Najlepši je jezik fudbala

Kako doći do same završnice Svetskog prvenstva u fudbalu? 

Jednostavno je, kvalitetan igrački kadar je svakako uslov, međusobno razumevanje i raspolaganje istim jezikom olakšava zajedničko rešavanje problema, a umešnost stručnog štaba je prečica ka cilju. U svakoj jasnoj situaciji uvek postoji neka "kvaka", razlog zbog kog sve postaje teže, ili makar zanimljivije.

Na svetu postoji 7,6 milijardi ljudi, koji se sporazumevaju pomoću 7.106 raspoloživih živih jezika i nastanjuju 195 različitih država. U moderno doba svega 32 nacije doguraju do Svetskog kupa, služeći se međusobno sa jedva preko 20 jezika.
 
 

Tako se i među pomenutim jezicima koje koriste učesnici Mundijala nalaze i flamanski, engleski, nemački, francuski i španski, a da bi stvar bila čudnija, svih tih pet jezika koristi jedna selekcija - selekcija Belgije!

Uprkos tome, sada su u polufinalu, na mestu kojem su se nadali, ali na koje istorijski nisu naročito navikli. Godine sportskog i fudbalskog neuspeha obeležile su državu sa zapada Evrope, mentalitet gubitnika sada je njihov krst, možda ne u sopstvenoj dnevnoj sobi, ali ostatak planete na njih gleda kao na nedovoljno dorasle upravo zbog izostanka potvrde na najvećoj sceni.

Pfaf, Šifo, Ferkautern i kompanija su u Meksiku 1986. leteli preblizu suncu, razveselili narod i opekli se toliko da su bol osetile generacije potomaka. Četvrto mesto sa tog prvenstva ostalo je njihova omiljena slika na nedodirljivom mestu u sobi, ona koju ne brišete bez obzira na prašinu koja se uhvatila na njoj, zato što je baš takva - savršena.

Azarova generacija je došla na podijum sa sunđerima i sredstvima za čišćenje, spremna da staroj generaciji podari omaž ali i svoja imena ureže u sećanja fudbala i planetarnih takmičenja. Breme favorita iz senke - jer je mesto običnih favorita bilo već zauzeto ekipama koje će nas svojim učešćem razočarati - uspešno su prihvatili i dokazali da su postojala pokrića za šampionske prognoze. Došli su na korak do samog kraja, kroz napad i zabavu, tesne utakmice i promene taktike.

Ali, njima je sve to bilo ipak nekoliko promila teže nego što se to na prvu loptu čini, za jedno nerazumevanje teže nego ostalima...

Na stranu sav pritisak koji se stvara u godinama velikih šampionata, pogotovo ako na njega dodamo to da je "loženje" uvek jače u državama koje imaju čemu da se nadaju, Belgija je na turnir došla u manje-više očekivanom raspoloženju. Pritisak je uvek poseban teret, ali ono što zapravo fascinira jeste mogućnost uspeha u uslovima otežanog razgovora, dogovaranja posredstvom pet jezika.

Novu generaciju kojoj se raduju i Flamanci i Valonci - "iskreni" Belgijanci i njihovi sudržavljani francuskog porekla - čine fudbaleri koji su u domovinu najboljih vafla pristigli iz brojnih bivših belgijskih kolonija u Africi i drugih država sveta.

Tako su braća Lukaku, Batšuaji i Kompani poreklom iz Demokratske Republike Kongo, Felaini i Šadli iz Maroka, Dembele iz Malija, dok Aksel Vicel vuče korene sa Martinika. Na sve to, selektor Roberto Martinez je Španac, njegov pomoćnik Anri Francuz, kada sve to uklopite imate mali koktel fudbalske egzotike.

Belgijanci su menjali taktike, formacije, ideje o igri u napadu, ali i u odbrani. Protiv Brazila pokazali su najinteresantniji šablon defanzivnog branjenja u srednjoj zoni puštajući Lukakua i Azara da stoje široko na vrhu 4-3-1-2 modela sa De Brujneom iza njih.

