Skraćeni korner

Marko Jović, glavni akter ovog bloga, na interesantan, zanimljiv, ponekad i šaljiv način, piše uglavnom o fudbalu. Može se desiti da bude reči i o košarci ili nekom drugom sportu - ponekad. Ipak, fudbal je prioritet i svoju ljubav, primetićete i sami, ne može, niti želi sakriti. Da li vam se ovo svidja ili ne svidja, odlučićete sami, ali ja sam svakako njegov najveći fan i zato kao administrator ovog bloga, već sad mogu napisati da mu se smeši sjajna karijera baš u onoj branši u kojoj želi. Izvolite, čitajte, podržite i uverite se :D

Administrator: Gordana Stojiljković

Silvio Berluskoni – ima li zemlje za starce?

diposportu | 16 Februar, 2017 11:17

Nekada se može driblati i rečima, nekada se titula može osvojiti i pre nego što takmičenje počne, nekada pobediš i pre nego što saznaš protiv koga uopšte igraš. Kada to umeš, predodređen si da postaneš najveći. Nije sve u golovima i razvlačenju lopte preko igrališta. Pomislimo na fudbal i pred očima su nam majstori sa bubamarom koji mame osmehe i čarobnim potezima na samo njima poznat način ulaze u naša srca i u legendu. Nije veliki broj onih koji su svoje ime usko vezali za uspehe u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, a da nisu kročili na belim krečom oivičen travnjak i tamo uzdigli sebe na fudbalski pijedestal. 

 

„Fudbal je pozorište na globalnom nivou. Rezultat nekada dođe, nekada ne, ali ono što je važno jeste da budete među glavnim akterima te velike predstave.“ U skladu sa tom izjavom se ponaša čitav svoj fudbalski vek. Rodio je fudbal kakav danas gledamo i ma koliko se protivili silnim milionima, planinama funti i okeanima juana, moramo poštovati svaki njegov način na koji je iste napravio, preskočio ili kroz njih plivao, onako šeretski, prsno. Silvio Berluskoni, iako deluje da je na izlaznim vratima ove pozornice, sa nje neće otići tako lako. 

Imućni Italijan je više od običnog predsednika kluba, više od počasnog predsednika, više od bilo koje uloge koju će mu neki tamo Kinezi izmisliti. Silvio je Don, ništa komplikovanije niti jednostavnije od toga, iako se neretko svojim izjavama i dečačkim forama poigravao sa granicama gospodskog. Doveo je na stadione moderan fudbal, basnoslovne plate i obeštećenja su plod njegove mašte koji je, kao što vidimo, u potpunosti dobio stvaran oblik. 

Došavši na čelo Milana koji je te 1986. godine tavorio u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji, brzo je počeo da ostvaruje zacrtane ciljeve. Đani Nardi mu je dao uzde u ruke i nije zažalio. I sam dolazak je bio pompezan i trijumfalan, uz tonove Vagnerove Valkire, jer Don Silvio sve što radi, radi sa stilom. Kompozicija koja ga je dopratila na stadion Milana danas nam deluje kao paradigma onom što je on napravio od velikana iz Grada mode. Trideset godina koje su iza nas bile su diktatura najmoćnijeg čoveka Italije na čelu Milana u pravom smislu te reči. To nikome nije smetalo, od ekonoma, preko Rajkarda i Maldinija, do Galijanija, svi su se slagali sa njegovim režimom ma koliko on nekada delovao zadrt i pogrešan. On je bio njihov predsednik, prijatelj i otac, kako jednom reče : „u mojim kompanijama ne rade za Berluskonija, već rade sa Berluskonijem.“ Zato su ga i voleli. Vole ga i dalje, ta misao neće nestati iz njihovih glava, jer ovaj čovek dobro zna recept za uvlačenje pod kožu (i pod odeću doduše, ali to je neka druga priča).

Odrastao u izobilju i moći, lako je ušetao u svet biznisa i monopola u kom se kreće i danas. Njegova sposobnost manipulacije i otresitost načinili su ga jednim od najmoćnijih ljudi na planeti. I koliko god da je imao, koliko god da je njegov monopol i tada bio velik i profitabilan, odlučuje da ga proširi i uloži u Milan. Iako je kao dečak Silvio navijao za najvećeg rivala kluba od kojeg je napravio fudbalsku velesilu, milanski Inter, nije mu puno trebalo da se zaljubi u crveno-crno. 

