Miroslav Đukić – preuska superligaška ulica i razmišljanje pod pritiskom

Izmiče i devedeseti minut, još uvek je sve prosuto po stolu. Rijazor je na nogama, pogledi su na terenu, ali krajičkom oka usmereni i prema nebu, ka silama i bogovima i svemu u šta želite da verujete kada vam je potrebna pomoć. A onda, kao da je neko uhvatio poglede s tribina i upakovao ih u trenutak. Kao kakvom magijom, Nando dobija loptu na ivici šesnaesterca, vara telom Hozea Serera koji iako je krenuo do obližnje prodavnice ćurosa zaboravlja sa sobom da ponese i nogu preko koje protivnik uspeva da se saplete. 
 
Penal. Sve se svodi na jedan šut. Najbolji pokazatelj surovosti fudbala, sezona koja staje u manje od sekunde. Decilitar vode u čaši koji zauvek ubija žeđ; promaši usta, i nikada ti ni galoni neće pomoći da se napiješ.U tom trenutku, ne traži se najbolji izvođač, donesite nam snagu u stomaku i nešto niže, to će nam podići pehar. Brazillski majstor Bebeto nije imao to u sebi, Donato je hteo da se zaleti sa klupe, ali pravila igre to ne dozvoljavaju. Lopta je u rukama koje se ne tresu, rukama koje su kršile i lomile sve pred sobom tokom cele godine. 
Komandant odbrane, igrač koji je nosio Deportivo na leđima, a i na gluteusu, do situacije u kojoj su. Miroslav Đukić želi pečat na svom dokumentu karijere.
Hladnokrvan i miran, kao tokom čitave karijere, veruje onom odozgo, veruje sebi. I svi veruju njemu, makar svi žele tako da misle. Nešto preko 32 hiljade navijača čekalo je ovaj trenutak 88 godina. Svestan pritiska i zasluga, u glavi i u nogama je samo misao – „zaslužili smo ovo“. Rijazor ćuti.
Zalet koji je težak nezaborava, šut koji imaš jednom u karijeri. Lopta plasirana umalo po sredini gola, golman Valensije lako izlazi na kraj sa njom. Ruke su na glavi, Depor je ostao bez titule i u neverici dok Slepi miševi lete po terenu kao sumanuti slaveći premije od Barselone ili samo činjenicu da su baš oni sputali nesuđene šampione.
Nazovimo to penalom karijere, trenutkom koji Đukić nikada neće zaboraviti. Trenutkom koji mu možda neće zavrteti karijeru u određenom pravcu, ali će zasigurno u njegovoj glavi otvoriti vrata budućem zanimanju, pokazati mu da ima u sebi ono što je potrebno da bi predvodio druge.
Vući ekipu iz kola u kolo iz poslednje linije nije lako, skoro svi koji ovo pročitaju ni danas ne bi uhvatili Romarija dok kaska da vam ugura loptu u mrežu. Ono što je još teže jeste igra pritiska, sakriti suzu kada te sve boli, podići glavu kada je svi žele na panju. Kao tada protiv Valensije, tada kada je glava teža od nakovnja, a pogledi s tribina tope čelik.
Nekoliko sezona kasnije, preći će Miroslav baš u zloslutnu Valensiju, ali u glavi dugovaće titulu Korunji. A onda će u sezoni 1999/2000 stvari doći na svoje mesto, Super Depor će podići pehar Primere, proživeti san najvećeg grada u Galiciji i olakšati isti dobrom duhu umalo-šampionske generacije.
„Ima Boga, oni to zaslužuju. Sada mi je duša mirna.“ , sve je stalo u dve rečenice Miroslava Đukića, sva pravda i nepravda, sav život i sva karma.
On će krenuti dalje, zameniće štucne odelom, da ispravlja greške drugih dok stoji kraj terena i ne dozvoljava da mu se ponovi sumorno veče iz devedeset četvrte. 
Trenerski put je kao i igrački, posut takvima. Dobrog od lošeg odvaja mogućnost da ih zanemariš i iz njih shvatiš greške. Đukić je tapkao tiho stičući ugled u Srbiji i u svetu, bez galame i grljenja zasluga. Prvi mandat u Partizanu je labudova pesma Partizanovih godina, zaglavlje Partizanove dominacije koja je usledila. Sjajna selekcija igrača zajedno sa Ivanom Tomićem od Crno-belih je napravila srpski stabilan i evropski aktivan klub.
No, njemu se nisu pisale zahvalnice, nije ih ni tražio. Kajmak su pokupili Jokanović i Stanojević zasnivajući igru na temeljima iz 2007, na igračima koji su dovedeni u tom periodu. Ne razumite me pogrešno, oni su odradili odličan posao, pričam o glasnoj tišini Đukićevog rada.
Godine po Španiji dokazale su njegov potencijal, imena koja je vodio i fudbal koji su njegove ekipe igrale je samo za pohvalu. Ali - uvek mora postojati neko ali ako želite da prodate intrigu – u Srbiji je pobeda obaveza, nema vremena za pravljenje igre i verovanje lepoti. Srbin se kune u rezultat i želi najgore oponentskim bojama, nije im bitna igra dok god titula džedži u vitrinama.
To liči na murinjovsko shvatanje sporta, ali banalnije je od toga. Partizan ove godine traži sebe, Đukić je odličan trener, ne sumnjate u to. Naleteo je na nikad bolju ekipu okupanu očekivanjima, pritisak je nešto sa čime je naučio da se nosi onda kada je uzeo bubamaru u ruke u poslednjem kolu Primere, ono što je naučio da pobeđuje petnaest sekundi nakon tog trenutka.
U Superligi ti uvek nekako manjka vremena, svi žele pobede i žele ih odmah. Pogrešite nekoliko puta i opet osluškujete panj, ulica je preuska da biste izmanevrisali kamionom. To su mišljenja nedoraslih, možda sam subjektivan, ali cenim Đukićev fudbal, igru na golove i dva napadača, probojne bokove i ulaske iz drugog plana.
Adaptacija na domaće prvenstvo zvuči lako ali kompleksnije je od uloge Valensije ili Valjadolida u Španiji, imperativ tri boda iz nedelje u nedelju podiže vam radnu temperaturu do ključanja, teško je razmišljati hladnom glavom kada je mokra od znoja, a ne možeš da dođeš do vazduha.
I opet, zanemarujemo nerezultatski rad, drugo poluvreme u Švajcarskoj i prvo protiv Dinama. Dovoljno evropski izgledali su u obe situacije, previše srpski u poluvremenu koje je zatvorilo dosadašnji tok evropskog puta. Zaboravite Dinamo, to je nedostatak hrabrosti, vruća glava i manjak iskustva.
Partizan ima potrebne sastojke ali mora brže da ih meša, na putu su da im čorba iskipi ukoliko ne iskoriste reprezentativnu pauzu za sipanje u lonac. Superliga je prelako takmičenje za beogradske blizance, prvi put živimo da ih gledamo istog četvrtka i iste nedelje, to udara kontru očekivanosti rezultata.
Dok Zvezda nekako umešnije pliva, sa nešto manje pritiska jer dolaze sa pol-pozicije drugoplasiranog od prošle godine i u grupi Lige Evrope sa favoritima i nefavoritima, Partizan i dalje nosi teret šampiona ispraćen prejednakom grupom u istom takmičenju. Verujte težini istih utakmica, lako će vas zafrknuti.
Đukić će prevazići krizu, pokazati od čega je satkan. Pokazaće da su ono ispod stomaka i snaga na leđima i dalje prisutni, kupio je dovoljno vremena za svoje planove. Kada ih sprovede u delo, opet će uzeti loptu. Ovaj put će je dodeliti pravom igraču, a ovaj će doneti slavlje. 
Dok stadion ćuti sa osmehom, a njemu je ponovo mirna duša.
 