Martinez je na prvenstvu iz utakmice u utakmicu stvarao različitu sliku o sebi, na trenutke je delovao kao fudbalski hazarder, revolucionar i inovator, na trenutke kao neko nedovoljno hrabar da ispuni sve svoje zamisli, a spreman da ih ostavi nedovršene. Kao da je pokušavao da udovolji svim navijačima svoje selekcije, stanovništvu koje je podeljeno i složno samo kad igra reprezentacija.

Narod je u Belgiji oduvek podeljen na pripadnike flamanskog i francuskog govornog područja, u godinama iza nas flamanska oblast sve više je u ekspanziji, dok Valonija stagnira i biva skrajnuta. To dovodi do sve većih nesuglasica između pripadnika oba etniciteta, ali izgleda da se  one ne odražavaju na reprezentaciju.

Reprezentacija funkcioniše kao klub, klub koji je našao zajednički jezik. Jezik fudbala ih spaja, smanjuje razlike i povećava šanse da budu najbolji.

"Separatističke ideje koje se prelamaju u državi nisu loše uticale na nas, one su nas ojačale! Trudimo se da ostanemo jedinstveni, da budemo tim. Retkost je da mala država poput naše ima ovoliki broj fudbalera svetske klase u isto vreme, stoga se trudimo da se koncentrišemo na naše sličnosti, a ne na stvari koje nas razlikuju i razdvajaju", rekao je Kompani još 2012. postavivši tako šine na prugu kojom će se ova generacija Belgije kretati od tog trenutka, pa sve do danas.

Fudbal i politika za njih su odvojeni pojmovi, nemaju potrebu da se ikada dovode u vezu. Fudbaleri pamte svoje korene, svesni su toga odakle dolaze, ali Belgija je njihova domovina i svetu stavljaju do znanja da poreklo i jezik ne mogu da stvore probleme unutar ekipe.

Zraci sunca ponovo su na licima Belgijanaca, da bi rizikovali opekotine moraće da se približe. To će učiniti ako se popnu uz stepenik na kom piše "Francuska", po mnogima najtežem koraku za njihov fudbal u prethodnih 30 godina.

Vreme je odradilo posao za njih, stvorilo sastav koji će se pamtiti bez obzira na rezultat i naučilo ih da se sporazumevaju i da spoznaju ono što je jedino bitno - da zanemare razlike i okrenu se sličnostima. Pokazalo im je i da nije važno kojim jezikom pričate, ako poznajete jezik fudbala.

Jer se upravo na tom jeziku pišu najlepše priče na svetu...

Autor: Marko Jović

Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici  "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.rs/a1117652/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Reprezentacija-Belgije.html

Englezi su spremni na sve!

Da li je "Generacija 5" bila u pravu? Da li svet može da funkcioniše samo ako smo dovoljno daleko od nje, dovoljno daleko od problema? Mnogi od nas zaslužni su za to što su zajednici podarili makar još jedan mali ispad, problem ili zagonetku koji će uzburkati strasti. Trend su, očekivano, dosta davno ispratili i  Englezi. Stvorili su fudbal, zabavu za mase, i pustili ga da luta daleko od doma i zbunjuje ljude širom globusa.
 
 
 
No uprkos svoj lagodnosti u koju su upali kao stvaraoci nečeg velikog, čini se da su izgubili nit sa realnošću.

Engleski selektori su decenijama nadobudno očekivali hvalospeve od sveta samo zato što sede baš na engleskoj klupi i biraju igrače iz fudbalske "otadžbine". Sami su doprineli epilogu, bolnoj priči zbog koje najveća država na Ostrvu želi da poveruje u hajp - fudbal je postao više tuđ nego njihov, daleko od avlije u kojoj je naučio da hoda.

Nostalgija je opasna zvrčka, koliko po udaljenog, toliko i po one od kojih je otišao. Geret Sautgejt je shvatio da ona može da ubije, ne onog koji je daleko, on je ojačao u izgnanstvu, već da može da razori velelepni dom koji ga godinama čeka da se vrati, ako i ovog leta odloži svoj povratak.