Godine koje su usledile postavile su Berluskonija kao svojevrstan simbol upravo tih boja. Kako i ne bi kada je od prvog dana jasno stavio do znanja svima na severu Italije kako će njegov Milan funkcionisati – jasna vizija da želi da bude najveći i da za to ne žali novca, ali žali vremena. Shodno tome ulaže velike količine novca u svoj projekat pa tako kroz svega par godina na čelu kluba kumuje jednom od najboljih trojaca u istoriji fudbala. Rajkard, Van Basten i Gulit bili su nagoveštaj i početak velikog Milana. Pod dirigentskom palicom mladog i poletnog trenera Ariga Sakija, svima je plastično pojašnjeno šta će se zbivati na San Siru. Nakon probijanja leda fudbalske pijace dovođenjem Holanđana, u Milano kao na traci pristižu brojna velika, kako igračka, tako i trenerska imena, a sa njima i trofeji. Papen, Anćeloti (i u dresu i u odelu), Savićević, Nesta, Kapelo, Pirlo, Inzagi i mnogi drugi nisu ni mogli da doprinesu ničemu manjem od brojnih pehara. Tako Don Silvio postade najtrofejniji predsednik u istoriji ovog sporta. Dvadeset devet titula za trideset godina vladavine govore same za sebe. 

Uspesi su mu često povezivani sa mafijom i sličnim mračnim poslovima van terena, ali Berluskoni je svaki put umeo da odgovori na takve insinuacije i da iz svega izađe kao i dalje najmoćniji Italijan. Pokušavali su da mu snize društveni ugled, da ga smaknu sa trona, doduše davao im je i bezbroj povoda i zicer situacija, ali ipak je iz svega izlazio sa zamišljenom krunom na glavi. I maloletnice i kurtizane, i političke i one druge afere i Koza Nostra, uticale su na njegov ugled koliko da se nekoliko puta zacrveni i opet izađe pred narod i kaže istom kako je od njih veći i bitniji, i u svom ponosno-neskromnom stilu podigne nos i nastavi da korača crvenim tepihom. 

„Milan? To je afera mog srca. Skupa doduše, ali i lepe žene su skupe” - sa tom aferom jedino živi zauvek.

Rosoneri sigurno ne bi postali toliko veliki da nije bilo predsednikovog nosa za biznis i osećaja za tržište. Znajući da ne može sam od kluba da napravi ono što je zamislio, čini najbolji fudbalski potez napravljen van igrališta i za svoje glavne saradnike uzima Adrijana Galijanija i Arijeda Braidu. Njih dvojica su iz svojih fotelja na San Siru lomili fudbalsku pijacu na najsitnije komade i činili da dovođenje igrača u Milano deluje nestvarno lako. Takođe, Berluskoni je želeo da što više igrača iz omladinskog pogona dobije šansu u prvom timu pa smo tako svedoci sjajnih karijera, počevši od Maldinijeve koja se završila, pa sve do Donarumine koja tek počinje.

Silvio je od Milana napravio brend. Danas pola sveta navija za crveno-crne, a za to je zaslužan ponajviše on. Tim putem je Milan stigao i do Kine, koja će u vreme najteže finansijske situacije kluba, pohrliti da pomogne njegovom opstanku posredstvom najbogatijih ljudi u toj zemlji. Kako je tržište finansijski jačalo, Berluskonijeva platežna moć je postajala sve beznačajnija i dovela ga do bezizlazne situacije u kojoj je bio prinuđen da proda klub. Kineski konzorcijum izlazi mu u susret sa ponudom od 740 miliona evra, te ostareli gazda to prihvata kako bi pomogao svojoj najvećoj ljubavi.

Dođe i 2017, još uvek se vaga o trenutku kada će Milano u potpunosti propričati kineski, još uvek je tu nimalo tihi Don i sve deluje nepromenjeno, ali nije. Silvio polako pušta uzde, polako biva skrajnut što se najbolje vidi kroz veto koji su Kinezi uložili na Berluskonijevu odluku o smenjivanju Montele. Možda je ovo kraj jedne ere, a možda opet početak nečega još većeg i boljeg (u šta sumnjam jer će se teško pojaviti uskoro neko veći od Berluskonija). Videćemo kuda ovo vodi, ali omaž najvećem predsedniku fudbala ne sme izostati. On se neće skloniti tako lako, neće posustati i napustiti svoj dom. „Kada budemo izgradili sopstveni stadion, dajte mu moje ime!“, rekao je na svoj 75. rođendan. On je to zaslužio, a kada se to desi, mislite da neće biti tu na svečanosti? 

I mogu da ga napadaju i sklanjaju sa strane, da pričaju svašta o njemu i tvrde da nema zemlje za starce, ali ovaj vrcavi starac je tu zemlju stvorio. Kada je bude napuštao, neće to biti izlaz na zadnja vrata uz tihu ambijentalnu muziku kao što mu sada poturaju. Ne, otići će kao i uvek, u stilu na koji nas je navikao – skok sa pozornice pravo u masu, dok u pozadini i dalje bruji Valkira!

