredno hvalospeva? Jednostavno je, fudbal koji deluje na čula gledalaca kao omiljena pesma u izlasku. Bez najave, bez uvodnog tuša ili taktova koji je nagoveštavaju, bez solo deonice na gitari ili par udaraca u bubanj. Hit koji pravo niotkuda, kao kontrast prethodnoj numeri, počinje refrenom. I to gromoglasnim, uz vrisak mase. Kada Monako igra, negde u glavama odzvanja upravo taj refren. Nije u pitanju balada, na stadionu Luj II pušta se samo vrhunski rokenrol.

 

Oni te kupe lako, za svega nekoliko dodavanja. Posle jednog poluvremena imaju te u šaci i osuđen si da nastaviš da navijaš za njih, hteo ti to ili ne. Dok gledaš kako lopta za svega tridesetak sekundi promeni desetak nogu, pomeri se sa jednog kraja igrališta na drugi i akcija se završi šutem, pitaš se da li je to što si video samo sindrom jednog slučajnog napada, a onda se to opet desi u sledećem, i opet u onom tamo, i opet, i opet... To je njihova moć, njihovo znanje. Brzina, hitrina, mladost u koju je ubrizgana injekcija iskustva, posed koji traje onoliko vremena koliko ti je potrebno da najbržim putem stigneš do protivničkog gola – to su sastojci Monaka, to su sastojci onoga što će postati moderni fudbal. 

 

Gledajući bekove kako se ponavljaju u nedogled, vezne igrače kako pletu nevidljivu mrežu, a napadače kako izbacuju svu čaroliju koju imaju na teren, sve sada, sve istog trenutka, bez štekanja i rezervisanosti, uhvatite sebe kako ponovo verujete u fudbal. Ponovo vam je pred očima nešto sjajno, kao istanbulska noć iz 2005, kao Inijestin gol u 116. minutu finala u Južnoj Africi, kao Ronaldinjova simultanka u.. ma gde god da je igrao. Ti mladi igrači donose nešto novo. Neku novu snagu, neko novo znanje, a opet sećaju na neka srećnija fudbalska vremena, kada prva tema nakon Mbapeovog gola ne bi bila njegova cena. 

 

Draž ovog Monaka se krije u tome što, pored sve atraktivnosti i lakoće kojom stižu do šansi i golova, skoro svaki od igrača poseduje neku sličnost sa fubalerima koji su nam bili uzori dok su nam jakne glumile stative. U Fabinju vidimo Vijerin korak, u Mendiju Riseovu prodornost (ili sam to samo ja?), u Mbapeu lucidnost Tijerija Anrija, i tako se kroz celu ekipu provlači ta struna koja vezuje ono što je u fudbalu vredelo i ono što će on pokušati da bude ubuduće. Potencijal imaju, i više od toga. Igrači koji poseduju samo potencijal bez onog nečega bi u najvećim utakmicama zakazali pod pritiskom, da ne pričam koliko bi samo povratak protiv Sitija bio nemoguća misija. 

 

U svetu fudbala koji polako gubi boju, koji postaje ili crn ili beo, bez treće opcije, pruža nam se prilika da opet, kao deca, blenemo u dugu. Monakov spektar boja je fascinantan, u taj crveno-beli dres utkana je najšarenija napadačka potentnost ofanzivnih linija kakve su predvodili velikani poput Ronalda (onog pravog, bucmastog), Trezegea ili Batistute. I kada Bernardo Silva ili Lemar uz aut liniju naprave čarlamu koja zbuni i kamere na stadionu, a kamoli nesrećnika iz suparničkog tabora, tada znaš da si na pravom mestu, da si kupio karte za pravu izložbu. Neće vam oni prodati maglu, oni to ne umeju. U njihovim napadima se i dalje vidi ta iskra dečačkog fudbala, pogled koji kaže daćemo gol više, pre nego što se toliko smrkne da ne vidimo loptu, pa da moramo kući jer se ujutru ide u školu. Takav pogled imaju samo oni koji se i dalje igraju fudbala.

