Skraćeni korner

Kad se rodiš u beznađu, na mestu gde te od kriminala deli samo potvrdna rečca, na mestu gde nije sve tako crno, već samo i isključivo sivo – svakog dana, svakog minuta, teško je okrenuti mu leđa. Ti ipak biraš da odgovoriš sa ne tako jednostavnim NE i da pobegneš odatle i dokažeš svetu da si veći od ratova bandi i mesta koje te je stvorilo i učinilo čvršćim. I tako uzimaš težak teret i stavljaš ga na svoja ramena. Vrištiš u sebi da ćeš ti jednog dana biti veliki, ali to niko ne sme da čuje. Kada želiš da pobegneš, i trčiš, trčiš za loptom, kako bi prašinu bede i siromaštva zamenio svetlucavim prahom legende, i desi ti se da uspeš u tome, da li se zaustaviš korak pred cilj i kažeš sebi: „ha, bar sam video ta vrata na koja se ulazi u legendu“, okreneš se i odeš, ili pak zakucaš i sa osmehom uđeš u topli dom slave?

Ne dobije svako od nas šansu da odgovori na ovo pitanje, ali onaj kome bih ga ja postavio verovatno bi pognuo glavu i prećutao. A možda bi mi samo ćušnuo koji svežanj kineskih novčanica u džep i pokušao da me ućutka. Ako je ostalo bar malo fudbalske romantike u njemu, nadam se da bi ostao nem tih nekoliko sekundi.

 

 

 

Karlos Tevez je najplaćeniji igrač današnjice. Zarada od 37.500.000 (rečima trideset sedam miliona petsto hiljada) evropskih novčanica za godinu dana. Bura se završila, utisci su se sabrali i oduzeli već sasvim pristojan broj puta po srpskim birtijama. Sada o tome može da se diskutuje na miru, bez emocija i tužnih emotikona. 

Rođen ne tako davno, pre samo trideset tri godine u Sijudadeli, provinciji kraj glavnog grada Argentine, mali Karlos je odrastao u teškim uslovima. Ta priča je skoro pa kliše o većini fudbalera koji dolaze iz Južne Amerike, ali zapravo je bilo tako. U siromašnoj četvrti nazvanoj Fuerte Apache niste imali puno izbora – pogled je mogao da stremi ili u pod ili preko nišana. Naš Apač (i nadimak nosi po kraju iz kog potiče), odlučio se ipak za prvu opciju. Iako ratoboran i temperamentan, bira da te svoje odlike ne proda lokalnom tetoviranom Huanu, već da od njih napravi veoma unosnu, na kraju će se ispostaviti najprofitabilniju robu. 

 

Pikao je tako loptu po ulicama četvrti Armije Anda i sanjao o plavo-žutom dresu voljene Boke Juniors sa brojem deset, ne misleći o tome kako će jednog dana izdati sve ono u šta je verovao. Imao je jedan cilj – da bude zapamćen. I tako, napornim radom, šutirajući kamen po kamen, probijajući se kroz opipljivu prašinu bloka u kom je odrastao, zanemarujući sve tegobe i mučnine koje je imao na tom putu, dostigao je svoj san. Nosio je plavo-žuti kombinezon; nije još imao desetku, ali i to će doći godinama. I svi su pričali o njemu. Možda ne odmah u celom svetu, ali kada je sa punih devetnaest godina zaigrao na Interkontinentalnom kupu protiv onog Milana, fudbalska planeta se zapitala ko li je taj rošavi klinac sa magijom u nogama. 

 