Autor:Marko Jović

Bajern i Karleto – nenaučena istorija i italijanski gospodin

Zvrčke su fudbal, nije kontroverza juče ušetala u skromni dom ovog sporta. Istorija nekako uvek okrene krug, počne ispočetka kada smatra da bi neki korak trebalo ispraviti, kada primeti da je oni koji su je živeli nisu dobro naučili. Svaki put, vrati se sve okrutnija, gnusna grimasa na njenom licu nestane tek kada nagura žrtve u voz za bolje sutra.
 
Ni dva rata neće oslabiti Nemce, Rusi će skupiti ljude dok se zemlja raspada, Ameri će preći preko svake afere zvala se ona nameštanjem glasova ili pukom erotikom... Nacije kojima je u genetskom kodu zacrtano da se ubrajaju u patricije čitaju knjige iz sopstvenog arhiva dok ne shvate gde greše, to se ne menja ni kada ćerka Herodota upliva u nepolitičke vode istih poseda.
Tako su tu negde između istorije i lekcija onomad protutnjale i devedesete, nekome na ivici noža, nekome u plesu na ruševinama zida. Posledice možete da dodirnete, pobednici su oni koji dodirom iste guraju u provaliju.
 
Nije drugačije ni kada se lopta kotrlja, isti spisi se čitaju i za stolom kraj travnjaka. U otadžbini Paulanera i vrhunske kobasice, devedesete su ostavile slova, tvrdoukoričeno sećanje na mogućnost da sve može da krene po zlu. 
 
Beše jednom jedan FC Holivud... Gledajući Bajern sada, nasmejali bismo se tvrdnji da je putujući cirkus nekoliko godina odsedao u Minhenu. Dubljenja na glavi, preljube i svađe, kao Zadruga u malom, dok se usputno pika lopta. Nabrajati ispade bilo bi preteško, par klikova po internetu otkriće vam o-tako-mračne-ne-tako-tajne Mateusa i drugara (pronaći ćete i sjajan tekst Marka Prelevića, ukoliko vas taj period kopka), ostaviću vam to zadovoljstvo da se malo poigrate. Sve zbirno, bilo je pomalo fudbalski, previše sapunasto. 
 
Ali, izrodilo je Bajern.
Dugačak je to bio put, testiranje sebe i ljudi oko sebe, menjanje igračkog kadra i politike poslovanja, sve je moralo da se menja. Znate kako to ide, teško je poverovati sopstvenim rečima ako ih publika smatra scenarijom, a ni vi niste u potpunosti sigurni šta to izgovarate. A onda, potpuni preokret, dve hiljade desete i najstabilniji klub sveta. Nula celivanih kraljeva sapunica, nula tabloidnih fijaska i istorija koja se mora ponoviti. Zaboravite FC Holivud, ovo je samo nov stadijum preslišavanja samih sebe kod Bavaraca. Od Montipajtonovaca iz devedesetih naučili su najvažnije, zatvorili su mečku u kavez - neće taj vragolan hodati po korzou i urlikati na naslovnicama. Dalje spoznavanje grešaka tek je na tapetu.
 
I dođosmo do suštine, nije Karlo Anćeloti ni prvi ni poslednji koji će stradati bez krvi, nagrađivani lipicaner koji je izbačen iz štale jer su fekalije podmetnute u njegov boks. Fudbal se uvek vodio logikom seniorata, kada ne ide, poglavica je taj koji predaje perjanicu.  Pleme će se smiriti kada se završi halabuka, mala iskra neretko zapali sav kukolj koji je pretio rodu pšenice. U Minhenu su dovoljno iskusni da shvate sopstvene greške, pojavljivanja u žutoj štampi su za nedovoljno uspešne, preuspešni se zamaraju skupljom literaturom. Anćeloti je pao pod prkosom, okretanjem vodenice u suprotnom smeru usled pogrešne struje. Niko ne očekuje od mirne kontinentalne reke da poplavi vikendice, čak i kada okean najavljuje cunami. Cifre i leto pojeli su mir u Bavarskoj zajedno sa kiflama, najednom više ništa nije moglo da se posmatra mirno. Nisu oni srljali ni za proglasom najmoćnijih u branši, nisu tražili ordenje, ali čoveku sujeta proradi kada se milioni zavrte, bio on Arijevac ili kakav istočnjak. 
 
Pogrešno je tražiti krivca, traćiti vreme na razglabanja o Levandovskom ili Vidalu kao vođama ustanka, te priče potiču sa istih mesta kao i one nakon smene Ranijerija. Krivca nećemo naći, takvi se dobro zabašure znanjem u nogama i povezom preko usta.  Ovakve situacije vuku korene odvajkada, nije ih stvorio moderni fudbal, on im je samo omogućio da prosperiraju, pronađu utočište i podignu komplekse moći.  Urotljivi igrači, mirni dok je lice u fokusu kamere, obradovaće se okrenutim leđima zakletog im neprijatelja, bio on u odelu ili u kopačkama. Teri i Lamps su propisali šifru Merkur igrajući šah sa Viljaš Boašom dok je on igrao mice, ostavili je u amanet svakom narednom Spartaku, spremnom da okupi  vagabunda i protivnike forme i šablona i povede ih u ustanak.
 
Nešto je bilo trulo u sistemu, Karlo nije mogao da se izbori sa problemima koji su ga okružili. Uzalud hladnoću sprečavate zatvaranjem prozora kada grejanje ne radi, a i pogledi ukućana zamrzavaju.
 
Igrači su se osetili inferiornima spram ostalih, nije tajna da je jedini cilj Liga šampiona. Diktatura u Nemačkoj za njih je odrađivanje posla - na to nećemo trošiti ni pukovnike, a kamoli generale, misliće u Bajernu. I biće u pravu, sezona za sezonom okupane su pivom u maju, iako su svi već bili mokri sredinom marta, u lošijim izdanjima aprila. 
 
Ego ekipe je povređen odlaskom vođa, silaženje sa scene Ćabija Alonsa i Lama deluje im kao bacanje puške, siguran znak da je zenit prošao i da je ušati pehar dogodine nedostižan. Bez samopouzdanja i vere u uspeh koju su imali promena je bila nužna. Desila se gde je to svako očekivao, slomila se na čoveku koji je to najmanje zaslužio.
 
Igre potiču i zavise od trenera - pobede su ekipne, za poraze se obratite čoveku kraj terena, to je prva stvar koju ćete čuti na seminarima za licencu. Ovde, igra je bila oruđe većine, način da se uputi kritika sistemu i stavi uzvičnik pored tvrdnji da se traže promene. Igrači ne traju dugo, neće im niko zameriti želju za trofejima kada su na vrhuncu snage.  Ali, zapamtiće odnos prema Karletu, onome koji je doveo fudbal do njegovog apeksa,  onom koji je gledao – a gleda i dalje – tri koraka ispred protivnika, tri poteza posle proslave gola. Najteže je protiv krda, sateraju te u ćošak i ostaneš bez opcija. Anćeloti nije dopustio da bude pregažen, otkaz neće ukaljati kravatu i najfinije odelo, mesta na klupama će uvek biti za njega. Ovo je Bajernovo krivokletstvo, pogrešne reči na pravom mestu dok listaju stranice devedesetih. 
 
Ni oni neće puno patiti, Nemac ne dopušta da ga izjedaju sopstvene odluke, kroz šačicu godina videćemo ih na krovu Evrope, to mu dođe kao obaveza, obala nakon što je brod preživeo oluju.  
Dobili su slobodu i prostor za promene, znaće oni to da iskoriste. Karla ćete gledati u Milanu od leta, logičan sled i kraj na jedinom ispravnom mestu. Obradujte se Rosoneri, ovaj čovek će vratiti klub na pijedestal fudbala. Ono što smrdi u ovoj naizgled cvetnoj epizodi je surova istina. Mogućnost da fudbaleri smenjuju trenere, namerne loše igre (ne pravite se da to niste videli) i bojkot grupe koja sama odlučuje o sebi. Nazovite to modernim ili metamorfozom sporta, ne ide na dobro. Sve što se dešava jeste produžena ruka budućnosti, slika sezona koje su pred nama.
Karlo Anćeloti je lice fudbala koji menjamo, lice na koje će godine staviti Nejmarovu masku. 
Premoćni fudbaleri neće poznavati autoritete, dovoljni su sami sebi dok su milioni pod pazuhom. Istresanje na najjačem može da liči na obeležavanje teritorije, ali setite se ko i kako obeležava.
 
Ne volim pisanje uz vetar, kao da neko duva slova sa papira jer ne menjaju ništa iako su tačna. Ne brinite o utočištu fudbala, taj zevzek neće izgubiti bitke koje su pred njim sve i da dođu silniji od milijardera.
 
Knjige se dele po tomovima, a istorija na naučenu i ponovljenu. Bajern će se sećati Holivuda dok ne propeva neku drugu, veseliju pesmu. Nisu oni krivi, kriva je podela. Priča o jednom Karlu neće ostati nedovršena, pisac je već do guše u poslu dok priprema sledeće poglavlje. Italijanski namazanko spreman je da učini ono što bi najviše voleo, prošetaće najlepše odelo pred milanskim primadonama. I one će ga slušati, jer tako zapravo treba da bude – tako jedino sme da bude. Ao se ne zaputi ka jedinoj ljubavi, znajte da smo daleko od poslednjih stranica. Kapućino i tužna kancona zatvoriće knjigu, ali o trenutku sklapanja korica ne odlučuju oni koji još uvek preturaju po arhivu i čitaju sopstvene. 
 
Stari šmeker ima još toga u svojoj šoljici, nepristojno je ranije ustati od stola.
 
Autor: Marko Jović

Košarkaši Srbije – vodič za život i trofej sjajniji od zlata

Uspeh je pipava kategorija, garancije za njega ne daje vam ni spuštanje niz dugu. Tu na uputstvima kako do istog doći, pronaći ćete sastojke. Isticaće se redom prstohvat talenta i dašak sreće, a zatim ćete, onako opijeni idealom znanja, umeća i fortune, okrenuti papir kako biste iščitali recept do kraja. Na drugoj strani nećete naći nijedno slovo, ali biće vam jasno. Uvidećete tek po koju kap, kao odnekud zalutalu na hartiju, ipak dovoljno snažnu da istakne srž. Znoj ili suza, nikome nije ni važno, kap je poenta. Naklonite se do poda, zaslužili su to - naši košarkaši su lice i poleđina ovog papira u praksi.
 
 
 
Sumnja nekad može da bude najgora stvar na svetu. Lastiš sa granicom prihvatljivog u Srbiji je jedan od tri obroka, pranje zuba kad se probudiš, nužno će se desiti. I onda ti liči da si dobio razlog da sumnjaš, mogućnost da budeš najglasniji, jer je, jelte, to odraz moći i intelekta. Sport je za svakoga, to mu je najbolja i najgora osobina. Svako će biti najpametniji za svojim stolom, neumesan iako to ne primećuje. Milion priča o igračima koji nedostaju mogu da završe samo na dva mesta – ponovo u ustima koja su ih izgovorila ili u vrtlogu wc šolje. Batalite prazna razglabanja, nepristojno je prema momcima. Svaka takva reč je uvreda za uspeh, šamar preko usta uplakanom Lučiću, Bogdanoviću...

Nije ovde reč o internet „patriotama“, trošenje tastature na to je trošenje ne samo mog vremena. Pogledajte u košarkaško nebo, zato smo tu. Dobili smo dvanaest novih šampiona, njihove zvezde su tek počele da sijaju. Duvanje onih koji su ih ikada nazvali mediokritetima neće ih ugasiti, takvi ne bi ugasili ni sveću. Nismo dobili razlog za dalju nadu, pred nama je potvrda kvaliteta. Srbija je postala merna jedinica za košarkaško-dobro, za brzinu prolaska lopte kroz obruč. Sistem je postavljen da dominira, još dugo će trajati naš medeni mesec. Aleksandar Đorđević je dokazao klasu po ko zna koji put, vođa radova koji ispunjava nacrte do perfekcije, vidi kako će biti postavljene stolice u sobi za sastanke dok blene u kotne linije. Njegov pečat i potpis miruju na receptu uspeha, tamo negde na dnu one strane bez slova.
Prigrabili su ono čime se uporno hvalimo u svakodnevnom životu i pretvorili ga u stvarnost. Dok sedite u kafiću, ispijate espreso i tupite o srčanosti i hrabrosti nacije, imaćete pokriće, ogradite se košarkom, bićete gazda za stolom. Reprezentacija je u Turskoj bila antiteza sama sebi, nedokučiva enigma svakom ko nije dovoljno upućen u košarku. Sale Đorđević pobeđuje planovima D i E, vađenjem razumnih rešenja iz pozicija kada i ako krene po zlu. Stvorio je sistem sigurnog uspeha, nešto kao nemački garantni list kada govorimo o fudbalu. 
 
Germanska poslušnost i srpska škola košarke, ja bih dopustio sebi da duel protiv Amerikanaca gledam kao meč gde imamo šanse. Nebitno u kom sastavu naši nastupaju, dometi su pomereni, svetske reprezentacije su smenile generacije, nosićemo ponosno breme favorita na narednim takmičenjima. Više nije važno ko će znojiti dres, verujte da će svaki novi igrač u crvenom izgarati na parketu do suza. 
To je smisao koncepta, nema većih od ekipe. Posredi je dugogodišnji trud, kada na nečemu radiš toliko dugo siguran si da ga povetarac neće srušiti. Reprezentacija deluje kao sigurna luka za velika dela, hvala im što su nam dopustili da bilo šta svojatamo i uspehe doživljavamo kao sopstvene.Nikada srebro nije sijalo snažnije, sviđa nam se slabiji odsjaj koji je pozlaćen ponosom. Uživeli smo se u drugo mesto, shvatili smo postolje kao uspeh malog čoveka. I opet rizikujemo da ih na taj način uvredimo, oni su za nas ipak najbolji u Evropi, nećemo to dovoditi u pitanje. Učinili su srebro našim, naterali nas da prihvatimo da je naše koliko i njihovo. To su učinili jer su veći od ostalih, vođeni pravim primerima pokazali su veličinu. Velika je košarkaška Srbija, u odnosu na druge kao slon naspram miša, kao Bobi Marjanović naspram, hah, pa svakog od nas...
 
Pokazali su da je put do ostvarivanja snova od nas udaljen koliko mi zacrtamo, da su metri koji nas dele samo naše želje i istrajnost, mogućnosti zavise samo od nas. Upleo sam se previše u neku drugu tematiku, rekoh na početku da je potrebno i znanje, pridržavajmo se i toga da se ne bismo strovalili naglavačke. 
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo će opet izneti neki drugi igrači, ne budite kivni na košarkaške organizacije, pokazali smo da nam retko šta može predstaviti problem. Od zlata nas je delilo toliko malo, MVP prvenstva neće ponoviti onakvu partiju na nekom finalu još dugo vremena. Slovenci su imali zvezde na svojoj strani, potkovice ispod znojnica i zečije šape po džepovima torbi, ovakvo prvenstvo se dešava jednom za ekipu koja dolazi sa margina, popričajte o tome sa Karagunisom i Zagorakisom. Na našoj strani je bilo sve sem toga, ali ta prevrtljiva gospa Fortuna uvek nađe pravi trenutak da izabere baš tebe za njenog štićenika, to nije ni za razmatranje. Za najsjajnijim odličjem nemojte patiti (ili patite kratko, svima nam je teško palo, zaslužili smo i da na kratko budemo tužne jer smo bili toliko blizu), uzećemo ga kada bude sijalo još jače. Tada svetu neće pomoći ni ujedinjeni Dragići planete, ni bezbroj tajvanskih i brazilskih sudija, niti šutevi sa parkinga i iz supermarketa, vratićemo se jači i osvojićemo sve!
 
Kada se to desi, prepustite se euforiji. Ne tugujmo predugo, momci su postigli sjajan uspeh, ostaće u knjigama. Radovali biste se da ste sami ostvarili ovo što su oni, pružimo im podršku za naredne bitke. Njihov uspeh će se čuti na terenima za basket, dresovi Jovića i Mačvana govoriće sami za sebe, spominjanje Bobinatora i Štimca pre nego Lebrona je trofej veći od svakog zlata.
Obrišite suze momci, vaše vreme tek dolazi! 

Autor: Marko Jović

Srbija – širok osmeh sa premalo opcija i verovanje rezultatu

Držite se čvrsto za uspeh, ne želimo da nam pobegne, ionako nam retko dođe u goste. Bolji smo od protivnika, ali da li smo dovoljno dobri baš ovakvi? Lako je verovati pobedi, govori tako slatko da ni ne možete da posumnjate. Ali, kad pobeda ućuti a patriotska injekcija pusti, na terenu će i dalje plesati realnost. Ne zamajavajte se glupostima, stižemo u Rusiju bez razmišljanja, verovanje u baksuzluke su za nekompetentne. Šta ćemo raditi u Rusiji? Pitajte sledeće leto, dotad uživajte u zaboravljenim osećanjima.
 
 
 
Opet se vraćam na realnost, ona nam je odlična dok god je gledamo minimalistički. Dobili smo sve ono što smo tražili, sve što smo priželjkivali dok smo izgovarali talase ne-baš-lepih reči na račun fudbalske reprezentacije tokom decenije koja je iza nas. Rezultat, Svetsko prvenstvo, plasman kao jedini cilj. I ništa više od toga i ne sme da bude prioritet, makar dok se lopta kotrlja na ovaj način. 
 
Dablin je reper naših mogućnosti, odraz onoga što jesmo. Bez kakve zamerke, uspesima i konjima dobijenim na poklon nećemo da razdvajamo usne, od ovoga više i ne možemo da imamo.Lepo je biti u povorci koja slavi, iz nje se izlazi teško jer je prevelika gužva. Tamo u masi nema realnih, realnost je za slabiće i one koji ne vole državu, tu ćete se bar toga naslušati. San je prelep, ne dopušta se javi da pomrsi račune. 
 
Java je puno surovija od naših kvalifikacija, euforija maže oči, ne vidimo dalje od Rusije prekrivene srpskom zastavom. I paradiraćemo, slaviti jer je to jedino pravilno i jer iskreno tako osećamo. Prvi smo u grupi, sve što nas je dovelo na tu poziciju, sve je potpuno zasluženo. Bolji smo od grupe, to dobro znaju i Irci i Velšani, ne pada im teško borba za drugo mesto. Grupa nije bila laka, pustite te priče. Možda neatraktivna, ali nikako laka. Niko ne voli da mu je svaka utakmica istog intenziteta, mi smo dobili baš to. Šačica ekipa sličnog kvaliteta, nezgodni temperamenti i najjači najslabiji u Evropi (zanemarimo bar na sekund kvalifikacije Luksemburga zarad poente). Dokazali smo da smo najbolji u svom rangu, pitanje je višeg nivoa, kako plivamo u bržim rekama?
 
Niko nam ništa nije poklonio, ali mi odavno više nismo ono za šta se predstavljamo. Ne tražite lepršavu igru, od nas je nećete dobiti. I to je ok. Ne sme da nam smeta dok god dobijamo jedino šta tražimo. Ali, opet ću reći, ne zalećimo se. Nismo još ni u Rusiji a već osećam srpsku tenziju ispraćenu pritiskom i preterivanjem. Bar smo nedavno videli sa mladima kako to rezultira.
 
Gledali ste sve kvalifikacione utakmice, skinimo kapu Muslinu za povraćenu nadu u boljitak i hemiju koja se oseti čak i ako džedžite negde van stadiona i ne gledate utakmicu. Na zalaganje bi bili ponosni i Nemci, na organizaciju Englezi – fudbalski disciplinovani Srbi, očigledno i to postoji, to je muslinovski način. Ono o čemu ja pričam krije se nešto dublje, kada bi pričali Španci i Brazilci bilo bi na površini.
 
Kod nas je zakopano ispod iskopanih osećanja neverice i prvog mesta. Ne želim o lepoti fudbala, već o koncepciji. Igra bez šmeka je dovoljna dok god donosi osmehe posle utakmice, igra sa samo jednom idejom nije ni tad. Kada skinete ružičaste naočare videćete samo jednu opciju, preuskost u igri i odsustvo plana B. Zamaskirano je to željom i htenjem, da to nemamo ne bismo bili ovde.Čekajući Tadića. Sudeći po viđenom to je parola. Protiv prosečnih i može da prođe, ali na višem nivou potrebna je nadogradnja, otvaranje novih vrata i prilagođavanje protivniku, a ne slepo verovanje mošnicama koje garantuju uspeh. Viši ešaloni ne trpe bukagije, takvi kod njih stoje na vratima i ne puštaju druge da uđu na žurku.
 
Želim da gledam šire, ostavljam prostor za napredak, do narednog leta svašta može da se promeni, po starim statistikama makar dve vlasti u Srbiji, pa ćemo verovati i reprezentativnim promenama. Sigurno je da nam treba nadogradnja, svi smo videli sakrivanje defanzivnih rupa Tadićevim izmišljenim pasovima, Mitrovićevom glavom i leđima, Matićevom klasom - tu nema izdvajanja. Uvek će biti reči o kakvom sistemu, verovaćemo u njega dok god pobeđujemo Irske i uzimamo bodove sličnima sebi. 3-4-3 kao recept za rezultat, liči na solidno, miriše kao da mora bolje. Ne verujte da smo Konteov Čelsi, oni treniraju svaki dan zajedno. 
 
Treba nam spajalica za strane koje štrče, samo jedna nit koja će pozlatiti izvezeno. Srbija deluje predefanzivno za nekoga ko je negde najbolji, bez previše ideja za nekoga ko se hvali maštom. Daleko od toga da nemamo opcija, korak koji nedostaje je da ih neko ugleda.Šta ćemo kada se pobedi osuše usta pa prestane da viče? Ili kada pred nas stanu oni koji su zaduženi za fudbal, makar na ovom svetu... Tu nam manjka načina, ideja i rezervnih sistema. Hemija je pola puta do uspeha, ona čuva tajnu rezultata. Selektor je taj koji će smisliti opcije, nemamo razloga da sumnjamo u njega, dao nam je skoro sve (skoro sve jer ćemo uvek imati neke nove zamerke i neke nove želje), prihvatamo njegove poklone.
 
Napravili smo ekipu, nada postoji da će u Rusiji biti mesta i za jednog od najboljih – Milinković-Savića, ali to je posao za stručnije od nas škrabala. Nedostaje nam onaj drugi šablon, odgovor na pitanje – šta ćemo kad ne ide? Uzdajte se u vreme, ono je neretko najpametnije.
Ovako, na putu smo za carski dvor, želja, radost i euforija su naše gorivo do tamo. Da bismo tamo bili aktivni, moramo pronaći još jedan izvor energije. Ne želimo da naše veselje deluje kao osmeh dvorske lude zato što uveseljava kralja. A opet, to je samo luda...
Do leta se osmehujte, imamo zašto, ostalo je malo do trenutka kad ćemo objaviti da i zvanično opet skupljamo sličice. Cilj je ostvaren, ne zaustavljajmo se tu već postavljajmo novi. Svetsko prvenstvo u Rusiji nećemo osvojiti, niko nije lud da u to veruje, ali može biti temelj za neka naredna. 
 
Zadovoljite se novim starim osećanjima, i ne brinite se. Opet ćemo negde pobediti, tek smo počeli ponovo da budemo veseli. 

Autor teksta: Marko Jović

Nejmar – pobeda novca i brazilski san

U senci je uvek hladnije nego na suncu.
Kada su ti njegovi zraci jedini izvor energije, krošnje oko tebe su tvoji najveći neprijatelji. Zalud sve pare štampane u sopstvenim fabrikama, one su mamac ali ne i poenta. Desetka na leđima u njegovim očima skuplja je od miliona. Porodica je iskrojila novu destinaciju, banka za oca i sina ne predstavlja isti pojam. Junioru je važno samo da igra, da bude najbolji, krivite ga ako ga ne razumete. Možda je mesto pogrešno onome ko će folirati fudbalsku romansu, ali dobro je koliko i svako drugo dok god su cilj i uloga isti. Kada čekaš, nije ti važno gde to radiš, važno je da dočekaš.
 
 
 
Ovo svi znamo, verujem da se dele flajeri i u porodilištima – bomba je pukla pre dve nedelje, Nejmar Junior je najskuplji fudbaler ikada. Utisci su svima na mestu, ali daleko od toga da su se slegli. Da, utočište je Pariz. Da, nafta, milioni, kamioni. Ne, nisu ga time kupili. Nejmar je krenuo poznatim brazilskim putem, krenuo je po laureat najboljeg.Čovek koji bi u svakom drugom filmu bio glavni lik, najsvečaniji gost na svakom drugom banketu, godinama je morao da se zadovoljava manjim aplauzima i Oskarima za sporedne uloge. Porušio je jedan san, ali ko će ga kriviti kada juri za svojim, tome nas roditelji nauče čim počnemo da shvatamo šta nam govore. 
 
Dobio je svoj tim, mesto da pokaže da li je dobar koliko misli. A jeste. Videli smo to i sami samo smo sklanjali pogled veličajući i dižući kilometrima iznad drugih skoro sveti dvojac najboljih na svetu. Drugačije i nije moglo, zadužili su fudbal i gledaoce, dok god oni plešu svoje najbolje korake, ostalima preostaje samo da čekaju. Ali, Mesi i Ronaldo više nisu mladi, ma koliko nam to čudno zvučalo. Sigurno da ima još vrhunskih sezona u njihovim nogama, ali temelj za novog najboljeg treba zavrteti u mešalici.Trenutak je pravi, u to nema sumnje. Ambicije kluba i igrača su slične, imaju iste stvari i nemaju iste stvari. Za Parižane cilj je Klempavko, isplativost miliona i pobeda novca posle toliko vremena. Nejmar ima trofeje, zna kako ih osvojiti, uzda se u samog sebe, nada da su Barsine titule jednako njegove koliko i Mesijeve. Sada prvi put stoji sam za miksetom, žurka je u njegovim rukama.
 
Miris novca nam gura crva u jabuku. Cifre deluju kao testiranje digitrona, igra malog deteta sa brojevima koje prvi put vidi. Fudbal je taj koji ispašta igrarijama. Cene su otišle u nebo, titule se ne osvajaju taktikom već punim šlajpihom ako pitate Al-Kelaifija i hiperbolizovani svet. Svaka pobeda Pari Sen Žermena u sezoni koja je pred nama biće pobeda klase, ali ne radničke kao što je to godinama bio ideal života. Ne, biće to pobeda izrabljivačke, potrošačke klase. Onih koji zarađuju na nemilosti drugih, zatim kasnije kupuju Nejmare, obećavaju Mbapee i nazivaju se izabranima i šampionima. 
 
Sve je to posledica istog takvog društva, ali to je tema za kompetentnije. Fudbal je došao u doba sopstvene neminovnosti, igra je prestala da bude igra ulaskom preimućnih. Biznis nameće numerologiju, u ruke trpa novčanice dok ti na terenu uzima dušu. Nejmar je obaveza, sigurna kupovina koja vraća novac, a doneće trofeje. Vlasnici ne žele da se ograniče na teren, novac će im zauvek ostati važniji od pehara, odličja samo ubrzavaju profit.Zato je transfer bio potreba, prelomna tačka fudbala koji je morao negde da se slomi nakon godina uvlačenja u bestežinsko stanje. I sami smo navikli da se frljamo milionima, cifre koje su prethodile Nejmarovoj izgovarali smo sa lakoćom, kao da su u udžbenicima matematike još od osnovne škole. Sport se strmoglavio, upao u sopstvene kljuse. Izvući će se taj dopadljivi pokvarenjak, ne sumnjajte u to, kvaka je u porazu koji je sve sem trenutni. 
 
Fudbal će se prilagoditi, ali da li će i ekipe? Svakako da će oni najmoćniji skinuti prašinu sa svojih zlatnih odela i bez po muke zaigrati na istom balu kao i PSŽ, ali sudbine nedovoljno velikih vise o koncu, ne smesta, ali vreme istanjuje niti, Liga Šampiona po formatu Evrolige, govori sama za sebe.Dosta o biznisu, Nejmar je otelotvorenje brazilskog sna, lik sa bilborda koji je tamo, a i u bazenima, hotelima i automobilima zbog fudbala. Idol svakog malenog Brazilca koji kroz prašinu favele tutnji u žutom dresu sa njegovim imenom. Tamo makar svi žive za to, lakše je biti na nišanu paparaca nego na pravom nišanu. Stoga je i obožavan, mada je to situacija sa skoro svima koji uspeju iz bede brazilskih blokova, novac te lako zaslepi ali nikad (ili bar retko) dovoljno da zaboraviš na igru koja te je dotle dovela.
 
Zbog toga je fudbal njihov koliko i engleski, koliko i nemački od kad je rezultat važniji od lepote. Oni znaju da ga vole, znaju da mu se zahvale i uzvrate za sve što im je podario. Nejmar će biti najbolji, titula je predugovorom njegova već nekoliko godina, on čeka da počne da teče njegovo vreme. Pariz je za njega mesto dokazivanja i ništa ga neće sputati u nameri koliko god da mi sve posmatramo kroz novčani zeleniš. 
 
Novac je prioritet ocu, ostvarivanje roditeljskih neuspelih snova kroz sina, standardna priča za koju vam ne trebaju novine da biste je razumeli, osvrnite se oko sebe i setite se poznanika, lako ćete se složiti sa mnom. O Barseloninom gubitku ne vredi trošiti reči, teško je nadoknadiv, ali ništa nije toliko nenadoknadivo da 222 miliona ne mogu da povrate osmeh na lice. Izmisliće se dobra zamena, Kutinjo i Dembele deluju kao sličan recept za jednak uspeh. Katalonci su u sigurnoj luci, gurajte ih u provaliju koliko vam srce želi.
 
Situacija bez gubitnika reklo bi se, i opet smo u krivu. Možemo nazivati sve strane pobednicima, ako gubitnik i zvanično postane fudbal, svi smo izgubili. Na pomolu je nova era, da li će ona biti Nejmarova ili će se zvati po novčanicama ostaje nam da vidimo. Jednom rekoh da su nam ukrali fudbal, ne bih da budem u pravu...
 
Autor teksta: Marko Jović 

1 2 3 4 5 6  Sledeći»