Mladi engleski selektor je za kormilo reprezentacije seo 2016. godine, nasledivši Sema Olerdajsa koji se povukao sa tog mesta nakon samo jedne utakmice na kojoj je bio glavni trener "Tri lava". Dočekan sa osporavanjem, spočitavane su mu slične stvari kao i Mladenu Krstajiću, iako je imao prethodno iskustvo, tamošnja javnost uvek traži iskusnijeg i dokazanijeg da vodi "odabrane".

Sautgejt se nije obazirao na reči naroda, ostao je koncentrisan na jedan jedini cilj koji je bio pred njim i ekipom - osvajanje Svetskog prvenstva i vraćanje fudbala kući!

Zamenio je izraubovane premijerligaške menadžere koji su na toj klupi videli krunu svog višegodišnjeg rada, dokaz da su "veliki", ali na mestu na kojem je uspeh uslov bez kog se ne može, odstupali su od svog pređašnjeg rada i težili egzibicijama i izmišljanju kako bi pokazali da mogu da se nose sa većima od sebe. A imali su poimenično kvalitetnije skupove od Sautgejtovog...

Dolaskom novog trenera Engleska je promenila navike, odlučila da se ne prepusti pompi i slavlju pre nego što se za to stvore uslovi. Prvi put posle višedecenijskog pumpanja očekivanja, oni su u Rusiju došli napola ubeđeni da je ovo stvaranje neke nove generacije, te da je na ovom turniru važno izgraditi ekipu, ne i rezultat.

Sautgejt nije mislio tako. Njegova ekipa stvarana je i projektovana od prvog radnog dana, vrhovna ideja ostala je nepromenljiva, samo su načini da se prođe kroz cilj bitno promenjeni u odnosu na prethodnike.

Posvetio se terenu koliko i stvarima van njega, svaki korak "kraljičine selekcije" unapred je isplaniran i doveden blizu savršenstva. Ponudili su najinteresantniji taktički model od svih selekcija na šampionatu - brojne rotacije od samog ulaska na protivničku polovinu, ponavljanja bekova, izvlačenje Kejna daleko od gola i ulasci Alija, Sterlinga i Lingarda iz drugog plana su potpuno osveženje u reprezentativnom fudbalu, fudbalu koji ne trpi "skupe" ideje.

On je svoju ekipu krojio na osnovu kvaliteta koje igrači nose sa sobom, implementirao je njihova znanja u sistem u kom se snalaze, prilagođavajući ga njima, a ne sebi. Preuzeo je sve one korisne stvari koje su stratezi u Premijer ligi naučili njegove izabranike, naučio da posluje sa njima i napravio skladan sastav, balansiran između napada i odbrane, brzine i čvrstine, tehnike i engleskog stila.

Poznavajući torturu kroz koju je prošao kao igrač otkada je na Euro-u 1996. promašio penal u polufinalu protiv Nemačke, Geret je pridao pažnju i tom segmentu igre. Njegova ekipa je vežbala jedanaesterce na svakom treningu još od marta, analizirajući koji su najbolji načini da se oni izvedu perfektno, te stoga pobeda nad Kolumbijcima upravo nakon boljeg izvođenja penala - prvog za Engleze u istoriji Svetskih prvenstava - ne sme biti tumačena kao puka slučajnost.

Jedine akcije koje su u fudbalu u potpunosti isplanirane unapred su prekidi, Sautgejt je odlučio da ih spremi na potpuno drugačiji način, kroz košarku i NBA! Početkom godine otišao je u Ameriku sa namerom da upozna košarku kao sport, jer je znao da mnoge akcije podrazumevaju pražnjenje prostora za dobre šutere i pik-en-rol igru koja može biti primenljiva na prekidima.

Kao rezultat toga, Englezi su dosad na prvenstvu dali šest golova posle kornera i slobodnih udaraca, što je za dva više od ukupnog zbira takvih njihovih pogodaka na poslednja tri Svetska šampionata.

