Skraćeni korner

Evropa. Ah, ta Evropa. Nekada su to imperijalistički bataljoni koji se kupaju u boli onih potčinjenih, manje vrednih, onih sa jeftinijim ulaznicama, a opet nekada Evropa je samo jedno veče. Obično veče, ono koje su zvezde izvele na piće. Ono kojem će zvezde dati sve od sebe da se uvuku u krevet nekom čudnom, valjda samo nama romantičarima dragom, fudbalskom 'žvakom'.

 

 

Ne držite se rukama za jarbol na kom se vijore žute zvezdice naterane da čine krug na kraljevski plavoj pozadini, te zvezde su prekomplikovane za obično veče, ovi lampioni noći su brojne oči. Oči ustrojene ka televizorima, telefonima, okrenute prema travnatim livadama tamo negde, negde nedovoljno daleko.

Neki pametan čovek je rekao da život čine male pobede. Običan čovek lako prihvati pitku frazu, njegova mala pobeda je osrednja pobeda nekog drugog, velika pobeda nekog udaljenog, možda većeg, a možda i manjeg od njega. 

Naše pobede su slične. Fudbalski zaljubljenici neretko traže vrlo malo. Svaka mačka kojoj je ostao još samo jedan život biće ona koju ćemo prvu odvesti na lazanje, svaki Lester u ovoj dimenziji imaće mesto u našim srcima. Isprskajte me bordo-žutim šampanjcem i udavite Bufonovim rukama, pustite me da steknem svoju dozu trijumfa za ovaj dan.

Ako volite krv i znoj, gledajte boks, ako volite emocije i devedesetominutno definisanje života kroz najjednostavniju zeznutu stvar na svetu možete da krenete sa mnom do dna. Dna ovih reči, pobogu. 

Vraćamo se na definisanje Evrope. Između svoje dve krajnosti – političkog magnata i labudove pesme za milione ljudi koji samo vole da ne misle – obitava fudbal. Ne bilo kakav, onaj najbolji. Očekivanja su slična svaki put kada ga gledate. Eh, samo želite da vidite buljuk lopti između stativa, pokoju svađu na terenu ili trenerovu ideju naslikanu na zelenom platnu za one koji vole da budu najglasniji za nekim priučenijim stolovima.

A onda, onda sve kreće. Neka tamo Roma (oprostiće mi „Đalorosi“, sve je za potrebe teksta) se nekako previše drsko ustremila na moćnu Barsu, bar će tako delovati ako nemate dovoljno mašte u sebi. Čudna kancona, kastanjete se sve tiše čuju od kombinacije violine i klavira, vukovi su okružili prerano ustoličene vladare. Sledeće što se desilo je lupanje, prevelika buka, možda i preglasne suze – naravno ako to postoji.

Cezar je odavno umro, Rim nije njegov već milenijumima, novi car je zamenio neuglednu odoru gladijatora za udobnu fotelju u loži i dok njegov naslednik, Danijele de Rosi, raspomamljeno klima glavom i dernja se naokolo presrećan kao malo dete, ali stabilniji od drugih, palac na dole Frančeska Totija odsekao je glave katalonskoj aristokratiji.

Pomalo liči i na bajku, ali zar nije svaki veliki preokret takav? De Rosi i Manolas bar znaju kako da režiraju film u kojem sami ubiju sopstvenu četu, ali je zatim ožive čudnim napicima. Prstohvat adrenalina, kašika želje i sve to u šolju pola-pola sačinjenu od hrabrosti i umeća, i eto. Eto recepta. Tako ćete dobiti najsrećnije fudbalske suze.

Italijani su smislili suze u fudbalu. Englezi su svetu bacili loptu, Brazilci pokazali da je fudbal nekad samo igra, ali ekipa sa Čizme je pokazala da sve to nema smisla ako niste u tome do krvi. Jer, oni to rade bolje od svih. 

Di Frančeskova Roma je igrala srcem, izbila poslednjeg aduta iz Valverdeove ruke i naterala ga da padne. Uslov za nešto takvo bilo je ukalupljavanje emocije, postavljanje razuma iznad srca koje tuče tahikardično. Pod vođstvom harizmatičnog trenera, Vučica se borila poput Pjaćence u kojoj je nekad igrao, pokazala elan i želju na nivo koji je naštelovao u Sasuolu i sve to uz evropsko iskustvo glavnih aktera – tima koji je doveo do polufinala Lige šampiona.

U nekoj tužnijoj, ali ne i manje poetičnoj romansi koja se odvija možda isuviše blizu, glumci su opet slični. Opet su na obrazima suze, suze propraćene psovkama i šaketanjem. One koje simbolizuju kraj jedne nade, buđenje iz najlepšeg sna. Nešto poput 1. septembra za one koji idu u škole, prvog dana novog posla za one iskusnije. I opet, Italijani.

Juventus odslikava sve ono što valja i što ne valja na Apeninima – on je reper kvaliteta, gazda kafane. Juventus je onaj tip što zalizuje kosu, fura brkove i zulufe i eksira espreso za espresom u torinskim kafeterijama, a zatim šeta sa decom i otpozdravlja prolaznicima. Nazvaćemo ga, recimo, Đanluiđi.

On je junak malog čoveka, Supermen koji leti sa nama običnjacima ispod miške. Jedan loš dan je za njega nepoznanica, njegove emocije su kontrolisane, ali uvek jače od vaših. Uspeo je sve, i to sve je uspeo bolje od drugih. On je večno mlad, on je Juventus. Njega svet obožava, ali ga Evropa ipak odbacuje. On je prošle nedelje, posle 20 i kusur godina, prestao da sanja.

Zato je Evropa čarobna, servira nam najukusnije jelo koje ne plaćamo, flertuje, namiguje i potpisuje karminom, a već sutradan nam daje razloge da je mrzimo i vređamo jer javno objavljuje da nam je pljunula u čorbu. Zato ćemo je gledati sa gnušanjem, zato ćemo uz nju plakati od sreće.

Neka svi drugi doveka budu glavni, zato ćemo voleti Italijane, jer bez njih ništa nije isto. Možda je voleti prelaka reč, gledaćemo ih uzvišeno. Poštovati, ako vam ostale ideje smetaju.

I opet će fudbal na propast i radost osuditi Englez, opet će u njegovim rukama biti sve, bio on u pravu kroz odluku o rezultatu – a bio je – ili pak kroz izbor kartona za najvećeg koji je stajao među stativama ikada – gde nije načinio dobar. Sport je, po navici, u dva dana i pobedio i izgubio, to je Sondicio sine qua non, nemamo što da se bunimo oko toga.

Ova večernja farsa ume da bude zabavna, oči i zvezde, fudbal i politika, i nikada rešeno pitanje. Šta je onda, nakon svega, Evropa? Ne znam, ali raspitajte se negde u Italiji, sigurno ćete tamo naći odgovor.

 

Autor teksta: Marko Jović 

 

Carstvo životinja će uvek bezglavo birati lava za svog Putina, autoritet i istorija poturaju krunu na njegovu grivu. Kada okupite tri lava setićete se i fudbala, putujućeg cirkusa koji bez krotitelja ne može da uspe sve i da je ceo svet njegovo imanje. Ne zamlaćujte se njihovim pričama, slova u knjigama nemaju težinu ukoliko iste služe kao potpora krevetu. Dok na engleskom dvoru zaradu i lepotu donose strane platiše, domaćini su dvorske lude koje umaraju glavonje u foteljama.

 

 

 

Englezi predugo tapkaju u mestu. Reprezentativni fudbal je za njih postao špansko selo, preglasni da biste ih zanemarili, nedovoljno pametni da biste ih slušali. Svaka posledica broji svoje prethodne uzroke, stvaraoci fudbala su se zabrojali u svemoći novca i zaboravili ono čime će se doveka hvaliti. Zaboravili su da je sve krenulo od njih.

 

Možda jesu zaslužni što i dalje gledamo loptanje, sigurno jesu zaslužni što u njihovom dvorištu gledamo najkvalitetnije svetsko loptanje, ali poenta je tek na sredini knjige. Masovni kvalitet koji su satkali u svoje fudbalsko odelo sačinjen je od inostranih igrača – Francuzi, Nemci, Brazilci, Belgijanci, Argentinci i mnogi drugi su ljudi zbog kojih Ostrvljani plaćaju ulaznice. Iako će ljudi pričati o ponovom rođenju engleskog fudbala kroz talente kakvi su Hari Kejn i Dele Ali, istina je da, uz naravno neosporan kvalitet ne samo ovog dvojca već i mnogo drugih mladih Engleza, oni svoje korake prave sitno i u svojoj sobi.

 

Reprezentativni fudbal je oduvek imao posebnu težinu, potvrda rada i umeća na nivou dvogodišnjeg ili četvorogodišnjeg ciklusa. Englezi godinama važe za favorite na najvećim takmičenjima, a tu ulogu ne opravdavaju još od davne 1966. kada su je i jedini put opravdali. I to u svojoj državi.

