Božićno ludilo – turn speakers up, party never stops!
diposportu | 22 Decembar, 2016 13:57
Božić Bata, novogodišnja rasveta, pokloni na sve strane... Praznična čarolija!
More razloga zašto ljudi širom sveta željno iščekuju Božić. Za zaljubljenike u teranje lopte po travnatom pravougaoniku, Božićno ludilo predstavlja nešto potpuno drugačije. Nezavisno od verske pripadnosti, ukoliko verujete u fudbal, katolički Božić će i vama biti urezan u kalendar. Možda ne baš crvenom, ali bar nekom bleđom nijansom te boje koja nagoveštava dan nakon njega i veliki praznik koji nam ostrvski fudbal daruje - Boxing day.
Mnogo utakmica ne znači uvek i mnogo dobrih utakmica, ali tog dana, kao po kakvom zakonu, prave se izuzeci, i Englesku osim snega (nezaobilazni romantični san o belom Božiću) zaveje i mećava golova. Pravo na nadanje poklonu u vidu fudbalske post-božićne žurke, pune dobre muzike i raspoloženih gostiju, pruža nam istorija. Internetom svake godine u nedelji koja predstoji Božićnom ludilu počne da kruži slika iz davne 1963. godine kada je na deset utakmica odigranih na Boxing day postignuto, da, slobodno pročitajte nekoliko puta, šezdeset šest pogodaka. To nije jedini primer, ali najbolje oslikava ,,praznik“ koji nam predstoji. I u sezonama kada se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća, i kada se igrao znatno lošiji fudbal u Premijeršipu, kao i u sezonama kad su vatrometi iščekivanja prštali u svakom pojedincu koji je živeo za ostrvski fudbalski vikend, dan nakon Božića nikad nije izneverio navijače, koji su tako siti i zadovoljni od prethodnog dana, dolazili na stadione da dodatno uživaju. I uživali su. Uživaće i narednog ponedeljka, kao i mi kraj malih (srednjih ili velikih, u zavisnosti od toga kojim raspolažete) ekrana, u to nemojte sumnjati. Englezi dobro znaju da je nakon obimne gozbe važno servirati i ukusnu poslasticu.
Iako će neko reći da se prvenstvo kristališe kao Čelzijevo, i da im se karte otvaraju nakon kikseva najvećih konkurenata u prethodnom periodu, ja ću to uzeti sa rezervom i još jednom se pozvati na nepredvidivost najinteresantnijeg državnog šampionata na svetu. Čuće se priče iz svačijih usta kako ekipa koja je prvoplasirana na Božić, po pravilu u maju stoji na postolju, i razdragano mlati šampionskim peharom – nećemo ih otpisati, ali kvalitet ovogodišnjih pretendenata na titulu ne dozvoljava da ih tako lako otpišemo iz borbe. Vođeni razmišljanjem o istom tom kvalitetu, verujemo ovom Božiću više nego nekim pre njega. Računica je jasna, najava sezone se obistinila i imamo odličan fudbal iz vikenda u vikend, i to nam daje za pravo da očekivanja podignemo za lestvicu više. Dobro, šanse da ce se ponoviti epilog iz 1963, ili da se prosek postignutih golova poveća, ravne su šansama da se u Srbiju vrati monarhija tokom sledeće godine. Ali očekujemo značajniji broj lepih golova i poteza, koji će puniti novinske stupce makar do kraja te nedelje, ne ostavljajući mesta za neke druge, manje važne priče, koje se pojavljuju kako bi popunile prazno mesto. To zapravo i jeste draž Boxing day-a.
Ovog puta, on nam kvantitativno ne donosi isto što je i prethodnih godina - ,,samo“ osam utakmica biće na programu u ponedeljak. Ta finesa ne menja draž tog dana, streljana će biti bučna i bez tih nekoliko pištolja. Neće biti ni velikih derbija u ovom kolu, ali ni to nekako ne smeta, videlo se da i mali imaju šta da ponude. Iako neretko većina pripadnika snažnijeg pola svoje popodne podredi gledanju najvažnije sporedne stvari na svetu i na prvi pogled mislite da se popodne koje najavljujem iz tog aspekta ne razlikuje, varate se. Vikend bez fudbala ostaviće fudbalske sladokusce širom sveta praznih stomaka, te će oni mahom, u ponedeljak, odmah nakon nešto ranije serviranog ručka, halapljivo posezati za daljinskim upravljačem, i nakon smeštanja u omiljenu fotelju u njoj ostajati sve dok se ne normalizuje nivo fudbala u organizmu. Jednostavno, praznično i bez razmišljanja o brigama koje nas more.