 

A sklopljeni su na fantastičan način, nemojte da mislite da je sve puka slučajnost. Nije slučajno ni što titula, ordenje i ostale zahvalnice nisu otišle u Kneževinu onda kada su čelnici kluba to priželjkivali i očekivali, želeći da uspeh kupe novcem, za jedno leto, i postanu još jedna od priča koja vas tera da sudarite obrve. Taj Monako nije imao ništa zajedničko sa ovim današnjim, a desilo se pre svega nekoliko sezona. Ni taj Falkao koji je igrao i za one i za ove nije isti Falkao. Falkao se priklonio sistemu i napokon liči na ono što je Rus želeo da kupi. Skup prepotentnih i nadobudnih koji je želeo sve i odmah, zamenjen je odeljenjem odlikaša koji mogu sve i, kao što smo se uverili, mogu to odmah. 

 

Kada je projekat polako počinjao da tone u zaborav i bio odložen u fasciklu koja se neće opet otvoriti niti će se njeno ime spominjati radi uroka, pojavila se druga, genijalna ideja. Kupovina mladih igrača, neafirmisanih, nebrušenih dijamanata, kao i forsiranje igrača iz sopstvenog omladinskog pogona uz dodatak iskusnih igrača na mestima gde je to nužno kako bi u ekipi postojao balans ispostavili su se kao pogodak pravo u centar. Da stvar bude još slađa, gazda Ribolovljev na svoje nosioce igre nije potrošio ni približno koliko je očekivao da će potrošiti na titulu u vreme kada je došao u klub. Tako je Fabinjo došao za „tričavih“ pet miliona (iako je to zapravo pobeda za zelenim stolom, gde je FIFA nasamarena, a Fabinjo preko ugovora sa trećom stranom dolazi u Monako za obeštećenje od cirkuskih deset centi, te situacija deluje još smešnije), a na leto će za njega zaraditi ko zna koju od vrtoglavih cifara koje se spominju.

 

Iks faktor u celoj priči je Leonardo Žardim. Portugalski stručnjak je onaj lik koji se pojavi u sred filma i od melodrame napravi akcioni triler. Maraton koji Bakajoko istrči na terenu i dvadeseti centaršut Sidibea na utakmici su plod skice koju je Žardim iscrtao u svojoj glavi mnogo ranije. On te natera da ne misliš, to oduzima vreme. Natera te da vidiš sekundu i da je iskoristiš, da napuniš prostor koji ni ne zna da si mu potreban. I sve to tako lako, sve tako jednostavno, kao da je fudbal i dalje samo igra. Imaju oni i svoje nedostatke, ali ko će se time zamarati, ovo je ipak najlepša priča sezone, nećemo je kvariti. Mogu štoperi da budu spori koliko god žele, da prime golova koliko bi neki veliki klub primio u pet utakmica, njihova fudbalska filozofija će sve to nadoknaditi. 

 

I ko zna gde će ovi fudbaleri biti sledeće godine, zaslužili su mnogo, a u godinama koje dolaze podariće nam još više, držite me za reč pa me osudite ako ne budem u pravu. Gotovo je sigurno da ova ekipa neće ostati na okupu, bilo bi i apsurdno, najveća scena je spremna za njih da na njoj budu glavni akteri, a ne samo najlepše obučeni gosti. Neki zao čovek će reći da igraju kako bi se prodali, ali posmatrajući ih kako se igraju moramo da verujemo u suprotno. Ako još uvek ima poezije u fudbalu, možda uspeju da ovu sezonu okite u Francuskoj, a ko voli da veruje (kao ja recimo), možda i u Evropi zamrse konce velikanima. Odigraće je do kraja, na način na koji najbolje znaju i na koji nam se najviše dopada, a onda šta bude... Zato, ne propuštajmo priliku, gledajmo u nebo dok ga i dalje preseca duga, ko zna kada će opet ovako snažno sijati..

 

Autor: Marko Jović 

Nema svaka priča srećan kraj. Ne završi se svaki romantični film poljupcem koji preti da se ne okonča. Ne dobije svaka predstava aplauz po spuštanju zavese. Ovoj fudbalskoj priči samo to nedostaje – odlazak u suton sa voljenom osobom i gromoglasni aplauz dok se na platnu polako pojavljuju imena učesnika ovog ostvarenja. Remek-dela zapravo, jer ono što nam je prolazilo pred očima dve decenije bilo je stvaranje novog žanra, novi način da loptu proturiš kroz staru rupu u protivničkoj odbrani. Mogu da ga kude i hvale, mogu da mu okreću leđa ili da traže da vide njegova, Arsen Venger je jedan od najvećih inovatora igre koju u isto vreme preziremo i obožavamo, igre bez koje ne možemo ni dana. Možda čak i najveći u novijoj istoriji fudbala.

 

 

 

Pojaviće se sad jezici koji će besomučno klepetati i izbacivati imena poput Gvardiole ili Murinja, Anćelotija ili Fergusona, Klopa ili Simeonea i mnogih drugih fantastičnih trenera, i tvrditi da su baš oni ti koji su „okrenuli igricu“ i kojima dugujemo što gledamo fudbal ovakav kakav jeste. Ali, istina je jedna – u svakoj epohi fudbala postojala je šačica ljudi koja je promenila shvatanje istog, bilo da su to činili jurcanjem za loptom ili prekrštenih ruku sa druge strane linije igrališta. 

 

Arsen je jedan od izabranih. Njegov rad je, pored Krojfovog i Fergusonovog naravno, najviše doprineo menjanju sistema i taktike, najviše ne osvrćući se ni na sisteme, ni na taktike, već posvećujući pažnju onom lepršavom i dražesnom što nas zapravo i tera da gledamo fudbal i kada to ne želimo. Samom svojom pojavom doneo je nešto novo. Tihi harizmatični Francuz koji od fudbala pravi iskrenu zabavu za masu. Delovalo je nepojmljivo, delovalo je prelepo. Dok se Venger nije pojavio, u Engleskoj je igra na posed lopte bila uvreda. On je fudbalski školovao naciju u kojoj je bio došljak, a opet tako brzo prihvaćen kao da je jedan od njih. Ni ne čudi nadimak Profesor koji ponosno nosi godinama, ipak je predavao fudbal onima koji su ga izmislili. I ne samo njima, generacije su odrastale i sazrevale u učionici ovog Profesora. Anri, Pires, Fabregas, Vijera, ma i cela generacija Nepobedivih samo su neki od igrača za koje moramo da se zahvalimo Arsenu. Kada bih krenuo u nabrajanje većina bi odustala od daljeg čitanja, spisak je predugačak. 

 

Ono što je učinio oseti se na svakom koraku, oseti se u Stouku tokom hladne kišne večeri – danas na Ostrvu svi igraju fudbal (izuzev Vest Broma, Toni Pjulis je očigledno drsko bežao sa Profesorovih časova). Desilo se to i mešavinom stanovništa i manjkavošću Engleza u Premijer ligi, ali i tu je najveći pečat ostavio upravo Venger. Zemljaci su bili i ostali njegova opsesija, što su jeftiniji i manje poznati to je veća šansa da će završiti upravo u Arsenalu. I neretko su to bili pogoci, neke starije verzije danas opštepoznatih prošlogodišnjih Lesterovih junaka. Njegovo znanje bilo je upravo to, napraviti kuću od blata. Ne kuću, hotel. Hotel i tri okolne zgrade. 

 

Kako vreme odmiče i kako Profesor sve dublje gazi u starost, tako i odluke deluju sve nepromišljenije i donesene naprečac kako bi se zadovoljili megalomanski apetiti navijača. Ali ni njih ne treba kriviti, Arsenal zaslužuje više od tihe patnje koja mu se servira već više od decenije. Koliko god fudbalski svet pričao da je on ipak najkonstantniji trener, koji ekipu uvek dovede do Lige Šampiona, Arsenal se u njoj poslednjih osam godina nije proslavio ni najmanje, pa tako i te priče padaju u vodu. Ma koliko prvih desetak godina Arsenovog bivstvovanja za uzdama kluba iz Severnog Londona bilo uspešno i vredno svakog slova koje se o njima napiše, toliko je skoro svaka od godina nakon finala Lige Šampiona 2006, makar u glavama Ganera, godina za zaborav. Sve ono novo što je doneo do te 2006, svaka nova misao i postavka igrača na terenu, svaka nova taktika dodavanja u nedogled i traženja rupe u protivničkim redovima, sve je to zastarilo i bilo prevaziđeno nakon te večeri na Sen Deniju. Kao da su u trenutku kada Leman dobija crveni karton, sa terena pariskog stadiona i stadiona diljem Evrope zajedno sa njim izašle iz upotrebe i Profesorove inovativne ideje i planovi. Kao da je sve otkriveno u trenutku i da je na svako Arsen(al)ovo pitanje pronađeno više od jednog odgovora. Kao da je kakav lukavi učenik iskoristio petominutnu pauzu između časova i sa katedre smaknuo sve beleške i testove. Te noći je umrla takmičarska nota Vengerove romantične balade. Šamar iz lakta je bio i odlazak sa Hajberija, ma koliko Old Traford bio Teatar snova, snovi Tobdžija bili su udobno smešteni na najmanjem terenu Premijeršipa, u grotlu u kom je igrala ekipa za koju će se od tada samo pričati kako jedina nije izgubila utakmicu u sezoni, ma i duže od toga.