 

Problem je zakopan dublje u papirologiji, u nedostatku želje da prihvate poraz. Recikliranje generacije trenera ne donosi ništa sem placebo efekta, šok-terapije koja ne stigne ni da zamahne, a već se nalazite na podu. Problem svakojakih Hjuzova i Pardjua jeste taj što se ne dobija ništa novo, a kamoli kvalitetno, na duže staze.

 

Englezi odbijaju da pokrenu pozadine u pravcu promene stila pogodnog za razvoj svoje – mnogi će reći – najnovije zlatne generacije. Umesto pružanja šansi nekim novim Dajšovima i Hauovima, jer su oni jedini koji su u prethodnim godinama pokazali neku inovativnost i uskomešali krv Engleza nadom da dolazi nova plejada trenera, klubovi u Premijer ligi se opredeljuju za proverenu monotoniju Marka Hjuza, Roja Hodžsona, Alana Pardjua i njima sličnih.

 

Poznata je priča o Ediju Hauu i Bornmutu, ružno pače koje je iz četvrtog ranga došlo u elitu i u njoj se ustalilo. Kada pogledate imena, ovu ekipu biste verovatno uvrstili u najbolju ruku u Čempionšip, ali liderstvo mladog Engleza koji mlatara rukama kraj terena čini ih boljima i vrednima svakog poštovanja. Možda je totalni fudbal pregruba fraza za opisivanje Trešnjica, ali svakako da na njihovim mečevima nailazimo na pregršt golova i bitno otvoreniju igru od one koju su verovatno pod zakletvom propagirali  (i i dalje propagiraju) Toni Pjulis i Sem Olerdajs.

 

Nešto sličniji onom klasičnom, ostrvskom stilu, jeste trener Barnlija Šon Dajš. Najveće iznenađenje prvog dela sezone ne kupuje nove navijače golovima sa 40 metara, tiki-takom i elegancijom, već srčanošću i požrtvovanjem poput onog koje je svojevremeno posedovao Džon Meklejn. Za njih važi ista priča, jednostavna ambalaža, bez šara i ukrasa, poslednji tetrapak na rafu ka kojem bi krenula vaša ruka. Bez Dajša sigurnost drugog ranga bila bi neminovna. Ovako, naterao je svoje ratnike da i oni poput Vilisa ’Umru muški’. Bar na kratko – na jedno šest sezona!

 

Osrednjost je problem, pitajte koga god želite, pogotovo kada tvrdite da ste u nečemu najbolji. Konstantno oživljavanje trenerske starije garde donosi im udobnost mediokriteta, proveren način rada i raspodelu novca po navici. Pokušaj sa Sautgejtom neka proživi Rusiju, pred Englezima je generacija kojoj ovo leto neće biti zenit, sa njim su makar izašli iz začaranog kruga ostarelih menadžera.

 

Ostali mladi treneri slabo dobijaju šansu. Da li je posredi to što smatraju da će tražiti više, davati manje, nadolaziti duže – nije jasno. Jasno je što neće biti najbolji. Kada vam je najveći uspeh tvrdnja da nikada niste ispali – pitajte Tonija Pjulisa – ili Hodžsonov poslednji dobar posao kada je sa Fulamom ušao u finale Lige Evrope, a zatim u dekadi koja sledi pošteno kaljao svoje ime, onda je šablon poznat i vrlo lako se čita. Englezi nikada neće odstupiti od ostrvskog načina, ma koliko on ispao iz mode. 

Tako dobijamo velike uspehe Stouka, deveta mesta u Premijer ligi oslikana na platnu, slavlje Vest Broma u Birmingemu jer niko nije dao toliko malo golova a ipak ostao u ligi, ili pak radost Palasa što je još jedna premijerligaška sezona pred njima. Složićemo se da je ključ za uspeh ostao sa druge strane zaključanih vrata, i možda je u sobi toplo, probajte da otvorite prozor i lako ćete se smrznuti.

 

Plemstvo nikada nije biralo cenu za sopstvenu razonodu, bilo da osmeh mame ringišpili na vašarima ili odsečene glave. Kapitalizam se poigrao sa kartama, nametnuo osnove tržišta i pomešao usamljene vratove sa vrteškama. Premijer liga preti da postane penzioni fond nekolicine ljudi koji su u njoj ostavili najbolje trenerske dane i i dalje se u njoj vrte u krug. Iako više nisu mladi izgleda da im se dopala vrteška – odbijaju da sa nje siđu. Verovatno neće ni sići dok im se ne zavrti u glavi.

 

Ako im je stalo do boljitka, neko će morati da povuče okidač i isključi mehanizam. Predugo već nema zemlje za starce.

 

Autor teksta: Marko Jović