Skraćeni korner

Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!

 

 

 

I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje. 

 

Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka. 

 

On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati slične putokaze koji stoje i kraj našeg puta, da sluša srce pre nego šuškanje milijardi. Voleo je iste male stvari koje su u žiži interesovanja i nas koji se zamaramo milionima manjim ciframa na bankovnom računu. 

Zato i mi volimo njega. 

 

Činio je da se osećamo kao da je fudbal zapravo zabava za svakoga. Tiha i povučena devojka iz visokog društva koju može da ima i bilo ko od nas, samo ako zna reči prave kancone koju će joj otpevati pod prozorom. Ista ona sa kojom je Toti godinama vodio slatku, slatku ljubav.

Ne zamerite mi za tračke patetike koji se provlače kroz redove, nije lako oprostiti se sa idolom svog detinjstva, pitajte to koga god želite ukoliko se već u to niste i sami uverili. Bez jednog hvala, tekst bi bio besmislen. Toti je za mene oduvek bio ideal. Savršeno nesavršen, slično Ibri, samo dva broja običnije i jednostavnije. Desetka na leđima i personalizovana traka na ruci kao isuviše jasan šlagvort za zbivanje na terenu. A onda se sve desi, nekako prosto i uobičajeno za njega, neki golovi, neke asistencije, dok mu kroz zube migolji – aj da završavamo, čekaju me da ručamo. Bez po muke, sa leptir-mašnom oko vrata transparentima sa njegovim likom na svakoj strani stadiona.

 

Transparenti će ostati i kada kapitenska traka promeni vlasnika, ko bi to i dovodio u pitanje, nebitniji od njega su se kitili tim perjem. Klasik tribine – No Totti No party krasiće stadion duže od navijača. Toti nam je proširio vidike, odveo nas do rafova sa naočarima kada je sunce najjače tuklo. Gledajući ga kako kao pravi vetropir leluja po terenu naučili smo da gledamo stvari i izvan šablona, naučili smo gde je linija otpora i kako sa njom „igrati lastiš“. Pokazao nam je da nije sve na ovom svetu smisleno i logično, da ne moraš uvek ponuditi sve što imaš ako mnogo znaš, a još više voliš.

 

Jer, objasnio je on to nebrojano puta, zalud se nadaju bogati stranci kada je siromašni zagrljaj roditelja udobniji od vodenog kreveta. Zato mu i pripisujemo titule, zato ga i nazivamo božanstvom. Poslednji legitimni član plebsa koji je pre birao sedeljke sa običnjacima negoli kavijarom umazane večere. To stoji zapisano debelim slovima, debljim nego nedelja u 15 časova. I više je vredno, Toti ne želi da bude pamćen po poslednjoj utakmici, ne nada se slavi na osnovu poslednjih sezona, kult ličnosti stvorio je davno, igrajući srcem za Vučicu i kada noge nisu mogle. Zato su mu prodavci po Rimu poklanjali stvari, jer je njegovo prisustvo u njihovoj radnji više značilo od svog novca koji će on ili neko drugi ostaviti.

Poslednji je u klasi, mesto i situacija teraju na analogiju sa arenama i jadnicima koji su se u njima borili za život. Frančesko je poslednji gladijator – i nisu svi bili rimski, ali borili su se istim oružjem kao i on, sirovom snagom i golim rukama (ili nogama eto ako želite već da bude izlizano) – okružen krvoločnim zverima koje čekaju da ga rastrgnu, a zatim ga dignu u vazduh kao simbol pobede. Pobede modernog fudbala nad nekim ne toliko starijim vremenima. 

Ali, on ne može da izgubi, zveri su mu dužne. Iako će pasti i po logici stvari reći zbogom koloseumu, ostaće večno tu negde, iznad stadiona i iznad fudbala (ne shvatite pogrešno, niko nije veći od fudbala ali Toti spada u red onih koji mu nisu ostali dužni), kao čuvar onoga što smo zavoleli i nade da će ponovo doći vreme sličnih njemu.

 

Da li zbogom znači i kraj ili samo doviđenja pred odlazak na letovanje, nije ni važno. Romantičniji će želeti da Princ Rima vazda bude viđen samo u bordo dresu, oni koji su ga voleli jednako koliko i fudbal - tu uvrstite i mene - neće cepidlačiti, već će poželeti da gledaju majstora i dalje, bilo gde, u bilo kom izdanju, u bilo kom dresu, makar i samo na snimcima po internetu...

 

Najsnažniji utisak ostavljaju oni koji su ga najmanje voleli. I Lacijali i Bjankoneri odali su mu počast kakvu zaslužuje, pružili ruku poštovanja ne gledajući ga u oči, ali stiskajući dovoljno jako da mu bude jasno šta je učinio. Onda valjda shvatiš da ni u kom slučaju ne odlaziš kao gubitnik. Pobedio si ih sve, hiljade uvreda i uzvika protiv tebe sveli su se na aplauz i prazninu jer odlaziš. Koliko god da smo srećni kada naš najveći neprijatelj nestane, ode u nepovrat, toliko smo i tužni i prazni jer nema više onoga zbog kojeg je naše takmičenje sa njim i životom imalo smisla. Od sada uvrede nosi samo vetar, svesni su toga Totijevi rivali.

 

A on odlazi, svako osvrtanje preko ramena je novi osmeh, možda koja suza u oku ako je mekši od onoga kako se predstavljao. Nije sanjao ovakav oproštaj kada je prvi put ušao u igru protiv Breše, davne 1993. Nije sanjao, ali će ga dobiti. Građani Rima svesni su kako treba da isprate Cezarovog naslednika. Kada Princ zatvori vrata za sobom, znate kako to već obično ide, otvoriće se hiljade novih. Na nama je da izaberemo prava kroz koja ćemo dalje. 

 

Dok čovek za miksetom odjavljuje veče, Toti je spakovao disko-kuglu pod mišku i lagano se uputio prema izlazu. Nije ni potrebno da se završi najboljom pesmom, repertoar koji smo čuli ubedio nas je da je bilo fantastično, sve i da poslednja numera bude od Sandre Afrike. Biće tu fanfare, ne bojte se, majstor je zaslužio toliko. Koliko god da nam je dao, dok ga gledamo kako odlazi i maše nasmejan, mi ostajemo promil tužniji, kao i oni koji ga nisu voleli.

 

Kada od nedelje budete tražili mesto za provod u Rimu, naletećete na isti odgovor koga god da pitate. „Nema više žurke, Toti je otišao.“ 

 

I nećete biti tužni, odneo je ono što mu je pripadalo. Odneo je ono što je bilo samo njegovo. 

Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!

 

 

 

I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje. 

 

Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka. 

 

On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati sli%u010