Skraćeni korner

Držite se čvrsto za uspeh, ne želimo da nam pobegne, ionako nam retko dođe u goste. Bolji smo od protivnika, ali da li smo dovoljno dobri baš ovakvi? Lako je verovati pobedi, govori tako slatko da ni ne možete da posumnjate. Ali, kad pobeda ućuti a patriotska injekcija pusti, na terenu će i dalje plesati realnost. Ne zamajavajte se glupostima, stižemo u Rusiju bez razmišljanja, verovanje u baksuzluke su za nekompetentne. Šta ćemo raditi u Rusiji? Pitajte sledeće leto, dotad uživajte u zaboravljenim osećanjima.

 

 

 

Opet se vraćam na realnost, ona nam je odlična dok god je gledamo minimalistički. Dobili smo sve ono što smo tražili, sve što smo priželjkivali dok smo izgovarali talase ne-baš-lepih reči na račun fudbalske reprezentacije tokom decenije koja je iza nas. Rezultat, Svetsko prvenstvo, plasman kao jedini cilj. I ništa više od toga i ne sme da bude prioritet, makar dok se lopta kotrlja na ovaj način. 

 

Dablin je reper naših mogućnosti, odraz onoga što jesmo. Bez kakve zamerke, uspesima i konjima dobijenim na poklon nećemo da razdvajamo usne, od ovoga više i ne možemo da imamo.Lepo je biti u povorci koja slavi, iz nje se izlazi teško jer je prevelika gužva. Tamo u masi nema realnih, realnost je za slabiće i one koji ne vole državu, tu ćete se bar toga naslušati. San je prelep, ne dopušta se javi da pomrsi račune. 

 

Java je puno surovija od naših kvalifikacija, euforija maže oči, ne vidimo dalje od Rusije prekrivene srpskom zastavom. I paradiraćemo, slaviti jer je to jedino pravilno i jer iskreno tako osećamo. Prvi smo u grupi, sve što nas je dovelo na tu poziciju, sve je potpuno zasluženo. Bolji smo od grupe, to dobro znaju i Irci i Velšani, ne pada im teško borba za drugo mesto. Grupa nije bila laka, pustite te priče. Možda neatraktivna, ali nikako laka. Niko ne voli da mu je svaka utakmica istog intenziteta, mi smo dobili baš to. Šačica ekipa sličnog kvaliteta, nezgodni temperamenti i najjači najslabiji u Evropi (zanemarimo bar na sekund kvalifikacije Luksemburga zarad poente). Dokazali smo da smo najbolji u svom rangu, pitanje je višeg nivoa, kako plivamo u bržim rekama?

 

Niko nam ništa nije poklonio, ali mi odavno više nismo ono za šta se predstavljamo. Ne tražite lepršavu igru, od nas je nećete dobiti. I to je ok. Ne sme da nam smeta dok god dobijamo jedino šta tražimo. Ali, opet ću reći, ne zalećimo se. Nismo još ni u Rusiji a već osećam srpsku tenziju ispraćenu pritiskom i preterivanjem. Bar smo nedavno videli sa mladima kako to rezultira.

 

Gledali ste sve kvalifikacione utakmice, skinimo kapu Muslinu za povraćenu nadu u boljitak i hemiju koja se oseti čak i ako džedžite negde van stadiona i ne gledate utakmicu. Na zalaganje bi bili ponosni i Nemci, na organizaciju Englezi – fudbalski disciplinovani Srbi, očigledno i to postoji, to je muslinovski način. Ono o čemu ja pričam krije se nešto dublje, kada bi pričali Španci i Brazilci bilo bi na površini.

 

Kod nas je zakopano ispod iskopanih osećanja neverice i prvog mesta. Ne želim o lepoti fudbala, već o koncepciji. Igra bez šmeka je dovoljna dok god donosi osmehe posle utakmice, igra sa samo jednom idejom nije ni tad. Kada skinete ružičaste naočare videćete samo jednu opciju, preuskost u igri i odsustvo plana B. Zamaskirano je to željom i htenjem, da to nemamo ne bismo bili ovde.Čekajući Tadića. Sudeći po viđenom to je parola. Protiv prosečnih i može da prođe, ali na višem nivou potrebna je nadogradnja, otvaranje novih vrata i prilagođavanje protivniku, a ne slepo verovanje mošnicama koje garantuju uspeh. Viši ešaloni ne trpe bukagije, takvi kod njih stoje na vratima i ne puštaju druge da uđu na žurku.

 

Želim da gledam šire, ostavljam prostor za napredak, do narednog leta svašta može da se promeni, po starim statistikama makar dve vlasti u Srbiji, pa ćemo verovati i reprezentativnim promenama. Sigurno je da nam treba nadogradnja, svi smo videli sakrivanje defanzivnih rupa Tadićevim izmišljenim pasovima, Mitrovićevom glavom i leđima, Matićevom klasom - tu nema izdvajanja. Uvek će biti reči o kakvom sistemu, verovaćemo u njega dok god pobeđujemo Irske i uzimamo bodove sličnima sebi. 3-4-3 kao recept za rezultat, liči na solidno, miriše kao da mora bolje. Ne verujte da smo Konteov Čelsi, oni treniraju svaki dan zajedno. 

 

Treba nam spajalica za strane koje štrče, samo jedna nit koja će pozlatiti izvezeno. Srbija deluje predefanzivno za nekoga ko je negde najbolji, bez previše ideja za nekoga ko se hvali maštom. Daleko od toga da nemamo opcija, korak koji nedostaje je da ih neko ugleda.Šta ćemo kada se pobedi osuše usta pa prestane da viče? Ili kada pred nas stanu oni koji su zaduženi za fudbal, makar na ovom svetu... Tu nam manjka načina, ideja i rezervnih sistema. Hemija je pola puta do uspeha, ona čuva tajnu rezultata. Selektor je taj koji će smisliti opcije, nemamo razloga da sumnjamo u njega, dao nam je skoro sve (skoro sve jer ćemo uvek imati neke nove zamerke i neke nove želje), prihvatamo njegove poklone.

 

Napravili smo ekipu, nada postoji da će u Rusiji biti mesta i za jednog od najboljih – Milinković-Savića, ali to je posao za stručnije od nas škrabala. Nedostaje nam onaj drugi šablon, odgovor na pitanje – šta ćemo kad ne ide? Uzdajte se u vreme, ono je neretko najpametnije.

Ovako, na putu smo za carski dvor, želja, radost i euforija su naše gorivo do tamo. Da bismo tamo bili aktivni, moramo pronaći još jedan izvor energije. Ne želimo da naše veselje deluje kao osmeh dvorske lude zato što uveseljava kralja. A opet, to je samo luda...

Do leta se osmehujte, imamo zašto, ostalo je malo do trenutka kad ćemo objaviti da i zvanično opet skupljamo sličice. Cilj je ostvaren, ne zaustavljajmo se tu već postavljajmo novi. Svetsko prvenstvo u Rusiji nećemo osvojiti, niko nije lud da u to veruje, ali može biti temelj za neka naredna. 

 

Zadovoljite se novim starim osećanjima, i ne brinite se. Opet ćemo negde pobediti, tek smo počeli ponovo da budemo veseli. 

Autor teksta: Marko Jović