Takođe, u svom stručnom štabu sada ima i psihologe, trenere koji će jačati mentalnu snagu igrača i brinuti o njihovom fokusu van terena. Sven-Goran Erikson je nedavno rekao da je upravo to nedostajalo njegovoj Engleskoj u doba kada ju je vodio. Čini se da je Sautgejt dobro odradio domaći zadatak...

"Morate uživati u lepim trenucima, ali još smo dosta daleko od savršenstva, načinili smo i mnogo grešaka, ali nastavićemo da napredujemo. Ukoliko nas ovaj uspeh ponese nalazićemo se u "opasnoj zoni", uspešni smo jer smo "gladni" i zajedno razvijamo ideje", rekao je Sautgejt nakon Kolumbije trudeći se da zadrži svoju ekipu na zemlji.

Sledeći stepenik ka uspehu je tvrda reprezentacije Švedske koja je pokazala da neće biti lak zalogaj za Kejna i drugare. Željni potvrde, taktički stabilni i tehnički spremni, želeće pobede post-Ibrin tim i da nastave svoj put do cilja.

Jer na kraju dana, to nije samo njihov put. To je put odbeglog sina, njegov povratak na mesto gde dugo nije bio. Malo je reći da ga željno iščekuju...

Autor: Marko Jović
 
Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici  "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.rs/a1116976/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Svetsko-prvenstvo-Reprezentacija-Engleske-i-Garet-Sautgejt.html

Zašto je Lav kralj Afrike

Lav je uveliko poznati krunisani kralj životinja, predugo na prestolu, ali premalo važan na diplomatskim sednicama...

On ima ceremonijalna zaduženja u sopstvenoj monarhiji džungle, dopušteno mu je da bira plen na osnovu svog autoriteta i gracioznosti. Da nije bilo Tarzana niko mu ni na trenutak ne bi otuđio status najuticajnijeg lika među drvećem i nejednakima. Kralj životinja je simbol jednog podneblja, jedne kulture – simbol ljudi koji su omalovažavani, a koji zaslužuju i mogu više. Lav je Senegal, fudbalska priča Afrike koja sme da se nada uspehu!

Senegal će svoje leto početi u grupi H, mnogi kažu najizjednačenijoj grupi Mundijala, i želeće da pomrsi račune "velikima" ili "većima" kao 2002. godine.
Slika preuzeta sa googla
Za početak biće im potrebno da budu najmanje drugoplasirani u komplikovanoj konkurenciji Poljske, Kolumbije i Japana, a gledajući samo roster kojim raspolažu, za njih se može reći da su jedna od najjačih ekipa koje su u ovom veku iz Afrike krenule put Svetskog šampionata.

Fudbaleri koji će nastupati u dresu sa lavom na grbu asociraju na nešto više od sporedne uloge. Sadio Mane iz Liverpula kao "prva violina" sigurno je najpoznatije ime sastava o kojem se premalo pisalo i pričalo, a za njim su se u avion za Rusiju ukrcali i Keita Balde, Kalidu Kulibali, Idrisa Gaj, kapiten Šeiku Kujate... 

Previše dobrih fudbalera da bismo ih zanemarili, a imaju i jednu zajedničku tačku sa sastavom iz Japana i Južne Koreje koji i danas sanjaju Anri, Vijera i Bartez - Aliju Sise.

Nekada kapiten, a danas selektor!
Scenarista uspeha senegalskog nacionalnog tima iskusio je kako je to kada si najvrelija afrička fudbalska priča pre 16 godina na Dalekom istoku i izgleda da mu se dopalo.

Naviknut na igru srcem, Sise je kapitensko iskustvo preneo na svoje izabranike, stavka koja izdvaja Senegal od drugih reprezentacija je upravo delimična uklopljenost srčanosti u šablon. Njihov model jeste polovičan, umeju da napuste obrasce sopstvenih planova i poput dece u vrtiću jure protivnike kako bi brže-bolje ušli u šansu. 