Autor: Marko Jović

Strani fudbal | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

Gvardiolino buđenje iz sna i borba protiv vetrenjača

diposportu | 09 Februar, 2017 07:00

U državi gde je Valcer narodni ples, ne možete doći na dvor i zahtevati od kraljice da zadigne suknju i sa vama zapleše Flamenko. To možda i može da prođe na mestu gde su tvoji plesači omnipotentni, i ako ništa drugo, za dva koplja bolji u uklapanju u sve vrste koreografije od kolega iz drugih trupa. Na Ostrvu vam jedino preostaje da svoje latino korake ubacite u ustaljenu formu balskog plesa, ili pak da ga, kao neki (Poketino u tebe gledam), plešete sa ružom u ustima.
 
 
 
Pep Gvardiola je ovo iskusio na svojoj koži. Godinama jedan od najboljih trenera sveta, upustio se ove sezone u nešto ozbiljniji ringišpil od onih prethodnih. Sjajni ideolog, slobodno mogu reći rodonačelik popularne tiki-take, u Mančester Sitiju je prvi put osetio kako je to kada za titulu konkuriše više od dve ekipe. Došavši u Englesku, Gvardioli je nametnut jasan cilj – da od Građana napravi evropski konkurentnu, šampionsku ekipu. No, da bi se to desilo, mora se početi sa titulama i pobedama u svojoj avliji.
 
Otkako je iz kopački uskočio u odelo i odlučio da korača sa one strane linije fudbalskog terena, Gvardiola je vodio velikane. Početak karijere u rezervnom timu Barselone nagoveštavao je da će se to i desiti, pa nakon samo jedne sezone treniranja rezervi preuzima prvu ekipu prepunu velikih imena. Barselona koja je tada posustajala nakon nekoliko godina pod Rajkardom očajnički je tražila nekoga ili nešto da je digne iz mrtvih i vrati na staze kojima koračaju njoj slični klubovi. U te četiri sezone koliko je bio za kormilom Katalonaca, on osvaja sve. Pored naravno hvalospeva upućenih igračima, veliki broj zasluga pripisuje se i njemu za postignute uspehe. Do slave je došao lako, sigurnim putem. Mesi i kompanija su bili garant za uspeh, u onoj formi u kojoj su tada bili i na način na koji su igrali (i sada su jednako spospobni za iste podvige), Gvardiola je bio samo smernica neizmernom talentu koji je Barselona posedovala. Ukomponovani i naučeni na „ja-tebi-ti-meni“ još u mlađim kategorijama, trebali su nekoga da ih podseti na to. Pep je bio taj i uz duboku naklonost prema svim trofejima koje je osvojio u karijeri, mora se primetiti da je to sa onakvim igračima bilo očekivano.
 
 
 
 
Nakon Barselone odlazi u Bajern i kreće nova pesma, ali gramofon vrti opet istu ploču. I dok je na Pirinejima imao konkurenta u vidu Reala (i naravno nezaobilaznog Murinja u to vreme), u Nemačkoj je tada već prolazio zenit Klopove Borusije i Bajern je bio jedina ekipa čije je ime pravljeno u šablonima koji se spremaju da se pomoću njih ono ukleše u pehar. Predodređen na titule tih godina, opet od uprave dobija sličan cilj kao i ovoga puta u Sitiju. Bavarci su pod Hajnkesom vladali Evropom, Pepov posao je bio da produži vladavinu. U tome nije uspeo – svaki put stepenik ili dva pred ciljem podmetana mu je noga, te se on zajedno sa snovima i željama Ulija Henesa i Franca Bekenbauera stropoštavao niz iste, poput Boatenga nakon driblinga Lea Mesija na Nou Kampu u polufinalu pretprošle Lige Šampiona. I ma koliko Bajern bio dominantan u Bundesligi i osvajao prvenstva u martu ili punio mreže Herti i Braunšvajgova do vrha, ostaje gorak ukus u ustima navijača i uprave jer primarni cilj nije ispunjen.
 