Možda preterujem u veličanju ovog dana, ali ta božićna čarolija koja je opšteprisutna budi romantiku čak i kada je u pitanju fudbal. Naviknuti na tmurnu svakodnevnicu, ljubitelji fudbala na ovim prostorima, vide ga kao tračak svetlosti koji dolazi kao idealna najava za praznike. Uz novonastalu atmosferu izgrađenu lampicama i jelkama, svaki prostor je pogodan za fudbalsku žurku. Broj ljudi koji mogu da prisustvuju je neograničen i stoga ih pozovite koliko god želite, svakako smo svi sporedni gosti koji sede u ćošku i uživaju uz karaoke koje pevaju domaćini. Zato, pronađimo najbolja mesta, nadajmo se da će oni biti raspoloženi za partijanje, te pojačati zvučnike do maksimuma i da neće dozvoliti da žurka prestane do jutra.
Autor teksta: Marko Jović
Evropa spava, kao po navici…
diposportu | 08 Decembar, 2016 13:37
Elita je odigrala svoje što se tiče prvog dela takmičenja u najpriznatijem nadmetanju Starog kontinenta. Na kraju još jedne evropske jeseni, sumirajući utiske nakon viđenog, možemo primetiti da se promenilo – ništa. Nisam najavio da očekujem promene, niti sam bio u prilici da čitam kakvu sličnu najavu, ali jednostavno promena je bila potrebna Ligi Šampiona. Ne govorim o menjanju koncepcije takmičenja, ne, govorim o lesterovskom načinu, nekom vidu “male” senzacije koja će naterati najsnažnije lavove iz krda da se više potrude kako bi dobili lovinu, a ne da ona, zbog autoriteta koji poseduju, bude njihova već pri planiranju kretanja u lov.
Ekipe koje su prošle dalje su iste kao i pre godinu, i pre dve, i pre pet… Možda imena nisu ista, ali razlika u tome da li će igrati Liverpul, Čelzi ili pak Lester je mizerna – svi se uklapaju u unapred napravljeni kalup (ne mislim samo na Engleze, u svakoj državi je princip isti, Englezi su samo najbolji predstavnici). Kad se knjiga, početkom svakog decembra, svede na šesnaest slova, dobijamo uvek istu rečenicu sa eventualnom razlikom u redu reči ili slučajnom slovnom greškom, koja biva ispravljena već pri sledećem lektorskom rezu. Nedostaje ono što je čuvenog Radovana III napravilo toliko velikim, ta doza genijalnosti koju je Zoran Radmilović svakim novim izvođenjem prikazivao gledaocima kroz vrhunsku improvizaciju i nepredvidivost. Naši akteri uporno čitaju isti scenario i ne žele da ga promene ni trunčicu, ni po koju cenu. Honorar je pakleno dobar ali kao da se zaboravlja razlog zbog koga se, barem je to izvorno bilo planirano, izlazi na scenu. Očekivati da se ponovi finale iz 2004., i da u maju poslednji čin odigraju neki novi Porto i Monako je ravno naučnoj fantastici. To se dešava jednom u par decenija, i ako se dogodi, kuća se ruši do temelja i počinje se zidanje nove. Dobro, možda ne baš cela kuća, ali makar garaža i ostava do nje, pa smo tako pred kraj prošle decenije videli kako veće zdanje, kojem se to i desilo te davne 2004., ostaje nepromenjeno, dok su ostali objekti domaćinstva podlegli potpunom renoviranju i tako dobismo Ligu Evrope – Kup UEFA sa novom fasadom i više mesta da se odlože manje bitne stvari.
Napisano do sad može da se protumači pogrešno, kao da su boljka takmičenja imena koja se u njemu pojavljuju, ali nisam na to mislio. Imena su u redu, u svakom slučaju najbolja koja Evropa ima da ponudi, problem nastaje kada ta imena krenu da igraju fudbal na evropskoj sceni. Obilje utakmica, sam krem fudbalskog društva, derbiji iz kola u kolo i na kraju opet – prosek. Barem prethodnih godina, Liga Šampiona je donosila “šampionske” utakmice samo na momente, ubacivala ih kao kakvu iskru, čisto da bi nam oko zasužilo i da bismo nastavljali da verujemo u prividno “sjajan” fudbal, koji se zaustavljao na tek par stepenika iznad proseka. Zato je i čudno što muškarci širom sveta uz neobjašnjivu pompu dočekuju početak grupne faze najelitnijeg takmičenja, i onda, iz utorka u sredu, na svake dve nedelje, sastaju se sa društvom kako bi gledali najbolje što fudbal nudi, a rastaju kao po pravilu (uz sve ređe izuzetke) rečenicom: “Valjda će sledeća biti bolja.” i tako u krug. I sam sam takav, živeći u iskrenoj nadi da će se nešto promeniti ili popraviti makar malo, nastavljam kao i velika većina muškog roda na planeti da p(r)atim.
Boli to što svakog drugog utorka, u stilu svakog iskrenog zaljubljenika u igru, biram da pratim utakmicu između dva najveća imena tog dana, da ne kažem “derbi dana”, pa se onda, nakon odigranih devedeset minuta na svim terenima, čupam za kosu i nerviram što sam izabrao da gledam gostovanje Reala u Lisabonu zbog mogućeg iznenađenja i tenzije koja može da se stvori, nasuprot goleade u Varšavi i rekorda po broju postignutih golova na jednom meču koji je od pre par nedelja u vlasništvu tadašnjih rivala, Legije i dortmundske Borusije, i to tvrdoglavo odbijajući ovu drugu. Tek katkad ta utakmica donese ono najbolje tog dana pa budemo srećni kao deca kada dobiju igračku umesto odeće za rođendan. To je samo poklon bon za besplatnu kupovinu koji dobije svaki stoti kupac na rođendan supermarketa, kako bi nastavio i ubuduće da kupuje na istom mestu. Ako je tako, bar nek se ponuda popravi.
Slika je jasna i nepromenljiva, šta god žreb bude doneo, u osmini finala, i verovatno u svakom sledećem razlomku finala, uživaćemo u atomskom fudbalu na svega nekoliko utakmica, a to je premalo za takmičenje najvećih. Slažem se da je rezultat jedino što se broji i jedino što će ostati zapisano jednog dana, ali i publika je platila ulaznice, a u ringu naši bokseri samo obigravaju jedni oko drugih podignutog garda. “Šampioni”, spustite gard - dobićete upalu mišića, a i pojas za koji se borite će izgubiti svoj sjaj. Jer, znate kako kažu, uspeh se ne broji ako nema nikoga da o njemu svedoči.
Autor teksta: Marko Jović
Španska sapunica bez kraja – šta nam nosi novi El Klasiko?
diposportu | 01 Decembar, 2016 11:41
Ovog vikenda ponovo imamo priliku da uživamo u takoreći „najboljoj utakmici na svetu“ – popularnom El Klasiku.
Postoje oni koji se neće složiti sa mnom kada kažem najboljoj, ali ono što mogu sa sigurnošću da tvrdim, jeste to da je najskuplja. Negde u rangu naručivanja pesme Tome Zdravkovića u kafani, ova fudbalska predstava po mnogo parametara drži primat u današnjem fudbalu. Aktuelni prvak Sveta protiv aktuelnog prvaka Evrope; višestruki osvajači titule najboljeg na svetu u novoj epizodi svog velikog rivalstva; godinama najgledaniji fudbalski meč širom planete. Posmatrajući ono što je već na stolu, gozba će biti bogata.
Šta je to posebno što nam nosi ova utakmica? Hoće li biti samo još jedna u nizu istovetnih, korektno zanimljivih, sa akcentom na rezultatu ili nas čeka nešto novo? Da li su najbolji nakon nekoliko osrednjih partija za nas ponovo pripremili ono najbolje? Subota je tu da nam da odgovore na ova i još mnoga druga pitanja.
Nisam prvi ikad koji je zapodenuo ovu temu, ali to je normalno, utakmica ovog kalibra zaslužuje da se svaki put oko nje pokrene manji hajp (doduše neretko on postane svetskih razmera). Krenuo sam u ovaj tekst smatrajući da će subotnji Klasiko ovog puta doći u velikom stilu. Zašto? Najvećim delom zbog toga što su oba velikana u prethodnim mečevima, i to ne samo prošlom već u prethodnih nekoliko, bili krajnje neubedljivi. Barseloni i Realu to ne dolikuje.
Katalonci su u poslednje vreme pucali ćorke, te u prethodnih mesec i po dana nisu pobedili svoje rivale u Španiji sa razlikom većom od jednog gola, uz samo jedan postignut pogodak u poslednje dve ligaške utakmice u kojima su neslavno zabeležili dva remija. Ni gostovanje Seltiku nije značajno popravilo sliku, uprkos pobedi od 2:0. Jedini koji kud i kamo dobija prelazne ocene za svoje nastupe u minulim mečevima jeste i najbolji među njima – Lionel Mesi, koji je i jedini postizao golove. Ostatak ekipe bi morao da se pokrene ukoliko žele da i ova sezona ostane upisana u klupskoj istoriji.
Sa druge strane, njihov najveći rival je nizao pobede, ali ne na nivou šampionskih izdanja koja se od njih očekuju. Okej, neko će reći da pričam gluposti i odmah uperiti prstom u ubedljivu pobedu protiv Atletika na Visente Kalderonu, ali svako ko je gledao Real bar malo objektivno na poslednjim utakmicama, složiće se da ekipi nedostaje nešto. Kao upaljač čiji je plamen jedva vidljiv ali ipak uspeva da pripali još jednu cigaretu. Za mene je njihov kremen Toni Kros. Otkako njega nema u postavi kraljevskog kluba, taktovi su se pomešali i ekipa ne pleše po ustaljenoj koreografiji. Ostaje im da pronađu rešenje jer Krosa po svemu sudeći neće biti ni za vikend, što je Realu svakako veliki udarac, ali i derbiju može oduzeti dosta. Na sve to nadovezala se i povreda Gereta Bejla, koji je Madriđanima bio najbolji pojedinac u ovoj sezoni. Ali, govorimo o šampionu Evrope, ta titula sa sobom nosi i obavezu da se u situacijama sličnim ovoj snađete na neki novi način. Na kraju krajeva, dužina klupe je njihov prijatelj. U Barseloni imaju prava da bar malo nabace osmeh pred vikend, u ekipu se vraća kapiten i osovina ekipe – Andres Iniesta. Bledi vitez se vraća posle nešto više od mesec dana na teren i predstavljaće veliko pojačanje za bordo-plave bio on na klupi ili u startnih jedanaest.
Jasno da će problemi sa povredama iskrojiti sastave, ali bez sumnje će ekipe koje Zidan i Enrike budu poslali na teren Nou Kampa biti jake kao zemlja i spremne za pokolj na terenu. Pored bitke za pravljenje, odnosno smanjivanje bodovne razlike i borbe za titulu najboljeg u granicama svoje države, na ovoj utakmici uvek se vidi i iskra u očima igrača oba tima stvorena željom da se pokaže da su baš oni ti koji su zadužili opremu najboljeg tima planete (uz izvinjenje Englezima i Bajernu, ali trenutno je tako). To je ono što čini ovu utakmicu većom od ostalih.
Nespominjanje Ronalda bi me dovelo u nezavidnu poziciju pred čitaocima, a i on to nije zaslužio. Možda ono što pruža otkako se oporavio od povrede kolena nije baš istovetno kao partije na koje smo navikli od njega, ali takav igrač uvek ima nekog keca u rukavu, dobrar potez kojim će dotaknuti i one najzadrtije među nama. Stoga ga ne treba otpisivati, na kraju krajeva neigranje Bejla će mu pružiti, iz njegovog ugla verovatno, toliko dugo očekivani prostor za manevar.
Subota je sve bliže, najavio sam spektakl, a na igračima obe ekipe ostaje da me ne demantuju i pruže navijačima širom sveta komad dostojan najboljih glumaca. Karte su na stolu, ulog veliki, a prostora za blef je sve manje. Oba trenera imaju po kralja u svojoj ruci, čipove sa stola će odneti karte koje imaju pored kraljeva. A možda su se i pravila promenila i došlo vreme da odluči jači kralj. Nadajući se da će decembar doneti mećavu golova videćemo u čijem dvorištu će se poslednji smejati. Vreme je da pokažu šta znaju i i nama nabace osmehe na lica.
Autor teksta: Marko Jović
Strani fudbal |
Permalink |
Komentari (6) |
Trekbekovi (0)