Lavovi su šablon bez šablona, organizovani sistem koji u svakom trenutku može da se raspadne usled prevelike želje. Takva definicija u stvari je pečat na krštenici svih afričkih selekcija otkad su prvi put pokušali da pikaju loptu. Ali, nevezano za delimično odsustvo odgovornosti, Senegalci su krenuli korak ispred dosadašnjeg shvatanja fudbala na "Crnom kontinentu".

Uspeli su da spoje lepo i korisno, fizičke predispozicije koje im omogućavaju da trče olimpijsku normu i srce Mela Gibsona iz filma koji je nazvan po njima. 
Parcijalna neorganizovanost leži u prevelikoj želji, lopti koja "vuče" igrače van pozicije, ideji da napokon potvrde sebe kao nekog ko je prerastao fudbal protiv "Moglija". I pored toga, Senegal krasi izjednačenost u linijama, balans među igračima na svakoj poziciji u timu.

Senegalci su dobri u posedu lopte, strpljivi u rešenjima, sa mnoštvom rotacija i traženjem poluprostora koji stvaraju vezni i krilni igrači. Oni su modifikacija svih prethodnih potencijala sa afričkog kontinenta i njihova tajna je taktička pismenost i shvatanje da na sirovu želju i hrabrost mora da se nadogradi strateška potkovanost kako bi rezultati dobili težinu i mesto u pamćenju ljubitelja fudbala.
Da li je "džungla" spremna da se suprotstavi gospodi u odelima?

Možda, napredovali su taktički i to je preduslov za nešto više. Veliki Pele je još krajem prošlog veka tvrdio da će Afrikanci osvojiti Mundijal do 2000 godine. To je očito bio još jedan u nizu promašaja jednog od najvećih igrača ikada, ali jasno je da u novom veku afrički fudbal stanuje u ekspanziji i da je legendarni Brazilac bio na tragu nečega. 

Senegal ima predispozicije šampiona, srce i znanje upakovani su u njihovu torbu za utakmice.

Možda je Rusija obećana zemlja senegalskog fudbala, možda i nije, ali sigurno je da Afrika ima čemu da se nada na predstojećem šampionatu. Sve što im treba jeste jedan ulazak u polufinale – "mali" korak kojim će lav ući u parlament i postati monarh usred republike. 

Ili barem dobiti priznanje međ’ svetom, da bi fudbal i zvanično postao zanimacija za svakoga!
 
Autor teksta: Marko Jović 
 
Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici  "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: http://mondo.ba/a811689/Sport/Fudbal/Citaoci-pisu-za-MONDO-Zasto-je-Lav-kralj-Afrike.html 

Čaki, i Brazil ga se plaši!

Zlikovci nisu dovoljno dobro prihvaćeni u romantičnom svetu u koji želimo da verujemo. Ko bi i sumnjao u takav odnos snaga kada je sve što umeju da rade upravo upropašćavanje idealnih scenarija koje bi heroji trebali da ostvare. 

Ali, njihov doprinos je nemerljiv, da nema njih gledali bismo samo nerealne filmske "limunade" u kojima ništa ne može da krene po zlu.

Svetsko prvenstvo u fudbalu je uvek osuđeno na heroje i zlikovce. Prvi će naći svoje mesto pod suncem vanserijskim partijama, gestovima, delima ili samo pukom srećom da je svetlo reflektora na trenutak palo i na njih. Sa druge strane, negativci će ostati upamćeni pod tim nazivom samo zato što su stali na put ovim prvima, ovim u koje je tvrdoglavi svet polagao tolike nade.
Kako je to kada si i jedno i drugo? Kako je to kada te i mrze i vole, kada si toliko dobar da to ne odgovara baš svima? 

Pitajte Irvinga Lozana, njegove reči imaju posebnu težinu.

Vreli meksički temperament i srčanost jedne su od retkih pojava koje su u Rusiji izazvale buru i svetlucanje u očima fudbalskih poklonika. Režiser trijumfalne predstave momaka pod sombrerom jeste "lutkar" Lozano – dvadesetdvogodišnji krilni napadač PSV-a iz Ajndhovena i jedna od najsvežijih trauma Džeroma Boatenga.

Umiljato lice i neupadljiva pojava ne bi ga stavili u prvi red likova koji će vas zaplašiti, ali Lozano u sebi krije i notu pakosti. Možda ime nove zvezde reprezentacije Meksika ne budi jezu u čoveku, ali njegov nadimak sigurno nagoveštava horor.

Popularni "Čaki", kako ga zovu po istoimenom lutku iz serije horor filmova "Dečija igra", svetla je tačka Mundijala koji je više značaja pridao taktici, skautiranju i težnji da se najpre brine o protivniku, a tek posle o sopstvenoj igri. Lozano tome ne pridaje mnogo značaja, on je došao da zagospodari terenom, da pokaže da Meksiko nije tim koji će opet, kao i u prethodnih šest turnira, svoju mundijalsku tačku završiti u osmini finala.
"Čaki" sa platna je monstruozan lutak koji provodi najrazličitije porodice kroz agonije koje možete videti samo u filmovima tog žanra. Meksički "Čaki" Lozano radi isto to – samo bez krvi i lakše ga je gledati – sa odbranama svojih protivnika.

Idealan za Osorijov sistem, krilni napadač je kombinacija ubitačnosti i brzine kojima je svojevremeno u njegovim godinama raspolagao i brazilski Ronaldo – slučajnost? – i gladi za pobedom i taktičke discipline, principa na kojima žive Grizman i ostatak čete Čola Simeonea.

Možda je baš Simeoneov Atletiko njegovo sledeće odredište, ekipa koja sužava prostor za igru i uživa u poljanama i livadama prostora na protivničkoj polovini koji nastaju njihovim zamislima bila bi idealno mesto za brzonogo krilo. On je već postigao gol na ovom prvenstvu, istakao svoje ime u meču protiv aktuelnih svetskih šampiona i time osigurao status zlikovca.

Zašto baš zlikovac pored svega dobrog što je uradio za PSV, za svoj Meksiko, za Svetski šampionat?

Irving je zlikovac u očima favorita, zlikovac u očima Nemačke. Urezao je svoje ime među ljude koji su "na poternici" velikana, postao jedan od onih koji su skinuli skalp "boljem" od sebe. Hitronogi ofanzivac je sistem Pancera podelio na proste činioce, terao ih da zaborave sve one note koje su napamet naučili kod Leva i uživao u njihovom srljanju bez odgovornosti.

Koristio je prostor koji je ostajao iz leđa nedovoljno zainteresovane odbrane Nemaca i vršio vrhunski pritisak kao ključni igrač u prvoj liniji odbrane Meksikanaca.

Mladi Lozano se potrudio da glasnogovornici ovaj put ne budu u pravu, u kratkom plesu bio je bolji od Nemačke, naterao je Nemce da išetaju sa terena ne samo pobeđeni, već i nadigrani. On je otpočeo meksički "Harabe", ostavio svetske prvake iza sebe, a potom i prošao grupu. Meksikanci su završili drugoplasirani i, makar na kratko, zajedno sa prijateljima iz Koreje, zapušili usta bivšem engleskom golgeteru i svima onima koji su želeli da budu najglasniji za stolom. 

I sve to posredstvom "Čakija".
On je svoj nadimak poneo davno, još u vreme dok je nastupao za Pačuku kao osamnaestogodišnjak. Razlog je bizaran, Lozano je život, kao i fudbal, oduvek shvatao kao igru.

"Kada sam stigao u Pačuku živeo sam sa svojim saigračima, kako sam još uvek bio pomalo nestašan, često sam se krio ispod njihovih kreveta i plašio ih kada dođu u stan. Jednog dana, dvojica mojih cimera upitala su me da li hoću da me zovu 'Čaki', rekao sam da mi to ne smeta, i od tog trenutka, to je moje ime!", otkrio je u aprilu Lozano kako je došlo do analogije između njega i horor-lutka.