Sa i dalje laskavim epitetom jednog od najboljih trenera današnjice, dolazi u sedlo kluba zbog kojeg se i pokreće polemika. Postavlja se pitanje zašto Gvardiolin Siti nije tako dominantan, makar u ligi, kao što su bili Gvardiolina Barsa i Gvardiolin Bajern? Za nekog ko prati Premijer ligu odgovor je očigledan i jasno vidljiv nakon bilo koje utakmice kojoj posvetite makar deset minuta svog vremena. Najvažnija primesa jeste to da u Mančesteru ne raspolaže igračima kakvi su mu potrebni da bi svoju ideologiju progurao i igru usavršio do tančina. Nema tu ni Ćavija, ni Inieste, ni Ćabija Alonsa, ni Lama, koji su bili njegov oslonac u prethodnim ekipama i radili dovoljno posla da čarobnjaci poput Mesija i Riberija mogu da prave čarlame bez ikakvog pritiska. Građani ne raspolažu takvim igračima i uz poštovanje prema svima koji nose svetloplavo ove sezone, nije to jednak kvalitet kao što je bio u redovima Barse i Bavaraca. Premali broj znalaca u odbrani, nedostatak višenamenskih krilnih igrača i prevashodno previše čvrsta sredina terena ne dopuštaju tiki-taki da opstane. Posed lopte je i dalje karakterističan Pepovom stilu, ali nema one ubojitosti i lakih rešenja, kao ni napadanja protivnika poput osica kada se izgubi lopta i njenog brzopoteznog vraćanja u svoje okrilje. Shodno tome i Pep menja i izmišlja nove taktike i igrače, izmišlja pozicije kako bi popunio nedostatke i koliko-toliko se prilagodio uslovima na Ostrvu. U prilog tome najbolje govori nadasve čudna odluka da Zabaleta na nekoliko utakmica igra „Lama“ koja je rezultirala ne katastrofalno, ali na nivou vrlo blizu tom pridevu. Iako sve i dalje podseća na borbu protiv vetrenjača postoje naznake da nije sve tako crno. Rizik sa Žesusom počinje da mu se isplaćuje, pa ćemo videti da li je izvukao novog keca iz rukava i pronašao svog novog vođu ekipe. 
 
Ono što takođe bitno utiče na partije Sitija i njihovu nedovoljnu dominaciju jeste kvalitet lige i činjenica da „mali“ klubovi nisu toliko mali. Dok je širom Nemačke i Španije sa svojim velikanima servirao Verderu i Granadi po pola tuceta golova kao od šale, u zemlji u kojoj kraljica vodi glavnu reč, Vest Bromvič će Gvardioline skakutavce zaustaviti sa jednakom lakoćom šutirajući loptu na tribine, na parking, na kraljičin dvor, preko Lamanša... Jednostavno, u Premijeršipu se za svaki gol i svaku pobedu treba žestoko oznojati, jer protivnici neće lako skinuti donji deo svog fudbalskog kombinezona i pokloniti vam bodove. Iz vikenda u vikend, svedoci smo pobede Hala, Svonsija, Sanderlenda (ne i Kristal Palasa, jadni moji Orlovi sa Selhursta) nad pretendentima za titulu, što plastično objašnjava razlike između fudbala u Engleskoj i u drugim zemljama Evrope.
 
Na sve to nadovezuju se i pojačanja koja su pokazala vrlo malo – uz izuzetak Žesusa – te Sitijeva mašinerija i nije u pogodnom položaju za titulu. Liči na nedostatak hemije u svlačionici, za koju je poznato da Gvardiola nije stručnjak, pa tako i rezultati izmiču a broj nezadovoljnih (makar po novinskim člancima) se svakog dana povećava. Uzmimo za primer situacije najboljih igrača Svetloplavih u prethodnim sezonama – Aguera i Jaje Turea. Stalno provlačenje njihovih imena kroz rubriku transferi ne može doprineti boljitku i sama se nameće misao da ima nešto trulo u državi Danskoj. Isto tako su i mnogi drugi na tapetu kritika pa i to može biti razlog Mančester Sitija bez krvi. Možda je potrebno da Kolarov opet pusti Šabana i zapali svlačionicu kako bi se trofeji vratili. 
 
Pored svih poteškoća, Građani su, iako je pitanje prvaka verovatno rešeno, i dalje na mestu koje vodi u najelitnije takmičenje Starog kontinenta i pred njima su utakmice osmine finala u istom, pa se može smatrati da je u prvoj sezoni Gvardiola barem na dobrom putu. Jedno je sigurno, tiki-taka slabo pije vodu u Engleskoj, pa će svoj stil u narednim godinama morati da prilagodi ukoliko želi da pređe ovaj nivo i potvrdi da je zaista trener za velika dela. Mnogo je vremena i dalje pred njim i rano je za zaključke, ali po viđenom do sad vreme te ideologije prolazi i dolazi vreme fudbala koji nije toliko prijemčiv oku koliko džepu vlasnika klubova. 
 
Gvardioli ostaje da mozga o rešenjima i da zajedno sa svojim Sančoima Pansama pronađe način da zaustavi vetar. Pa ko zna, možda vetrenjače počnu da se okreću njegovom pravcu...
 
Autor: Marko Jović 

Strani fudbal | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb