Srpska pohvala ludosti – kako su nam oteli fudbal


Nekada imaš toliko toga da kažeš, a ipak prećutiš, a nekada, makar nemao ni jednu pametnu reč za izgovoriti dereš se u sav glas testirajući dokle on može da dosegne. Srpski klupski fudbal se uporno trudi da zadovolji drugonavedeni stav, kao kakav pripiti debeljko koji na slavi galami unedogled tvrdeći da je u pravu, dok mu se drugi podrugljivo smeju. I nastaviće taj neotesanko da viče, sve dok mu i poslednji slušalac ne ustane od stola. U utorak smo prisustvovali sličnom trabunjanju. Naša dva glasnogovornika nadmetala su se u prosipanju iz šupljeg u prazno. Gledajte to kako god hoćete, meni Derbi izgleda kao pobeda manje loše ekipe. Možda nismo na zapadu, ali i ovde je sve po starom. 
 
undefined 
 
Nije to ono najgore što nas je zadesilo, pobedio Partizan ili Zvezda, sasvim je svejedno. Najrealnija šara na slici je ujedno i najtužnija, a nju smo videli i pre nego što je lopta počela da se kotrlja – poluprazan stadion, odsustvo ljubitelja fudbala, igranje fudbala koje tako gubi smisao. 
 
 
 
 
Ali, tamo dole, na terenu Marakane, tamo dole je slika onoga što naš fudbal jeste. I ne mešajte ovo sa reprezentacijom, njih ćemo da pustimo na miru, nek nastave da nam zamagljuju sliku o domaćem fudbalu kad su već krenuli. Zvezda i Partizan su lavovi na našoj kapiji, oni daju najbolji uvod u razgledanje našeg domaćinstva. Oni koji su došli da nas posete u utorak, i videli naše najbolje predstavnike kako viču, a ne govore ništa, budite sigurni neće se vraćati. Jednostavno, bilo je to kao fudbal bez fudbala. Nadmetanje se na sličan način odigrava i kada ne igraju jedni protiv drugih, već i protiv svakojakih Surdulica i Lučana. Slabije ekipe od naših Večitih ostavljaju im prostora za manevar, za mazanje očiju, svojim degutantnim taktikama i postavkama koje za parolu uzimaju onu poznatu sa majkom i linijom na sredini terena dopuštaju crveno i crno-belima da se „razmašu“ i izgledaju bolje nego što je to zapravo slučaj. Da li je na takvim utakmicama posredi sada već popularni koferčić u poluvremenu, ili ipak ne postoji teorija zavere već su samo naša dva najveća kluba kvalitetnija od društvanceta iz Superlige (eto neka im bude, makar za promil, nek se hvale ako ih nije sramota) nećemo saznati, ali ostajemo osuđeni da se mirimo sa takvim odnosom snaga i raspletima situacija.
 
Dok gledamo takve kvazifudbalske predstave, samo od sebe se nameće pitanje - da li je vredno da nastavimo da idemo na stadione? Kao iz topa, uvek ću odgovoriti potvrdno. Kakvo god da je, naše je, bolje nemamo, a i pune tribinine (ili bar punije od skoro potpuno praznih) možda trgnu skakutavce na travi pa se – ah, opet preterano romantično, sada već i tužno – možda nešto i popravi. Koliko god da smo tužni, koliko god da smo uvređeni onim što smo gledali, navijali za jedne ili druge, nastavićemo da se nadamo da će napokon ponovo doći derbi vredan pažnje, neki koji će se jednog dana spomenuti sa setom uz uzdah i osmeh na licu.
 
A Derbi kao derbi, nije doneo ništa novo, to svi znamo. Prvenstvo je dobilo na zanimljivosti pobedom Partizana, što zaista jeste dobra stvar ako situaciju posmatrate iz fudbalskog ugla. Ko će osvojiti titulu i ko joj je u ovom trenutku bliži su dva veoma pipava pitanja, tereni na koje ne bi stali ni oni najmerodavniji za komentarisanje. 
 
Partizan je u utorak pokazao više. Ne bitno više, nemojte se plašiti da je neko tamo dole igrao fudbal kakav ste gledali verovatno sinoć ili preksinoć u evropskim takmičenjima. Ali, Crno-beli su bili bolji, delovali su kao da imaju makar okviran plan rada, kao da nije svako njihovo dodavanje baš potpuna slučajnost. To se i videlo u nekoliko navrata kada su kroz svega nekoliko dodavanja izbušili katastrofalnu odbranu Crvene zvezde i izlazili sami na Manojlovića. Postavka Marka Nikolića delovala je kud i kamo smisleno, uz naravno nedostatke koji su obavezni u domaćem fudbalu, ali opet, onakva Zvezda ne bi mogla da kazni ni zonskoligaša. Partizanova pojačanja su odnela tri boda u Humsku, ko navija za Partizan reći će da su napokon prelazni rokovi odrađeni kako treba. Slažem se sa tim, Leonardo, Everton i Tavamba jesu igrači koji u ligi kakva je naša mogu da naprave razliku, pogotovo prvopomenuti koji je skoro sam izvojevao ovu pobedu.
 
Sa druge strane, domaćini ovog derbija delovali su pogubljeno, Grof je više ličio na podanika nego na čoveka sa tom laskavom titulom. Zvezda je očigledno odlučila da za spremanje taktike upotrebi papire koje su Lučanci zaboravili pre dve nedelje u svlačionici. Popularna „hitni lopticu u šumicu“ taktika nije ni imala izgleda da urodi plodom. Uz šest stranaca u ekipi, koji skoro svi do jednog (izuzev Kange na trenutke, ne trenutke kada želi da se obračuna sa svima, od ekonoma pa do lika koji naplaćuje parking, već kada pokuša da doda na pravi način ali očigledno pogrešnom igraču, jer svaki je bio pogrešan) greše i to ne prihvataju, već se šepure terenom kao da govore – ja sam veći od ovoga, kataklizma je bila neminovna. Niskobudžetna odbrana sa Lukovićem kao nosiocem je poremetila i nekada prihvatljivog Frimponga, pa je rezultat na kraju krajeva posve logičan. Kada se pridodaju i greške Manojlovića...
 
Nije samo Zvezda bila loša, ne napadajte me odmah, i Partizan je bio svega dva koraka ispred provalije u koju su se strovalile Grofove „ideje“, bolji za eto onoliko koliko Tavamba nije pao (ma ni osetio nije) kada je Luković bespomoćno naskočio na njega i za svega jedan Leonardov trk preko, pa ispod i na kraju okolo Le Taleka, jer je to bilo moguće kada vas on čuva. Do titule neće doći bolji, nego snalažljiviji, i to nam je poznata priča, makar smo u tome iskusni. Porediti ekipe dalje i prognozirati ishode bilo bi kao kada pokušavate da popijete sok sa dna tetrapaka, neizvodljivo i besmisleno. 
 
Naši Večiti imaju i sve manje mladih iz svojih pogona. O Derbiju sanjaju domaći klinci, a igraju ih stranci koji su tu samo zbog novca (bar ga ne dobijaju ako ništa drugo). Terzići, Vučelići, Vazure i ostali rade ono što im odgovara, ma koliko fudbal i gledaoci, a pre svega klubovi ispaštali. Ne liči da će doći do promena, nastavićemo da tapkamo u mestu, a to nikako ne valja. 
 
I nije Luković ušao u godine, domaći fudbal je u godinama, dotrajao i sa penzijom koja kasni. Radovanje pobedi bilo bi srpska pohvala ludosti, skakanje samom sebi u stomak jer se raduješ besmislu fudbala. A obesmislili smo ga lako, u svega nekoliko koraka. Milijaševo igranje za povraćaj duga možda jeste otelotvorenje navijačkog ideala, ali i prst u oko veličini kluba i istim tim navijačima. I možda je Partizan pobedio, i sigurno da je bio bolji rival, ali ovde svi gubimo. Kod nas će svako pronaći svog osumnjičenog za poraz i svog pobednika na kraju dana. Do kraja prvenstva ćemo gledati trku u dvoje, ali postoji bojazan da će titulu odneti neko treći, neko ko nije u kopačkama. Ako se to desi, onda je ime na peharu najmanje bitno. Nas je briga za šampiona, samo nam vratite ono što je oteto. Vratite nam fudbal, biće nam svima bolje.

Autor: Marko Jović

Muslinova Srbija – hajde da na trenutak pričamo o reprezentaciji

Na to niko ne obraća pažnju, nije nam bilo dopušteno da uživamo u tome. Jednostavno, nije vreme za priču o fudbalu u Srbiji. I dok smo se klackali na igralištu očekivanja i izvesnosti čeznući za boljim sutra, tamo negde istočno, gde je fudbal rekao puno a ipak ostao nedorečen, pobedili smo Gruziju. Kao kakva slučajnost, svega nekoliko dana pre nego što nam je u nedelju uveče obelodanjeno da smo korak bliže Evropi, mi smo se primakli tri dobra koraka ka Rusiji. I ne mešajmo politiku i fudbal, možda vreme nameće teme, ali mesto jasno stavlja do znanja da ćemo ovde samo o fudbalu – Svetsko prvenstvo izgleda kao realna destinacija!
 
 
 
Napokon smo na dobrom putu. Nakon godina u kojima smo skretali desno kod Albukerkija i onda kukali kako su razlozi pogrešnog izbora skretanja loša saobraćajna signalizacija i nedostaci koje poseduje naš motor, ovoga puta smo sa istim motorom odlučili da zanemarimo spoljašnje faktore i samo poslušamo GPS. Možda nije novi, možda ne deluje da nas svako skretanje na koje nas navodi izvodi na pravi put, ali odrađuje posao. Selektor Slavoljub Muslin je naša nova spravica za navođenje, i vrši svoju ulogu i više nego dobro.
 
Utakmica u Gruziji je oličenje onoga što smo želeli da postanemo, dugmići odela koje je fudbal skrojio za pobednike. Bili smo loši. Pobedili smo. Slobodno možete ovo loši menjati bilo kojim pogrdnim pridevom, pogotovo ako komentarišete prvo poluvreme, ali to i jeste ono zbog čega imamo najveće šanse za prolaz. Ta moć da se izdigneš iz ispod prosečnosti, da isplivaš iz blata koje ti je već skoro prekrilo nos i preživiš je ono zbog čega smo dobri. Postantićevska reprezentacija možda to nije mogla, postantićevska reprezentacija to sigurno nije htela. Do sada. Sada se pojavio onaj koji očigledno ume da probudi ono dobro u srpskom temperamentu i da iz njega izvuče inat, želju i htenje i postavi ih iznad godinama udobno smeštenih nadmenosti i egoizma. Kada smo u prvom poluvremenu igrali bez duše i bili nadomak ubedljivijeg zaostatka za Gruzinima, sve je ličilo na reprizu neke nasumično izabrane epizode iz 2015 ili bilo koje od godina koje su obuhvatale prethodna tri kvalifikaciona ciklusa, a onda je usledio nastavak koji možda nije bio bajni poklon za fudbalsko oko, ali je doneo ono što isto to oko jedino ceni, pobedu. 
 
Bezmalo puta smo čuli sada već izlizanu priču o poimenično sjajnoj, individualno prejakoj reprezentaciji Srbije i igračima koji igraju fascinantne role u svojim klubovima, a kada dođu na pašnjake i poljane koje domovina nudi, izgube se i kao da zaborave da pikaju loptu na dva sata. Stvari se menjaju, napokon pobeđujemo individualnim kvalitetima. Napokon centaršut Kolarova ne realizuje samo Jaja Ture; lažnjak, a zatim i dug korak Nemanje Matića ne olakšava posao samo Azaru; Tadićeva magija ne ostaje samo nagrada za platiše skupih ulaznica na Sent Merisu... I kada si nedorastao zadatku, a pobediš potezom, trenutkom (ili trenucima) genijalnosti jednog od pojedinaca iz ekipe, te pobede su najslađe. One vrate osmeh na lice, vrate onu nadu koju smo kao nacija počeli da gubimo. Može da zvuči trulo, ali naš novi selektor nam je obezbedio da takve pobede prigrabimo.
 
Njegove odluke umeju da zasmetaju, ali to nije čudno, izgubili bismo identitet kada bi nam kao naciji odgovaralo sve što selektor čini. U Srbiji je svako selektor za sebe i svako ima svoju jedanaestorku koja bi do sada već obezbedila učešće na Mundijalu. Tako i treba da ostane, to je jedna od draži koje Srpstvo nudi. Muslin pak varira sa izborima. Dok je vrlo malom broju gore pomenutih jasno zašto u crvenom dresu ne gledamo i Sergeja Milinković-Savića ili Ljajića, a na okupljanjima je redovan Jagoš Vuković (bez bilo kakve ideje da osporim njegove kvalitete), naš selektor ima viziju u koju se oni (ne)uklapaju i ma koliko ona većini bila čudna, sva je prilika da je ispravna. Sve dok motor okreće u dobrom pravcu, nema potrebe za kukanjem. Reprezentacija je postavljena u sistem koji joj odgovara, sistem koji donosi rezultate. Možda smo zakinuli malo na lepoti fudbala, ali u Srbiji je još malo kome stalo do lepote, važno je samo napokon pobeđivati u kontinuitetu.
 
Lepota fali onom ko je nepopravljivi fudbalski romantik (kao ja recimo), ali i za to ima leka. Da oni slični meni ne bi odustali od gledanja i na kraju se samo obradovali zbog rezultata, zadužen je Dušan Tadić. I zaista ga je prelepo gledati kako svu svoju magiju donosi iz Engleske u orlovsko gnezdo. Dok smo godinama unazad bili balkanski Italijani, najlepše obučeni van terena i kao po pravilu uglađeni i našminkani, naš najbolji igrač se vidno revoltiran na trenere i sisteme, na rezultate i poraze bez duha, uklapao u Paćoti priču reprezentacije. No, otkad je za kormilom Muslin stvari su se i u njegovom slučaju, kao i u mnogim drugim, bitno promenile. Srpska desetka je dobila potpunu slobodu i našao je načina kako da se za to i oduži. Četiri gola i sedam asistencija su samo statistika, njegov doprinos ekipi ne meri se u brojkama. Svaka njegova lopta ispod lakta, proigravanje petom ili nerezonski šut jer je uočio golmana kako zamišljeno stoji van gola, znači ekipi i podiže njen moral. Kao da daje krila, probudi kako u igračima, tako i u navijačima neki osećaj da je ipak sve moguće i da opet možemo da se pojavimo na fudbalskoj mapi umesto iksa koji nas je menjao dobrih sedam godina.
 
Nedostaci su i dalje prisutni. Iako  napad deluje sasvim korektno (naravno nakon buđenja iz stanja šoka u prvom poluvremenu), odbrana i dalje ima imena ali nema kompas i uže koje ih vezuje da budu zajedno. Kroz prizmu prvog poluvremena u Tbilisiju primete se sve falinke ekipe – tromost defanzivne linije i nepresušna nonšalancija koja nas predugo krasi. I dalje se vidi ta crta Kolarova kojom on (slučajno ili namerno) kao da napominje da je ipak stigao iz Sitija i da to treba da se ceni. I cenimo, ali više cenimo pobede, a taj stav nam ih nije donosio. U tom stavu se krije ono što mi zapravo jesmo, i to neće nestati iz nas, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Naša snaga je ta da zapravo posedujemo mogućnost da pobegnemo sami od sebe makar na devedeset minuta i uzmemo sa terena ono što nam je potrebno. U kojem god obliku, samo da ga uzmemo.
 
Dobra stvar je da bežimo od prosečnosti, ukoliko ovako nastavimo uskoro ćemo moći da pronađemo utehu za svakodnevne brige u loptanju. Ništa i dalje nije rešeno, ozbiljniji deo je i dalje pred nama, ali koraci kojima se približavamo cilju nisu više onako sitni i stidljivi. Ostaje nam da do kraja kvalifikacija prebrodimo probleme, sve manje u glavama - i dalje sasvim solidne u odbrani i bićemo, sasvim sam siguran, među putnicima za Rusiju. A ni ona ne deluje više tako daleko, dok Tadić petama topi kilometre, Matić i drugri iste pretrčavaju te smo sve bliže i bliže.
 
Narod želi Mundijal, narod želi hladno rusko leto. Odvedite nas tamo, nikad nismo više želeli da se smrznemo.
 
Autor: Marko Jović