 

Godine nakon tih dešavanja delovale su kao uzaludna potraga za nečim što je već neko drugi pronašao. Mapa koju je Arsen pratio vodila ga je do pravog iksa, ali na označenom mestu već se nalazila velika rupa. Vrtenje u krug i variranje u željama, počevši sa avgustovskom nadom za titulu, a završavajući svakosezonskim osvajanjem sada već famoznog četvrtog mesta modernim majskim prevratom, postalo je svakodnevnica i Vengera i navijača Arsenala. Dovođeni su igrači koji su obećavali nešto više od „samo“ Evrope, u klub su dolazila svakakva imena samo kako bi se oči navijača i sledećeg avgusta zamaglile verujući da je baš ova sezona njihova. Nijedna od tad nije bila, verovatno neće ni biti. Bar ne opet za vreme Profesorove vladavine.

 

Vengerovo vreme je prošlo. Možda zvuči surovo ali to je jedina i nepobitna istina. Prvi sam se u kafanskim raspravama, i sam kao veliki navijač Arsenala, godinama zalagao za njegov ostanak na čelu ekipe u nadi da će prosuti još malo fudbalske romantike na teren direktno iz džaka koji je doneo 1996. i osvojiti makar još jednu titulu onako poetski kao što je to već i uradio dva puta. Varao sam se i mazao oči i sebi i drugima, vapeći za još jednim srećnim krajem u sportu koji odavno takve ishode ni ne razmatra. I dalje je jedini romantičar u doba surovog realizma, jedini koji nudi samo lepotu bez rezultata i kao da ne mari više za tim. Sposoban da proda bele bubrege za one obične dovođenjem nekog nazovi vrhunskog potencijala iz Lige 2 i najavi novog Anrija, a zatim o istom tom igraču ne pročitamo ni slovce u narednim godinama. 

 

I opet ne može da te naljuti, jer te je zadužio. Naučio te je da voliš fudbal, da u njemu uživaš, da se zbog njega raduješ i, ako navijaš za Arsenal, da se nešto manje raduješ. Venger ne treba da bude oteran, toliko je bar zaslužio. Pokazao nam je ono najlepše što fudbal zapravo i ima da pokaže. I neće ga oterati, svi to znamo, kao što smo znali i da svakog leta neće dovesti napadača po našoj volji. Profesor će otići svojom voljom, zajedno sa knjigama i starudijom koju je dvadeset godina držao na svom stolu, zajedno sa istim onim idejama sa kojima je došao. Pokupiće ostatke fudbalske poezije sa terena Emirejtsa i gurnuti ih u isti onaj džak koji je doneo iz Japana. Nezasluženo, verovatno neće ostati na mestu kom je dao sve što je imao, već će otići da prospe i to malo iz džaka nekim drugim učenicima, nekim drugim učionicama. Zarad Arsenala i navijača, vreme je da ode. I možda je pitanje dana i trenutka kada će to da se desi, i sva je prilika da je zvonilo odavno, ali čas se završava kada profesor kaže da je kraj.