I pored poraza od Šveđana, Meksiko i njegova prva zvezda nastavljaju svoj put ka ostvarenju sna. Sledeći rival je Brazil, ni jednima ni drugima neće biti lako u latino duelu. Karioke su favoriti, ali "El Tri" je pokazao da neće biti lak zalogaj ni za koga.

Pogotovo ako o tome odlučuje Irving...

Oni koji potcene Meksiko, mučiće se sa snom – to je kletva fudbalskog lutka. Nejmar i Brazil su prvi koji će ostaviti upaljeno svetlo kad padne mrak, jer znaju da "Čaki" baš ispod njihovog kreveta smišlja svoj novi pogani plan.
 
Autor Teksta: Marko Jović 

http://mondo.rs/a1115752/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Irving-Caki-Lozano-srusio-Nemacku-spreman-i-za-Brazil.html

Recite mi šta je Evropa

Evropa. Ah, ta Evropa. Nekada su to imperijalistički bataljoni koji se kupaju u boli onih potčinjenih, manje vrednih, onih sa jeftinijim ulaznicama, a opet nekada Evropa je samo jedno veče. Obično veče, ono koje su zvezde izvele na piće. Ono kojem će zvezde dati sve od sebe da se uvuku u krevet nekom čudnom, valjda samo nama romantičarima dragom, fudbalskom 'žvakom'.
 
 
Ne držite se rukama za jarbol na kom se vijore žute zvezdice naterane da čine krug na kraljevski plavoj pozadini, te zvezde su prekomplikovane za obično veče, ovi lampioni noći su brojne oči. Oči ustrojene ka televizorima, telefonima, okrenute prema travnatim livadama tamo negde, negde nedovoljno daleko.

Neki pametan čovek je rekao da život čine male pobede. Običan čovek lako prihvati pitku frazu, njegova mala pobeda je osrednja pobeda nekog drugog, velika pobeda nekog udaljenog, možda većeg, a možda i manjeg od njega. 

Naše pobede su slične. Fudbalski zaljubljenici neretko traže vrlo malo. Svaka mačka kojoj je ostao još samo jedan život biće ona koju ćemo prvu odvesti na lazanje, svaki Lester u ovoj dimenziji imaće mesto u našim srcima. Isprskajte me bordo-žutim šampanjcem i udavite Bufonovim rukama, pustite me da steknem svoju dozu trijumfa za ovaj dan.

Ako volite krv i znoj, gledajte boks, ako volite emocije i devedesetominutno definisanje života kroz najjednostavniju zeznutu stvar na svetu možete da krenete sa mnom do dna. Dna ovih reči, pobogu. 

Vraćamo se na definisanje Evrope. Između svoje dve krajnosti – političkog magnata i labudove pesme za milione ljudi koji samo vole da ne misle – obitava fudbal. Ne bilo kakav, onaj najbolji. Očekivanja su slična svaki put kada ga gledate. Eh, samo želite da vidite buljuk lopti između stativa, pokoju svađu na terenu ili trenerovu ideju naslikanu na zelenom platnu za one koji vole da budu najglasniji za nekim priučenijim stolovima.

A onda, onda sve kreće. Neka tamo Roma (oprostiće mi „Đalorosi“, sve je za potrebe teksta) se nekako previše drsko ustremila na moćnu Barsu, bar će tako delovati ako nemate dovoljno mašte u sebi. Čudna kancona, kastanjete se sve tiše čuju od kombinacije violine i klavira, vukovi su okružili prerano ustoličene vladare. Sledeće što se desilo je lupanje, prevelika buka, možda i preglasne suze – naravno ako to postoji.

Cezar je odavno umro, Rim nije njegov već milenijumima, novi car je zamenio neuglednu odoru gladijatora za udobnu fotelju u loži i dok njegov naslednik, Danijele de Rosi, raspomamljeno klima glavom i dernja se naokolo presrećan kao malo dete, ali stabilniji od drugih, palac na dole Frančeska Totija odsekao je glave katalonskoj aristokratiji.

Pomalo liči i na bajku, ali zar nije svaki veliki preokret takav? De Rosi i Manolas bar znaju kako da režiraju film u kojem sami ubiju sopstvenu četu, ali je zatim ožive čudnim napicima. Prstohvat adrenalina, kašika želje i sve to u šolju pola-pola sačinjenu od hrabrosti i umeća, i eto. Eto recepta. Tako ćete dobiti najsrećnije fudbalske suze.

Italijani su smislili suze u fudbalu. Englezi su svetu bacili loptu, Brazilci pokazali da je fudbal nekad samo igra, ali ekipa sa Čizme je pokazala da sve to nema smisla ako niste u tome do krvi. Jer, oni to rade bolje od svih. 

Di Frančeskova Roma je igrala srcem, izbila poslednjeg aduta iz Valverdeove ruke i naterala ga da padne. Uslov za nešto takvo bilo je ukalupljavanje emocije, postavljanje razuma iznad srca koje tuče tahikardično. Pod vođstvom harizmatičnog trenera, Vučica se borila poput Pjaćence u kojoj je nekad igrao, pokazala elan i želju na nivo koji je naštelovao u Sasuolu i sve to uz evropsko iskustvo glavnih aktera – tima koji je doveo do polufinala Lige šampiona.

U nekoj tužnijoj, ali ne i manje poetičnoj romansi koja se odvija možda isuviše blizu, glumci su opet slični. Opet su na obrazima suze, suze propraćene psovkama i šaketanjem. One koje simbolizuju kraj jedne nade, buđenje iz najlepšeg sna. Nešto poput 1. septembra za one koji idu u škole, prvog dana novog posla za one iskusnije. I opet, Italijani.

Juventus odslikava sve ono što valja i što ne valja na Apeninima – on je reper kvaliteta, gazda kafane. Juventus je onaj tip što zalizuje kosu, fura brkove i zulufe i eksira espreso za espresom u torinskim kafeterijama, a zatim šeta sa decom i otpozdravlja prolaznicima. Nazvaćemo ga, recimo, Đanluiđi.

On je junak malog čoveka, Supermen koji leti sa nama običnjacima ispod miške. Jedan loš dan je za njega nepoznanica, njegove emocije su kontrolisane, ali uvek jače od vaših. Uspeo je sve, i to sve je uspeo bolje od drugih. On je večno mlad, on je Juventus. Njega svet obožava, ali ga Evropa ipak odbacuje. On je prošle nedelje, posle 20 i kusur godina, prestao da sanja.

Zato je Evropa čarobna, servira nam najukusnije jelo koje ne plaćamo, flertuje, namiguje i potpisuje karminom, a već sutradan nam daje razloge da je mrzimo i vređamo jer javno objavljuje da nam je pljunula u čorbu. Zato ćemo je gledati sa gnušanjem, zato ćemo uz nju plakati od sreće.

Neka svi drugi doveka budu glavni, zato ćemo voleti Italijane, jer bez njih ništa nije isto. Možda je voleti prelaka reč, gledaćemo ih uzvišeno. Poštovati, ako vam ostale ideje smetaju.

I opet će fudbal na propast i radost osuditi Englez, opet će u njegovim rukama biti sve, bio on u pravu kroz odluku o rezultatu – a bio je – ili pak kroz izbor kartona za najvećeg koji je stajao među stativama ikada – gde nije načinio dobar. Sport je, po navici, u dva dana i pobedio i izgubio, to je Sondicio sine qua non, nemamo što da se bunimo oko toga.

Ova večernja farsa ume da bude zabavna, oči i zvezde, fudbal i politika, i nikada rešeno pitanje. Šta je onda, nakon svega, Evropa? Ne znam, ali raspitajte se negde u Italiji, sigurno ćete tamo naći odgovor.
 
Autor teksta: Marko Jović 
 

1 2 3 4 5 6 7 8  Sledeći»