Skoro decenija i po koja je usledila vrlo dobro je pokazala ko je on i šta ume. Nakon Boke je otišao u Korintijans čisto kako bi prešao nivo i preselio se na drugi kontinent. A onda... Onda je plesao po Evropi. U Vest Hemu je pokazao da je nebrušeni dijamant, te je najveći majstor od svih koji su ikad pokušali da se bave tim zanatom - Ser Aleks, odlučio da ga prebaci u svoju radionicu, izbrusi do kraja i od njega napravi jednog od najboljih napadača tog perioda. Slobodno mogu reći i današnjice. Uspeo je u tome, iako je Karlos na Teatru snova beležio ipak prosečne partije. On je vođa, a u tadašnjem Junajtedu mogao je da se zadovolji samo utešnim mestom u postavi i zvanjem tek neke sedme zvezde ekipe. Zato je i puklo. Temperamentni Argentinac, i pored svih trofeja koje je osvojio sa Crvenim Đavolima, menja boju Mančestera i prelazi u ljutog (sada doduše ljućeg) rivala – Mančester Siti. Tim potezom nagovestio je ono što će uraditi osam godina kasnije, ni ne misleći o tome. Vreme provedeno u Sitiju vratilo je na travnati tepih stadiona širom sveta pravog Apača. Kapitenska traka i lice na posteru novog projekta plavog dela Mančestera, prijali su Tevezu, pa je tako, nahranivši svoj ego, počeo i da pruža partije koje je Evropa od njega i očekivala. Golovi su se nizali, publika je na Etihad dolazila da bi videla Argentinca. Profitabilne naftne iskopine podarile su dovoljno sredstava kako bi zadovoljio i svoje megalomanske potrebe. 

 

Činilo se da sve ide kao po loju. I išlo je, ali u Karlosu je proradilo ono što su fudbalski fanatici potajno u sebi želeli gledajući ga kako jede loptu na Ostrvu. Glad. Glad za trofejima. Želja da ostane zapamćen ne samo kao prvi koji je prigrlio arapske milione, već i kao neko ko je pokorio Evropu. Sa tom idejom seli se nešto južnije, u Italiju, u Juventus. Filmski scenario, temperament serijskog ubice u sredini koja mu dozvoljava da ubije. Priča je obećavala i na kraju ispunila obećanje. Okej, možda nije dostigao da popije koje pivo na krovu Evrope, ali teško da će se naći neko ko će osporiti činjenicu da ju je pokorio. U Juventusu je pokazao sav svoj stvaralački opus, sve svoje boje koje je čuvao za najlepšu sliku. Sazreo je i bio je dovoljno snažan da podigne ušati pehar koji je sam napravio, ali opet nedovoljno srećan da to uradi. Onaj prvi sa Junajtedom mu ostaje kao utešna nagrada i lepo sećanje.

 

A onda se odlučuje za čaroban potez. Na vrhuncu svoje karijere, kada je bio najbolji, bira put srca i vraća se u voljenu Boku. I da, dobija desetku; i da, dobija doček koji dolikuje heroju; i da, liči na ulazak u legendu sa stilom – i ne, odbija da u nju uđe, kao što je kao mali odbio pištolj zarad okrugle, šarene igračke. 

 

I dolazimo do onoga zbog čega se i podigla tolika prašina. Zašto posle hvalospeva o „svom klubu“, ideje o završetku karijere u njemu i odbijanja povratka u evropski fudbal, bira ponovo te proklete kineske milione? Ko je lud da odbije; I ti bi prihvatio; Dao je Boki najbolje godine, zaslužio je novac koji je dobio – to su sve odgovori koje smo mogli čuti iz svačijih usta otkad je potpisao. Da li je o tome sanjao kao dečak u Fuerte Apache-u dok je šutirao loptu u zid u dresu velikog Maradone? Porodica je obezbeđena još u Vest Hemu, ovo je samo udarac za fudbal i pravo lice, i pored svega, velikog majstora. Pokrenuo je lavinu odlazaka, a to ćemo videti tek u godinama koje slede. I opet je prvi u nečemu, Oskar i Hulk i Betmen i Zlatna palma su samo nužno zlo koje se desilo fudbalu zbog limitiranih sposobnosti pomenutih i njima sličnih fudbalera. Ovo može da prouzrokuje mnogo veću promenu u sportu koji volimo.

Neka mu svi milioni, neka mu Kina i posao iz snova. Pipnuo je zvezde i izgleda da su ga ubole, te je odlučio da ih samo gleda izbliza. U Boki će mu se zahvaliti na svemu, dobio je sat i diplomu, možda dobije i tribinu jednog dana, ko zna... Ali oni koji su ga gledali dok je sa besnom grimasom pravio čuda po Evropi, ostaće kivni što tih par sezona nije podario baš njima, i ostao na mestu gde se zapravo igra najbolji fudbal. Neka mu, neka ide. Svakako je samo želeo da bude zapamćen. U tome je i te kako uspeo, upamtiće ga po onome čime su se Apači dičili – upamtiće ga kao onog koji je ukrao fudbal.

 

Autor: Marko Jović