 

Autor teksta: Marko Jović

Svaki gol proističe iz dodavanja lopte na ovaj ili onaj način, svako dodavanje iz postavke igrača na terenu, svaka postavka iz unapred pripremljenog plana, a svaki plan je plod nekakve ideje. Fudbal je poprimio drugačiju formu, zato je i uloga taktike bitno dobila na značaju. Pojavljuju se različiti treneri sa različitim postavkama, strategijama, taktikama i brojevima, i dok se neki od njih u istim izgube vrteći se u kovitlacu svoje mašte, neki nađu način da svoje ideje pretoče u proizvod u obliku pobede. Među ovim drugim nalazi se i Horhe Sampaoli. Temperamentni Argentinac je na početku sezone zaseo u andaluzijsko sedlo i od Sevilje napravio prototip moderne ekipe.

 

 

 

Ekipa je kao i na kraju svake sezone dobrano rekonstruisana, te je novi šef struke doslovno sve počeo ispočetka. Dovoljno je odgledati svega desetak minuta ovogodišnje Sevilje da bi se primetilo da to nije ni nalik nekim prethodnim izdanjima – Sampaoli je ukrotio bika na sebi svojstven način, potpuno drugačije od poslednjeg trenera Andalužana, Unaija Emerija. I da ne obratite pažnju na dešavanja na terenu, primetićete omalenog istetoviranog ćelavca kako skakuće kraj aut linije i mlatara rukama više osećajući utakmicu od pojedinih igrača koji jure za loptom (naravno ne iz njegove ekipe, svesni su šta bi ih dočekalo kad bi bilo tako). Ta snaga i emocija koju je učenik Marsela Bijelse uneo u belo-crveni deo Sevilje počeli su da se isplaćuju rezultatima.

 

Poznat po svom sistemu sa trojicom u odbrani, Sampaoli je od starta počeo da ga implementira i u svoje nove izabranike. Prvih nekoliko kola novog prvenstva delovali su kao adaptacija novoj ideji koja je usađena u njihove glave, što se najviše primetilo u bezglavom trčanju veznih i bočnih igrača kao i po rupi između poslednje linije ekipe i veznog reda prilikom odbrane od pozicionih napada, ali zbog dobrog razumevanja ofanzivnih ideja svog novog trenera to se nije odrazilo na rezultat. Vremenom, ekipa je poprimila Sampaolijev gen u potpunosti, te se i dalje nalaze u odličnoj poziciji na svakom od frontova na kojima se takmiče. 

 

Dve najbitnije odlike Sampaolijeve Sevilje jesu visok presing i transformacija ekipe iz odbrane u napad. Odmah po izgubljenoj lopti, cela ekipa, počevši od najisturenijeg igrača – uglavnom Ben Jeder, u poslednje vreme sve češće zajedno sa Jovetićem – pohrli brzo kako bi je povratila u svoj posed već na protivničkoj trećini i odatle lakše došla u priliku za gol. Ovu opciju omogućava im visoko postavljena odbrana kao i gustina linija koju imaju u postavci. Brzi bočni igrači pružaju dodatnu potporu bekovima koji veći deo utakmice provedu na protivničkoj polovini i imaju važne zadatke u pritiskanju protivnika. Kada uzmu loptu u tim situacijama, ofanzivci donose brze odluke i nalaze rešenja najčešće kroz dubinu, koristeći ulaske vezista i krilnih igrača iza leđa odbrane. Tada špicevi, ukoliko lopta ne ode bočno do krila ili bekova, izlaze iz sredine kako bi oslobodili prostor za ulazak igrača iz drugog plana i izvukli štopere svojih rivala. Ako se ne odluče za brz prodor kroz rupe u centralnim delovima protivničke odbrane, lopta odlazi na bok gde nastoje da naprave višak i kroz centaršuteve ili prodore dođu do nove šanse. 

 

Bitna poluga u presingu jeste i vezni red na čelu sa Nzonzijem koji od početka sezone prerasta u igrača svetske klase. Njegova uloga na terenu jeste osiguranje sredine igrališta i onaj najmanje popularan, “prljav” posao u fudbalu, ali Nzonzi predstavlja i ključnog fudbalera prilikom začetka napada i njegove organizacije. Kako Sampaoli svoju taktiku iz 3-4-3 ili 3-5-2 u zavisnosti od protivnika prilagođava i menja najčešće u 4-2-3-1, tako se i zadaci vezista menjaju. U samom startu pozicionog napada kada dejstvuju sa trojicom u odbrani, Seviljina defanzivna trojka se raširi koliko i širina igrališta, gurajući bekove napred i ostavljajući prostora za Nzonzija ili čak i Nasrija da se vrate po loptu i otpočnu napad. Ista stvar dešava se i kada se brane sa četvoricom, samo tada Nzonzi dolazi između dvojice štopera koji stoje nešto uže nego u drugoj postavci, i počinje napad slično Džerardu u vreme Rodžersovog Liverpula. Kao što već rekoh, širinu u igri i dodatne opcije dobijaju položajem svojih bekova na terenu koji u toku utakmice naprave veliki broj ponavljanja do protivničkog šesnaesterca, najčešće ispraćenog centaršutevima ili povratnim loptama. Kako bi bekovi imali dovoljno prostora, bočni igrači ulaze u sredinu praveći veću gužvu na tom delu igrališta. Hitrom Vitolu koji ima istančan osećaj za ulazak iz drugog plana, kao i čarobnom Italijanu Franku Vaskezu, koji je svakako “lutalica”, to ne predstavlja problem već i unapređuje njihovu igru. Takođe, Nasri je pronašao sebe kao plejmejkera i dok svaki igrač pomenutog trojca ima svoje defanzivne zadatke jasno definisane, u napadu je situacija drugačija i značajno su slobodniji u kretanju.

 

Novu mogućnost u igri Sevilje donelo je i angažovanje Stevana Jovetića u zimskom prelaznom roku. Crnogorac je za razliku od Vijeta, koji je najčešće pre njega igrao na toj poziciji, igrač potpuno drugačijih fizičkih karakteristika, robustan i jak napadač, a opet odlično tehnički potkovan. I dok je tandem Vijeto-Ben Jeder delovao više kao tandem brzanjaca koji će zbog svoje hitrine tražiti lopte u prostor iza leđa odbrane, sa Jovetićem su Andalužani dobili preko potrebnu dubinu u igri i sidraša koji  može da zadrži loptu, a da ne uspori napad. Takođe njegov način igre odlično se uklapa sa kreativcima koji trče za loptom u ofanzivnom delu ekipe.

 

Sevilja, kao i svaka druga ekipa, ima svoje slabosti. Među ključnim slabostima nalazi se brzina defanzivne linije tima. Štoperi Sevilje iako tehnički dobro potkovani i bez problema u skok igri, slabije se snalaze kada imaju okršaje na zemlji sa hitrijim napadačima. Na to utiče i ofanzivna postavka sa bekovima koji kampuju na drugoj polovini (i sebi sam dosadan sa ovim ponavljanjem, ali ima dosta efekta na igru), pa tako nastaje rupa iza njihovih leđa koju nešto sporiji Rami i Merkado teško mogu da pokriju. Iz takvih situacija su najčešće i primali golove ove sezone. Isto tako i nešto slobodniji um Vaskeza i Nasrija koji se ponekad – sve ređe u odnosu na neke njihove prethodne sezone – zaborave u napadu i ne obave svoje defanzivne zadatke, ostavi rupu u sredini i oslabi Seviljin bedem. Sve te slabosti Sampaoli dobro zna i svojim idejama i nametanjem visokog presinga uz odličnu igru u tranziciji, nastoji da ih nadoknadi. Dugačka klupa mu omogućava da kombinuje i stalno menja, pa se nikada ne zna sa sigurnošću šta se može od njih očekivati.

 

Sampaolijeva Sevilja je sistem. Sistem pravih vrednosti, sistem jednačina bez poznatih činilaca, sistem ludih ideja njegovog tvorca spojenih i ukomponovanih harizmom i energijom. Ovakva ekipa Andalužana zaslužuje i može puno u svakom takmičenju u kojem igrači (zajedno sa trenerom) troše svoj znoj i noge. Iako su i prethodnih godina bili veoma uspešni na svim poljima, deluje kao da ove sezone imaju da ponude još više. U Sevilji je vreme lepote i borbe, romantike i besa. Pronašli su pravog toreadora da se u takvom vremenu snađe, u ovom gradu napokon se gleda vatrena korida.

 

Autor teksta: Marko Jović